Nebeski oganj

12 Stara lula

Nalet vetra koji je kovitlao prašinu po lugardskim ulicama zahvati plišani šešir Gareta Brina, strže mu ga s glave, pa ga baci pravo pod jedna kola. Okovani točak utisnu šešir u nabijenu zemlju i pretvori ga u krpu. Brin ga samo pogleda, pa nastavi da hoda. Ionako je bio sav musav od puta, reče u sebi. Svileni mu se kaput bio napunio prašinom još pre no što su stigli u Murandiju. Od četkanja je, kad se konačno setio da to uradi, bilo malo vajde. Svila je sad bila više smeđa nego siva. Moraće da pronađe nešto podesnije; ionako nije pošao na bal.

Proševrdao je između kola koja su tandrkala izbrazdanom ulicom, praveći se da ne čuje kočijaške psovke – svaki iole pristojan vojnik smislio bi bolje čak i u snu – i utrčao u krčmu Kočijaška klupa. To ime je bilo doslovno predstavljeno na tabli iznad vrata.

Unutra je bilo kao i u svakoj drugoj lugardskoj krčmi – kočijaši i pratioci trgovaca tiskali su se s konjušarima, kovačima, nadničarima i svakojakim drugim ljudima, pričali i smejali se najglasnije što mogu, i pili najviše što mogu, jednom rukom držeći čašu a drugom pipkajući služavke. Što se toga tiče, slično je bilo na sličnim mestima i u drugim gradovima, mada uglavnom u mnogo blažem obliku. Jedna punačka devojka u bluzi koja samo što ne beše skliznula s nje skakutala je i pevala na stolu u dnu prostorije, uz tobožnju pratnju biterne i dve flaute.

Iako nije imao sluha za muziku, zastao je da malo uživa u pesmi. Ta devojka bi bila omiljena u svakom vojnom logoru. Doduše, bila bi omiljena i da ćuti. U takvoj bi bluzi očas posla našla muža.

Džoni i Barim su već bili tu, a zahvaljujući Džonijevom stasu – uprkos proređenoj kosi i zavoju preko slepoočnica – sedeli su sami za stolom. Uživali su u devojčinoj pesmi. Ili samo u devojci. Dotakao je i jednog i drugog po ramenu i glavom pokazao na vrata ka dvorištu, gde im je smrknuti razroki konjušar zbrinuo konje za čitava tri srebrnjaka. Pre samo godinu dana, Brin je za taj novac mogao kupiti pristojnog konja. Nemiri na zapadu i u Kairhijenu uneli su potpunu pometnju u cene i trgovinu.

Niko nije progovorio ni reč dok nisu prošli kroz gradsku kapiju i izbili na malo korišćeni drum – zapravo tek nešto više od široke utabane staze – što je vijugao ka reci Storn. A onda Barim reče: „Juče su bili ovde, gospodaru.“

Brin je to znao i sam. Tri mlade i lepe žene zajedno, a pri tom očigledno i strankinje, nisu mogle proći kroz grad kao što je Lugard a da ih ne primete. Ili je to bar važilo za muški deo stanovništva.

„Njih tri i neki plećat momak“, nastavi Barim. „Biće da je to onaj Dalin što je bio s njima kad su zapalile Nemov ambar. Elem, ko god bio, viđeni su u

Devetopregu, ali su samo popili po piće i otišli. Momci mi rekoše da je ona Domanka svojim vrckanjem i smeškanjem zamalo izazvala tuču, ali ih je onda isto tako sve smirila. Uh, što bi’ ja voleo da upoznam jednu Domanku.“

„Jesi li saznao kuda su otišli, Barime?“, trpeljivo ga upita Brin. Njemu to nije uspelo.

„Uh, ne, gospodaru, ali sam zato čuo da je mnogo Belih plaštova prošlo kroz grad i da su otišli na zapad. Da to onaj matori Pedron Nijal opet nešto ne smera? Možda nešto u Altari?“

„To se nas više ne tiče, Barime.“ Brin je bio svestan da ne zvuči strpljivo kao malopre, ali Barim beše dovoljno prekaljen borac da oseti kad je dosta.

„Znam ja kud su oni otišli, gospodaru“, reče Džoni. „Na zapad, džehanskim putem, i to, kako sam čuo, vrlo žurno.“ Zvučao je zabrinuto. „Gospodaru, pronašao sam dva momka što su nekad bili u Gardi, koji su sad u pratnji nekog trgovca, i malo pio s njima. Ispostavilo se da su bili u nekoj birtiji Noćno jahanje kad je ona što se zove Mara došla da traži posao kao pevačica. Nije ga dobila jer nije htela da pokazuje noge kako to pevačice ovde obično rade – a i ko bi joj zamerio? – i onda je otišla. Po onome što mi je Barim rekao, to se desilo malo pre nego što su krenuli na zapad. Ništa se to meni ne sviđa, gospodaru. Nije ona devojka koja bi tražila posao na takvom mestu. Mislim da je tako htela da se spase od onog Dalina.“

Čudno, ali Džoni uprkos čvorugi nije imao ništa protiv triju devojaka. Bio je čvrsto uveren, i često je to ponavljao otkako su napustili imanje, da su devojke u nekakvoj nevolji i da ih treba spasti. Brin je podozrevao da bi Džoni, ako nađu devojke i vrate ih na imanje, iskukao da preuzmu brigu o njegovim kćerima.

Barim nije delio njegova osećanja. „Geldan“, reče namrgođeno. „Ili možda Altara. Ili Amadicija. Na kraju ćemo još i s Mračnim da se izljubimo. Previše je to muka za jedan ambar i nekoliko krava.“

Brin je ćutao. Čak su dotle stigli prateći tu devojku, a Murandija baš i nije pravo mesto za jednog Andorca. Previše je bilo pograničnih čarki svih ovih godina. Samo bi budala jurila neku tamo krivokletnicu po Murandiji. Kolika tek budala treba da bude pa da je goni preko pola sveta?

„Nego, ti momci s kojima sam pričao...“ snebivljivo će Džoni. „Gospodaru, izgleda da je dosta onih koji... koji su bili pod vašim zapovedništvom otpušteno.“ Ohrabren Brinovim ćutanjem, on nastavi. „Doveli su mnogo novih. Baš mnogo. Ona dvojica mi rekoše da je na svakog koji više nije poželjan dovedeno četiri-pet novih. A ti novi su vam od onih koji radije prave gužvu nego što je sprečavaju. Tu su i neki koji sebe nazivaju Belim lavovima i koji su odgovorni samo onom Gebrilu" – tu pljunu da pokaže šta misli o tome – „i još čitav buljuk nekih koji uopšte nisu pri Gardi. Nisu regrutovani iz kuća. Koliko je njima poznato, Gebril ima deset puta više naoružanih ljudi nego što broji Garda, i svi su se oni zakleli na vernost andorskom prestolu, ali ne i kraljici.“

„Ni to se nas više ne tiče“, ljubazno će Brin. Barim je zario jezik u obraz, što je radio kad god nešto zna ali ne želi da kaže ili pak nije siguran koliko je to bitno. „Staje, Barime? Slobodno reci.“

Izborani momak se zabulji u njega. Nikako mu nije bilo jasno kako to Brin uvek zna kad on nešto prećutkuje. „Pa, gospodaru, neki ljudi s kojima sam pričao rekoše mi da su se Beli plaštovi juče raspitivali o nekoj devojci. Mislim da je to bila Mara. Hteli su da znaju ko je i kud je otišla. I tome slično. Čuo sam da su bili još znatiželjniji kad su saznali da je otišla. Ako je i oni traže, lako bismo je mogli naći obešenu. Ako su se nameračili na nju, neće se mnogo raspitivati je li zaista Prijatelj Mraka. Ili šta je već to što oni traže.“

Brin se namršti. Beli plaštovi? Zašto bi Mara zanimala Decu Svetla? Nikad ne bi poverovao da je ona Prijatelj Mraka. A opet, video je onog tek zamomčenog dečkića u Kaemlinu koji je bio Prijatelj Mraka i deci na kaemlinskim ulicama pričao o slavi Mračnog, odnosno Velikog gospodara Mraka, kako ga je on zvao. Taj ih je momčić za tri godine ubio devetoro – ili je bar toliko otkriveno – onih za koje je posumnjao da će ga prijaviti. Ne. Ta devojka nije Prijatelj Mraka i to ću, ako treba, jemčiti svojim životom. Beli plastovi sumnjaju na svakog. A ako su uvrteli sebi u glavu da je ona napustila Lugard kako bi njih izbegla...

Poterao je Putnika u laki galop. Doratasti škopac duge njuške nije bio oličenje lepote, ali je bio izdržljiv i smeo. Ona dvojica ga ubrzo sustigoše, ali, videvši u kakvom je raspoloženju, ne zucnuše ni slova.

Otprilike dve milje od Lugarda, on skrenu s puta i zađe među žbunje i zimzeleno šiblje, gde je na jednoj čistini pod svodom od debelih hrastovih grana ostatak njegovih ljudi napravio privremeni logor. Bili su zapalili nekoliko bezdimnih vatri, da slučajno ne propuste priliku da zakuvaju čaj. Neki su dremali, pošto je san druga stvar kojoj će se svaki vojnik posvetiti ako ikako može.

Budni ritnuše usnule da ih razbude, pa se svi zagledaše u Brina. Isprva je samo sedeo u sedlu i gledao ih. Sede kose, ćele, izborana lica. Snažni i zdravi, a opet... Lud je što ih je izložio opasnosti dovodeći ih u Murandiju samo zato što je hteo da sazna zašto je jedna žena prekršila zavet. A možda su im i Beli plaštovi za petama. Na stranu to koliko će daleko odmaći od kuće dok se sve ne završi. Ako odmah pođu natrag, trebaće im više od mesec dana da se vrate u Srce Izvora. Ako nastave, niko ne bi mogao da jemči da će se potera završiti pre Aritskog okeana. Trebalo bi da se vrati sa svojim ljudima kući. Zaista bi trebalo. Nema pravo da od njih traži da spasavaju te devojke od Belih plaštova. Maru treba prepustiti njihovoj pravdi.

„Idemo na zapad“, objavi, na šta se istog trena začu šum gašenja vatre čajem i kačenja lončića za sedla. „Moraćemo da požurimo. Hteo bih da ih, ako uzmognem, uhvatim u Altari, pošto u suprotnom niko ne može znati kud će nas odvesti. Možda ćete videti čak i Džehanu, Amador i Ebou Dar.“ Tu se izveštačeno nasmeja. „Videćemo kakvog ste kova ako stignemo u Ebou Dar. Tamošnje konobarice deru Ilijance za večeru, a Bele plaštove iz zabave natiču na kolac.“

Nasmejali su se glasnije nego što je šala zasluživala.

„Ne brinemo mi dok si ti s nama, gospodaru“, zakikota se Tad, gurajući limeno lonče u bisage. Lice mu beše izborano kao zgužvana koža. „Ja sam čuo da si ti jednom zametnuo kavgu i sa samom Amirlin i...“ Na to ga Džar Silvin šutnu u gležanj, na šta se ovaj okrete pa mladiću – sedokosom, ali ipak mlađem – zapreti pesnicom. „Šta hoćeš, Silvine? Razbiću ti glavu... Šta je?“ Značajni pogledi koje mu Silvin i još neki uputiše ipak ga nateraše da ućuti. „A. Da.“ Potom stade da se pretvara kako prilježno proverava je li mu pritegnut kolan, ali više se niko nije smejao.

Brin se natera da opusti lice. Vreme je da prošlost prepusti prošlosti. To što ga je žena s kojom je delio postelju – i mnogo više, pomisli – to što ga je ona pogledala kao da ne zna koje on nije razlog da joj ne pominje ime. To što ga je pod pretnjom smrtne kazne prognala iz Kaemlina samo zato što joj je dao savet koji je obećao da će joj dati... Nije ga se više ticalo ni to što je tako nisko pala s onim lordom Gebrilom koji se iznenada pojavio u Kaemlinu. Rekla mu je, i to glasom ravnim, ledenim i glatkim poput leda, da njegovo ime nikada više neće biti izgovoreno u palati i da ga je jedino dugogodišnja služba spasla da ga zbog veleizdaje ne pošalje dželatu. Veleizdaja! Moraće malo da popravi raspoloženje, tim pre ako se potera otegne.

Zabacivši nogu oko jabuke sedla, on izvadi duvankesu i lulu, koju onda napuni duvanom. Na širem delu je bio izrezbaren divlji bik s andorskom krunom od ruža. Hiljadu je godina to bio znak kuće Brin. Snaga i hrabrost u službi kraljice. Treba mu nova lula. Ova je već stara.

„Nisam se tad proslavio kao što se možda priča.“ Sagnuo se i neko mu grančicom iz nezgaslog pepela pripali lulu, a potom se uspravio i počeo da pučka ne

bi li raspirio žar. „Bilo je to pre jedno tri godine. Amirlin je bila na proputovanju. Kairhijen, Tir, Ilijan, i konačno Kaemlin, pre povratka u Tar Valon. U to vreme smo imali pogranične čarke s muranđanskim velikašima. Ništa neobično.“ Među ljudima se pronese smeh. Svaki je u ovom ili onom trenutku služio na granici s Murandijom. „Poslao sam nekoliko ljudi da objasne Muranđanima čije su ovce i stoka s naše strane granice. Nisam očekivao da će to zanimati Amirlin.“ Potpuno im je bio zaokupio pažnju. Pripreme za polazak i dalje su se odvijale, ali mnogo sporije.

„Sijuan Sanče i Elaida su se sastale nasamo s Morgazom...“ Eto. Ponovo je izgovorio njeno ime a da nije ni trepnuo. „Kada su izašle, nije se znalo liči li Morgaza više na olujni oblak, jer su joj oči tako sevale, ili na desetogodišnju curicu kojoj je majka izvukla uši jer je krala medenjake. Ona je čvrsta žena, ali kad se nađete između Elaide i Amirlin Tron...“ Odmahnuo je glavom, a svi se nasmejaše. Niko od njih nije zavideo velikašima i kraljevima na bukvicama Aes Sedai. „Naredila mi je da odmah povučem trupe s granice s Murandijom. Zatražio sam da razgovaram o tome s njom nasamo, a onda se Sijuan Sanče okomila na mene. Pred pola dvora me je isprozivala na mrtvo ime i prezime kao običnog redova. Rekla mi je da će, ako ne mogu da izvršim naređenje, od mene napraviti mamac za pecanje.“ Morao je još i da joj se izvini – i to pred svima, što pokušava da radi ono na šta se zakleo – mada nije morao to da doda. Sve do samog kraja nije bio siguran hoće li Amirlin naterati Morgazu da ga obezglavi ili će to učiniti sama.

„Sigurno se bila nameračila na neku krupnu ribu“, našali se neko i svi prasnuše u smeh.

„Na kraju sam“, nastavi Brin, „ja završio odrane kože, a Gardi je naređeno da se povuče s granice. I zato, ukoliko očekujete da ću vas zaštititi u Ebou Daru, ne zaboravite da ja čvrsto verujem kako bi te konobarice obesile i samu Amirlin da se suši s nama.“ Smeh je bio gromoglasan.

„Jesi li ikada saznao šta se tamo desilo, gospodaru?“, zapita Džoni.

Brin odmahnu glavom. „Valjda nekakva posla Aes Sedai. One se ne poveravaju ovakvima kao što smo ti i ja.“ Time je zaradio još malo smeha.

Uzjahali su s čilošću neprimerenom svojim godinama. Neki od njih su mlađi nego ja, ogorčeno pomisli Brin. A opet prestari da se lomataju u poteri za dva lepa oka, dovoljno mlada da pripadaju njihovim kćerima, ako ne i unukama. Samo hoću da saznam zašto je prekršila zakletvu, reče odlučno u sebi. Podigao je ruku i dao znak za pokret, a onda se uputiše ka zapadu, ostavljajući za sobom oblak prašine. Moraće da požure ako hoće da ih stignu. A stići će ih. Makar morao da ide do Ebou Dara ili Jame usuda, stići će ih.