Nebeski oganj

7 Polazak

U rano, turobno jutro, Egvena zevnu i uzjaha svoju maglenosivu kobilu, pa pošto Magla odmah stade da se propinje, žustro joj pritegnu uzde. Nedeljama je niko nije pojahao. Aijeli ne samo da su radije išli peške, nego su gotovo potpuno izbegavali jahanje, mada su koristili tovarne konje i mule. Čak i da je bilo dovoljno drveta da se naprave zaprežna kola, tle u Pustari ne beše ni najmanje blagonaklono prema točkovima, što je mnogi čergar imao prilike da, na svoju žalost, iskusi.

Nije se radovala dugom putovanju na zapad. Planine su još uvek zaklanjale sunce, ali će, kad ono konačno izađe, toplota rasti iz sata u sat, a uveče neće biti pristojnog šatora da se u njega sklone. Nije bila ni sasvim uverena da je aijelska odeća pogodna za jahanje. Šal prebačen preko glave pružao je iznenađujuće dobru zaštitu od sunca, ali nezgrapne su joj se suknjetine, čim joj pažnja malo popusti, očas posla dizale do bedara. Nije tu posredi bila samo stidljivost, nego i strah od plikova. S jedne strane sunce, a s druge... Pa nije valjda baš toliko omekšala posle mesec dana provedenih van sedla. Iskreno se nadala da nije, pošto će u suprotnom to biti veoma dugo putovanje.

Kada je uspela da obuzda Maglu, Egvena vide da je Amis posmatra, pa Mudroj uzvrati osmeh. Nije onolika jurnjava prethodne noći bila uzrok njene pospanosti. Štaviše, posle nje je još čvršće spavala. I zaista uspela da uđe u Amisine snove, što su proslavile pijuckajući čaj – u snu, naravno – jednog kasnog poslepodneva u uporištu Hladne stene, dok su se deca igrala na žitom obraslim terasama obasjanim suncem na zalasku, a prijatan povetarac duvao nad dolinom.

Naravno, nije je to izmorilo, ali bila je toliko ushićena kad je napustila njene snove da se više nije zaustavljala. Nije mogla, bez obzira na sve što joj je Amis govorila. Našla se okružena snovima, mada za većinu nije imala pojma čiji su. Za većinu, ali ne za sve. Melaina je sanjala kako doji bebu, dok je Bair bila s jednim od pokojnih muževa, a oboje behu mladi i svetlokosi. Oprezno se udaljila od njih pošto bi Mudre odmah primetile uljeza. Stresla se i na samu pomisao šta bi joj sve uradile pre no što je puste da ide.

Randovi su snovi, naravno, predstavljali izazov kome nije mogla da odoli. Kako da se sada, kad može da leprša od sna do sna, ne oproba tamo gde su Mudre doživele neuspeh? Međutim, pokušaj ulaska u Randove sanjarije izgledao je kao zaletanje glavom u nevidljivi kameni zid. Znala je da se njegovi sni nalaze s druge strane i bila je sigurna da bi se snašla među njima, ali nije imala za šta da se uhvati niti odakle da počne. Zid ni od čega. Resila je da se time bavi sve dok ne pronađe rešenje, a kad ona nešto naumi, bila je tvrdoglavija i od mazge.

Svud oko nje su gai’šaini trčkarali amo-tamo i tovarili šatore Mudrih na mule. Uskoro će jedino neki Aijel ili neko jednako vešt u čitanju tragova moći da kaže da se na toj tvrdoj ilovači donedavno nalazio logor. Slično je bilo i na okolnim padinama, a metež se preneo i na grad. Neće svi otići, ali hiljade njih hoće. Aijeli su se tiskali na ulicama, a gazda Kaderov karavan pružao se sredinom velikog trga, natovaren onim što Moiraina beše odabrala. Na začelju povorke bila su troja bela kola za vodu, nalik ogromnim buradima, svako sa zapregom od dvadeset mula, a na čelu Kaderova kućica na točkovima, sa stepenicama na zadnjem kraju i limenim čunkom što štrči iz ravnog krova. Iako je debeli trgovac povijenoga nosa – toga dana od glave do pete u svili boje slonovače – skinuo svoj do neprepoznatljivosti izgužvani šešir dok je prolazila, u oborenim mu očima ne beše ni tračka širokog osmeha koji joj je uputio.

Ona hladno skrenu pogled. Snovi su mu bili ako ne razvratni, a ono neverovatno mračni i neprijatni. Trebalo bi mu uroniti glavu u bure čaja od plavog trna, pomislila je mrgodno.

Uputila se ka Krovu Devica, polako se probijajući između užurbanih gaisaina i mula koje su strpljivo stajale. Iznenadila se kad u mnoštvu belih odora ugleda jednu priliku u crnom. Ta žena (ili bi se bar po građi reklo da je žena) teturala se od težine konopcem obmotanog zavežljaja na leđima. Kada je Magla stigla do nje, Egvena se saže koliko je god mogla i pod kapuljačom ugleda Isendrino izmučeno lice niz koje je već sad lio znoj. Bilo joj je drago što su Device prestale da je puštaju – ili šalju – napolje više golu no obučenu, ali je smatrala nepotrebnom okrutnošću to što su je obukle u crno. Ako se već sad toliko znoji, gotovo će umreti kad sunce upeče.

S druge strane, nje se poslovi Far Dareis Mai ni najmanje ne tiču. Avijenda joj je to ljubazno ali nedvosmisleno stavila do znanja. Adelin i Enaila bile su pomalo neuljudne, a tršava, sedokosa Devica po imenu Sulin čak joj je zapretila da će je za uvo odvući do Mudrih. Uprkos svim njenim naporima da ubedi Avijendu da je ne oslovljava kao „Aes Sedai“, nerviralo ju je što se posle prelaska tanke crte nepoverljivosti prema njoj ostale Device ponašaju kao da je obična učenica Mudrih. Štaviše, nisu je puštale ni da uđe pod Krov ukoliko nije došla po zadatku.

Brzina kojom je počela da odmiče kroz gužvu nije imala nikakve veze s prihvatanjem odluka Far Dareis Mai, niti s neprijatnom svešću da je neke Device drže na oku, nesumnjivo jedva čekajući da joj očitaju bukvicu ako im se samo učini da će se ona umešati. To čak nije imalo veze ni s njenom netrpeljivošću prema Isendri. Nije želela da se seća prizora koje je nazrela u njenim snovima trenutak pre no što je Kovinda došla da je probudi. Bili su to košmari o mučenjima, o strahotama koje je proživela ta žena i od kojih je Egvena užasnuto pobegla, svesna da joj se nešto mračno i zlo smeje iza leđa. Nije ni čudo što Isendra izgleda toliko iznureno. Egvena se bila toliko silovito trznula da je Kovinda brže-bolje povukla ruku s njenog ramena.

Randa je zatekla na ulici, ispred Krova Devica. Na sebi je imao šoufu, da se zaštiti od predstojeće jare, i plavi svileni kaput opervažen s toliko zlata da bi se njime mogla ukrasiti palata, ali ipak raskopčan do pasa. Na pojasu je imao novu, kitnjastu kopču u obliku Zmaja. Očigledno je zaista počeo ozbiljno da drži do sebe. Stajao je kraj svog šarca Džedeena i razgovarao s poglavarima klanova i nekolicinom aijelskih trgovaca koji će ostati u Ruideanu.

Jasin Natael stajao je tik uz Randa, s harfom na leđima, i držao uzde mule koju je kupio od gazda Kadera. On je bio još gizdavije odeven. Crni mu je kaputić bio gotovo potpuno pokriven srmom, a rukavi i okovratnik bogato ukrašeni belom čipkom. Čak mu i prevoji čizama pod kolenima behu ukrašeni srebrom. Zabavljačevu je pojavu jedino ružio stari ogrtač sa zakrpama, ali zabavljači su vam čudan soj.

Trgovci su bili odeveni u kadinsor, i mada im noževi za pojasom behu manji od onih kakve su imali ratnici, Egvena je znala da bi se, ako zatreba, svaki od njih dobro služio i kopljem. Imali su u sebi nešto, ako ne i sve, od smrtonosne okretnosti svoje braće kopljanika. Trgovkinje su bile mnogo uočljivije zahvaljujući širokim belim algode košuljama, debelim vunenim suknjama i šalovima i maramama na glavi. S izuzetkom Devica i gaisaina – i Avijende – svaka je Aijelka nosila mnoštvo narukvica i ogrlica od zlata, srebra, slonovače i dragulja, što domače izrade, što kupljenih, a što opljačkanih. Međutim, svaka je aijelska trgovkinja imala na sebi bar dvaput toliko, ako ne i više nakita.

Uhvatila je deo onog što je Rand govorio trgovcima.

„...dajte ogijerskim klesarima bar delimično odrešene ruke. Pustite ih da rade koliko i vi. Nema svrhe truditi se da sve bude isto kao pre.“

Dakle poslaće ih do stedinga da dovedu Ogijere za obnovu Ruideana. To je dobro. Veći deo Tar Valona sazdali su Ogijeri, a od njihovih je građevina, ako im je bilo pušteno mašti na volju, zastajao dah.

Met već beše uzjahao svog škopca Kockicu. Šešir širokog oboda natukao je duboko na oči, a ono svoje čudno koplje beše oslonio na uzengiju. Zeleni kaput visokog okovratnika izgledao je, kao i obično, kao da je spavao u njemu. Jedna veoma visoka plavokosa Devica uputila mu je vragolast pogled, na šta on kao da se postide. I treba – prestara je ta za njega. Egvena šmrknu. Neka, hvala, znam ja dobro šta je taj sanjao! Samo je zastala kraj njega da pogledom potraži Avijendu.

„Rekao joj je da ne galami i poslušala ga je“, rekao joj je kad je zaustavila Maglu i glavom pokazao ka Moiraini i Lanu. Ona je, sva u svetloplavoj svili, čvrsto držala uzde svoje bele kobile, a on, ogrnut plaštom Zaštitnika, uzde svog velikog crnog paripa. Lan je, bezizražajan kao i uvek, netremice posmatrao Moirainu, dok je ona streljala Randa očima; činilo se da će se rasprsnuti od nestrpljenja. „Počela je da mu objašnjava zašto je sve ovo pogrešno – meni je zvučalo kao da to ponavlja po stoti put – a on će njoj: ’Tako sam odlučio, Moiraina. Stoj tu i ćuti dok ne nađem vremena za tebe.’ Kao da je znao da će ga poslušati. A jeste ga poslušala. Ne čini li ti se da joj para izbija na uši?“ Toliko se samozadovoljno kikotao, oduševljen svojom duhovitošću, da joj je malo nedostajalo da prigrli saidar i pred svima ga nauči pameti. Ipak je samo još jednom šmrknula, dovoljno glasno da on shvati da je to upućeno njemu, njegovoj duhovitosti i njegovom oduševljenju. Pogledao ju je podsmešljivo iskosa i još jednom se zakikotao, što joj nimalo nije popravilo raspoloženje.

Na tren se zbunjeno zagledala u Moirainu. Aes Sedai radi ono što joj Rand kaže? I to bespogovorno? Bilo je to kao da se Mudre nekom pokore ili da sunce izađe u po noći. Naravno, čula je za napad. Čitavog su se jutra pronosila govorkanja o džinovskim psima koji su ostavili tragove u kamenu. Nije shvatala kakve to veze ima s ovim, ali ako se izuzmu vesti o Šaidoima, nije bilo drugih novina, a teško da bi to bio valjan razlog za ovakvo ponašanje. Štaviše, nije se dosećala baš ničega što bi bilo dovoljno valjan razlog. Moiraina će joj bez sumnje reći da gleda svoja posla, ali time je neće smiriti. Egvena nije podnosila da joj nešto ne bude jasno.

Primetivši Avijendu na najnižem stepeniku Krova, obola je Maglu i obišla svetinu okupljenu oko Randa. Aijelka ga je netremice posmatrala, baš kao i Aes Sedai, ali potpuno ravnodušno. Nije prestajala da – očigledno nesvesno – obrće narukvicu od slonovače oko doručja. Kao da je na neki način taj komad nakita bio deo muka koje joj je Rand zadavao. Egvena nije ništa shvatala, a Avijenda je odbijala da priča o tome. Nije mogla ni da pita nekog drugog, pošto bi time možda ponizila prijateljicu koja joj je u znak skoro-sestrimljenja poklonila narukvicu od slonovače s ugraviranim plamenom. Egvena joj je kao uzdarje dala srebrnu ogrlicu za koju je gazda Kader tvrdio da je kandorski motiv poznat kao „pahulja“. Morala je da pozajmi novac od Moiraine, ali smatrala je to opravdanim, pošto poklon beše namenjen ženi koja nikad neće videti sneg, ili ga bar ne bi videla da ne odlazi iz Pustare. Teško da će se vratiti pre zime. Koje god bilo značenje te Avijendine narukvice, Egvena je bila uverena da će ga na kraju dokučiti.

„Jesi li dobro?“, upita. Kada se povila u sedlu, suknje joj se povukoše naviše i otkriše joj bedra, ali onako zabrinuta za prijateljicu, jedva da je to i primetila.

Morala je da ponovi pitanje još jednom pre nego što se Avijenda trgla i pogledala je. „Dobro? Naravno da jesam.“

„Pusti me da razgovaram s Mudrima, Avijenda. Sigurno ću uspeti da ih ubedim da te ne mogu naterati...“ Nije mogla to da prevali preko usana, ne tu, gde je svako može čuti.

„Zar se još sekiraš zbog toga?" Avijenda popravi svoj sivi šal i polako odmahnu glavom. „Vaši su mi običaji još uvek veoma čudni.“ Pogled joj se ponovo prilepi za Randa kao metalna piljevina za magnet.

„Nema potrebe da ga se plašiš.“

„Ne plašim se ja nikoga“, odbrusi Avijenda, a u očima joj blesnu plavozeleni plam. „Ne bih da se zameramo, Egvena, ali pazi šta pričaš.“

Egvena uzdahnu. Nek su i sto puta skorosestre, ali Avijenda je, ako se dovoljno naljuti, umela i te kako da joj natrlja uši. Doduše, teško da će joj išta priznati. Avijendin san joj beše previše bolan da bi se u njemu zadržavala: bez ičega na sebi osim te narukvice od slonovače, koju je vukla kao da je stotinu kila teška, kao bez duše je trčala preko ispucale ravnice. Za njom je polako ali sigurno na ogromnom Džedeenu jahao divovski Rand, dvostruko veći od ijednog Ogijera.

A opet, ne može tek tako reći skorosestri da laže. Egvena blago porumene. Osim toga, morala bi da prizna i odakle to zna. Tek onda bi mi natrljala uši. Neću to više raditi. Neću zabadati nos u tuđe snove. Ili bar ne u Avijendine. Nije lepo zavirivati skorosestri u snove. Nije to baš njuškanje u pravom smislu reći, ali ipak...

Svetina oko Randa poče da se razilazi. On hitro skoči u sedlo, a Natael je žurno sledio njegov primer. Međutim, jedna trgovkinja, žena širokog lica i plamenocrvene kose, s čitavim malim bogatstvom u zlatnom nakitu, draguljima i slonovači, ostade da stoji. „Kar’a’karne, odlaziš li zauvek iz Trostruke zemlje? Govorio si kao da se nikada nećeš vratiti.“

Ostali na to zastadoše i osvrnuše se. Čim se njene reči kao talas proneše među okupljenima, zavlada muk.

Isprva je i Rand samo ćutao i gledao ih, a onda reče: „Nadam se da ću se vratiti, ali ko zna šta se sve može dogoditi? Točak tka kako mu drago.“ Zastao je. Svi su pogledi bili upereni u njega. „Ostaviću vam nešto po čemu ćete me pamtiti“, dodade, pa zavuče ruku u džep.

Iznenada, vodoskok u blizini Krova ožive i voda pokulja iz usta riba nalik delfinima osovljenim na repove. Nedaleko odatle, raspršta se i kip mladića s rogom uzdignutim ka nebu, a mlazevi ubrzo potekoše i iz ruku dveju kamenih ženskih figura nešto dalje. Aijeli su, skamenjeni od zaprepašćenja, gledali kako vodoskoci Ruideana ponovo oživljavaju.

„Odavno je trebalo ovo da uradim.“ Rand je, bez sumnje, ovo rekao sebi u bradu, ali Egvena je zahvaljujući sveopštem muku jasno čula svaku reč. Jedini drugi zvuk bio je žubor stotina vodoskoka. Natael slegnu ramenima kao da ništa manje nije ni očekivao.

Egveni je, međutim, Rand bio mnogo zanimljiviji od vodoskoka. Muškarac koji ume da usmerava. Rand. Ipak je on i dalje Rand. I svaki put kad ga vidi da to radi morala je iznova da se suoči sa istinom. Još odavno su je naučili da se jedino Mračnoga treba plašiti više nego muškarca koji ume da usmerava. Možda ga se Avijenda s pravom pribojava.

Međutim, kada je ponovo pogledala Avijendu, na njenom je licu videla samo otvoreno divljenje. Toliko vode oduševilo je Aijelku kao što bi Egvenu oduševila haljina od najfinije svile ili vrt pun cveća.

„Vreme je za pokret“, objavi Rand i okrete konja ka zapadu. „Oni koji nisu spremni moraće da nas stignu.“ Natael ga je na muli sledio u stopu. Zašto Rand ne otera tog čankoliza već jednom?

Poglavari klanova odmah počeše da izdaju naređenja i metež se udesetostruči. Device i Vodotragači jurnuše u prethodnicu, dok ostale Far Dareis Mai poput počasne straže okružiše Randa, a sa njim nehotično i Nataela.

Avijenda je stupala pored Džedeena, odmah uz Randovu uzengiju, bez napora držeći korak s pastuvom uprkos kabastim suknjama.

Egvena se, zaostavši iza Randa i njegove svite, pridruži Metu. Namrštila se. Prijateljica joj je opet imala onaj izraz mračne rešenosti, kao da se sprema da gurne u ruku u zmijsko gnezdo. Moram joj nekako pomoči. Egvena nije bila od onih koji olako odustaju kad se na nešto namere.

Moiraina se udobnije namesti u sedlu i rukom u rukavici potapša Aldijebin izvijeni vrat, ali ipak ne pođe odmah za Random. Hadnan Kader približavao se ulicom, predvodeći svoj karavan. Trebalo je da ga natera da rasturi svoja kola i ponese tovar, kao i ostali, pošto bi je poslušao iz straha od Aes Sedai. Ter’angreal u vidu dovratka bio je čvrsto uvezan na kolima iza Kaderovih i dobro obavijen platnom kako neko ponovo ne bi slučajno propao kroz njega. S obe strane karavana stupala je duga povorka Aijela – Seja Dun, Crnih Očiju.

Kader joj se nakloni s kočijaškog sedišta i pod'že šešir, ali ona je gledala mimo niza zaprega, ka velikom četvrtastom trgu na čijoj je sredini šuma vitkih staklenih stubova već počinjala da svetluca na jutarnjem suncu. Da je mogla, sve bi to ponela, a ne samo ono malo što je moglo da stane na kola. Štošta tu beše preveliko – kao ona tri mutnosiva metalna prstena, svaki veći od dva koraka u prečniku, što stajahu uspravljeno, spojeni u sredini. Ostavili su ih ograđene isprepletenim kožnim užetom, kako im niko ne bi prilazio bez odobrenja Mudrih. Doduše, teško da će to ikome i pasti na pamet. Samo su Mudre i poglavari klanova bez nelagode stupali na taj trg. Samo su Mudre smele da bilo šta tamo dotaknu, a i to s dužnom pažnjom.

Nebrojeno je godina unatrag Aijelkama koje žele da pristupe Mudrima druga proba bila da zađu među svetlucave stubove i vide svet muškim očima. Više je žena nego muškaraca to preživelo – Bair je tvrdila da je to zato što su žene čvršće, a Amis da one slabe otpadnu pre nego što stignu dotle – ali ništa se zasigurno nije znalo. Na onima koji su preživeli nije bilo nikakvog belega. Mudre smatraju da su vidljivi znaci potrebni samo muškarcima, a da je ženama dovoljno to što su žive.

Prva proba – i prvi krug odabira, još pre početka same obuke – bila je prolazak kroz jedan onaj prsten. Beše svejedno koji, a možda je i to bilo pitanje sudbine. Taj ih je izbor, navodno, neprestano vodio kroz život i predočavao im budućnost i sve moguće sledove događaja u zavisnosti od svih odluka koje ikada budu donele. A bila je tu i smrt. Neke se žene nisu mogle suočiti s budućnošću baš kao što se neko ne može nositi s prošlošću. Naravno, sve moguće budućnosti predstavljaju prevelik napor za um i uglavnom su se mešale i bledele, ali je iskušenica ipak dobijala nagoveštaj onoga što je u životu čeka, onoga što se mora dogoditi i onoga što bi se moglo dogoditi, mada je obično i to ostajalo prikriveno sve do zadnjeg časa. Ali ne uvek. Moiraina je prošla tu probu.

Kašičica nade u šolji očaja, pomislila je.

„Ne volim da te vidim takvu“, reče Lan. Zahvaljujući sopstvenoj i Mandarbovoj visini gledao ju je odozgo, a u krajevima su mu se očiju videle bore od zabrinutosti. To je kod njega bilo umesto stanja na samoj ivici suza od ozlojeđenosti.

Oko njih su promicali Aijeli i gaisaini s tovarnim grlima. Moiraina se zbuni kad je shvatila da su Kaderova kola s vodom već prošla. Nije ni bila svesna koliko je dugo zurila ka trgu.

„Kakvu?“, upita, pa okrenu kobilu kako bi se pridružila povorci. Rand i njegova pratnja već su bili izašli iz grada.

„Zabrinutu“, jednostavno odgovori on, sada već bez ikakvog izraza na kamenom licu. „I uplašenu. Nisi takva bila ni kad su se Troloci i Mirdraali sjatili oko nas, pa čak ni kad si saznala da su Izgubljeni na slobodi i da nam je Samael gotovo došao glave. Znači li to da se bliži kraj?“

Ona se lecnu i odmah zažali zbog toga. Lan je gledao pravo preda se, ali njemu nikad ništa nije promicalo. Ponekad joj se činilo da bi taj primetio i list koji mu pada iza leđa. „Misliš li na Tarmon Gai’don? Znam o tome koliko i crvendaći u Seleisinu. Ako Svetlost da, to se neće desiti sve dok su pečati čitavi.“ Ona dva koja je imala bila su takođe utovarena na Kaderova kola, svaki u svom kovčegu punom vune. Postarala se da ne budu u istim kolima s dovratkom od crvenog kamena.

„A na šta bih drugo mislio?“, mirno će on, čak je i ne pogledavši, na šta se ona ugrize za jezik. „Postala si... nestrpljiva. Sećam se da si mogla nedeljama čekati jednu jedinu reč a da ni prstom ne mrdneš, a sada...“ Tek ju je onda pogledao onim svojim plavim očima, i to tako da bi se druga žena na njenom mestu sledila, kao i većina muškaraca. „I onda tvoja zakletva ovom momku, Moiraina. Šta te je, tako ti Svetlosti, spopalo?“

„Počeo je da se udaljava od mene, Lane, a moram mu ostati bliska. Potrebna mu je sva pomoć koju mu mogu pružiti i učiniću sve, osim da delim postelju s njim.“ Prstenovi su joj rekli da bi to bila velika nesreća. Na tako nešto nije ni pomišljala – još je bila zapanjena i samom tom mogućnošću – ali bilo je izvesno da bi se u budućnosti mogla baviti i tim pitanjem. Bio je to, bez sumnje, odraz dubine njenog očaja, a u prstenovima je videla da bi to dovelo do sveopšte propasti. Žalila je što se ne seća kako bi se to desilo – svako ju je saznanje približavalo Randu al’Toru – samo jasne svesti o konačnom kraju.

„Možda će tvojoj poniznosti prijati ako počneš da mu prinosiš papuče i pališ mu lulu.“

Ona se zagleda u njega. Da li je to bila šala? Ako jeste, nije bila smešna. Nikada nije smatrala poniznost korisnom. Sijuan je tvrdila kako je odrastanje u Sunčevoj palati u Kairhijenu usadilo Moiraini oholost u kosti, čak toliko duboko da je ni sama nije svesna – što je ova odlučno poricala – ali Sijuan je, iako kći tairenskog ribara, mogla uzvratiti pogled i kraljici i za nju je oholost bila isto što i neslaganje s njenim naumima.

Ako Lan pokušava da zbija šale, pa makar i neuspele i neumesne, to znači da se i on menja. Gotovo joj je dvadeset godina bio pratilac i više ni sama nije znala koliko joj je puta spasao život, neretko dovodeći i sopstveni u opasnost. Uvek je nipodaštavao sop tveno bitisanje i vrednost mu merio jedino prema tome koliko je njoj potreban. Pričalo se da se udvara smrti kao momak devojci. Nikada nije bilo ničega između njih dvoje, niti je Moiraina bila ljubomorna na žene koje su mu se bacale pod noge. Oduvek je za sebe tvrdio da n°ma srca. Međutim, izgledalo je da ga je stekao protekle godine, i to onda kada je jedna žena počela da ga nosi oko vrata.

On ju je, naravno, odbio. Nije poricao ljubav prema Ninaevi al’Meri, nekadašnjoj Mudrosti u Dve Reke, a sada Prihvaćenoj u Beloj kuli, već mogućnost da ikada budu zajedno. Rekao je da on ima samo dve stvari – mač koji nikada neće biti skršen i rat koji se nikada neće svršiti – a da nijedno od to dvoje nikada ne bi darivao svojoj nevesti. Doduše, Moiraina se za to već bila pobrinula, mada on ništa neće saznati sve do poslednjeg časa, pošto bi u suprotnom ta tvrdoglava budala vrlo verovatno pokušala da sve pokvari.

„Izgleda da je na ovoj bezvodnoj zemlji uvenula i tvoja pokornost, al’Lane Mandragorane. Moraću malo da je zalijem ne bi li ponovo izrasla.“

„Moja je pokornost oštra kao britva“, jetko će on. „Ti joj ne daš priliku da otupi.“ Potom nakvasi beli šal vodom iz mešine pa joj ga pruži. Ona ga bez reči prihvati i veza oko glave. Nad planinama iza njih sunce je počelo da se pomalja poput sažižuće lopte od rastopljenog zlata.

Zbijena povorka je vijugala uz goletni obronak Čendara, a začelje joj još beše u Ruideanu kad čelo već pređe vrh padine i poče da se spušta ka kamenitoj, zatalasanoj niziji po kojoj behu razbacani stećci i ogromne zaravnjene sive i mrke stene, mestimično išarane crvenim i žućkastim žilama. Vazduh je bio toliko bistar da je Moirainin pogled sezao miljama unapred čak i kad su sišli s Čendara. Veliki prirodni kameni lukovi pružali su se preko neba, sa svih strana oivičenog nazubljenim vrhovima planina. Tie beše ispresecano suvim jarugama i jamama i tek tu i tamo prošarano niskim, trnovitim žbunjem i beživotnim bodljikavim biljkama. Čak su i na retkom drveću, kržljavom i kvrgavom, umesto lišća rasli bodlje i trnje. Bilo je vruće kao u peći. Gruba zemlja iznedrila je grub narod. Nije se samo Lan menjao. Moiraina požele da vidi šta će Rand na kraju učiniti od Aijela. Svima im je predstojao dug put.