Nebeski oganj

29 Sećanje na Saldeju

Kader je ležao u mraku i odsutno uvrtao maramicu među prstima. U kola je kroz otvoren prozor ulazila mesečina, ali ne beše ni daška vetra. Ako ništa drugo, u Kairhijenu je bar malo svežije nego u Pustari. Nadao se da će se jednom vratiti u Saldeju i ponovo šetati vrtom u kome ga je njegova sestra Teodora učila da čita i piše. Nedostajala mu je koliko i Saldeja i tamošnje oštre zime, kad drvo puca od mraza a putovati se može jedino na krpljama ili skijama. Ovde, na jugu, proleće je kao leto, a leto kao Jama usuda. Znoj mu se u potocima slivao niz telo.

Teško je uzdahnuo, pa zavukao prste u maleni zazor između ležaja i zida kola. Začu se šuštanje ispresavijanog komada pergamenta. Sam ga je tu ostavio. Znao ga je napamet od reči do reči.

Samo to. Bez potpisa, naravno. Neko mu je to prethodne noći proturio ispod vrata. Nalazili su se jedva četvrt milje od grada Ejanroda, ali čak i da je tamo postojao prazan udoban krevet, teško da bi ga Aijeli pustili da provede noč van logora. Ako ne oni, onda Aes Sedai. Njegove su se namere trenutno odlično uklapale u Moirainine. Možda će ipak ponovo videti Tar Valon.

Opasno je to mesto za ljude njegovog soja, ali poslovi koje je tamo dobijao uvek su bili važni i vrlo osvežavajući.

Misli mu se, protiv njegove volje, vratiše na onu poruku. Reč „izabran" ukazivala je na to da mu je ceduljicu sigurno ostavio neki drugi Prijatelj Mraka. Iznenadilo ga je što se to desilo tek sad, kad su već prevalili dobar deo Kairhijena. Nepuna dva meseca ranije – malo pošto se Jasin Natael prikačio Randu al’Toru (nikada nije našao za shodno da objasni taj svoj postupak) i posle nestanka njegove nove družice Keile Šaogi (sumnjao je da je ostala zakopana negde u Pustari, srca probodenog Nataelovim nožem, što ga nije previše potresalo) – posetio ga je jedan Izabrani. I to niko drugi do sama Lanfear. Došla je da mu da uputstva.

Ruka mu nesvesno pođe ka prsima da preko košulje napipa ožiljke. Ovlažio je lice maramicom. Otkako se to desilo, nije bilo dana da ga jedan deo njegovog uma zdravorazumski ne podseti kako su ti ožiljci dokaz da ono nije bio san. Niti običan košmar. Drugi deo je, međutim, bio van sebe od olakšanja što se Lanfear više nije vraćala.

Drugo iznenađenje u vezi s porukom beše rukopis. I to ženski, ukoliko ga vid nije potpuno izdao, a neka su slova bila ispisana onako kako to Aijeli rade. Natael mu je rekao da među njima sigurno ima Prijatelja Mraka, kao što ih ima u svakoj zemlji i svakom narodu, ali nije mu bilo stalo da traži sabraću u Pustari. Aijeli prvo ubijaju pa pitaju, a dovoljno je i da čovek samo diše pa da im se zameri.

Sve u svemu, ta poruka nije slutila na dobro. Možda ga je Natael prokazao nekom aijelskom Prijatelju Mraka. Ljutito je uvrtao maramicu sve dok se nije pretvorila u dugačak, tanak gajtan, a onda snažno zateže. Da onaj zabavljač i Keila nisu imali dokaze o svom visokom položaju u redovima Prijatelja Mraka, ubio bi ih još pre nego što su i kročili u Pustaru. Preostala je još jedna mogućnost, a od nje mu se sledi krv u žilama. „Put je izabran.“ Možda je to neko napisao samo da upotrebi reč „izabran“, kako bi mu stavio do znanja da je neko od Izabranih odlučio da ga upotrebi. To sigurno nije bila Lanfear – ona bi mu prosto ponovo došla u snove.

Stresao se uprkos vrućini i ponovo otro znoj s lica. Stekao je utisak da je Lanfear ljubomorna gospodarica, ali on se ne može opirati ukoliko neki Izabrani poželi da ga iskoristi. Uprkos svim zavetima i obećanjima koja je dao još kao dečak, uopšte nije bio sklon samozavaravanju: nađe li se između dvoje Izabranih, biće smožden kao mače ispod kolskog točka, a oni bi na to obratili pažnju koliko i kola na mače.

Tad začu tiho kucanje i skoči. Bio je vrlo okretan za čoveka svoje građe, ali nije dopuštao da se to vidi. Obrisa lice i vrat pa jurnu kraj ozidane peći, koja mu ovde zaista nije bila potrebna, i bogato izrezbarenih obojenih kredenaca. Čim je otvorio, jedna vitka prilika, sva u crnom, žurno promače kraj njega. Preleteo je pogledom mesečinom okupan predeo da se uveri da to niko nije video – kočijaši su hrkali ispod kola, a Aijeli nikad nisu duboko zalazili u taj deo logora – pa brzo zatvorio vrata.

„Sigurno si se skuvala, Isendra“, zakikota se on. „Skini to i raskomoti se.“

„Neka, hvala“, začu se njen ogorčeni glas iz dubine kapuljače. Stajala je uspravno, ali svaki čas se trzala, pošto ju je te noći sukno verovatno bockalo i više nego obično.

On se ponovo zakikota. „Kako ti drago.“ Dosećao se da joj Device koplja dopuštaju da ispod te odore nosi samo ukradeni nakit. Mnogo se bila upristojila otkako su je one uzele pod svoje. Nikako mu ne beše jasno kako je ta žena bila toliko glupa da se upusti u krađu. Nije mu smetala njena vriska dok su je za kosu izvlačile iz kola, pošto mu je bilo drago što niko nije posumnjao da je i on umešan. Njena mu je pohlepa samo otežala zadatak. „Imaš li da mi kažeš nešto o al’Toru ili Nataelu?“ Lanfear je izričito zapovedila da drži tu dvojicu na oku, a kako bolje držati muškarca na oku nego tako što mu se u krevet dovede žena? Svako će – pa bio to i Ponovorođeni Zmaj ili njegov Prijatelj Zore, kako su ga Aijeli prozvali – veštoj ljubavnici reći i ono što se zakleo da će čuvati kao tajnu, hvaliće joj se svojim namerama i otkrivati svoje slabosti.

Ona snažno zadrhta. „Sad bar smem da priđem Nataelu.“ Da priđe? Otkako su je Device uhvatile da se vrzma oko njegovog šatora, svake su je noći maltene gurale unutra. Oduvek je volela da sve prikaže u najboljem svetlu. „Ništa mi ne priča. Kaže da sačekam. Da se strpim. Da se pomirim sa sudbinom, ma šta to značilo. I tako svaki put kad pokušam da ga nešto pitam. Uglavnom bi da svira nekakvu muziku koju nikad ranije nisam čula i da vodi ljubav.“ Nikada ništa drugo nije ni imala da mu kaže o zabavljaču. Sigurno se stoti put zapitala zašto li je Lanfear tražila da ga uhode, kad je navodno stigao najviše što Prijatelj Mraka može – ispod samih Izabranih.

„Pretpostavljam da to znači da još nisi uspela da se uvučeš u al’Torovu postelju?”, upita on, pa prođe kraj nje i sede na krevet.

„Ne“, odgovori ona i obori glavu.

„Onda ćeš morati više da se potrudiš, zar ne? Malo sam umoran od neuspeha, Isendra, a naši su gospodari nestrpljiviji od mene. Ipak je on, ma kako ga zvali, samo muškarac.“ Često mu se hvalila kako može da zavede koga god poželi i natera ga da radi sve što ona hoće. A to mu je i dokazala. Nije morala da krade nakit; on bi joj kupio sve što mu zatraži. Za njene je poklone već dao više nego što može da priušti. „One proklete Device ne mogu da ga baš u svakom trenutku drže na oku, a kad mu se jednom uvučeš u krevet, on im više neće dopustiti da ti naude.“ Dovoljno je da je jednom okusi. „Ja uopšte ne sumnjam u tvoje veštine.“

„Ne.“ Ako ništa drugo, ovog puta je bar bila kratka.

On stade da ljutito uvrće i odvrće maramicu. „To nije odgovor koji naši gospodari žele da čuju, Isendra.“ Mislio je na njihove gospodare iz krugova Prijatelja Mraka, a među njima nisu uvek važili gospodski maniri – konjušar je mogao da zapoveda gospi a prosjak sudiji – ali su se njihova naređenja poštovala kao plemićka, ako ne i doslednije. „To se našoj gospodarici neće dopasti.“

Isendra se strese. Nije poverovala u njegovu priču sve dok joj nije pokazao opekotine na grudima, ali posle toga je bilo dovoljno da samo pomene Lanfear pa da u njoj uguši i najmanji nagoveštaj neposlušnosti. „Ne mogu, Hadnane. Kada smo se večeras ulogorili, mislila sam da ću uspeti da mu se približim u gradu, ali uhvatili su me dok mu još nisam bila prišla ni na deset koraka.“ Zbacila je i kapuljaču, a on se zablenu u odsjaj mesečine na njenoj ćelavoj glavi. Nije više imala čak ni obrve. „Obrijale su me, Hadnane. Adelin, Enaila i Džolijen. Uhvatile su me i obrijale mi svaku dlaku do poslednje. Šibale su me koprivama, Hadnane.“ Drhtala je kao mladica na vetru, jecala otromboljenih usana i mumlala. „Svrbi me sve od vrata do kolena, a peče me ako se češem. Zapretile su mi da će me obući u koprive budu li me uhvatile makar da ga gledam. Ozbiljno su to mislile, Hadnane. Jesu! Rekle su da će me poslati kod Avijende i ispričale su mi šta će ona da mi uradi. Ne mogu, Hadnane. Ne još jednom. Ne mogu.“

Zaprepašćeno je zurio u nju. A imala je baš divnu crnu kosu. Svejedno, i dalje je bila toliko lepa da ju je ćelavost samo činila još egzotičnijom. Jedino su je ružile suze i klonuo izraz lica. Kad bi makar uspela da se samo jedne noći uvuče u al’Torov krevet... Ali to se neće desiti. Device su je slomile. I sam je slomio dovoljno ljudi da ume to da prepozna. Žudnja da se izbegne dalje mučenje pretvori se u pokornost. Um isprva pokušava da odbije da prizna poraz, ali žrtva ubrzo zaista poveruje kako želi da se pokori. Tako i ona sada nije želela ništa drugo nego da radi ono što Device hoće.

„Kakve sad veze Avijenda ima s tim?“, promrmlja on. I koliko je još ostalo vremena dok Isendra ne poželi da im ispovedi svoje grehe?

„Al’Tor noćiva s njom još od Ruideana, budalo jedna! Svaku noć provode zajedno. Device veruju da će se oženiti njome.“ Kroz suze joj je video gnev od ozlojeđenosti. Nije mogla da podnese što je neka druga uspela tamo gde ona nije. Zato mu dotle ništa nije ni govorila.

Uprkos prodornom pogledu, Avijenda je prava lepotica, rasnija od večine Devica, ali ipak bi između njih dve on odabrao Isendru, samo što... Stajala je skrhana na mesečini koja je ulazila kroz prozor, drhtala i ridala otvorenih usta, čak i ne pokušavajući da otre suze što joj se slivahu niz obraze. Puzaće ta po zemlji ako je Avijenda makar mrko pogleda.

„Pa, dobro“, blago će on. „Ako ne možeš – nikom ništa. Pokušavaj i dalje da izvučeš nešto od Nataela. Znam da to možeš.“ Potom ustade i uhvati je za ramena kako bi je okrenuo ka vratima.

Ona mu se otrže, ali se ne okrenu. „Natael danima neće hteti ni da me pogleda“, procedi mrzovoljno između šmrcanja i grcanja. Izgledala je kao da će svakog trenutka ponovo zaječati, ali njegov ju je glas, izgleda, malo primirio. „Sva sam crvena, Hadnane. Izgledam kao da sam čitav dana preležala gola na suncu. A i kosa. Proteći će čitava večnost dok ne izraste đovo...“

Kada je stigla do vrata i rukom posegnula ka bravi, on joj namače upredenu maramicu oko vrata. Trudio se da ne obraća pažnju na njeno krkljanje i mahnite trzaje nogu. Zarila mu je nokte u šake, ali on je samo gledao preda se. Iako su mu oči bile otvorene, video je Teodoru – kao i uvek kad ubija ženu. Zaista je voleo svoju sestru, ali otkrila je kakav je on zapravo i nije htela da ćuti. Isendrine potpetice zadobovaše po podu, ali se – posle, činilo mu se, čitave večnosti – umiriše i ona klonu. Zatezao je gajtan dok nije izbrojao do šezdeset, a onda ju je pustio da padne. Bila je na putu da sve prizna. Rekla bi da je Prijatelj Mraka. Prokazala bi ga.

Pipajući je u kredencu pronašao kasapski nož. Teško bi se rešio čitavog tela, ali leševi, srećom, ne krvare mnogo, a i to malo će upiti njena odora. Možda će uskoro saznati koja mu je to žena uputila onu poruku. Ako nije neka lepotica, sigurno ima prijatelje koji su takođe Prijatelji Mraka. Nataelu će biti svejedno je li ona Aijelka ili nije – iako bi Kader radije legao s gujom otrovnicom – a ako jeste, bar će protiv Avijende imati veće izglede nego Isendra. Spustio se na kolena i prionuo na posao, pevušeći uspavanku koju ga je naučila Teodora.