Nebeski oganj

2 Ruidean

U visinama grada Ruideana, Rand al’Tor je stajao pokraj ogromnog prozora; staklo, ako ga je nekada i bilo, beše odavno nestalo s okna.

Senke su na zemlji ležale oštro iskošene ka istoku. U istoj prostoriji čuli su se tihi zvuci bardovske harfe. Znoj mu je isparavao s lica čim bi se pojavio; njegov crveni svileni kaput, slepljen na leđima, bio je otvoren u neuslišenoj molbi za svežinom, a košulja mu beše razvezana do pola prsa. Noč je u aijelskoj Pustari bila ledena, ali po danu čak ni vetar nije donosio osveženje.

Držao je ruke iznad glave, na glatkom kamenom okviru prozora, a rukave je zavrnuo, tako da su otkrivali prednji deo prilika uvijenih oko njegovih podlaktica; bila su to zlatogriva, zmijolika stvorenja očiju poput sunca, zlatnoskerletne krljušti, a svako stopalo im je imalo po pet zlatnih kandži. Ovo nisu bile tetovaže, već deo njegove kože. Prilike su sijale kao dragoceni metali i uglačani dragulji, kao da im je kasno popodnevno sunce udahnulo život.

Njima je bio označen, pred ljudima sa ove strane planinskog venca znanog pod raznim imenima – od Zmajevog zida do Kičme sveta – kao Onaj Koji Dolazi Sa Zorom. Baš kao i čaplje utisnute u njegove dlanove, te oznake su važile i za one s druge strane Zmajevog zida, gde je bio znan kao Ponovorođeni Zmaj. U oba slučaja, bio je proročanstvom predodređen da ujedini, spase – i uništi sve.

Nije mu bilo drago što nije uspeo da izbegne ta imena, ali ta prilika je davno prošla, ako je ikada i postojala, i više nije razmišljao o njoj. Ili možda jeste, u veoma retkim trenucima, uz bledo kajanje muškarca koji se priseća budalastih dečačkih snova. U suštini je i bio jedva nešto prerastao dečačko doba, i sećao se svega. Umesto toga, trudio se da razmišlja samo o onome što mora činiti. Sudbina i dužnost vodile su ga putem baš kao jahačke uzde, ali su ga mnogi ipak nazivali tvrdoglavim. Put se mora slediti do kraja, ali ako se iznađe drugačiji način, kraj možda neće biti konačan. Slabi, skoro nikakvi izgledi. Proročanstva su bila žedna njegove krvi.

Ispod njega protezao se Ruidean, paljen suncem koje je, premda se spuštalo ka zubatim, beživotnim i bledim planinama, i dalje bilo nemilosrdno. Ova gruba, skršena zemlja, gde su ljudi radi ubiti ili umreti zarad lokve vode manje od ljudskog koraka, bila je poslednje mesto na svetu gde bi se mogao očekivati velegrad. Njegovi prastari graditelji nisu uspeli da dovrše svoj rad. Grad beše načičkan nemoguće visokim zgradama, stepenastim i ravnostranim palatama visokim i do deset spratova – a ni one nisu imale krovove, već napola sazidane sledeće spratove. Kule su sezale u još veće visine, ali većina beše skrhana napola. Sada je dobra četvrtina ogromnih zdanja, a s njima i džinovski stubovi i prozori od obojenih stakala, ležala razasuta kao krš preko širokih ulica. U središtu ulica ležali su i široki nasipi zemlje predviđeni, ali nikada iskorišćeni za sađenje drveća. Čudesni vodoskoci ostajali su suvi kao i stotinama proteklih godina. Sav taj rad bio je uzaludan, i graditelji su umrli ne dovršivši posao; pa ipak, Randu se povremeno činilo da je ovo mesto začeto sa ciljem da ga on pronađe.

Previše uobraženosti, pomislio je. Moraš biti barem napola lud pa da budeš toliko uobražen. Nije mogao da se suzdrži, gorko se nasmejao. Uz ljude koji su tako davno došli ovamo bile su i Aes Sedai, i dobro su znale Karetonski ciklus, Zmajska proročanstva. Možda su ih i lično napisale. Desetostruka uobraženost.

Tačno ispod njega pružao se ogroman trg, poluprekriven protegnutim senkama, zatrpan kipovima, kristalnim stolicama, neobičnim predmetima i čudnim oblicima od metala, stakla ili kamena, stvarima kojima nije umeo nadenuti ime, razbacanim i izmešanim kao da ih je nanela oluja. Čak ni u senkama nije bilo hladovine. Ljudi u gruboj odeći – ali ne Aijeli – znojili su se utovarajući predmete na prikolice; smernice im je davala jedna niska, tanana žena pravog držanja u tamnoplavoj svilenoj haljini, žurno se krećući uokolo kao da joj vrelina ne smeta koliko drugima. Ipak, oko slepoočnica joj beše privezana vlažna bela marama; jednostavno, nije dozvoljavala sebi da pokaže koliko joj sunce smeta. Rand bi se opkladio da se ona uopšte i ne znoji.

Vođa radnika bio je krupan čovek mrke puti, po imenu Hadnan Kader, navodno trgovac, odeven u mlečnobelu svilu koja je danas bila natopljena znojem. Neprestano je brisao znoj s lica velikom maramicom i glasno psovao ljude – svoje kočijaše i stražare – ali je teglio sve što vitka žena zapovedi podjednako brzo kao i oni. Aes Sedai ne moraju biti stasite da bi nametale svoju volju drugima, ali Randu se činilo da bi Moiraina bila podjednako uspešna u tome čak i da nikada nije kročila blizu Bele kule.

Dvojica muškaraca su se upinjala da pomere nekakav čudan, izvitoperen okvir za vrata od crvenog kamena; uglovi tog predmeta nisu bili pravilni, a pogled na njegove izdužene strane bio je naporan za oko. Ostao je uspravan; mogli su ga okretati kako žele, ali nikako ga nisu mogli oboriti, koliko god da su se trudili. U_tom trenu, jedan od njih se okliznu i propade kroz vrata, sve do pojasa. Rand se zgrčio. Za tren je izgledalo kao da je čovek ispario od pojasa naviše; noge su mu se uspaničeno batrgale. Tada priđe Lan, visoki muškarac u sumorno zelenom ruhu, i povuče čoveka za kaiš. Lan je bio Moirainin Zaštitnik, vezan za nju na neki Randu nerazumljiv način. Čvrst i snažan muškarac, kretao se poput Aijela, poput vuka u lovu; mač o njegovom boku nije izgledao kao da je deo njega, već je to zaista i bio. Spustio je radnika na pločnik i ostavio ga da sedi tu; čovekovi užasnuti krici dopreše do Randa, a drugi radnik umalo ne pobeže. Nekolicina Kaderovih ljudi koji su bili dovoljno blizu da sve vide razmenila je poglede i osvrnula se ka planinama oko grada, očigledno procenjujući svoje šanse.

Moiraina se nađe među njima hitro kao da je koristila Moć i gipko pođe od jednog do drugog čoveka. Posmatrajući njeno držanje, Rand skoro da je mogao čuti hladne, zapovedničke reči s njenih usana, toliko ubeđene u pokornost slušalaca da bi se nepokorni sami sebi učinili budalastima. Ubrzo je otklonila njihov otpor, pregazila preko svakog prigovora i nagnala ih natrag na posao. Ista dva čoveka uskoro su gurala i vukla vratnice, uz još veći trud, povremeno pogledajući ka Moiraini, kada bi im se učinilo da ih ne vidi. Na sebi svojstven način, ta žena je bila i tvrđa od Lana.

Koliko je Rand znao, svi ti predmeti bili su angreali, sa’angreali ili

ter’angreali, sačinjeni pre Slamanja sveta kako bi pružali veće količine Jedne moći ili je crpeli u razne svrhe. Svakako su bili načinjeni koriščenjem Moći, premda sada ni Aes Sedai nisu znale kako bi ih napravile. Nije imao sumnji u to da izvitoperene vratnice predstavljaju vrata ka nekom drugom svetu – ali ostali predmeti mu behu potpuno nejasni. Kao i svima drugima. Zato se Moiraina toliko trudila – želela je da otpremi što veći broj predmeta u Kulu, radi izučavanja. Nije bilo nemoguće da na ovom trgu ima više predmeta Moći nego i u samoj Kuli, premda je Kula navodno sadržala najveću zbirku na svetu. U svakom slučaju, namena se znala tek veoma malom broju tih predmeta.

Randa nije zanimalo šta se nalazi u zapregama ili da pretura po pločniku; već je otuda uzeo sve što mu je trebalo. Na neki način, uzeo je i više nego što je želeo. U središtu trga, kraj spaljenih ostataka ogromnog drveta visokog tridesetak metara nalazila se prava mala šuma visokih staklenih stubova, skoro iste visine kao i drvo. Bili su tako tanani da je izgledalo kao da će ih prvi snažniji vetar sve skršiti. Dodirnuti senkom, stubovi su ipak hvatali odsjaj sunca i razbacivali njegove odbleske i iskre na sve strane. Nebrojeno godina zalazili su Aijeli među njih i vraćali se označeni poput Randa, ali samo na jednoj ruci – označeni kao poglavari klana. Izlazili su označeni, ili uopšte nisu izlazili. Aijelke su takođe dolazile u ovaj grad, sledeći stazu koja je od njih činila Mudre. Niko drugi nije mogao ući i preživeti. Muškarac može ući jednom, žena dva puta; više od toga znači smrt. Tako su govorile Mudre, i to je tada bila istina. Sada je svako mogao ući u Ruidean.

Stotine Aijela hodalo je ulicama, a sve veći broj je naseljavao i zgrade. Svakoga dana, u zemljane nasipe na ulicama sađeno je još graška i zemaija, uz mukotrpno zalivanje vodom iz glinenih krčaga dovučenih s novog, ogromnog jezera na južnom kraju doline; beše to jedina slična vodena površina u čitavoj zemlji. Hiljade Aijela logorovalo je po okolnim planinama, čak i na samom Čendaru, gde su nekada dolazili samo u svrhu obreda, kada bi po jedan muškarac ili žena odlazili u Ruidean.

Kud god kročio, Rand je donosio promene i uništenje. Ovoga puta nadao se da promene podrazumevaju poboljšanje. Možda će tako i biti. Spaljeno drvo kao da mu se rugalo. Avendesora, legendarno Drvo života; priče nikada nisu otkrivale gde se nalazi, i bilo je pravo iznenađenje pronaći ga ovde. Moiraina je govorila da je drvo živo, da će ponovo olistati, ali Rand je tu video samo pocrnelu koru i ogolelo granje.

Uzdahnuo je i okrenuo se prema ogromnoj prostoriji, premda ne najvećoj u Ruideanu, sa dva ogromna prozora na dvema stranama. Kupolu njenog svoda ukrašavao je maštovit mozaik krilatih ljudi i životinja. Većina nameštaja u gradu odavno je istrunula, uprkos suši, a preostali deo uglavnom su izjeli insekti i crvi; ali na daljem kraju sobe stajala je jedna visoka stolica, izdeljana iz jednog komada drveta, s dobro očuvanom pozlatom, i jedan rasparen, previše širok sto kome su noge i sve ivice bile ukrašene gustom rezbarijom cveća. Neko je glačao drvo pčelinjim voskom dok, uprkos starosti, nije poprimilo mutan sjaj. Aijeli su mu namenili sto i stolicu, premda su sami bili zgroženi takvim stvarima; u Pustari nije bilo mnogo drveća dovoljno visokog i uspravnog da posluži za pravljenje takve stolice, dok za sto nije bilo nijednog.

To je bilo sve od nameštaja, po Randovom poimanju. Jedan fini svileni plavo-zlatni tepih iz Ilijana, plen iz neke prastare bitke, pokrivao je središte tamnocrvenog popločanog poda. Uokolo su bili razbacani svileni, kitnjasti jastuci živahnih boja – oni su Aijelima služili umesto stolica, premda je za njih bilo sasvim dovoljno da sednu na sopstvene pete; to im je bilo udobno kao najmekša stolica.

Šestorica muškaraca ležali su naslonjeni na jastuke na tepihu. Šest poglavara klanova, predstavnika klanova koji su za sada pristali da slede Randa – Onog Koji Dolazi Sa Zorom – mada neki preko volje. Smatrao je da Ruark, plečati plavooki čovek prosede tamnoriđe kose, možda gaji neko prijateljstvo prema njemu, ali ostali ne. Svega šest od dvanaest.

Rand nije obraćao pažnju na stolicu, već prekrsti noge i sede pred Aijele. Izvan Ruideana, stolice su koristili samo poglavari, i to iz tri moguća razloga: da prihvate zvanje poglavara klana, da prihvate časnu predaju neprijatelja, ili da sude. Da je u ovom trenutku seo u stolicu, dao bi im na znanje kako želi da učini jedno od to troje.

Aijeli behu odeveni u kadinsor, kapute i pantalone mrkih i sivih boja, kako bi se stapali sa zemljom, i mekane čizme privezane ispod kolena. Čak i ovde, na sastanku s čovekom koga su proglasili Kar’a’karnom, poglavarom svih poglavara, svi su o pojasu nosili noževe snažnih sečiva i sivosmeđe šoufe omotane oko vrata poput širokih šalova. Kada bi čovek prekrio lice crnim velom, sastavnim delom šoufe, dao bi na znanje da je spreman da ubije. To nije bilo nemoguće. Ovi ljudi su beskrajno dugo nasrtali jedni na druge, i borili se oko koristi ili razmirica. Posmatrali su ga, čekali su njegovu reč, ali aijelska strpljivost uvek je podrazumevala spremnost na hitar, neočekivan i nasilan pokret. Bael, najviši čovek koga je Rand video, i Džeran, tanan poput oštrice i brz poput biča, smestili su se što su dalje mogli jedan od drugog a da ne napuste tepih. Između Baelovih Gošijena i Džeranovih Šaarada vladala je krvna zavada, potisnuta delima Onog Koji Dolazi Sa Zorom, ali ne i zaboravljena. Možda je Mir Ruideana i dalje bio nenarušen, uprkos svemu što se desilo. Ipak, umilni zvuci harfe oštro su odudarali od grube netrpeljivosti između Baela i Džerana. Šest pari očiju, plavih, zelenih i sivih, na suncem opaljenim licima; pred Aijelima bi i jastrebovi izgledali pitomo.

„Šta mi je činiti da pridobijem Rejne?“, upitao je. „Ruarče, bio si siguran u njihovu podršku.“

Poglavar Taardada ga smireno pogleda; po izrazu njegovog lica moglo se pomisliti da je isklesano od kamena. „Čekaj. To je sve. Dearik će ih dovesti. Kada ih dovede.“

Sasvim sedokosi Han, zavaljen pored Ruarka, iskrivi usta kao da bi najradije pljunuo. Njegovo naborano lice bilo je ogorčeno, kao i uvek. „Dearik je video previše muškaraca i Devica kako danima nepomično sede, izbezumljeni, da bi na kraju odbacili koplja. Odbacili!“

„I pobegli“, tiho dodade Bael. „I sam sam ih video, među Gošijenima, čak i neke iz moje septe. Pobegli su. I ti si ih video, Hane, među Tomanelima. Svi smo ih videli. Mislim da znaju samo od čega beže, ali ne i kuda da odu.“

„Kukavičke zmije“, zareža Džeran, prosede svetlosmeđe kose – među poglavarima Aijela nije bilo mladih ljudi. „Smrdljive guje, migolje se da pobegnu od sopstvene senke.“ Pogled mu neznatno skrenu ka daljoj strani tepiha, da bi jasno dao na znanje kako pored onih koji su odbacili koplja opisuje i Gošijene.

Bael pođe da ustane, a lice mu, ako je to uopšte bilo moguće, postade još čvršće; međutim, čovek pored njega položi mu dlan na mišicu i umiri ga. Bruan od Nakaija beše dovoljno velik i snažan da nadjača dva kovača, ali je bio neobično smiren za jednog Aijela. „Svi smo prisustvovali begu muškaraca i Devica.“ Zvučao je skoro lenjo, a takve su bile i njegove sive oči, ali Rand je znao da to nije istina; čak je i Ruark smatrao Bruana smrtonosnim borcem i prepredenim strategom. Srećom, podržavao je Randa snažnije nego i sam Ruark. Ali Bael je pratio Onog Koji Dolazi Sa Zorom; nije poznavao Randa al’Tora. „Kao i ti, Džerane. Znaš koliko je teško bilo suočiti se sa onim s čime su se oni suočili. Ako ne nazivaš kukavicama one koji su poginuli ne mogavši to da podnesu, zar možeš nazvati kukavicama one koji su pobegli iz istog razloga?“

„Nikada nije trebalo ni da saznaju“, promrmlja Han, stežući svoj plavi jastuk sa crvenim kićankama kao gušu nekog neprijatelja. „To je bilo namenjeno samo onima koji su bili kadri da uđu u Ruidean i prežive.“

Nije se obraćao nikome posebno, ali reči je svakako namenio Randu. Rand je svima obelodanio šta je saznao među staklenim stubovima na trgu; otkrio je toliko toga da ni poglavari ni Mudre više nisu mogli da sakriju ostatak. Ako još postoji Aijel koji ne zna istinu, to mora biti neki koji nikog nije sreo u ovih poslednjih mesec dana.

Istina je bila daleko od veličanstvenog ratničkog nasleđa u koje su mnogi verovali – Aijeli su nastali od bespomoćnih izbeglica posle Slamanja sveta. Naravno, tada su svi preživeli bili izbeglice, ali Aijeli sebe nikada nisu smatrali bespomoćnima. Najgore od svega bilo je što su nekada pratili Put lista, odbijajući da počine nasilje čak i u životnoj opasnosti. Aijel, prevedeno sa Starog jezika, znači „posvečen“, a bili su posvećeni upravo miru. Nasleđe današnjih Aijela nije ništa do skršeni zavet nebrojenih pokolenja. Preostao im je samo jedan deo stare vere: svaki Aijel bi radije umro nego dotakao mač. Uvek su to smatrali delom svog ponosa, svoje različitosti od ljudi izvan Pustare.

Rand je čuo kako Aijeli pominju neki greh zbog koga su bačeni u jalovu Pustaru. Sada su svi znali kakav je to greh bio. Muškarci i žene koji su sagradili Ruidean i umrli ovde – retko pominjani Džen Aijeli, klan koji to nije bio – sačuvali su veru u Aes Sedai iz vremena pre Slamanja. Bilo je teško prihvatiti istinu za koju se toliko dugo verovalo da je laž.

„To je moralo biti izrečeno”, kaza Rand. Imali su pravo da saznaju. Nijedan čovek ne treba da živi u laži. Njihovo sopstveno proročanstvo govorilo je kako ću ih slomiti. I nisam mogao drugačije. S prošlošću je svršeno; sada je trebalo da brine o budućnosti. Nekim od ovih ljudi nisam prijatan, a neki me mrze i zato što nisam rođen među njima, ali krenuli su za mnom. Potrebni su mi, svi. „Šta je sa Mijagomama?“

Erim, koji je ležao između Ruarka i Hana, odmahnu glavom. Njegova nekada jarkocrvena kosa sada je napola pobelela, ali zelene oči zračile su mladičkom snagom. Široke, tvrde šake svedočile su da te snage još ima i u njegovim rukama. „Timolan srlja i ne znajući na šta će mu se noge dočekati.“

„Kada je Timolan bio mlad poglavar“, kaza Džeran, „pokušao je da ujedini klanove i omanuo. Neće mu goditi to što je neko najzad uspeo u tome.“

„Doći će on“, reče Ruark. „Timolan nikada nije verovao da je Onaj Koji Dolazi Sa Zorom. A Džanvin će dovesti Šijande. Ali oni će pričekati. Pre svega moraju da raščiste u svojoj glavi.“

„Moraju da prihvate da je Onaj Koji Dolazi Sa Zorom mokrozemac“, zareža Han. „Bez uvrede, Kar’a’karne.“ Njegov ton nije bio laskav; poglavar, pa ni poglavar svih poglavara nije kralj. U najboljem slučaju, prvi je među jednakima.

„Cini mi se da će na kraju pristići i Darini i Kodare“, reče Bruan smireno. I hitro, ne bi li popunio tišinu koja nekog može navesti na ples kopalja. U najboljem slučaju, prvi među jednakima. „Beznađe ih je okrnjilo više nego sve ostale klanove.“ Beznađem su Aijeli počeli da nazivaju stanje izgubljenosti koje se okončava begom od samog sebe. „U ovom trenutku, Mandelain i Indirijan se trude da zadrže klanove na okupu. Obojica će lično želeti da vide Zmajeve na tvojim rukama, ali ipak će doći.“

Tako je ostao još samo jedan nepomenut klan, onaj o kome niko nije želeo da razgovara. „Kakve su vesti o Kuladinu i Šaidoima?“, upita Rand.

Odgovorila mu je tišina, narušena samo nežnim, smirenim zvucima harfe u pozadini. Svi su čekali da neko drugi progovori, pokazujući nešto najbliže nelagodnosti što se može videti kod Aijela. Džeran je namršteno gledao u svoj palac, dok se Bruan poigravao srebrnastim resama na svom zelenom jastuku. Čak je i Ruark bio zagledan u tepih.

Graciozni muškarci i žene u belim haljinama zađoše među utihnule; nasuše vino u srebrne pehare kraj svakog člana skupa i donesoše srebrne poslužavnike s maslinama, tako retkim u Pustari, ovčijim sirom i bledim, smežuranim orasima koje su Aijeli nazivali pekare. Aijelska lica koja su virila iz tih svetlih haljina bila su neobično krotka, oborenih pogleda.

Gaisaini su bili zakleti da pokorno služe na godinu i jedan dan, bili oni zarobljeni u bici ili pljački, i da za to vreme ne dodiruju nikakvo oružje i ne čine nikakvo nasilje, dok se najzad ne vrate svom klanu i svojoj septi kao da se ništa nije dogodilo. Čudan odjek Puta lista. Đi’e’toh, čast i dužnost, zahtevali su to, a kršenje đi’e’toha bilo je bezmalo nešto najstrašnije što Aijel može učiniti. Možda i najstrašnije. Neki od ovih ljudi su možda služili i poglavare sopstvenih klanova, ali niko to ne bi pokazao ni titrajem oka, čak ni pred rođenim sinom ili kćerkom, sve dok traje vreme gaisaina.

Randu najednom sinu da je ovo bio istinski razlog zbog kojeg je sve što je obelodanio tako teško palo Aijelima. Mora da im se učinilo kako su njihovi preci bili zakleti gaisaini, u svoje ime i u ime svih narednih pokolenja. A sva ta pokolenja, sve do današnjeg dana, prekršila su đi’e’toh dohvatajući se koplja. Jesu li i ljude ispred njega morile slične brige? Đi’e’toh je za Aijele bio vrlo ozbiljan pojam. Gaisaini otidoše, skoro bešumno, u svojoj laganoj obući. Nijedan od poglavara klanova nije posegao za vinom ili hranom.

„Postoji li ikakva nada da će se Kuladin sastati sa mnom?“ Rand je znao da ne postoji; prestao je da šalje zahteve za sastanak kada je saznao da Kuladin živim glasnicima dere kožu. Ali bio je to način da ostali progovore.

Han frknu. „Jedini glas koji smo dobili od njega jeste da je namerio da te živog oguli kada te sledeći put susretne. Zvuči li ti to kao da će razgovarati s tobom?“

„Mogu li da odlomim Šaidoe od njega?“

„Oni ga prate“, reče Ruark. „On uopšte i nije poglavar, ali oni veruju da jeste.“ Kuladin nikada nije kročio među staklene stubove; možda je čak i dalje verovao da su sve Randove reči laž. „Tvrdi da je on Kar’a’karn, a oni i u to veruju. Šaido Device su došle, ali samo zbog svog društva; ni to ne bi učinile da Far Dareis Mai nisu ponele tvoju čast kada niko drugi nije hteo.“

„Slali smo izviđače da motre na njih“, reče Bruan, „a Šaidoi ih ubijaju kad god im se ukaže prilika – Kuladin je započeo bar šest krvnih zavada – ali za sada nema znaka da će nas napasti dok smo ovde. Čuo sam da tvrdi kako smo oskrnavili Ruidean i da bi obeščašćenje bilo još gore kada bi nas ovde napao.“

Erim zabrunda i promeškolji se na jastuku. „U stvari želi da kaže kako ovde ima i više nego dovoljno kopalja da ubije dvostruko više Šaidoa nego što ih ima.“ Ubacio je komad belog sira u usta i zarežao preko zalogaja: „Šaidoi su oduvek bili kukavni lopovi.“

„Nečasni psi“, rekoše Bael i Džeran u isti glas pa se smesta pogledaše kao da se osećaju uzajamno prevareni.

„Bili nečasni ili ne“, tiho prozbori Bruan, „Kuladinovi ljudi su sve brojniji.“ Zvučao je smireno, ali je ipak duboko otpio iz pehara pre nego što nastavi. „Svi znate o čemu govorim. Neki koji nakon beznađa pobegnu ne odbacuju koplja. Umesto toga pridružuju se Šaidoima.“

„Nijedan Tomanel se nikada nije odrekao klana“, zareža Han. Bruan pogleda preko Ruarka i Erima i namerno oslovi poglavara Tomanela: „Događalo se u svakome klanu.“ Nije čekao da mu reč bude osporena po drugi put, već se zgodnije namesti na jastuku. „Ne može se to nazvati odricanjem od klana. Jednostavno pristupaju svome društvu, kao Šaido Device koje su ovde pronašle svoj Krov.“

Ovoga puta niko nije doveo njegove reči u pitanje, premda se čulo i negodovanje. Pravila aijelskih ratničkih društava bila su veoma složena, i njihovi članovi su ponekad bili privrženi društvu podjednako snažno kao i svom klanu. Na primer, članovi istog društva ne bi se borili između sebe čak ni kada bi im klanovi bili u krvnoj zavadi. Neki su čak odbijali da se venčaju sa ženama iz porodica nekih od bliskih članova društva, baš kao da su im bliske rođake. Rand nije želeo ni da pomišlja na običaje Far Dareis Mai, Devica Koplja.

„Moram znati šta Kuladin smera“, reče im. Kuladin je bio poput medveda kome je pčela ušla u uho; mogao je jurnuti u bilo kom pravcu. Rand je oklevao. „Da li bi čast bila pogažena ako bismo vratili neke ljude u njihova društva među Šaidoe?“ Nije morao podrobnije da objašnjava na šta misli. Svi do jednog se zgrčiše, čak i Ruark, a pogled im se tako sledi da je sva vrelina iz sobe nestala.

„Taj vid uhođenja" – Erim iskrivi usne izgovarajući „uhođenje" kao da sama reč ima ukvaren ukus – „bio bi ravan uhođenju sopstvene septe. Niko častan to ne bi učinio.“

Rand se uzdržao od pitanja da li bi možda mogli naći nekog koga čast malo manje grebe. Aijelski smisao za šalu bio je čudan, često i surov, ali u nekim stvarima bili su smrtno ozbiljni.

Rešio je da promeni temu, pa upita: „Ima Ii vesti s one strane Zmajevog zida?“ Znao je odgovor; takve vesti se brzo šire, čak i među onolikim Aijelima okupljenim oko Ruideana.

„Nema ničega vrednog pomena“, odvrati Ruark. „Među drvoubicama ima toliko nevolja da sve manje torbara posećuje Trostruku zemlju.“ Tako su Aijeli nazivali Pustaru: kaznu za svoje grehe, zemlju koja iskušava njihovu hrabrost, nakovanj na kome se kuju. „Drvoubicama" su nazivali Kairhijenjane. „Zmajeva zastava i dalje leprša nad Kamenom Tira. Tairenci su se pokrenuli ka severu, do Kairhijena, kako si naredio, da bi delili hranu drvoubicama. Ništa drugo.“

„Trebalo bi da pustiš drvoubice da skapaju od gladi“, promrmlja Bael, a Džeran glasno zaklopi usta. Rand pretpostavi da je bio zaustio da kaže isto to.

„Drvoubice zavređuju samo pogubljenje, ili da budu prodani u Šari, kao životinje“, sumorno reče Erim. Tako su se Aijeli ophodili prema onima koji nepozvani stupe u Pustaru; samo su zabavljači, torbari i krpari bezbedno putovali, premda su Aijeli izbegavali krpare kao da prenose bolest. Šara beše ime zemlje s druge strane Pustare; čak ni Aijeli nisu znali mnogo o njoj.

Uglom oka, Rand opazi dve nestrpljive žene u visokom lučnom dovratku. Pošto vrata nije bilo, neko je na njihovo mesto okačio niske perli obojenih u plavo i crveno. Jedna od dve žene bila je Moiraina. Razmislio je da li da ih natera da sačekaju; Moiraina je imala onaj nepodnošljivi zapovednički izraz na licu – očito je očekivala da prekinu sve zarad nje. Međutim, razgovor je zaista bio iscrpljen, i po očima muškaraca video je da ne žele da nastave. Trebaće im odmor nakon pomena beznađa i Šaidoa.

Uzdahnuo je, pa ustade, a poglavari klanova se povedoše za njim. Svi izuzev Hana bili su podjednako visoki kao Rand, ili viši. U Randovoj domovini, Hana bi smatrali prosečno visokim, dok je među Aijelima važio za onižeg. „Znate šta mora biti učinjeno. Dovedite ostale klanove i držite Šaidoe na oku.“ Zastao je za tren, pa dodade: „Sve će se dobro završiti. Aijeli će proći dobro, koliko god bude u mojoj moći.“

„Proročanstvo kaže da ćeš nas slomiti“, gorko reče Han, „i dobro si započeo. Ali pratićemo te. Dok još ima hlada“, recitovao je, „dok još ima vode; pravo u Senku, očnjaka golih, s prkosnim krikom, u poslednji dah, na Poslednji dan, Slepnika pljunućemo u oko.“ Slepnik je bio jedan od aijelskih naziva za Mračnog.

Rand nije mogao da učini ništa do da izgovori pravilan odgovor. Nekada ga nije znao. „Tako mi časti i Svetlosti, moj će život biti bodež za Slepnikovo srce.“

„Do poslednjeg daha“, završi Aijel, „do samog Šajol Gula.“ Harfista je smireno svirao.

Poglavari prodefilovaše pored žena, gledajući Moirainu s dubokim poštovanjem. U njima ne beše ni traga straha. Rand požele da i sam bude tako siguran u sebe. Moiraina je imala previše planova za njega, previše načina da vuče uzice za koje i nije bio svestan da ga vezuju.

Moiraina ostade ravnodušna i otmena kao i uvek; dve žene uđoše čim su svi poglavari izašli. Malena žena, lepa bez obzira na lice Aes Sedai po kome joj nije mogao proceniti godine, skinula je vlažnu maramu kojom je rashlađivala glavu; na čelu joj je visio fini plavi kamen okačen o zlatni lančić provučen kroz tamnu kosu. Čak i da je zadržala maramu na glavi, ne bi bilo mnogo drugačije; ništa nije moglo da unizi njeno kraljevsko držanje. Obično je izgledala po čitavu stopu viša nego što zaista jeste, a oči joj behu pune samopouzdanja, spremne da naređuju.

Druga žena beše viša, mada i dalje nije dosezala do njegovog ramena, i mlada, a ne bezvremena. Bila je to Egvena, s kojom je odrastao. Sada je, izuzimajući krupne tamne oči, mogla proći kao Aijelka, i ne samo zbog preplanulog lica i ruku. Nosila je pravu aijelsku suknju od mrke vune i laganu belu bluzu od vlakana biljke zvane algoda. Algoda je bila mekša i od najfinije predene vune; bila bi veoma pogodna za trgovinu, kada bi nekako uspeo da ubedi Aijele. Oko ramena je Egvena ogrnula sivi šal, a duga tamna kosa joj beše privezana presavijenom sivom maramom. Za razliku od većine Aijelki, nosila je samo jednu narukvicu od slonovače sa ugraviranim plamenovima, i jednu jedinu zlatnu ogrlicu s perlama od slonovače. I još nešto – prsten Velike zmije na levoj ruci.

Egvena je bila učenica nekih aijelskih Mudrih – šta je učila, Randu nije bilo znano, ali je gajio snažnu sumnju da je u pitanju nešto u vezi sa snovima; Egvena i Aijelke držale su jezik za zubima – ali ona je pohađala i Belu kulu. Bila je jedna od Prihvaćenih, na putu da postane Aes Sedai. Već se predstavljala kao punosnažna Aes Sedai, barem u Tiru i ovde. Ponekad bi je zadirkivao zbog toga; ona, međutim, nije rado prihvatala njegovu šalu.

„Zaprege će uskoro biti spremne da krenu ka Tar Valonu“, kaza Moiraina. Glas joj beše melodičan, kristalan.

„Trebaće vam snažan stražar“, kaza Rand, „inače bi Kader mogao da ih odveze nekud gde ne želite.“ Ponovo se okrenuo ka prozoru. Želeo je da pogleda napolje i razmisli o Kaderu. „Ranije niste tražile da vam stežem ruku ili dajem dozvole.“

Nešto ga najednom udari preko ramena, baš kao podebeo orahov štap; samo mu je blago ježenje kože, neočekivano na ovakvoj vrelini, govorilo da je jedna od žena usmeravala.

Hitro se okrenuo ka njima, posegao za saidinom i upio Jednu moć. Osećao ju je kako buja kao sama sila života u njemu, kao da je deset, sto puta življi; ispunilo ga je i izopačenje Mračnog, takođe, smrt i trulež, kao da su mu usta bila puna larvi. Bilo je to kao olujna kiša koja preti da ga zbriše, pobesnela poplava protiv koje je svakog trenutka morao da se bori. Sada je bio skoro sviknut na to, ali je znao da se nikada neće potpuno navići. Želeo je da zauvek zadrži slast saidina, i da povraća u isti mah. Sve vreme, oluja se upinjala da mu odvoji meso od kostiju, da mu spali kosti do pepela. Izopačenje će mu oduzeti razum, ukoliko ga Moć prethodno ne ubije; u pitanju je bila trka između tih mogućnosti. Ludilo je bilo sudbina svakog muškarca koji je usmeravao od početka Slamanja sveta, od onog dana kada je Lijus Terin Telamon, Zmaj, sa svojih Stotinu sadrugova zapečatio zatvor Mračnog pod Šajol Gulom. Poslednji povratni udar tokom pečaćenja izopačio je mušku polovinu Istinskog izvora i muškarci kadri da usmeravaju, luđaci kadri da usmeravaju, rastrgli su svet.

Upio je Moć... i nije mogao da rasudi koja je od dve žene to učinila. Obe su ga začuđeno, upitno posmatrale – s bezgrešnim izrazima na licu i pomalo razgaljeno, skoro istovetno izvijenih obrva. Obe su mogle posegnuti za Izvorom, baš u tom trenutku, a da on to nikada ne primeti.

Naravno, štap preko ramena nije ličio na Moirainu; ona je imala druge načine prekorevanja, prefinjenije, i na duže staze uglavnom bolnije. Ma koliko bio uveren da je to bila Egvena, nije preduzeo ništa. Dokaz. Misli su klizile po spoljašnoj strani Praznine; on je plutao unutra, u ništavilu, daleko od misli i osećanja, čak i svog besa. Neću činiti ništa bez dokaza. Ovoga puta me neće nagnati na to. To više nije bila Egvena s kojom je odrastao; postala je deo Kule otkad ju je Moiraina poslala tamo. Ponovo Moiraina. Uvek Moiraina. Ponekad je želeo da je se reši.

Samo ponekad?

Usmerio je pažnju na nju. „Šta hoćeš od mene?“ Sam je sebe iznenadio ledenošću svog glasa. Moć je besnela u njemu. Egvena mu je govorila kako ženin dodir sa saidarom, ženskom polovinom Izvora, predstavlja zagrljaj; dok muškarci uvek vode bespoštedan rat. „I ne pominji mi ponovo zaprege, sestrice. Obično saznam za tvoje namere tek kada se uveliko ispune.“

Aes Sedai se namršti na njega, što nije bilo nikakvo čudo. Svakako nije navikla da joj se iko tako obraća, pa ni Ponovorođeni Zmaj. Ni sam nije znao odakle je izašlo „sestrice"; u poslednje vreme, reči su mu se same javljale.

Dodir ludila, možda. Ponekad bi bdeo kroz noč, sve do sitnih sati, zabrinut zbog tog. Unutar Praznine, sve se to činilo kao tuđa briga.

„Trebalo bi da razgovaramo nasamo.“ Hladno je skrenula pogled ka harfisti.

Jasin Natael, kako se ovde predstavljao, odmarao se protežući se na jastucima uz jedan zid bez prozora; tiho je svirao harfu posađenu na koleno, ukrašenu pozlaćenom rezbarijom nalik stvorenjima na Randovim podlakticama. Aijeli su ih nazivali Zmajevima. Rand je mogao samo da nagađa gde je Natael pronašao instrument. Natael je bio tamnokos, po merilima izvan Pustare natprosečno visok muškarac srednjih godina, odeven u kaput i pantalone od tamnoplave svile, kao skrojene za kraljevski dvor, a okovratnik i rukavi mu behu bogato ukrašeni zlatnim vezom. Bio je zakopčan do grla, uprkos vrelini. Prefinjeno ruho nije se slagalo s plastom zabavljača prostrtim ispred njega. Plašt je bio sasvim dobar, ali prekriven stotinama zakrpa, u skoro podjednakom broju boja, i sve behu prišivene tako da lepršaju i pri najblažem povetarcu. To je bilo znamenje svetovnog zabavljača, žonglera i akrobate, muzičara i pripovedača koji luta od sela do sela. Svakako ne nekog ko oblači svilu. Ipak, smatrao je sebe dovoljno vrednim za nju. Sada je bio naizgled potpuno obuzet muzikom.

„Možete govoriti šta god želite pred Nataelom“, odvrati Rand. „On je ipak zabavljač Ponovorođenog Zmaja.“ Ako bi se pokazalo da razgovor ipak zahteva posebnu tajanstvenost, ona bi istrajavala, i Rand bi poslao Nataela napolje, premda nije voleo da ga gubi iz vida.

Egvena glasno šmrknu i podesi šal na ramenima. „Glava ti se nadula kao prezrela lubenica, Rande al’Tore.“ Govorila je ravnomernim tonom, kao da je to najobičnija istina.

Izvan Praznine, gnev poče da vri. Ne zbog toga što je rekla; čak i kada su bili deca imala je naviku da ga ponižava, zaslužio on to ili ne. Ali odskora mu se činilo da je počela da sarađuje s Moirainom, da se trudi da ga poljulja tako da ga Aes Sedai može gurnuti na koju god stranu želi. Dok su bili mlađi, pre nego što se znalo šta on predstavlja, mislili su da će se jednoga dana venčati. A Egvena je sada bila protiv njega, rame uz rame s Moirainom.

Progovorio je, stegnutog lica, i grublje nego što je nameravao: „Kaži šta želiš, Moiraina. Kaži smesta, ili čekaj drugu priliku da nađem vreme za tebe. Veoma sam zauzet.“ Ovo je bila potpuna laž. Većim delom vremena vežbao je mačevanje s Lanom, kopljaništvo s Ruarkom, ili borbu golim rukama i nogama sa obojicom. Ali sada je bio rešen da bude grub, ako ustreba. Natael je smeo da čuje sve. Skoro" sve. Sve dok ga Rand drži na oku.

Moiraina i Egvena se namrštiše, ali je barem prava Aes Sedai najzad prihvatila da ga ovog puta neće omekšati. Osvrnula se ka Nataelu i usne joj se stegoše – čovek je očito i dalje bio zadubljen u muziku. Potom je iz svoje kese izvadila podebeo smotuljak sive svile.

Razmotala ga je i položila njegovu sadržinu na sto. Bila je to okrugla ploča velika kao šaka; napola crna kao smrt, napola prečisto bela. Krivudava linija spajala je dve polovine u dve sljubljene suze. To je bio simbol Aes Sedai, stariji od Slamanja sveta, ali ovaj disk je značio mnogo više. Stvoreno je samo sedam takvih, a služili su kao pečati tamnice Mračnoga. Odnosno, svaki kao tačka usmerenja za po jedan pečat. Moiraina izvuče iz pojasa nožić s drškom ispletenom od srebrnih žica i pažljivo zagreba njime po obodu diska. Otpao je sićušan iverak, čiste crne boje.

Caki unutar Praznine, Rand ostade bez daha. Samo ništavilo je podrhtavalo, i Moć za tren zapreti da ga nadjača. „Je li to kopija? Krivotvorina?“

„Pronašla sam ga dole na trgu“, kaza Moiraina. „Međutim, pravi je. Isto se dešava i sa onim koji sam ponela iz Tira.“ Kao da mu je ravnodušno objašnjavala da bi rado jela supu od graška za ručak. Egvena je, s druge strane, pritezala šal kao da joj postaje hladno.

Rand je i sam osećao kako strah nadolazi i obliva spoljašnjost njegove Praznine. Bilo je teško otpustiti saidin, ali nagnao je sebe na to. Ako bi izgubio prisebnost, Moć bi mogla da ga šatre na mestu, a želeo je da posveti punu pažnju ovom problemu. Uprkos svemu, uprkos izopačenju, rastanak od nje ga je boleo.

Iverak na stolu nije mogao biti stvaran. Te ploče su bile sačinjene od kuendilara, srcokamena, a ništa napravljeno od njega ne može biti oštećeno, čak ni Jednom moći. Svaka, ma koliko jaka sila korišćena protiv njega samo bi ga još ojačala. Veština stvaranja srcokamena izgubljena je u Slamanju sveta, ali sve tvorevine, čak i najkrhkije vaze načinjene od njega u Doba legendi još su postojale, iako ih je možda Slamanje sahranilo na dno okeana ili ispod neke planine. Naravno, tri od sedam pečata već behu skršeni, ali za to je bilo potrebno mnogo više od nožića.

Međutim, kada se bolje zamislio, nije bio siguran kako su prethodna tri zaista uništena. Ako niko do samog Tvorca ne može slomiti srcokamen, jedino je tako moglo i biti.

„Kako?“, upitao je, iznenađen što mu je glas i dalje postojan kao da ga Praznina još okružuje.

.„Ne znam“, odgovori Moiraina, podjednako smirene spoljašnjosti. „Ali svestan si u čemu je nevolja – običan pad sa stola mogao bi da ga skrši. Ako su i ostali, gde god se nalazili, u ovakvom stanju, četiri čoveka s čekićima bili bi dovoljni da ponovo otvore tamnicu Mračnoga. Takođe, ko može biti siguran u njihovu snagu kada su u ovakvom stanju?“

Rand je bio svestan. Još nisam spreman. Nije bio ubeđen da će ikada biti, ali je svakako još uvek bio nespreman. Egvena je izgledala kao da posmatra sopstvenu razjapljenu ruku.

Moiraina ponovo zamota ploču i pohrani je u kesu. „Možda ću se prisetiti nekog mogućeg rešenja pre nego što ponesem ovo u Tar Valon. Ako saznamo zašto je ovako, možda ćemo moći nešto da preduzmemo.“

Obuze ga priviđenje Mračnoga koji ponovo poseže iz Šajol Gula i konačno stupa na potpunu slobodu; oganj i tama prekrili su svet u njegovom umu, proždirući oganj koji nije odavao svetlost, i neprobojno crnilo što guši vazduh. Moiraininim rečima je trebalo nešto duže da prodru do njega. „Nameravaš i sama da pođeš?“ Bio je ubeđen da je nameravala da ostane pripijena uz njega kao mahovina uz kamen. Zar ovo nije ispunjenje tvoje želje?

„Kad dođe vreme“, tiho odgovori Moiraina. „Na kraju ću ipak morati da te ostavim. Šta mora biti, mora biti.“ Randu se učinilo da je zadrhtala, ali već sledećeg trena ponovo je uspostavila smirenost i pribranost. „Moraš biti spreman.“ Podsećanje na sopstvene sumnje nije mu prijalo. „Moramo razgovarati o tvojim namerama. Ne možeš još dugo sedeti ovde. Čak i ako Izgubljeni ne smeraju da dođu po tebe, oni su negde napolju i proširuju svoju moć. Ako im sve što leži s druge strane Kičme sveta padne u ruke, ti nećeš imati nikakve vajde od sakupljanja Aijela.“

Rand se zasmeja i osloni se o sto. Samo još jedna smicalica, dakle; možda je mislila da će pod uzbuđenjem vezanim za njen odlazak biti voljniji da je sasluša, ili predusretljiviji u pogledu njenih smernica. Naravno, ona nije mogla neposredno da laže. Jedna od vajne Tri zakletve starala se o tome; ne izgovarati ni reč neistine. Naučio je da ta zakletva dozvoljava poprilično okolišanje. Ostaviće ona njega na miru. Kada bude umro, toliko je bilo sigurno.

„Hoćeš da razgovaramo o mojim namerama“, procedi Rand. Izvukao je lulu kratkog kamiša i kožnu duvankesu iz džepa u kaputu, pa napunio lulu i na tren dotakao saidin da usmeri plamičak iznad duvana. „Zašto? To su samo moje namere.“ Pućkao je dim polako i strpljivo, ne obazirući se na Egvenin užareni pogled.

Lice Aes Sedai nije se menjalo, ali njene krupne tamne oči kao da su plamtele. „Šta si počinio otkad odbijaš moje savete?“ Glas joj je bio hladan kao i lice, ali reči su pucale poput bičeva. „Svuda si za sobom ostavljao smrt, uništenje i rat.“

„Nisam u Tiru“, odgovori on, previše ishitreno. I previše odbrambeno. Nije smeo dozvoliti da izgubi ravnotežu. Počeo je odlučno i namerno da odugovlači s povlačenjem dimova iz lule.

„Nisi“, složila se. „Ne u Tiru. U tom trenu imao si iza sebe čitavo pleme, čitav narod, i šta si učinio? To što si zaveo pravdu u Tiru zaslužuje hvalu. Što si doveo Kairhijen u red i poslao ispomoć gladnima još i više. Da su prilike drugačije, ne bi bilo kraja mojoj hvali za tebe.“ I sama je bila Kairhijenjanka. „Ali ništa od toga ne pomaže da se spremnije suočiš s Tarmon Gai’donom.“ Kakva tvrdoglava žena, toliko ledena prema svemu ostalom, pa čak i rođenoj domovini. Ali zašto i on ne bi bio tako tvrdoglav?

„A šta bi ti da radim? Da lovim Izgubljene, jednog po jednog?“ Opet se primorao da sporije povlači dim; nije mu bilo lako. „Znaš li uopšte gde su? Oh, Samael je u Ilijanu – to se zna – ali ostali? Šta bi se desilo kada bih pošao po Samaela, prateći tvoju želju, i otkrio da ih je tamo dvoje, troje ili četvoro? Ili svih devet?“

„Mogao bi se suočiti s troje, četvoro, pa možda i svih devet preživelih“, ledeno mu je odvratila, „samo da nisi ostavio Kalandor u Tiru. Istina je da bežiš. Istina je da nemaš nikakav plan, nikakav način da se spremiš za Poslednju bitku. Beg te vodi s mesta na mesto, a imaš jedino nadu da će sve biti kako treba. Nadaš se, jer ne znaš šta drugo da činiš. Ako bi prihvatio moje savete, barem bi...“

Prekinuo ju je, oštro zapretivši lulom, ne hajući za pobesnele poglede dveju žena. „Imam ja plan.“ Ako hoće da znaju, znaće, i neka bude spaljen ako mu preinače ijednu reč. „Kao prvo, nameravam da okončam ratove i ubijanje, bilo da sam ih sam započeo ili ne. Ako ljudi moraju ubijati, neka ubijaju Troloke, a ne jedni druge. U Aijelskom ratu, četiri klana su prešla Zmajev zid i dobro se držala više od dve godine. Opljačkali su i spalili Kairhijen, porazivši svaku vojsku koja je poslana na njih. Mogli su osvojiti i Tar Valon, da su samo hteli. Kula ne bi mogla da ih zaustavi, zahvaljujući vašim Trima zakletvama.“ Ne koristiti Moć kao oružje, osim protiv Nakota Senke ili Prijatelja Mraka, ili u odbranu sopstvenog života – tako je zapovedala druga Zakletva, a Aijeli nijednom nisu zapretili samoj Kuli. Sada je bio obuzet gnevom. Beg i nada su sve što ima, je li tako? „To su počinila samo četiri klana. Šta će se dogoditi kada povedem jedanaest klanova preko Kičme sveta?“ Moraće ih biti jedanaest; imao je veoma male izglede da pridobije Šaidoe. „Kada nagodi konačno budu pomislili na ujedinjenje, biće prekasno. Prihvatiće moj mir, ili ću biti sahranjen u Kan Breatu.“ Sa harfe se začuo neskladan trzaj; Natael se nadvi nad instrument, odmahujući glavom. Kroz koji trenutak, poifovo se začuše umirujući zvuci.

„Ni lubenica ne bi veličinom nadmašila tvoju glavu“, promrmlja Egvena, skrštajući ruke ispod grudi. „Niti bi kamen mogao biti tvrdi! Moiraina se samo trudi da ti pomogne. Zašto to ne možeš da shvatiš?“

Aes Sedai zagladi svoju svilenu suknju, iako to nije bilo potrebno. „Ako povedeš Aijele preko Zmajevog zida, biće to možda i najgore što možeš učiniti.“ Glas joj je bio oštar od gneva, ili možda tereta. Barem je počela da shvata da on nije obična lutka. „Već u ovom času, Amirlin Tron stupa u dodir s vladarima svih naroda koji još imaju vlast i izlaže im dokaze da si ti Ponovorođeni Zmaj. Oni znaju Proročanstva; znaju za šta si rođen. Kada budu uvereni ko si i šta si, prihvatiće te jer će morati. Poslednja bitka se bliži, a ti si im jedina nada, jedina nada čovečanstva.“

Rand se glasno nasmeja, prepun gorčine. Stegao je lulu zubima, pa se podiže i sede na sto, skrštenih nogu. Pomno ih je posmatrao. „Tako, ti i Sijuan Sanče i dalje mislite da znate sve na ovom svetu.“ Ako mu Svetlost pomogne, sve o njemu nikada neće saznati. „Obe ste obične budale.“

„Pokaži malo poštovanja!“, prosikta Egvena, ali Rand nastavi preko njenih reči.

„Tairenski lordovi su takođe bili upoznati s Proročanstvima, i znali su ko sam kada su videli da stežem Mač Koji Se Ne Može Dotaći u šaci. Pola njih očekuje da im donesem moć, slavu, ili i jedno i drugo. Druga polovina bi mi najradije zabola nož u leđa i pokušala da zaboravi da je Ponovorođeni Zmaj ikada bio u Tiru. Tako će narodi dočekati Ponovorođenog Zmaja. Ukoliko ih prethodno ne sputam, na isti način kao i Tairence. Znaš li zašto sam ostavio Kalandor u Tiru? Da ih podseća na mene. U svakom času su svesni da je tamo, zariven u Srce Kamena, i znaju da ću se vratiti po njega. Zato su mi verni.“ To je bio samo jedan od razloga da Mač Koji To Nije ostane na svom mestu. Nije želeo ni da pomisli na drugi razlog.

„Budi veoma oprezan“, prozbori Moiraina nešto potom, smrznuto smirenim glasom. Rekla je samo toliko. Glas joj je nosio oštro upozorenje. Takav je već jednom čuo, kada mu je obećala da će ga radije videti mrtvog nego .palog pod Senku. Čvrsta žena.

Dugo ga je posmatrala, kao da će ga udaviti u mračnim jezerima svojih očiju. Potom je napravila savršen naklon. „Ako dozvolite, moj lorde Zmaju, postaraću se da gazda Kader dobije uputstva za rad koji ga sutra očekuje.“

Niko nije mogao videti ni tračak podrugljivosti u njenom ponašanju ili rečima, ali Rand ju je osetio. Činila je sve što je mogla da ga poljulja ne bi li postao podložan krivici, sramu, nesigurnosti, ili čemu god. Zurio je za njom sve dok nije nestala iza zveckavih perli na vratima.

„Nema potrebe da se tako mrštiš, Rande al’Tore.“ Egvenin glas bio je dubok, oči razjarene; stezala je šal kao da bi ga najradije zadavila njime. „Lord Zmaj, kako da ne! Nisi ništa do nevaspitani, grubi glupak. Zaslužio si i više nego što si dobio. Ne bi te ubilo da postaneš malo uljudniji!“

„Dakle, to si bila ti“, prasnuo je, ali na njegovo iznenađenje, ona umalo odmahnu glavom, pa se pribra i umiri. Ipak Moiraina. Ako je Aes Sedai toliko izgubila živce, nešto ju je začelo užasno grizlo. On, bez sumnje. Možda bi trebalo da se izvini. Valjda i ne bi bolelo biti uljudan. Mada nije razumeo zašto bi trebalo da se fino ophodi prema Aes Sedai koja se trudila da ga priveže na uzicu.

Ukoliko je on i razmišljao o pristojnijem ponašanju, Egvena nije. Oči su joj bile kao užareno ugljevlje, samo tamnosmeđe. „Ti si vunoglava budaletina, Rande al’Tore, i pogrešila sam što sam ikada pominjala Elejni da bi bio dobar za nju. Nisi dovoljno dobar ni da budeš s tvorovima! Spusti malo taj nos. Sećam se koliko si se preznojavao kad si morao da se vadiš iz nevolja u koje te je Met uplitao. Sećam se kako te je Ninaeva šibala dok nisi počeo da urličeš, pa si potom morao da sediš na jastuku celog dana. Nije to uopšte bilo tako davno. Trebalo bi da kažem Elejni da te zaboravi. Kad bi samo znala u šta si se pretvorio...“

Gledao je u nju, otvorenih usta; paljba se nije obustavljala – otkad je ušla kroz zavesu od perli, nije pokazala ovoliki bes. Tada mu je sinulo. Setio se kako je slučajno trznula glavom, odajući da ga je Moiraina napala koristeći Moć. Egvena se uvek j ako upinjala da obavlj a ono što je zanima baš kako treba. Dok je učila od Mudrih, nosila je aijelsku odeću; možda je čak i prihvatala običaje Aijela. To bi ličilo na nju. Ali ni u jednom trenutku nije prekidala s trudom da postane prava Aes Sedai, uprkos tome što je bila samo jedna od Prihvaćenih. Aes Sedai su obično vladale svojim raspoloženjem, ali nešto što bi želele da zadrže kao tajnu ne bi odale baš nikada.

Ilijena mi nikada nije pretila vatrom svog gneva ako bi bila besna sama na sebe. Kad bi me i oslovila sgrubošću, bilo bi to zato što... Um mu se smrzao na tren. Nikada u životu nije upoznao nijednu ženu po imenu Ilijena. Ali prisećao se i lika uz to ime; lepo lice, mlečna koža i zlatna kosa, kao utvara Elejne. Ovo je sigurno bilo ludilo. Prisećao se žene koja živi samo u njegovoj mašti. Možda će jednog dana i razgovarati s ljudima koji ne postoje.

Egvena zamuknu i zabrinuto ga pogleda. „Jesi li dobro, Rande?“ Gnev je ispario iz njenog glasa, kao da ga nije ni bilo. „Šta nije u redu? Hoćeš li da pozovem Moirainu...“

„Ne!“, odvrati on, pa brže-bolje ublaži ton. „Ne može ona Izlečiti...“ Čak ni Aes Sedai ne mogu izlečiti ludilo; nijedna od njih nije mogla izlečiti nijednu od njegovih boljki. „Je li Elejna dobro?“

„Dobro je.“ Uprkos svemu što je izgovorila, u Egveninom se glasu osećao trag saosećajnosti. Ništa više nije ni očekivao. Posle Elejninog odlaska iz Tira, ono što je namerio ticalo se isključivo Aes Sedai; Egvena mu je to toliko puta saopštila, a Moiraina bi svaki put potvrdila. Tri Mudre koje su umele da hode snovima, one kod kojih je Egvena učila, bile su još ćutljivije. Imale su sopstvene razloge da budu nezadovoljne njime.

„Najbolje bi bilo da i ja pođem“, nastavi Egvena, nameštajući šal preko ruku. „Umoran si.“ Pomalo namršteno, upitala je: „Rande, šta znači biti sahranjen u Kan Breatu?“

Zaustio je da upita o čemu to, Svetlosti, ona priča. Potom se setio da je upotrebio taj izraz. „Negde sam čuo te reči“, slagao je. Nije imao pojma ni šta znače ni odakle potiču.

„Odmori se, Rande“, reče ona, kao da je dvadeset godina starija, a ne dve godine mlađa od njega. „Obećaj mi. Potrebno ti je to.“ Klimnuo je glavom. Odmerila mu je lice, kao da traga za istinom, pa pođe ka vratima.

Randov srebrni pehar vina polete s tepiha i kroz vazduh doplovi do njega. Žurno ga je zgrabio tren pre nego što se Egvena osvrnula.

„Možda ne bi trebalo da ti ovo govorim', kaza ona. „Elejna nije nameravala da to bude poruka za tebe, ali... Rekla je da te voli. Možda to već znaš, ali ako ne znaš, trebalo bi da razmisliš o tome.“ S tim rečima nestade, a perle zazveckaše sklapajući se za njom.

Rand saskoči sa stola, hitnu pehar u stranu prskajući popločani pod vinom i razjareno se uputi ka Jasinu Nataelu.