Nebeski oganj

6 Dveri

Rand se probudio u potpunoj tami, i ležao je pod pokrivačem pokušavajući da se seti šta ga je to probudilo. Postojao je neki povod. Nije to bio san; sanjao je kako uči Avijendu da pliva u jezercetu u Vodenoj šumi, daleko u svom zavičaju, u Dvema Rekama. Nešto drugo. Tada je to ponovo osetio, kao tračak trulog izopačenja na povetarcu. Dopiralo je ispod vrata. Zapravo, to i nije bio miris, već nečije prisustvo s druge strane – samo što su mu čula tako govorila. Trulež, poput strvine koja danima leži u ustajaloj vodi. Ponovo je počelo da čili, ali ovoga puta nije nestalo.

Zbacio je ćebad i ustao, pa se obavi saidinom. Unutar Praznine, zasićen Moći, osetio je kako mu telo podrhtava, ali hladnoća je već bila daleka. Oprezno je otvorio vrata i istupio. Lučni prozori sa obe strane hodnika propuštali su slapove mesečine. Nakon mrklog mraka sobe, učinilo mu se kao da je svanuo dan. Ništa se nije pomeralo, ali osećao je... nešto... kako se približava. Nešto opako. Nešto nalik izopačenju na Moći koje je urlalo u njemu.

Jedna ruka mu posegnu u džep kaputa, da ugrabi malenu izrezbarenu figuru okruglastog čoveka s mačem preko kolena. Bio je to angreal uz čiju je pomoć mogao da usmerava više nego što bi inače bilo bezbedno. Ipak, mislio je da to neće biti potrebno. Ko god da je stajao iza ovog nasrtaja na njega, nije bio svestan s kim se ovog puta upliće. Nije trebalo da dopuste da se probudi.

U jednom trenutku je zastao. Bio je spreman da se bori protiv bilo čega što ga je moglo čekati, ali činilo mu se da se to još uvek nalazi ispod njega, tamo gde Device neometano spavaju, sudeći po tišini. Uz malo sreće, ako ne bude morao da se sjuri dole i zapodene bitku među svima njima, neće ih ni uznemiriti. Ako bi ih probudio, sigurno ne bi ostale po strani. Lan je govorio kako je najpovoljnije, ako je ikako moguće, odabrati mesto za bitku i spremno dočekati neprijatelja.

Nasmešio se, pa zatrupka čizmama uz najbliže kružno stepenište, penjući se još više, sve dok nije stigao do najvišeg sprata. Najviši nivo zgrade činila je ogromna odaja s blago zasvođenom tavanicom, puna raštrkanih, spiralno isklesanih stubova. Otvoreni lučni prozori sa svih strana poplavili su svaki ugao prostorije mesečinom. Prašina i pesak na podu još su pokazivali poluvidljive tragove stopa od njegove prethodne i jedine posete ovom mestu – i nijedne druge. Nije moglo biti bolje.

Krupnim koracima prešao je u središte sobe, u centar mozaičkog, drevnog simbola Aes Sedai širokog deset stopa. Prikladno mesto. „Pod ovim znamenjem, osvajač će biti.“ Tako su proročanstva Ruideana govorila o njemu. Stopala mu behu razdeljena krivudavom linijom – jedna noga stajala je na crnoj suzi koju sada nazivaju Zmajevim očnjakom, oličenjem zla, a druga na beloj polovini, nazvanoj Plamenom Tar Valona – što je za neke ljude bio zaštitni znak same Svetlosti. Pravo mesto za borbu između Svetlosti i tame. Trulež je stupala sve bliže, a osećao se i miris nagorelog sumpora. Najednom, prilike se pokrenuše, kao da su iznikle iz senki stepeništa, iz mraka do kog mesečina nije dopirala. Dobile su obličja tri crna psa, crnja od same noći i ogromna, poput omanjih konja. Obazrivo su kružili oko njega, streljajući ga srebrnim pogledima. Prepun Moći, Rand je čuo kako im srca kucaju poput ogromnih bubnjeva; međutim, disanje im nije čuo. Možda i nisu disali.

Usmerio je, i u rukama mu se nađe dugačka, blago zakrivljena oštrica sa znakom čaplje, iskovana od plamena. Očekivao je Mirdraale, ili nešto još gore od Bezokih – ali za pse, pa makar bili i Nakot Senke, dovoljan je bio i mač. Njihovi gospodari nisu mnogo znali o Randu. Lan je cenio da se Rand bliži majstorstvu mača – ali imajući u vidu Zaštitnikovu škrtost na rečima hvale, Rand je možda već dostigao taj stepen.

Uz režanje nalik mlevenju kostiju, psi pojuriše ka njemu sa tri strane, brže od konja u galopu.

Nije se pomerao sve dok ga bezmalo nisu dočepali; tada je potekao kao voda, sjedinjen s mačem, od kretnje do kretnje, kao da pleše. U jednom treptaju oka, potez mača nazvan Vihor s planine preobrazio se u Vetar iznad zidina, i na kraju u

Raskriljenu lepezu. Grdne crne glave odleteše s tamnih telesa i zakotrljaše se po podu, a penom obliveni čelični zubi ostadoše iskeženi. Napustio je mozaik u trenu kada su se crna obličja sručila na zemlju, krvareći i drhteći.

Nasmejao se za sebe i pustio mač da iščezne; ipak, zadržao je saidin, pobesnelu Moć, slatku i izopačenu. Niz spoljašnji zid Praznine slivao se prezir. Psine. Nakot Senke, naravno, ali ipak... Smeh zamuče.

Mrtvi psi i njihove glave polako počeše da se rastapaju, dok ne postadoše lokve senovite tečnosti koja se migoljila kao da je živa. Njihova krv, kojom pod beše isprskan, poče da podrhtava i najednom, manji delovi tečnosti počeše da klize preko poda, stapajući se s većima. Sluzava tvar poče da narasta, sve dok tri ogromna crna psa ponovo ne stadoše na tek iznikle, jednako snažne noge.

Nije razumeo kako mu se izvan ništavila javio trag sumnje. Ipak je morao očekivati više od Nakota Senke – ko god da ih je poslao nije bio toliko nepromišljen koliko mu se učinilo. Ali i dalje ga nisu poznavali.

Umesto da ponovo posegne za mačem, usmerio je, kao nekada davno, kako ga je samo sećanje učilo. Ogromni psi urliknuše i skočiše, a iz njegovih ruku se izli gust snop bele svetlosti, nalik rastopljenom čeliku, nalik tečnoj vatri. Prebrisao je snopom preko stvorenja; u istom trenutku, od njih ostadoše samo senke, tren potom obrisi izvitoperenih boja i svetlucava prašina koja se rasipala i umanjivala dok najzad i od nje ne ostade ništa.

Sumorno se osmehnuo i ispustio svoju tvorevinu. U očima mu je još titrao nagoreli, ljubičasti trag svetlosti.

Na drugoj strani velike prostorije, komadi jednog stuba ležali su razasuti po podu. Na mestima preko kojih je prešao snop svetlosti – šta god da je zapravo bila, jer svakako nije bila obična svetlost – stubovi su bili glatko isečeni. Dobar deo zida iza stubova bio je rasporen zjapećom pukotinom.

„Da te nije neki od njih ugrizao, ili dotakao svojom krvlju?“

Zaokrenuo se čuvši Moirainin glas; bio je toliko zaokupljen onim što je počinio da nije ni čuo njene korake uz stepenište. Obema rukama je pridržavala suknju i zurila u njega, krijući lice u senkama noći. Sigurno je osetila ova bića, baš kao i on, ali ne bi stigla ovamo tako brzo da nije trčala. „Device su te pustile da prođeš? Zar si postala Far Dareis Mai, Moiraina?“

„Dodelile su mi neka prava koja inače imaju samo Mudre“, zbrzala je odgovor, s bolnim nestrpljenjem u melodičnom glasu. „Rekla sam straži da moram hitno da razgovaram s tobom. Odgovori mi! Jesu li te Psomraci ugrizli ili poprskali svojom krvlju? Da te nije dotakla njihova pljuvačka?“

„Ne“, polako je odgovorio. Psomraci. Po onome čega se sećao iz prastarih predanja, priče o njima plašile su decu po južnim zemljama. I stariji su verovali u njihovo postojanje. „Zašto bi te brinuli ujedi? Mogla bi da ih Izlečiš. Znači li ovo da je Mračni na slobodi?“ Bio je tako duboko u Praznini da ni strah nije dopirao do njega. Naslušao se priča u kojima su Psomraci jurili kroz noč u Divljem lovu, a lovac nije bio niko drugi do sam Mračni; nisu ostavljali tragove ni na najmekšoj prašini, već samo na kamenu, i nisu zastajali dok se plen ne suoči sa njima i pobedi ih, ili prebegne preko tekuće vode. Naročito su se često susretali na raskršćima, tačno pred zalazak sunca, ih pred samo svitanje. Do ovog trenutka pred očima mu je prošetalo toliko prastarih priča da je verovao da svaka od njih može biti tačna.

„Ne, Rande, nije to.“ Kao da joj se vraćala pribranost; glas joj opet postade poput srebrnih praporaca, smiren i hladan. „Oni su jednostavno drugi soj Nakota Senke, nešto što nikada nije trebalo biti stvoreno. Njihov ugriz je smrtonosan kao i bodež zariven u srce – mislim da bi umro pre nego što bih uspela da iscelim takvu ranu. Njihova krv, čak i pljuvačka, vrlo je otrovna. Od jedne kapi na koži možeš umreti, polako i izuzetno bolno. Srećom po tebe, ovde ih je bilo samo tri – ukoliko nisi poubijao još neke pre mog dolaska. Njihovi čopori su obično veći, bude ih i po desetak; tako barem govore očuvani spisi iz Rata Senke.“

Veći čopori. Nije bio jedini u Ruideanu koga Izgubljeni žele...

„Moramo da popričamo o tome kako si ih ubio“, zausti Moiraina, ali on je već trčao iz petnih žila, ne obazirući se na njenu viku – kuda je pošao, zašto...

Niz nebrojene stepenike, kroz mračne hodnike iz kojih su sanjive Device zatečeno izvirivale, probuđene batom čizama. Kroz ulazna vrata, kraj kojih su nespokojno stajali Lan i dve stražarke – ogrnuto plaštom varljivih boja Zaštitnikovo telo delimično se stapalo s tamom.

„Gde je Moiraina?“, povika on, ali Rand projuri bez reči, preskačući po dva stepenika jednim korakom.

Napola zaceljena rana na boku stezala se kao pesnica, ali čim je stigao pred zgradu koju je tražio, svest o bolu ostade samo nejasan trag izvan Praznine. Zdanje je stajalo na samom kraju Ruideana, daleko od trga, na najdaljoj mogućoj tački od logora koji je Moiraina delila s Mudrima a da se još uvek može reći da je unutar grada. Gornji spratovi bili su urušeni u hrpu kamenja koja se prostirala i okolo zgrade, po ispucaloj zemlji i pločniku. Samo su prva dva sprata ostala čitava. Telo mu je imalo potrebu da se zgrči oko izvora svog bola, ali on je odbi i nastavi da trči kao sumanut.

Predvorje, nekada ogromno, s kružnim kamenim balkonom, sada je bilo još veće i više, i gledalo je u otvoreno noćno nebo. Podbeše zasut izlomljenim kamenjem. U senkama ispod balkona tri Psomraka, propeta na stražnje noge, grebala su i grizla bronzom okovana vrata koja su jedva trpela njihov napad. Osećao se gust miris nagorelog sumpora.

Setivši se posledica malopređašnjeg događaja, Rand odskoči pre nego što je usmerio; snop tečne bele vatre uništio je Nakot Senke ne okrznuvši vrata. Ovoga puta trudio se da umanji snop, kako ne bi uništio ništa osim Psomraka, ali se u zidu na daljem kraju dvorane ipak ukazala mračna rupa. Nije sasvim probila zid, pomislio je – nije jasno video pri mesečini – ali shvatio je da se ovim oružjem mora vešto upravljati.

Bronzani okovi na vratima počupani su i iskidani kao da su Psomraci zaista imali čelične zube i kandže; kroz nekoliko malih rupa prodirala je svetlost svetiljki. Na pločanom podu videlo se iznenađujuće malo otisaka šapa. Otpustio je saidin, pa pokuca na vrata pazeći da mu iskidani metal ne iseče ruke. Bol u boku najednom postade veoma stvaran i jasan; duboko je udahnuo i potrudio se da ga suzbije. „Mete? Ja sam, Rand! Otvori, Mete!“

Trenutak potom vrata se odškrinuše, propuštajući više svetlosti; Met sumnjičavo proviri, pa otvori vrata malo šire. Naslanjao se na njih kao da je pretrčao deset milja noseći vreću kamenja. Izuzev srebrnog medaljona u obliku lisičje glave s drevnim simbolom Aes Sedai umesto oka, bio je nag. Randa je čudilo što Met već nije prodao ogrlicu, s obzirom na osećanja koja je gajio prema Aes Sedai. U sobi se jedna visoka zlatokosa žena mirno umotavala u pokrivač. Sudeći po kopljima i štitu pod njenim nogama, bila je Devica.

Rand žurno skrenu pogled i pročisti grlo. „Samo sam hteo da proverim jesi li dobro.“

„Dobro smo.“ Met je s nelagodom razgledao predvorje. „Sada smo dobro. Jesi li ga ubio, ili šta već? Neću da znam šta je to bilo, samo ako ga više nema. Ponekad je krvavo teško biti tvoj prijatelj.“

Ne samo prijatelj. Još jedan ta’veren, možda ključan za pobedu u Tarmon Gai’donu; ko god da je imao razloga za napad na Randa, imao je i za Meta. Ali Met se neprestano trudio da porekne i jedno i drugo. „Nema ih više, Mete. Bili su to Psomraci – ovde ih je bilo tri.“

„Rekoh ti da neću da znam“, progunđa Met. „Sad još i Psomraci. Ne mogu reći da se kraj tebe uvek ne dešava nešto novo. Prosto, da čoveku nikada ne bude dosadno – sve do smrtnog časa. A da nisam ustao da popijem gutljaj vina baš u onom trenu kada su vrata počela da se otvaraju...“ Zadrhtao je, pa ućuta. Počešao se po ugruvanom mestu na desnoj ruci, razgledajući iskidanu metalnu oplatu. „Čudno je kako mašta radi u takvim trenucima. Dok sam se upinjao da zadržim vrata, već sam zamišljao kako ih jedna krvava zubata glavurda progriza. Melindrino koplje je nije ni očešalo.“

Moiraina se ovoga puta pojavila upadljivije – dotrčala je, podignute suknje, zadihana i zajapurena, a za petama joj je bio i Lan, s mačem u ruci i pretečom olujom na licu. Niz ulicu su pristizale i stotine Far Dareis Mai. Neke Device na sebi nisu imale ništa osim donjeg rublja, ali sve su držale spremna koplja, a lica su umotale crnim velovima – šoufe su skrivale sve osim očiju – pripravne da ubiju. Barem je bilo vidljivo da je Moiraini i Lanu laknulo što ga vide gde mirno razgovara s Metom, mada se isto tako činilo i da mu je Aes Sedai spremila dve-tri teže reči. Velovi nisu otkrivali raspoloženje Aijelki.

Met glasno jauknu i jurnu natrag u sobu. Žurno je navlačio pantalone, ali usporilo ga je to što je u isto vreme pokušavao da ih navuče i da češe ruku. Zlatokosa Devica ga je posmatrala sa širokim osmehom koji je pretio da preraste u smeh.

„Šta ti je s rukom?“, upita ga Rand.

„Rekao sam ti da se uobrazilja poigrava sa mnom“, odgovori Met, i dalje se trudeći da radi dve stvari odjednom. „Umislio sam da je stvorenje probilo vrata i izbalavilo mi ruku, i sada izgoreh od svraba. Čak i izgleda kao opekotina.“

Rand zausti da progovori, ali Moiraina se već bila progurala kraj njega. Met je zaprepašćeno pogleda, pa pade na zemlju, uspaničeno navlačeći pantalone. Ne obazirući se, klekla je kraj njega i pridržala mu glavu rukama. Rand je ranije bio Lečen, i gledao je kako drugi bivaju Izlečeni, ali nasuprot njegovom očekivanju, Met samo zadrhta i podiže kožnu traku sa svojim medaljonom sa grudi.

„Krvava stvar – najednom ohladne kao led“, promrmljao je. „Šta to radiš, Moiraina? Ako se već trudiš, Izleći mi ovaj svrab; već mi je zahvatio celu ruku.“ Ruka mu je bila crvena od zgloba do ramena, i pomalo naduvena.

Moiraina je užasnuto zurila u njega; Rand je nikada nije video tako preplašenu – niti uopšte preplašenu. „Hoću" polako mu je odgovorila. „Ako je medaljon hladan, skini ga.“

Met se namršti, pa najzad skide ogrlicu i položi je kraj sebe. Ponovo ga je uhvatila za glavu, a on urliknu kao da mu je gurnula glavu u led; noge mu se ukočiše, a leđa se izviše; pogled mu je bio prazan i potpuno razrogačen. Kada je Moiraina sklonila ruke, svalio se na zemlju i počeo da guta vazduh. Crvenilo i otok su nestali. Tek iz trećeg pokušaja uspeo je da progovori. „Krv i pepeo! Zar svaki spaljeni put mora biti ovako? Ovo je bio običan svrabež!“

„Pripazi na jezik kad razgovaraš sa mnom“, kaza Moiraina ustajući na noge, „ili ću naći Ninaevu i ostaviti te njoj na brizi.“ AH nije se unela u te reči svim srcem; kao da je govorila kroz san. Pokušavala je da ne zuri u lisičju glavu dok ju je Met ponovo kačio oko vrata. „Trebaće ti odmor“, odsutno reče. „Provedi sutrašnji dan u krevetu, ako budeš raspoložen.“

Devica umotana u ćebe – Melindra? – kleče kraj Meta i položi mu ruke na ramena. Pogledala je Moirainu preko njegove glave. „Postaraću se da uradi kako si kazala, Aes Sedai.“ Najednom se nasmešila i provukla mu prste kroz kosu. „On je sada moj mali nevaljalac.“ Met je bio prestravljen – izgledao je kao da skuplja snagu da pobegne.

Rand postade svestan tihog, dobroćudnog smejuljenja iza leđa. Device behu spustile šoufe i velove na ramena – okupile su se oko vrata i zurile u sobu.

„Nauči ga da peva, sestro po koplju“, kaza Adelin, a sve ostale Device se zakikotaše.

Rand se odlučno okrenu prema njima. „Pustite čoveka da se odmori. Zar neke od vas ne bi trebalo da se obuku?“ Polako su odstupale, znatiželjno zavirujući kroz vrata, sve dok Moiraina nije izašla.

„Hoćete li nas ostaviti, molim vas?“, upita Aes Sedai, a unakažena vrata se s treskom zalupiše iza nje. Skoro da se trgla od tog zvuka i usne joj se skupiše. „Moram nasamo da razgovaram s Random al’Torom.“ Aijelke zaklimaše glavama i pođoše napolje; neke su se, u šali, još prepirale oko toga hoće li Melindra – Rand se zapita zna li Met da je ona Šaido – naučiti Meta da peva. Šta god da im je to značilo.

Rand dohvati Adelin za golu ruku i zadrža je; ostale to primetiše, pa zastadoše, tako da se sada obraćao svima. „Ako ne odstupate kada vam to kažem, šta će se tek desiti kada mi zatrebate u bici?“ Nije nameravao da do toga dođe, ako se on bude pitao; znao je da su neustrašive ratnice, ali vaspitanje mu je kazivalo da muškarac, ako ustreba, mora da žrtvuje život u korist ženinog. Zdrav razum bi zaključio da je to budalasto, naročito kada su u pitanju ove žene, ali tako je osećao. Ipak, razumeo je i da je bolje da to sakrije. „Hoće li vam se i to učiniti kao šala, ili ćete možda poslušati kad se vama prohte?“

Zagledale su se u njega, zapanjene, kao da je razotkrio sopstveno neznanje o nečemu najosnovnijem. „U plesu kopalja“, odgovori mu Adelin, „činićemo kako zapovediš, ali ovo nije ples. Osim toga, nisi nam ni rekao da odstupimo.“

„Čak ni Kar’a’karn nije isto što i kralj mokrozemcima“, dodade jedna sedokosa Devica. Žilava i snažna uprkos starosti, na sebi je imala samo kratku spavaćicu i šoufu. Zamarale su ga ovakve izreke.

Device nastaviše da zbijaju šale i ostaviše ga s Moirainom i Lanom. Zaštitnik je konačno vratio mač u korice, potpuno smiren – bar je njegovo mesečinom obasjano lice, kao od kamena isklesano, bilo takvo. Držanje mu je bilo spremno na pokret, tako iznenadan i preteći da su Aijelke u poređenju sa njim izgledale malaksalo. Lanova proseda kosa beše povezana pozadi kožnom pletenicom. Pogled njegovih očiju kao da je pripadao nekom plavookom jastrebu.

„Moram s tobom da popričam o...“, zausti Moiraina.

„Možemo da pričamo i sutra“, preseče je Rand. Lanovo lice otvrdnu još više, iako je to izgledalo nemoguće; Zaštitnici su čuvali svoje Aes Sedai, njihov ugled kao i njihova tela, daleko vernije nego sebe. Rand nije obraćao pažnju na Lana. Još su ga hvatali grčevi u boku, ali uspeo je da ostane uspravan; na pamet mu nije padalo da oda nekakvu slabost. „Ako misliš da ću ti pomoći da odvojiš Meta od one lisičje glave, varaš se.“ Taj medaljon je nekako zaustavio njeno usmeravanje, ili je bar sprečio njegov uticaj na Meta. „Platio je užasnu cenu za nju, Moiraina, i ona mu pripada.“ Setivši se kako ga je ošinula preko leđa koristeći Moć, procedi: „Možda ću ga zamoliti da je pozajmi i meni.“ Okrenuo joj je leđa. Još nekoga je morao da pronađe, premda je žurba u svakom slučaju bila besmislena; Psomraci bi do sada već postigli što su nameravali.

„Molim te, Rande“, prozbori Moiraina, tako molećivo da se Rand ukopao u mestu. Nikada nije čuo ništa slično iz njenih usta.

To kao da je zasmetalo Lanu. „Mislio sam da si postao muškarac“, ljutito reče Zaštitnik. „Zar to dolikuje muškarcima? Ponašaš se kao kakvo drsko derište.“ Vežbali su mačevanje zajedno, i Randu se činilo da mu je Lan naklonjen – ali ako bi Moiraina rekla samo jednu reč, Zaštitnik bi učinio sve što mu je u moći da ga ubije.

„Neću zauvek biti uz tebe“, žurno nastavi Moiraina. Stezala je suknju toliko snažno da su joj ruke podrhtavale. „Možda ću poginuti u sledečem napadu; možda ću pasti s konja i slomiti vrat, ili će mi se strela nekog Prijatelja Mraka zariti u srce – a smrt ne može biti Izlečena. Čitav svoj život uložila sam u potragu za tobom, da te pronađem i da ti pomognem. Još nisi svestan svoje snage; ne razumeš ni pola onoga što činiš. Ja se – izvinjavam – najponiznije, za svaku uvredu koju sam ti nanela.“ Te reči, koje nikad ne bi očekivao od nje, nadolazile su sporo i naporno, ali su ipak izgovorene – a ona nije mogla da laže. „Dozvoli mi da ti pomognem koliko mogu, dok još uvek mogu. Molim te.“

„Nije mi lako da ti verujem, Moiraina.“ Nije ga zanimao Lan koji se meškoljio na mesečini; pažnja mu beše sasvim usmerena na nju. „Upravljala si mnome kao da sam lutka; terala si me da plešem još od dana kada smo se upoznali. Bio sam slobodan od tebe samo kada si bila predaleko, i kada nisam obraćao pažnju na tebe. Čak si mi i to otežavala.“

Nasmejala se, zvonko i srebrnasto poput mesečine, ali uz prizvuk gorčine. „Više je to ličilo rvanju s medvedom nego povlačenju konaca na lutki. Hočeš li da ti se zakunem da neću pokušavati da upravljam tobom? Zaklinjem se.“ Glas joj otvrdnu poput kristala. „Zaklinjem se čak i da ću te poštovati kao Device – ako je potrebno, i kao gaisainka – ali moraš...“ Duboko je udahnula, pa se ispravi smirenijim glasom: „Ponižno te molim, dozvoli mi da ti pomognem.“

Lan ju je netremice gledao, a i Rand pomisli da će mu oči iskočiti iz glave. „Prihvatam tvoju pomoć“, polako je odgovorio. „Takođe, i ja se izvinjavam – za svu neotesanost koju sam pokazao.“ Imao je osećaj da je i dalje zapleten u konce – i kada god je bio neotesan, imao je razloga za to – ali ona ne može da laže...

Njena napetost vidno popusti. Prišla mu je bliže i pogledala ga u oči. „Ono čime si ubio Psomrake naziva se kobna vatra. Osećam, još uvek, njen trag na ovom mestu.“ Osećao ga je i on – miris, kao da je neko prošao sa sveže ispečenim kolačem, i svest da mu je nešto ukradeno iz sećanja. „Koriščenje kobne vatre zabranjeno je još pre Slamanja sveta. Bela kula nam brani čak i da je izučavamo. U Ratu moći, čak su je i Izgubljeni i Zakleti Senki snebivljivo koristili.“

„Zabranjeno?“ namršteno upita Rand. „I ti si je jednom koristila, na moje oči.“ Nije mogao biti siguran pri mesečevoj svetlosti, ali učinilo mu se da su joj se obrazi zarumeneli. Možda je, makar ovaj put, ona bila poljuljana.

„Ponekad je nešto nužno uprkos zabranama.“ Ako je bila posramljena, glasom to nije odavala. „Kada kobna vatra nešto uništi, uništava i trag njegovog postojanja pre samog trena uništenja, kao konac koji brzo izgara pri dodiru plamena. Što je kobna vatra snažnija, nestanak seže dalje u prošlost. Ona kojom ja raspolažem može da izbriše svega nekoliko trenutaka iz Šare. Ti si moćniji. Daleko moćniji.“

„Ali ako nešto ne postoji i pre nego ga uništiš...“ Rand, zbunjen, promrsi kosu prstima.

„Vidiš li sada u čemu je nevolja, i opasnost? Met se seća da je jedan Psomrak progrizao vrata, ali sada nema takve rupe. Ako je bio toliko izbalavljen koliko kaže, trebalo je da bude mrtav i pre mog dolaska. Koliko si daleko posegao uništavajući tog stvora, toliko je onog što je počinio izbrisano. Ostala su samo sećanja onih koji su posmatrali, ili iskusili događaj. Sada je stvarnost samo ono što su učinili pre dodira s kobnom vatrom. Poneka zubima pregrizena rupica na vratima i jedna kap pljuvačke na Metovoj ruci.“

„Meni to zvuči sasvim kako treba“, odvrati on. „Met je živ zahvaljujući tome.“

„To je užasno, Rande.“ Glas joj je postao žustriji. „Razmisli zašto su se čak i Izgubljeni plašili da je koriste. Zamisli koliko jedna nit, jedan čovek može da utiče na Saru, ako sati ili dani njegovog već istkanog života budu isečeni kao komad platna. Delovi rukopisa očuvanih iz Rata Moći kazuju da su čitavi gradovi razarani kobnom vatrom, sve dok obe strane nisu shvatile opasnost. Stotine hiljada niti iščupano je iz Šare, dani koji su se već dogodili nestali su; sve što su ti ljudi činili, kao i ono što su drugi činili zbog njih raščinjeno je. Sećanja su ostala, ali ne i dela. Šara se neshvatljivo snažno ustalasala – skoro da se i rasplela. To je mogao biti kraj svega, sveta, vremena, samog Stvaranja.“

Rand zadrhta, ali ne od hladnoće koja ga je ujedala kroz kaput. „Ne mogu da obećam da je više neću koristiti, Moiraina. I sama si rekla da se zabrane povremeno moraju kršiti.“

„Nisam ni mislila da ćeš moći“, hladno mu je odgovorila. Uzbuđenje je čilelo iz nje – vraćala se uravnoteženost. „Ali moraš biti oprezan.“ Vratilo se i „moraš“.

„Uz sa’angreal kakav je Kalandor, kobnom vatrom možeš sravniti čitav grad. Šari bi trebale godine da se povrati. Ko može znati da li bi za to vreme tkanje ostalo usredsređeno na tebe, tako snažnog taverena? To što si ta’veren izuzetne važnosti može prevagnuti u tvoju korist u Poslednjoj bici.“

„Možda i hoće“, sumorno je odgovorio. U svim junačkim pričama likovi su tražili pobedu ili smrt. Za njega je smrt bila obavezna, a u najboljem slučaju uz nju je mogao dobiti i pobedu. „Moram da obiđem nekoga“, nastavio je još tiše. „Videćemo se ujutru.“ Prikupivši Moć, život i smrt u uskomešanim nanosima, otvorio je procep u vazduhu, otvor koji je vodio u tamu naspram koje se noć obasjana mesečinom činila kao jasni dan. Asmodean je to nazivao Dverima.

„Šta je to?“, zagrcnu se Moiraina.

„Kad mi nešto uspe, upamtim kako sam to uradio. Uglavnom.“ To nije bio nikakav odgovor; međutim, došlo je vreme da iskuša Moirainine zakletve. Nije mogla da laže, ali Aes Sedai su kadre da se provuku i kroz iglene uši. „Ostavićeš Meta na miru noćas, i nećeš pokušavati da mu oduzmeš ogrlicu.“

„Njoj je mesto u Kuli, Rande; treba je proučiti. Sigurno je ter’angreal, ali do sada nije pronađen nijedan...“

„Šta god da je“, nepokolebljivo je ponovio, „pripada njemu. Ostavićeš mu ogrlicu.“

Ne tren je delovalo kao da se Moiraina bori sama protiv sebe – leđa su joj se ukočila, a pogled postao prkosan. Naređenja je u životu prihvatala jedino od Sijuan Sanče, ali Rand je bio voljan da se opkladi da se ni njoj nije pokoravala bez borbe. Konačno je klimnula glavom, pa čak napravi i nešto nalik naklonu. „Kako ti kažeš, Rande. Pripada njemu. Molim te, budi oprezan. Ako bi pokušao da izučavaš kobnu vatru nasamo, mogao bi da pogineš, a smrt ne može biti Izlečena.“ Ovog puta nije bilo podrugljivosti. „Do jutra.“ Lan pođe njenim stopama, još jednom zamišljeno pogledavši Randa; ovaj obrt događaja svakako mu nije prijao.

Rand kroči kroz dveri, i one iščileše.

Dočekao ga je disk uobličen poput drevnog simbola Aes Sedai, širok šest stopa. Čak je i njegova crna polovina delovala svetlije od beskrajne tame koja ga je okruživala sa svih strana; bio je ubeđen da padu u tu tamu nikada ne bi došao kraj. Asmodean je tvrdio da postoji i brži način za koriščenje Dveri, veština zvana Putovanje, ali nije bio u mogućnosti da mu je predstavi, delom zbog toga što mu Lanfearin štit nije ostavio dovoljno snage da otvara Dveri. U svakom slučaju, preduslov za Putovanje bilo je odlično poznavanje početnog mesta. Randu se činilo smislenijim da se dobro poznaje tačka ka kojoj se kreće, ali Asmodean mu nije odgovorio – već ga je uporedio s nekim ko ne shvata razliku između vazduha i vode. Asmodean je dosta toga uzimao zdravo za gotovo. Bilo kako bilo, i lebdenje je dovoljno brzo obavljalo posao.

Disk se naglo pomerio čim je Rand kročio na njega – naizgled ne više od jedne stope – i nove dveri se otvoriše pred njim. Dovoljno brzo, naročito preko ovako malih udaljenosti. Rand uđe u hodnik pred odajama u kojima je boravio Asmodean. Osvetljavala ih je jedino mesečina s prozora na kraju hodnika; Asmodeanova svetiljka beše ugašena. Tokovi koje je ispleo oko sobe behu netaknuti, i dalje čvrsti. Ništa se nije pomeralo, ali u vazduhu se osećao nagoreli sumpor.

Prišao je zavesi od perli i provirio kroz dovratak. Sobu su zastirale senke, ali jednu od njih je činio Asmodean; prevrtao se u postelji. Obmotan Prazninom, Rand je čuo otkucaje njegovog srca i osećao vonj njegovog preznojavanja u mučnim snovima. Čučnuo je i pregledao bledoplave ploče na podu – u njih behu utisnuti tragovi.

Naučio je da sledi tragove još kao dečak, i nije mu bilo teško da ih pročita. Tri ili četiri Psomraka prošla su tim putem. Prilazili su dovratku, kako se činilo, jedan po jedan – tragovi šapa skoro da su se preklapali. Da li ih je zadržala mreža ispletena oko sobe? Ili su jednostavno poslani da pogledaju i dojave? Mučna je bila pomisao da čak i pasji skotovi Senke imaju toliko pameti. Opet, Mirdraali su kao uhode koristili i gavranove, pacove i druge životinje vezane za smrt. Aijeli su ih nazivali Očima Senke.

Pažljivo je usmerio tokove Zemlje i izgladio utisnute tragove u popločanom podu; pratio ih je sve do pustih ulica obavijenih noćnom tamom, sto koračaja od visoke zgrade. Ujutru će svako moći da vidi da se tragovi završavaju baš tu, i niko neće ni posumnjati da su Psomraci bili u blizini Asmodeana. Psomracima nikako ne bi mogao biti zanimljiv običan zabavljač kao što je Jasin Natael.

Verovatno su do sada sve Device u gradu već budne; pod Krovom Devica svakako nije bilo spavanja. Otvorio je još jedne dveri na ulici, kročio u tamu crnju od noći i pustio da ga disk ponese natrag u njegovu sobu. Zapitao se zašto je izabrao baš taj drevni simbol – to je, nesvesno, bio njegov izbor; prethodno mu je služio i odvaljeni stepenik ili komad poda. I Psomraci su nakratko ustuknuli pred tim znakom. Pod tim znamenjem osvajač će biti.

Našao se u mrklom mraku svoje spavaće sobe, pa usmeri da upali svetiljke; međutim, nije ispuštao saidin. Ponovo ga je usmerio, pažljivo, kako ne bi pokrenuo neke od sopstvenih zamki, i uklonio deo zida. U zidu se ukazala niša koju je sam izdubio.

U malom udubljenu krile su se dve figurice visoke po jednu stopu – muškarac i žena, oboje u lepršavim haljinama, smirenih lica. Obe su iznad glave držale kristalnu kuglu. Čak je i Asmodeana slagao o njima.

Postojali su angreali, poput oblog čovečuljka u Randovom džepu, i sa’angreali nalik Kalandoru, osmišljeni da onima što se njima posluže pružaju više moći nego angreali. Obe vrste behu veoma retke i Aes Sedai su ih silno cenile, iako su raspoznavale samo predmete predviđene za žene i saidar. Ove dve figure bile su nešto drugačije, ne toliko retke, ali podjednako vredne. Ter angreali nisu stvarani da propuštaju veću količinu Moći, već da je koriste na drugačije načine. Aes Sedai nisu znale tačnu primenu čak ni ter’angrealima čuvanim u Beloj kuli; neke od njih su koristile i ne znajući jesu li im pogodile pravu svrhu. Rand je dobro znao svrhu ova dva ter’angreala.

Muška figura bila je povezana sa svojom divovskom kopijom, najmoćnijim muškim sa’angrealom koji je ikada stvoren, iako se nalazio s druge strane Aritskog okeana. Izgrađen je odmah pošto je tamnica Mračnoga iznova zapečaćena – Otkud to znam? – i skriven pre nego što su s uma skrenuli muški Aes Sedai mogli da ga pronađu. Ženska figura činila je isto to za svoje korisnice – pripajala se ogromnoj statui žene, za koju se nadao da je još uvek potpuno zakopana u Kairhijenu. Uz toliku moć... Moiraina je govorila da smrt ne može biti Izlečena.

Neželjeno, uprkos njegovoj volji, vratiše mu se sećanja na trenutak kada se poslednji put usudio da stegne Kalandor, i prizori okružiše Prazninu.

Beživotno telo tamnokose devojčice, razrogačenih očiju prikovanih za tavanicu, s tamnom krvavom mrljom na grudima, gde ju je neki Trolok proburazio.

Moč je bila u njemu. Kalandor je plamteo, sjedinjavao ga s njom. Usmeravao ju je, ulivao je u detinje telo; tragao je, mučio se, posrtao; devojčica se uspravila na noge, neprirodno ukočenih udova.

„Ne smeš to, Rande!“, vrisnula je Moiraina. „Ne smeš!“ Da diše. Mora da diše. Grudi su joj udahnule i izdahnule. Srce. Mora da kuca. Več zgusnuta tamna krv pokuljala je iz rane na prsima. Živi, spaljena da si!, urlao je njegov um. Nisam hteo da zakasnim! Njene zamućene oči bile su uperene u njega, nesvesne Moči s druge strane. Beživotne. Suze mu se same proliše niz obraze.

Grubo je odgurnuo sećanje; zabolelo ga je, iako je bio u ljušturi Praznine. S takvom Moći... s takvom Moći ne može biti uračunljiv. „Ti nisi Tvorac“, kazala mu je Moiraina nad telom tog deteta. Ali kada je jednom koristio samo polovinu moći muške statue, pomerao je planine. Bio je uveren da bi čak i s daleko manje snage, ne koristeći ništa do Kalandora, mogao zaokrenuti Točak unazad i vratiti život mrtvom detetu. Nije samo Jedna moć bila zavodljiva, već i sila koju je Moć pružala. Trebalo je da uništi obe figurice. Umesto toga, iznova je istkao niti i ponovo pripremio zamke.

„Šta to radiš?“, začu se ženski glas, u samom času kada je zid naizgled ponovo postao ceo.

Užurbano je odložio niti, i čvor u kome su ležala smrtonosna iznenađenja, pa povuče još Moći u sebe i okrenu se.

U poređenju s Lanfear i njenim srebrno-belim ruhom, Elejna, Min i Avijenda izgledale su neugledno. Već je prvi pogled na njene tamne oči bio dovoljan da kupi dušu svakog muškarca. Kada ju je ugledao, želudac mu se zgrčio kao da će povratiti.

„Šta hoćeš?“, ljutito je upitao. Jednom je uspeo da odvoji Egvenu i Elejnu od Istinskog izvora u isti mah, ali nije se sećao kako. Dok god Lanfear dodiruje Izvor, veći su mu izgledi da zarobi vetar nego nju. Samo jedan blesak kobne vatre... To mu je nemoguće. Bilaje jedna od Izgubljenih, ali stao je čim se prisetio prizora odrubljene ženske glave što se kotrlja po zemlji.

„Imaš dve statue“, konačno je prozborila. „Čini mi se da sam nazrela... Jedna je žena, zar ne?“ Od njenog osmeha čoveku je moglo prepući srce a da opet bude zahvalan. „Počinješ da razmatraš moj predlog, zar ne? Ako se ujedinimo s njima, ostali Izgubljeni klečaće pod nama. Mogli bismo zameniti i samog Velikog gospodara, ili izazvati Tvorca. Mi...“

„Oduvek si bila previše nadobudna, Mijerin.“ Sopstveni glas mu je škripao u ušima. „Šta misliš, zašto sam ti okrenuo leđa? Ne zbog Ilijene, ma šta ti verovala. Isekao sam te iz svog srca davno pre nego što sam nju upoznao. Ti si sazdana iz samog slavoljublja. Ničega drugog u tebi nema, ništa sem Moći nikad nisi želela. Gadiš mi se!“

Zurila je u njega, grčeči dlanove na stomaku; oči su joj delovale još krupnije nego inače. „Grendal je rekla...“, zaustila je, slabašnim glasom. Progutala je pljuvačku, pa ponovo progovori; „Lijuse Terine? Volim te, Lijuse Terine. Uvek sam te volela, i uvek ću. Ti to znaš. Svakako znaš!“

Randovo lice bilo je poput kamena; nadao se da se na njemu ne vidi koliko je i sam zaprepašćen. Pojma nije imao odakle su mu navirale te reči, ali činilo mu se da ih se odnekud seća. Zamućeno sećanje iz prastarih dana. Ja nisam Lijus Terin Telamon! „Ja sam Rand al’Tor!“ planuo je.

„Naravno da jesi.“ Odmerila ga je, pa klimnu glavom sama za sebe. Povratila joj se hladna opuštenost. „Naravno. Asmodean ti je pripovedao o Ratu Moći, i o meni. On laže. Zaista si me voleo. Sve dok te ona žutokosa razvratnica Ilijena nije preotela.“ U jednom trenutku, lice joj je postalo maska grča i gneva; nije bio siguran da je i sama bila svesna toga. „Zar ne znaš da je Asmodean odrezao sopstvenu majku? To je ono što danas zovu umirivanjem. Odrezao ju je od Izvora i pustio Mirdraale da uguše njene krike i odnesu je. Zar možeš verovati takvom čoveku?“

Rand se glasno nasmeja. „Kada sam ga uhvatio, pomogla si da postane moj zarobljenik, da bi me učio. Sada kažeš da mu ne mogu verovati?“

„Učenju možeš“, prezrivo je frknula. „Uložiće trud zato što zna da mu nema rastavljanja od tebe. Čak i ako bi ubedio ostale da je bio običan zarobljenik, rastrgli bi ga – i on to zna. Takva je ponekad sudbina najslabijih pasa u čoporu. Osim toga, povremeno posmatram njegove snove. Sanja o tvojoj pobedi nad Velikim gospodarem, i sanja da će podeliti slavu s tobom. Ponekad sneva i o meni.“ Njen osmeh je govorio da su njoj ti snovi ugodniji nego njemu. „Ali pokušaće da te preusmeri protiv mene.“

„Zašto si ovde?“ razdraženo je upitao. Da ga preusmeri protiv nje? Bez sumnje je i sada bila puna Moći, spremna da ga okruži štitom čim bi pomislila da nešto smera. Činila je to i ranije, s ponižavajućom lakoćom.

„Volim kada si takav. Ponosan i drzak, svestan svoje snage.“

Nekada je govorila kako joj se dopada njegova nesigurnost – kako je Lijus Terin bio previše osoran. „Zašto si došla?“

„Rafhin je večeras poslao Psomrake na tebe“, staloženo mu je odgovorila, položivši ruke na struk. „Došla bih ti u pomoć i ranije, ali još ne smem da otkrijem ostalima da sam na tvojoj strani.“

Na njegovoj strani. Jedna Izgubljena zaljubljena je u njega – ili pre u čoveka starog tri hiljade godina koji je živeo u njemu – i jedina joj je želja da on poda dušu Senki i zavlada svetom rame uz rame s njom. Ili barem jedan prag ispod nje. Želela je i da zamene Mračnoga i samog Tvorca. Zar je potpuno izgubila um? Ili je možda moć ogromnih sa’angreala zaista silna kao što ona tvrdi? Nije želeo da okreće misli u tom pravcu.

„Zašto je Rafhin sada odlučio da me napadne? Asmodean kaže da njega ne zanima ništa do lične koristi, te da će, ako bude mogao, presedeti i Poslednju bitku i sačekati da me Mračni šatre. Zašto to nisu bili Samael ili Demandred? Asmodean tvrdi da me oni mrze.“ Ne mrze mene, već Lijusa Terina. Međutim, za Izgubljene nije bilo razlike. Molim te, Svetlosti, dozvoli da budem Rand al’Tor. Odnekud ga obuze sećanje na zagrljaj ove žene, na vremena kada su bili mladi, kada su tek počinjali da vladaju Moći, ali odbacio ga je. Ja sam Rand al’Tor! „Zašto ne Semirhag, Mogedijen ili Gren...?“

„Ali ti se spremaš da ga ugroziš“, nasmeja se ona. „Zar ne znaš gde se on nalazi? U Andoru, u samom Kaemlinu. Svavlast pripada njemu, izuzev kraljevske titule. Morgaza mu udovoljava i poigrava po njegovoj želji, isto kao i još pet-šest drugih.“ Usne joj se zgađeno skupiše. „Njegove sluge pretresaju gradove i sela tražeći nove lepotice za njega.“

Isprva je bio zapanjen. Elejnina majka je u rukama jednog Izgubljenog. Ipak, nije se usudio da pokaže svoju brigu. Lanfear se nije ustručavala zbog svoje ljubomore, pokazala je to više puta; bila bi spremna da pronađe i ubije Elejnu čim bi joj se učinilo da Rand gaji neka osećanja prema njoj. Šta ja to osećam prema njoj? Pored ovoga, još jedna čvrsta činjenica plutala je oko Praznine, hladna i surova istina: Rand ne bi napao Rafhina čak i kada bi poverovao da Lanfear govori istinu. Izvini, Elejna, ali ne mogu. Možda Lanfear i laže – ne bi je zabolela smrt nijednog od Izgubljenih; svi su ometali njene namere – ali u svakom slučaju, Rand je bio rešen da se više ne povodi za delima drugih. Inače bi mogli da predvide njegove poteze. Želeo je da im se nametne, i da ih iznenadi kao što je iznenadio Lanfear i Asmodeana.

„Zar Rafhin misli da ću pohitati da branim Morgazu?“ upitao je. „Video sam je jednom u životu. Dve Reke na mapi jesu deo Andora, pa ipak tamo nikada nisam video Kraljičinu gardu, a nisu ni čitava pokolenja pre mene. Kaži ljudima iz Dve Reke da im je Morgaza kraljica i verovatno će te proglasiti za luđaka.“

„Sumnjam da Rafhin očekuje da ćeš pojuriti u odbranu svoje domovine“, procedi Lanfear, „ali očekuje da braniš svoje ambicije. Takođe, odlučio je da koristi Morgazu kao lutku na Sunčevom prestolu, sve dok ne bude mogao otvoreno da istupi. Andorski vojnici svakodnevno prodiru dublje u Kairhijen, dok je tvoja vojska iz Tira bila poslata na sever kako bi zauzela tu zemlju u tvoje ime. Nije ni čudo što te je napao čim je otkrio gde si.“

Rand odmahnu glavom. Vojska Tira uopšte nije poslata s tom namerom, ali nije ni očekivao od nje da to razume. Niti da mu veruje, čak i kada bi joj rekao. „Hvala ti na upozorenju.“

Uljudnost sa Izgubljenima! Naravno, mogao je samo da se nada kako je barem ponešto od onog što mu je rekla istinito. Dobar razlog da je ne ubije. Reći će ona i više nego što je naumila, samo ako pažljivo slušaš. Nadao se da je ova misao bila lično njegova, ma koliko ledena i bezobzirna bila.

„Zaštitio si snove od mene.“

„Od svakoga.“ To je bila prosta istina, premda je ona, kao i Mudre, prednjačila na spisku onih koji su tamo nepoželjni.

„Snovi mi pripadaju. Naročito ti i tvoji snovi.“ Lice joj je ostalo glatko, ali joj je glas otvrdnuo. „Mogu da razorim tvoj štit. Ne bi ti se svidelo.“

Seo je na pod skrštenih nogu i naslonio ruke na kolena, svesno se trudeći da pokaže nemar. Mislio je da mu je lice smireno koliko i njeno. U njemu je Moć uzavrela. Tokovi Vazduha behu spremni da je vežu, kao i tokovi Duha – njima se mogao isplesti štit od Istinskog izvora, ali nije mogao da se seti kako tačno; premetanje po umu nije pomagalo – stoga, niti behu beskorisne. Mogla bi da rasplete ili raseče svako njegovo tkanje, iako ga nije videla. Asmodean je pokušavao da ga poduči, ali išlo je veoma teško bez ženske pomoći.

Lanfear ga pogleda pomalo obespokojeno; mrštenje joj je krnjilo lepotu. „Proučavala sam snove Aijelki. Onih nazovi-Mudrih. Nisu kadre da se valjano zaštite. Mogla bih da ih prestravim toliko da im više nikada ne padne na pamet da snevaju, a još manje da prodiru u tvoje snove.“

„Mislio sam da mi nećeš otvoreno pomagati.“ Nije se usuđivao da joj kaže da ostavi Mudre na miru; verovatno bi iz inata uradila suprotno. Od samog početka, premda ne rečima, ponašanjem je davala do znanja da želi veći udeo vlasti od njega. „Zar se tako ne bi razotkrila pred ostalim Izgubljenima? Nisi jedina koja ume da prodire ljudima u snove.“

„Odabranima“, odsutno ga je ispravila. Grizla je donju usnu. „Posmatrala sam i devojčine snove. Egvenine. Čini mi se da si joj nekada bio privržen. Znaš li koga ona sanja? Morgazinog sina i posinka. Najčešće sina, Gavina.“ Nasmešila se, podrugljivo glumeći zapanjenost. „Kako je moguće da prosta seoska devojka sanja takve snove?“

Shvatio je da iskušava da li je ljubomoran. Stvarno misli da je zaštitio snove kako bi sakrio misli o nekoj drugoj ženi! „Device me pažljivo čuvaju“, reče smrknuto. „Ako hoćeš da znaš s koliko pažnje, pogledaj Isendrine snove.“

Obrazi joj se zarumeneše. Naravno. Nije trebalo da otkrije njene namere. Sa spoljašnje strane Praznine komešala se zbunjenost. Da nije možda mislila...? Isendra? Lanfear je znala da je ta žena Prijatelj Mraka. Lanfear je zapravo i dovela Kadera u Pustaru. Takođe, podmetnula je dobar deo nakita za čiju je krađu optužena Isendra; Lanfearina pakost bila je surova čak i u sitnim stvarima. Opet, ako bi procenila da Rand može zavoleti tu ženu, ne bi joj zasmetalo ni to što je Prijatelj Mraka.

„Trebalo je da ih pustim da je pošalju ka Zmajevom zidu“, nastavio je smireno, „ali ko zna šta bi sve priznala da spase svoju kožu? Moram, donekle, da štitim i nju i Kadera kako bih zaštitio Asmodeana.“

Rumen joj nestade s obraza, ali samo što je zaustila, kad neko pokuca na vrata. Rand skoči na noge. Niko ne bi mogao prepoznati Lanfear, ali ako bi zatekli bilo koju ženu u njegovim odajama, ženu koja je neopaženo prošla pored Devica, postavila bi se pitanja na koja nije imao odgovor.

Lanfear međutim već beše spremila dveri, ka nekom mestu prepunom svile i srebra. „Upamti da ti je jedina nada da preživiš u meni, ljubavi.“ Glas joj beše neprimereno hladan za takve reči. „Ne moraš se bojati ničega osim mene. Uz mene ćeš moći da vladaš svime što postoji, i što će tek postojati.“ Potom pridiže snežnobelu haljinu, pa koraknu kroz dveri; one zatreperiše i nestadoše.

Kucanje se ponovi, te Rand s naporom odgurnu saidin i otvori vrata.

Enaila proviri pored njega i sumnjičavo promrmlja: „Pomislila sam da nije možda Isendra...“ Ošinula ga je optužujućim pogledom. „Sestre koplja su svuda tragale za tobom. Niko te nije video da se vraćaš.“ Odmahnula je glavom, pa se uspravi; uvek se trudila da deluje koliko god je moguće više. „Poglavari su došli da razgovaraju s Kar’a’karnom“, svečano kaza. „Čekaju te dole.“

Čekali su ga, kako se ispostavilo, među stubovima ispred zdanja, pošto su bili muškarci. Nebo još beše tamno, ali prvi odsjaj zore ocrtavao se na rubu istočnih planina. Ako su im dve stražarke na vratima i smetale, njihova senovita lica su to skrivala.

„Šaidoi su u pokretu“, zareža Han čim je Rand stao pred njih. „Isto tako i Rejni, Mijagome, Šijande... svi klanovi!“

„Jesu li se pridružili Kuladinu, ili meni?“, razdraženo upita Rand.

„Šaidoi se kreću ka prevoju Džangai" kaza Ruark. „Što se ostalih tiče, prerano je za sud. Ali stupaju bez predaha, sa svim kopljima koja neće morati da brane uporišta, krda i stada.“

Rand samo zaklima glavom. Posle svekolikog truda da bude taj koji će određivati sled događaja, zbilo se ovo. Šta god da su namerili ostali klanovi, Kuladin je začelo naumio da prodre u Kairhijen. Ako Rand bude sedeo u Ruideanu i čekao preostale klanove dok Šaidoi pustoše Kairhijen, propašće sve njegove velike nade da će nametnuti mir.

„Onda i mi polazimo prema Džangaiju“, konačno je rekao.

„Ne možemo ga sustići ako je naumio da prođe“, upozori ga Erim, a Han ogorčeno dodade: „Ako su mu se i drugi pridružili, provešćemo se kao gliste na suncu.“

„Ne nameravam da sedim i čekam nekakvu sigurnost“, zaključi Rand. „Ako mi Kuladin nije na oku, moraću da mu budem za petama sve do Kairhijena. Podignite koplja. Krećemo što je pre moguće, odmah po svitanju.“

Svi su mu se naklonili po čudnom aijelskom običaju koji se čuvao samo za izuzetne okolnosti; koraknuli su napred jednom nogom i ispružili ruku, a potom se raziđoše. Samo je Han na kraju proslovio: „Do samog Šajol Gula.“