Nebeski oganj

51 Vesti stižu u Kairhijen

Dok mu se tanak mlaz plavičastog dima dizao iz kratke, jednostavne lule koju je držao zubima, Rand je stajao naslonjen na kamenu ogradu balkona i posmatrao vrt. Sunce se poput crvene lopte skotrljavalo s vedrog neba i pravilo sve oštrije i duže senke. Posle deset dana u Kairhijenu, prvi put je budan a ne radi ništa. Selanda je stajala kraj njega, belog lica nakrivljenog u stranu, ali ne da gleda vrt nego Randa. Kosa upletena u punđu, po plemićkoj modi, dodavala joj je bar pola pedlja visine. Trudio se da ne obraća pažnju na nju, ali teško je ne primećivati ženu koja vam svojim čvrstim prsima uporno pritiska mišicu. Sastanak se otegao i bio mu je potreban odmor, ali shvatio je da je napravio grešku čim je i ona izašla s njim na balkon.

„Znam jednu senovitu uvalu“, rekla je tiho, „gde možemo pobeći od vrućine. Skrovito je mestašce i niko nam neće smetati.“ Kroz uglaste lukove iza njihovih leđa dopirala je muzika Asmodeanove harfe. Neka vesela, osvežavajuća melodija.

Rand umorno uzdahnu. Vrućina. Ne može se ni porediti s Pustarom, mada ipak... Već je trebalo da se oseća dolazak jeseni, ali poslepodne je bilo toplo kao usred leta. I to sušnog leta. Baštovani u košuljama zalivali su vrt vodom iz vedrica – zbog isparavanja to nisu mogli da čine preko dana – ali već je previše bilja požutelo ili uvelo. Takvo vreme ne može biti prirodno. Sunce kao da mu se ruga. Moiraina i Asmodean su se slagali s njim, ali nijedno ništa bolje od njega nije znalo šta da se preduzme. Samael. Samael je već druga priča.

„Hladna voda“, mrmljala je Selanda. „Ti i ja. Sami.“ Još se više pripila uz njega, iako je mislio da je to nemoguće.

Zapitao se kad će uslediti sledeća Samaelova packa. Rešio je da više ne besni, ma šta ovaj uradio. Zgromiće ga čim bude okončano ono što je započeo u Tiru. Jednim će strahovitim udarcem završiti sa Samaelom, a istovremeno će dobiti Ilijan na tacni. Zajedno s Tirom i Kairhijenom, a i s aijelskom vojnom silom koja bi svaku državu pregazila za nedelju-dve, on će...

„Zar ti se ne pliva? Ja ne umem, ali sigurna sam da bi me ti naučio.“

Rand uzdahnu. Na trenutak je poželeo da je Avijenda tu. U stvari, ne. Samo bi mu još trebalo da Selanda vrišteći utekne iz palate, sva izubijana i iscepane odeće.

Spustio je pogled na nju i promrmljao preko lule: „Ja usmeravam.“ Ona trepnu i odmače se od njega. Nikako im nije bilo jasno zašto on to stalno ističe. Smatrali su da je to nešto što se krije i na šta se, ako je ikako moguće, ne obraća pažnja. „Kažu da ću poludeti. Ali još nisam lud. Za sada.“ Zakikotao se, pa naglo zaćutao i uozbiljio se. „Da te naučim da plivaš? Mogao bih pomoću Moći da te održavam na površini vode. Znaš, saidin je sada zagađen. Mračni ga je dotakao. Ali ti to ionako ne osećaš. Svuda je oko tebe, a ti to i ne znaš.“ Ponovo se zakikotao, ali sada malo šištavije nego pre. Crne joj se oči razrogačiše, kao da će iskočiti iz glave, a osmeh joj se pretvorio u zgroženi kez. „Možda kasnije. Moram malo da razmislim...“ Povio se ka njoj kao da će je poljubiti, ali ona samo ciknu i toliko brzo napravi kniks da je pomislio kako su joj kolena otkazala.

Počela je da se povlači, klanjajući se pri svakom koraku i izbezumljenim glasom brbljajući kako joj je čast da mu služi i kako ništa drugo u životu ne želi, sve dok leđima nije udarila u stub. Onda se još jednom naklonila i kao bez duše utrčala unutra.

On se kiselo osmehnu pa se ponovo nasloni na ogradu. Sad je još počeo i da prepada žene. Da ju je zamolio da ga ostavi samog, pronašla bi razlog da ostane. Naređenje bi shvatila samo kao odlaganje, osim ukoliko joj ne kaže da mu se gubi s očiju, mada bi čak i tada... Možda će ovog puta početi da se priča. Moraće da pripazi na svoje ponašanje. U poslednje je vreme sve češće imao slične ispade. Nije mogao da se bori protiv žege, ali druge su nedaće iskakale kud god da se osvrne. Samo još nekoliko trenutaka samoće. Ko bi još poželeo da vlada državom kad može da se bavi lakšim poslovima, kao što je nošenje vode u situ?

Preko vrta je, između dva zaravnjena tornja kraljevske palate, pucao pogled na Kairhijen, s jasno uočljivim osvetljenim i zasenjenim uglastim površinama. Taj grad kao da nije ležao na brdima nego ih je podjarmio. Na jednom je tornju mlitavo visila njegova grimizna zastava s drevnim znakom Aes Sedai, a na drugom kopija Zmajevog barjaka, kakva se mogla videti na još desetak mesta u gradu, među kojima beše i najviša nedovršena kula. Vika je tu imala jednako malo uticaja kao i naređenja, pošto ni Tairenci ni Kairhijenjani nisu mogli da poveruju da on zaista želi samo jednu zastavu, a Aijelima je ionako bilo svejedno.

Čak je i tu, u dubini palate, do njega dopirao žamor s krcatih ulica. Izbeglice iz svakog kutka zemlje manje su se plašile da budu u blizini Ponovorođenog Zmaja nego da se vrate kućama. Trgovci su neprestano pristizali, voljni da prodaju sve što narod može da plati i da kupe sve što vlasnici više ne mogu da zadrže. Bili su tu i plemići i vojnici okupljeni pod njegovim ili pak nečijim drugim barjakom. Lovci na Rog verovali su da je i on sigurno u njegovoj blizini, a desetak stanovnika Forgejta – a možda i stotinu – bili su voljni da im ga prodaju. Došli su i ogijerski tesari iz stedinga Tsofu da vide ima li posla za njih, kao i pustolovi, od kojih su neki još pre nedelju dana verovatno bili razbojnici, u nadi da će se i za njih nešto naći. Pristiglo je i stotinak Belih plaštova, ali su odgalopirali čim su čuli da je opsada završena. Brine li njega to što Pedron Nijal okuplja Bele plaštove? Egvena mu je to pomenula, ali ona sve sagledava iz ugla Bele kule, a tačka gledišta Aes Sedai ne mora biti i njegova.

Konačno su i karavani kola natovarenih žitom počeli redovno da pristižu iz Tira. Glad lako može dovesti do pobune. Bilo bi mu drago da može jednostavno da se zadovolji činjenicom da građani više nisu toliko gladni kao pre, ali nije mogao. Razbojnika je mnogo manje. Građanski rat je prekinut. Za sada. Još dobrih vesti. Međutim, on mora biti siguran da će kad on ode sve ostati tako kako je sad. Još stotinu stvari ima da obavi pre nego što krene na Samaela. Od poglavara klanova koji su došli s njim iz Ruideana i kojima je verovao, ostali su jedino Ruark i Bael. S druge strane, ako nije smeo da se uzda u ova četiri nova klana kad je išao na Tir, sme li da ih ostavi same u Kairhijenu? Indirijan i ostali prihvatili su ga kao Kar’a’karna, ali nisu ga poznavali ništa bolje nego on njih. A onda i ta jutrošnja poruka. Berelajn, Prva od Majena, pošla je s omanjom vojskom da mu se pridruži i sada se nalazi svega koju stotinu milja južno od grada. Uopšte mu nije bilo jasno kako su prošli Tir. Da sve bude čudnije, u pismu ga je pitala za Perina.

Nema sumnje da se pribojavala da će Rand zaboraviti njenu državicu ako ga ne bude podsećala s vremena na vreme. Sigurno će biti pravo zadovoljstvo prisustvovati njenim razgovorima s Kairhijenjanima, pošto je ona poslednji izdanak dugačke loze Prvih koje su uspevale da igrajući Igru kuća spreče Tir da proguta njihovu državu. A ako njoj prepusti vlast... Mejlana i ostale Tairence povešće sa sobom kad za to kucne čas. Ako ikada kucne.

Ni na balkonu mu nije bilo nimalo bolje nego unutra. Istresao je pepeo iz lule i ugazio nedogorele žiške. Ne treba da rizikuje požar u vrtu, pošto bi sve buknulo kao lomača. Suša. Neprirodno vreme. Tiho je zarežao. Prvo treba da se pozabavi onim na šta može da utiče. S teškom je mukom složio opušten izraz lica pre nego što je ušao.

Asmodean je, gizdav kao kakav plemić, s bogatim naborima čipke oko vrata, sedeo na stolici u uglu i naslonjen na zid prebirao žice kao da svira sebi za dušu. Svi ostali poskakaše kad je Rand ušao, pa sedoše kad im on odsečno dade znak rukom. S jedne strane crveno-zlatnog tepiha, u izrezbarenim naslonjačama s pozlatom sedeli su Mejlan, Torean i Arakome, a iza svakog je stajao po jedan mladi tairenski plemić. Nasuprot njima sedeli su Kairhijenjani. Dobrejn i Maringil su takođe iza sebe imali po pratioca. Mladim plemićima je, baš kao i Dobrejnu, teme bilo izbrijano i napuderisano. Izbezumljena Selanda, koja je stajala kraj gospe Kolaver, preblede kad ju je pogledao.

Potpuno smiren, prišao je svojoj naslonjači. A zbog nje je pogotovu imao razloga da se ljuti. Dobio ju je na poklon od Kolaver i one dvojice. Verovali su da on voli tairensku kitnjastost, čim je vladao Tirom i odande poslao ljude u Kairhijen. Sedište su držali izrezbareni zmajevi, svetlucavi od crvenog i zlatnog emajla i pozlate, a oči im behu od sunčevog kamenja. Dva su držala naslone za ruke, a još nekoliko ih se uvijalo oko visokog naslona za leđa. Ko zna koliko je drvodelja danonoćno radilo na toj stolici otkako je on stigao u grad. U njoj se osećao kao budala. I Asmodeanova se muzika bila promenila i sada je zvučala veličanstveno, kao pobednički marš.

S druge strane, u kairhijenskim je crnim očima bilo neke nove brige, brige koja se odnosila na Tairence. Isto je bilo i pre nego što je izašao na balkon. Možda su počeli da shvataju koliko je njihovo ulagivanje bilo pogrešno. Trudili su se da ne misle na njegovo pravo poreklo i ponašali su se kao da je on jednostavno mladi plemić koji je osvojio njihov grad i kojeg će moći da pretvore u svoju igračku. Ta fotelja – taj presto – jasno je pokazivala kakvim ga smatraju.

„Napreduje li vojska prema planu, lorde Dobrejne?“ Zvuk harfe utrnuo je istog trenutka kad je on progovorio. Asmodean se sad sav bio uneo u podešavanje instrumenta.

Izborani muškarac se nasmeši. „Da, gospodaru.“ I ni reč više. Rand se uopšte nije zavaravao da ga Dobrejn voli više nego ostali, kao ni da će se ustezati da ga iskoristi ukaže li mu se prilika za to, ali stari lord je bar izgledao kao da će ostati veran zakletvi koju je položio. Raznobojne trake na prsima njegovog kaputa bile su se izlizale od oklopa koji je često nosio preko odeće.

Maringil, žilav kao prut i neobično visok za Kairhijenjanina, promeškolji se u stolici. Seda mu je kosa dosezala gotovo do ramena, ali čelo mu ne beše izbrijano. Raznobojne pruge nizale su mu se do kolena, ali nisu bile iskrzane kao Dobrejnove. „Ti ljudi su nam potrebniji ovde, gospodaru.“ Sokolske mu oči trepnuše zbog bleštanja prestola, a onda mu se pogled ponovo prikova za Randa. „U unutrašnjosti ima još mnogo razbojničkih bandi.“ Ponovo se promeškoljio, postavivši se tako da ne mora da gleda Tairence. Mejlan i ona dvojica se jedva primetno nasmešiše.

„Poslao sam Aijele da ih razjure“, reče Rand. Dobili su naređenje da zbrišu sve razbojnike koji im se nađu na putu, ali da ne skreću i da se ne zadržavaju. Imaju oni pametnija posla. „Javljeno mi je da su ih pre tri dana Kameni psi pobili gotovo dve stotine u okolini Morele.“ To mesto se nalazi blizu najjužnije tačke kairhijenskih zemalja, na pola puta do reke Iralel. Nema potrebe da okupljenima kaže da su dotični Aijeli, pošto se kreću brže nego konjanici, do sada možda stigli čak i do reke.

Maringil se namršti, ali ne odustade. „Nije to sve. Polovina naših zemalja zapadno od Alguenije sada je u andorskim rukama.“ Zastao je. Svi su znali da je Rand odrastao u Andoru, a pričalo se i da je potomak jedne plemićke loze, ako ne čak i sin same kraljice Morgaze, čemu je u prilog išlo to što usmerava a nije smiren. Mršavi je lord nastavio po svome, oprezno kao da bosonog i vezanih očiju hoda između noževa. „Reklo bi se da Morgaza za sada nema nameru da nastavi osvajanje, ali mora da nam vrati ono što je naše. Njeni zvaničnici čak tvrde da ona ima pravo na...“ Naglo je zaćutao. Niko još nije znao kome je Rand namenio mesto na Sunčevom prestolu. Možda baš Morgazi.

Kolaverine tamne oči kao da su ponovo procenjivale Randa. Malo je pričala tog dana. Više ju je zanimalo zašto je Selanda toliko bleda.

Randu odjednom bi dosta tog plemićkog prepucavanja i igranja Daes Dae’mar. „To s Andorcima razrešiću kad budem spreman. Vojska ide u Tir. Ugledajte se na lorda Mejlana i reč jednu da nisam čuo.“ Potom se okrenu ka Tairencima. „Ti daješ dobar primer, zar ne, Mejlane? A ti, Arakome? Ako sutra izjašem iz grada, hoću li deset milja južno odavde naleteti na Branioce Kamena koji su navodno prekjuče pošli natrag u Tir? Ili možda dve hiljade naoružanih pratilaca tairenskih plemića?“

Oni osmesi se istopiše. Mejlan se sav ukrutio i samo su mu crne oči svetlucale, a Arakomeovo usko lice preblede, ali teško je bilo reći da li od besa ili od straha. Torean iz rukava izvadi svilenu maramicu pa stade da se briše njome. Rand vlada Tirom i biće kako on kaže. To potvrđuje i Kalandor zariven u Srce Kamena. Zato se nisu bunili kad je poslao kairhijensku vojsku u Tir. Nadali su se da će ovde, daleko od njega, izdeliti zemlju i možda stvoriti sopstvena kraljevstva.

„Nećeš, gospodaru“, konačno progovori Mejlan. „Ako treba, odjahaćemo sutra zajedno tamo, pa ćeš se lično uveriti da nema nikoga.“

Rand uopšte nije sumnjao u to. Čim sastanak bude gotov, oni će poslati glasnika na jug, a već sutra će sva ta vojska uveliko napredovati ka Tiru. Ali neka im bude. Za sada. „Onda je to sve. Slobodni ste.“

Nekoliko iznenađenih pogleda tolikom je brzinom prikriveno da se zapitao nije li mu se samo učinilo, a onda svi ustadoše i počeše da se klanjaju i uzmiču ka vratima. Očekivali su više. Razgovori s gospodarom Zmajem uvek su dugi i mučni za plemiće, ali na kraju se uvek završi po njegovom, baš kao kada je izdao proglas da nijedan Tairenac ne može da poseduje zemlju u Kairhijenu ukoliko nije u braku s nekim iz kairhijenskih kuća, ili kada je odbio da protera žitelje Forgejta, ili pak kada je izjavio da se zakoni odnose i na plemstvo, a ne kao dotle samo na građanstvo.

Pogled mu se nakratko prikova za Selandu. Nije ona bila prva koja je to pokušala. Nije bila ni deseta, pa čak ni dvadeseta. Ali sada je on prvi put pao u iskušenje. Kad je odbio vitku, došla je punačka, kao što je visoku – po kairhijenskim merilima, naravno – zamenila niska a crnku plavuša. Vladala je neprestana potraga za ženom po njegovom ukusu. Device koplja su vraćale one koje su pokušavale da mu se noću ušunjaju u odaje i pri tome su bile nepopustljive, ali ipak mnogo nežnije nego Avijenda kad je i sama uhvatila jednu. Očigledno je smrtno ozbiljno shvatala Elejnino vlasništvo nad njime. S druge strane, valjda zahvaljujući čudnom aijelskom smislu za humor, nalazila je neobično zadovoljstvo u mučenju Randa. Jasno je video uživanje na njenom licu kad god bi zaječao i pokrio oči rukama čim ona uveče počne da se svlači. Sve u svemu, njena bi smrtna ozbiljnost bila smrtno uvređena da odmah nije dokučio šta se krije iza tog niza lepotica.

„Gospo Kolaver.“

Zastala je čim je izgovorio njeno ime, savršeno smirenih očiju pod složenom kulom crnih uvojaka na glavi. Selanda nije imala izbora nego da ostane, iako joj se to nije mililo ništa više nego ostalima odlazak. Mejlan i Maringil se poslednji nakloniše i izađoše, toliko zagledani u Kolaver i u nedoumici zastoje nju pozvao da ostane, da nisu niprimetili da stoje jedan do drugog. Oči su im bile istovetne – crne i grabljive.

Vrata od tamnog drveta konačno se zatvoriše. „Selanda je veoma lepa devojka“, reče Rand, „ali neki više vole društvo zrelijih... iskusnijih... žena. Doći ćeš kod mene na večeru kad odzvoni drugo večernje. Unapred se radujem našem druženju.“ Otpravio ju je rukom pre nego što je stigla išta da kaže, ako je uopšte i htela. Izraz lica ostao joj je nepromenjen, ali joj je naklon bio malčice nesiguran. Selanda je bila zabezeknuta. A i laknulo joj je.

Čim njih dve izađoše i zatvoriše vrata za sobom, Rand se zavali i prasnu u smeh. Bio je to grub, zlurad smeh. Smučila mu se Igra kuća i zato ju je igrao bez razmišljanja. Gadio se sam sebe jer se plaši jedne žene pa je zato rešio da isprepada drugu. Pa zar to nije dovoljan razlog za smeh? Kolaver je stajala iza svih tih lepotica koje su mu se bacale u naručje. Mislila je da će, uzme li gospodar Zmaj za naložnicu devojku čije konce ona vuče, na kraju vući i njegove konce. Međutim, od početka je mislila da će uspeti neku drugu da mu ubaci u postelju, ako ne čak i da je učini njegovom ženom. Neka se sad malo ona preznojava do večere. Sigurno je svesna da je lepa – prava lepotica! – a to što je odbio sve devojke koje mu je slala možda znači da bi mu draža bila neka koja ima petnaestak godina više, baš kao što je svesna da ne sme odbiti čoveka koji drži Kairhijen u šaci. Do večeras će ta biti mekša od pamuka, a svem ovom glupiranju doći će kraj. Avijenda bi vrlo verovatno zaklala svaku ženu koju zatekne u njegovom krevetu, a i dosta mu je bilo tih plašljivica koje veruju da se žrtvuju za Kairhijen i Kolaver. Previše je posla pred njim, a premalo vremena.

Svetlosti, a šta ću ako Kolaver zaključi da je sve to vredno žrtve? Sasvim moguće. Dovoljno je hladnokrvna za tako nešto. Onda ću morati da je isprepadam na mrtvo ime. To mu neće biti teško. Osećao je saidin nadohvat ruke. Osećao je i njegovu pogan. Ponekad mu se činilo da je to sad njegova pogan, talog koji mu je ostao od saidina.

Tad shvati da pilji u Asmodeana. Ovaj ga je gledao kao da ga proučava. Ponovo se čula muzika, sada slična vodi koja žubori preko kamenja. Smirujuća. A to mu baš i treba, zar ne?

Uto se vrata otvoriše i Moiraina, Egvena i Avijenda uđoše bez kucanja. Aes Sedai u svetloplavom stajala je između devojaka u aijelskoj nošnji. Da je to bio ma ko drugi, pa čak i Ruark ili neki drugi poglavar ili pak novo poslanstvo Mudrih, neka Devica bi ušla da ih najavi. Međutim, ove tri su nesmetano upadale čak i dok se on kupa. Egvena pogleda „Nataela" i prevrnu očima, na šta melodija postade blaža, a na trenutak čak i složenija, nalik nekakvoj igri, da bi se na kraju ustalila u nečemu što je podsećalo na ćarlijanje povetarca. Asmodean se zlobno smejuljio svojoj harfi.

„Iznenađen sam što te vidim, Egvena“, reče Rand. Prebacio je nogu preko naslona za ruku. „Ima već... šest dana kako me izbegavaš. Imaš li još koju dobru vest? Da lije Masema već opljačkao Amador u moje ime? Ili se možda ispostavilo da su te Aes Sedai za koje tvrdiš da su na mojoj strani zapravo Crni ađah? Primetićeš da te ne pitam ni ko su one, ni gde se nalaze, pa čak ni otkud ti to znaš. Ne tražim da mi otkrivaš njihove tajne, kao ni tajne Mudrih, ili čije god bile. Samo mi daj mrvice koje si spremna da podeliš i pusti me da sam brinem hoće li mi to što si mi prećutala doći glave.“

Hladno ga je pogledala. „Znaš sve što treba da znaš, a ja ti neću reći ono što ti nije potrebno.“ To mu je rekla i pre šest dana. Nije bila Aes Sedai ništa manje od Moiraine, iako je nosila aijelsku odeću a ova svetloplavu svilu.

Avijenda je, međutim, bila sve samo ne smirena. Prešla je do Egvene, a zelene su joj oči sevale kao oštrice. Začudilo ga je što im se i Moiraina nije pridružila pa da ga sve tri streljaju pogledima. Ispostavilo se da joj njena zakletva na vernost ipak ostavlja zapanjujuće mnogo prostora, a prilično se zbližila s devojkama posle njegove svađe s Egvenom. Doduše, nije to baš bila prava svađa. Ne može se čovek svađati sa ženom koja ga mirno gleda, ne podiže glas i odbija da makar ponovo sasluša pitanje na koje je upravo odbila da odgovori.

„Šta hoćete?“, upita on.

„Ovo ti je stiglo pre manje od sat vremena“, reče Moiraina i pruži mu dva pisma. Glas joj se savršeno uklopio u Asmodeanovu zvonku melodiju.

Rand se uspravi i oprezno ih uze. „Ako su za mene, kako su završila u tvojim rukama?“ Na jednome je uglastim, urednim slovima pisalo „Rand al’Tor“, a na drugom ne toliko lepo ali ipak čitko „Gospodar Ponovorođeni Zmaj“. Pečati su bili neoštećeni. Izgledalo je kao da su napravljeni od istog voska, s tim što je u jedan bio utisnut znak Plamena Tar Valona, a u drugi sličica kule na ostrvu, što je očigledno trebalo da predstavlja Tar Valon.

„Možda zbog mesta s kog su stigla“, odgovori Moiraina, „a i od koga.“ Time mu ništa nije objasnila, ali znao je da mu neće reći ništa više ukoliko je sam ne pita, a to bi se oteglo u nedogled. Držala se zaveta, ali na svoj način. „U pečatima nema otrovanih igala, a ni utkanih zamki.“

Zastao je s palcem na Plamenu Tar Valona – ni jedno ni drugo mu ne beše palo na pamet – a onda ga polomi. Još jedan pečat s Plamenom bio je utisnut kraj potpisa Elaide do Avrinji a’Roihan, nažvrljanog iznad niza titula. Ostatak pisma bio je ispisan onim uglastim rukopisom.

„Nije me čak ni zamolila“, kiselo će on. Dobro se sećao Elaide, iako su se samo jednom sreli. U poređenju s tom ženom Moiraina je mače. „Sa svim počastima koje zaslužuje.“ Mogao bi da se opkladi da će ta grupa slučajno brojati trinaest Aes Sedai.

Pružio je Elaidino pismo Moiraini i uzeo ono drugo. Bilo je ispisano istim rukopisom kojim je i naslovljeno.

Još jednom je pročitao pismo, pa zbunjeno trepnuo i pružio ga Moiraini.

Delimično ga je pregledala i dodala ga Egveni, koja je zajedno s Avijendom loš iščitavala prvo pismo. Možda ona već zna šta tu piše.

„Dobro je što si mi se zaklela na vernost“, reče on. „Kad se samo setim kakva si bila i koliko si sve krila, još bih možda i posumnjao u tebe. Dobro je što si sad mnogo otvorenija.“ Nije ni trepnula. „Šta misliš o ovome?“

„Sigurno je čula da si dobio po glavi“, tiho će Egvena, tako da uopšte nije bio siguran da je želela da i on to čuje. Onda je odmahnula glavom i glasno rekla: „Meni ovo uopšte ne zvuči kao Alvijarin.“

„Rukopis je njen“, na to će Moiraina. „A šta ti misliš o ovome, Rande?“

„Mislim da je u Kuli došlo do razdora, bilo da Elaida zna za to ili ne zna. Pretpostavljam da Aes Sedai ne sme ni da napiše laž, baš kao što ne sme ni da je izgovori.“ Nije sačekao da mu ona potvrdno klimne glavom. „Da je Alvijarin bila manje kitnjasta, možda bih pomislio da su ovo uradile u dogovoru. Čini mi se da Elaida ne može čak ni da zamisli makar pola od ovog što je Alvijarin napisala, a ne verujem ni da bi nekoga ko ovako nešto može da napiše držala za Čuvara.“

„Ti tamo ne ideš“, reče Avijenda, pa zgužva Elaidino pismo. To nije bilo pitanje.

„Pa nisam budala.“

„Ali samo ponekad“, svadljivo će ona, a onda još i podiže obrvu i pogleda Egvenu, na šta ova malo razmisli, pa samo slegnu ramenima.

„I šta si još zaključio?“, upita Moiraina.

„Zaključio sam da ovde ima uhoda Bele kule“, jetko će on. „Znaju da sam zauzeo grad.“ Još najmanje dva ili tri dana posle bitke Šaidoi nisu ni goluba puštali da prođe na sever a čak ni konjanik koji zna gde može da zameni konja – što između Kairhijena i Tar Valona uopšte nije bilo lako – ne bi mogao da stigne do Kule dovoljno brzo da ova dva pisma već stignu do Randa.

Moiraina se nasmeši. „Brzo učiš. Biće nešto od tebe.“ Na trenutak je izgledala kao da je zadovoljna. „Šta nameravaš?“

„Ništa, osim što ću se postarati da mi Elaidina ’pratnja’ ne priđe ni na milju.“ Čak i trinaest najslabijih Aes Sedai bile bi jače od njega kad se povežu, a Elaida mu sigurno neće poslati najslabije. „Sad bar znam da u Kuli znaju za sve što se ovde dešava. Toliko za sada, dok ne saznam nešto više. Da nije Alvijarin jedna od tvojih tajanstvenih prijateljica, Egvena?“

Nije mu odmah odgovorila i on se zapita da li je čak i Moiraini rekla išta više nego njemu. Skriva li ona to neku Aes Sedai ili Mudru? Na kraju mu je rekla samo: „Ne znam.“

Uto se začu kucanje i Somara proturi glavu u sobu. „Metrim Kauton je tu, Kar’a’karne. Kaže da si ga zvao.“

Jeste, i to još pre četiri sata, čim je čuo da se Met vratio u grad. Koji li će mu sada biti izgovor? Kad će već jednom da prestane s tim? „Ostanite“, reče on trima ženama. Metu je pred Mudrima bilo neugodno jednako kao i pred Aes Sedai, tako da će ga Moiraina, Avijenda i Egvena sigurno izbaciti iz ravnoteže. Nije mu smetalo što ih iskorištava. Iskoristiće i Meta, pa šta? „Neka ude.“

Met uđe u sobu, široko se osmehujući kao da je u krčmi. Zeleni mu kaput beše raskopčan, a košulja razdrljena, tako da mu se na znojavim prsima video srebrni privezak u vidu lisičje glave. Međutim, svileni šal mu je uprkos vrućini bio čvrsto privezan oko vrata, da prikrije ožiljak od omče. „Izvini što sam se toliko zadržao. Neki Kairhijenjani su mislili da umeju da se kartaju. Zar ovaj ne zna da svira ništa veselije?“, dodao je, pokazavši glavom ka Asmodeanu.

„Čuo sam“, reče Rand, „da svaki momak koji ume da drži mač želi da se pridruži bandi Crvena ruka. Talmanes i Nalesin ne znaju šta će od dobrovoljaca, a Daerid je udvostručio broj svojih ljudi.“

Met je u međuvremeno krenuo da se smesti u stolicu u kojoj je malopre sedeo Arakome, ali zastade. „Baš tako. Zdravo mnogo mladih... momaka želi da budu junaci.“

„Banda Crvena ruka“, promrmlja Moiraina. „Šen an Kalar. To je zaista legendarna družina junaka, iako joj se sastav sigurno više puta promenio tokom rata koji je trajao tri stotine godina. Priča kaže da su oni poslednji pali pod Trolocima i da su branili Emona kada je Maneteren poginuo. Legenda kaže da je sve procvetalo na mestu gde su pali jer je priroda želela da obeleži njihov odlazak, ali ja mislim da se to samo desilo u proleće i ništa više.“

„To već ne znam“, reče Met i dotače onaj privezak, a glas mu odmah postade sigurniji. „Neka budala se setila tog imena i sad su svi počeli da ga koriste.“

Moiraina prezrivo pogleda njegov medaljon. Plavi dragulj na njenom čelu zablista, prelamajući svetlost, mada pod pogrešnim uglom. „Izgleda da si ti veoma hrabar, Mete.“ Rekla je to potpuno ravnim glasom, ali tišina koja je potom usledila naterala ga je da se uozbilji. „Veoma hrabar“, napokon nastavi ona, „kad si Šen an Kalar poveo preko Alguenije i dalje na jug, na Andorce. A verovatno čak i hrabriji, pošto kolaju glasine da si sam išao u izviđanje i da su Talmanes i Nalesin jedva uspevali da te stignu.“ Čulo se samo kad je Egvena na to glasno šmrknula. „Nije baš mudro za mladog velmožu da tako vodi svoje ljude.“

Met skupi usta. „Nisam ja nikakav velmoža. Previše cenim sebe da bih bio tako nešto.“

„Ali je ipak veoma hrabro“, nastavi Moiraina kao da on ništa nije rekao. „Andorska kola sa zalihama zapaljena, predstraže rasturene. I tri bitke. Tri bitke – tri pobede. Iako su tvoji ljudi bili kudikamo malobrojniji, nisi imao gotovo nikakve gubitke.“ Prstom je prevukla preko proreza na njegovom kaputu, na šta on pokuša da se udalji od nje koliko mu je god to stolica dopuštala. „Privlače li tebe žestoke bitke, ili možda ti privlačiš njih? Gotovo sam iznenađena što te vidim ovde. Priča se da si mogao da potisneš Andorce čak preko Erinina.“

„Tebe ovo zabavlja?“, procedi Met. „Ako hoćeš nešto da kažeš, kaži. Možeš do mile volje da izigravaš mačku, ali ja ti neću biti miš.“ Pogledao je ka Egveni i Avijendi – mirno su stajale skrštenih ruku i posmatrale ga – pa ponovo dotakao srebrni medaljon. Ako ta stvarčica već može da zaustavi usmeravanje jedne žene, nije mogao da se ne zapita hoće li moći da se izbori s njih tri.

Rand je sve to samo gledao. Čekao je da njegov prijatelj dovoljno omekša za ono što mu je bio namenio. Zar baš uvek moram da izvučem nekakvu korist? Ta mu misao prolete kroz glavu i brzo nestade. On samo radi ono što mora.

Glas Aes Sedai bio je čist poput leda, a njene reči kao da su bile odjek Randovih misli. „Svi mi radimo ono što moramo, ono što je zapisano u Sari. Neki imaju više izbora, a neki manje. Svejedno je da li biramo ili smo izabrani. Biće kako biti mora.“

Međutim, Met nije popuštao. Bio je oprezan, jamačno, a i ljut, ali nije popuštao. Izgledao je kao mačor kojeg su tri psa saterala u ugao, ali mačor koji se ne predaje lako. Kao da su u sobi bili samo on i tri žene. „Uvek biste da ćuškate ljude kako vama odgovara, zar ne? A ako neko neće sam da ide, vi ga odvučete za uši. Krv vam poljubim i krvavi pepeo! Ne gledaj me tako, Egvena. Mogu da pričam šta hoću. Svetlost me spalila! Samo bi mi još trebalo da je i Ninaeva tu i da cima onu kiku, a i Elejna da me gleda preko nosa. Dobro, drago mi je što ona nije tu da čuje novosti, ali čak i da je Ninaeva s vama, ne bih vam dao da me ćuškate...“

„Kakve novosti?“, oštro će Rand. „Šta je to što Elejna ne treba da čuje?“

Met pogleda Moirainu. „Znači, nisi baš sve iščeprkala, a?“

„Kakve vesti, Mete?“, nije odustajao Rand.

„Morgaza je mrtva.“

Egvena ostade bez daha i rukama poklopi usta, a oči joj se pretvoriše u ogromne krugove. Moiraina prošaputa nešto što je zvučalo kao molitva. Asmodeanovi prsti nisu prestali da prebiru žice.

Rand se osećao kao da mu je neko iščupao utrobu. Elejna, oprosti mi. A odmah potom, slično odjeku, čulo se i Ilijena, oprosti mi. „Jesi li siguran?“

„Nisam video telo. Gebril je sad proglašen kraljem Andora, a i Kairhijena, kad smo već kod toga. Navodno je tako Morgaza odlučila, pošto zemlji treba snažna muška ruka ili već neka slična glupost, kao da iko ima čvršću ruku od Morgaze. Među Andorcima na jugu priča se da je već nedeljama niko nije video. A to nisu samo glasine. Sad mi vi recite šta sve to znači. Andor nikada nije imao kralja, ali sad ga ima, a kraljice ni od korova. Gebril je želeo Elejninu smrt. Pokušao sam to da joj objasnim, ali znate da ona uvek mora da bude pametnija od nekog tamo glibavog seljaka. Ne bi taj ni časka oklevao da preseče kraljici grkljan.“

Rand shvati da sad sedi na stolici naspram Metove, ali nije se sećao kad je prešao na nju. Avijenda mu beše položila ruku na rame. Oči joj behu ophrvane brigom. „Dobro sam“, reče osorno. „Ne morate da zovete Somaru.“ Ona pocrvene, ali on to nije primetio.

Elejna mu to nikada neće oprostiti. Znao je da Rafhin – Gebril – drži Morgazu u zatočeništvu, ali ništa nije preduzimao jer je to lako mogla biti zamka koju mu je Izgubljeni postavio. Nastavio je po svome i radio je ono što niko od njega nije očekivao. Na kraju je završio jureći Kuladina, umesto da radi ono što je naumio. A onda je svu pažnju usmerio na Samaela, i to samo zato što mu se ovaj narugao. Morgaza može da pričeka dok on rasturi Samaelovu zamku, a i Samaela zajedno s njom. Sada je Morgaza mrtva. Elejna će ga proklinjati dok je živa.

„I još nešto ću ti reći“, nastavio je Met. „Dole je ostalo mnogo kraljičinih ljudi koji uopšte nisu sigurni bi li se borili za kralja ili ne. Pronađi Elejnu. Pola njih bi ti se pridružilo samo da bi nju doveli na...“

„Umukni!“, dreknu Rand. Toliko je cepteo od besa da je Egvena ustuknula, a čak ga je i Moiraina oprezno odmeravala. Avijendin stisak na ramenu mu se pojača, ali on joj zbaci ruku kad je ustao. Morgaza je mrtva zato što on nije ni prstom mrdnuo. Njegova je ruka držala taj nož kao i Rafhinova. Elejna. „Osvetiću je. Rafhin, Mete. Nije to Gebril, nego Rafhin. Doći ću mu glave pa makar mi to bilo poslednje u životu!“

„E, krv mu poljubim i krvavi pepeo!“

„Ne budi lud.“ Egvena se trže kad shvati šta je rekla, ali glas joj ne zadrhta. „U Kairhijenu imaš pune ruke posla, a da ne pominjem Šaidoe na severu i to što si naumio da uradiš u Tiru. Hoćeš da otpočneš još jedan rat, a ovamo imaš dva koja tek što nisu počela i zemlju u rasulu.“

„Neću rat. Idem sam. U Kaemlinu ću biti za jedan sat. Prepad – je l’ tako, Mete? – prepad, a ne rat. Iščupaću Rafhinu srce.“ Glas mu je bio poput malja.

Činilo mu se da mu venama kola kiselina. „Da mi je da povedem sa sobom i tih trinaest Elaidinih sestara, da ga rasturimo i izvedemo ga na sud. Da mu sudimo za ubistvo i obesimo ga. E, to bi bilo pravedno. Međutim, ovako će samo umreti kako mi u tom trenutku bude zgodno da ga ubijem.“

„Sutra“, tiho će Moiraina.

Rand je besno pogleda. Ipak je ona u pravu. Bolje da ode sutra. Da se malo izduva preko noći. Mora da bude hladnokrvan kad stane pred Rafhina. Poželeo je da prigrli saidin i pusti ga da divlja. Asmodeanova se muzika ponovo promenila i sada je to bila melodija koju su ulični svirači svirali za vreme građanskog rata. Još uvek je mogla da se čuje tu i tamo kad prolazi neki kairhijenski plemić. Bila je to pesma Budala koja je mislila da je kralj. „Napolje, Nataele! Gubi se odavde!“

Asmodean mirno ustade i nakloni se, a na licu mu ne zaigra nijedan mišić. Žurno je izašao iz sobe, kao da se pribojava šta će se desiti u narednom trenutku. Uvek je bio bezobrazan, ali možda je ovom prilikom preterao. Kad je otvorio vrata, Rand mu se ponovo obrati.

„Hoću da te vidim večeras. Ako ti je život mio.“

Asmodeanov naklon ovoga puta nije bio toliko otmen. „Kako gospodar Zmaj želi“, reče promuklo pre nego što je zatvorio vrata za sobom.

Tri žene zagledaše se netremice u Randa.

„Idite i vi.“ Met na ovo doslovno skoči ka vratima. „Ne ti, Mete. S tobom hoću još da razgovaram.“

Met se ukopa u mestu, pa glasno uzdahnu i ponovo stade da se igra medaljonom. Jedini se on bio pokrenuo.

„Nemaš trinaest Aes Sedai“, reče Avijenda, „ali imaš dve. A i ja sam tu. Možda ne znam koliko Moiraina Sedai, ali snažna sam koliko i Egvena, a ni ples mi nije stran.“ Mislila je na ples kopalja, kako Aijeli zovu bitku.

„Rafhin je moj“, odgovori joj on tiho. Možda će Elejna biti bar malo spremnija da mu oprosti ako joj osveti majku. Verovatno neće, ali bar će sam sebi moći da oprosti. Malo. Trudio se da spreči šake da se stisnu u pesnice.

„Nameravaš li da ga začikavaš kad odeš tamo?“, upita Egvena. „Ili ćeš možda da se prepucavaš s njim? Zar ti nije palo na pamet da on sada, kada je postao kralj Andora, verovatno više nije sam? Badava ćeš otići tamo ako te ustreli neki njegov stražar.“

Sećao se kako je nekad priželjkivao da ona ne viče na njega, ali to je bilo bolje nego ovo. „Zar si mislila da sam namerio da idem tamo sam?“ A jeste. Nije mu ni palo na pamet da povede nekog da mu čuva leđa, ali sad mu je glasić u glavi šaputao: Taj voli da napada mučki, kad ne gledaš. Bilo mu je strašno teško da razmišlja. Njegov bes kao da je počeo da živi sopstvenim životom i da sam raspiruje vatre koje su ga potpalile. „Ali vas dve ostajete ovde. Ovo je previše opasno. Moiraina može da pođe, ako želi.“

Egvena i Avijenda nisu se čak ni pogledale pre no što zakoračiše napred, ali učinile su to kao jedna i nisu se zaustavile sve dok mu nisu stajale toliko blizu da je Aijelka morala da zabaci glavu kako bi ga gledala.

„Moiraina može da pođe, ako želi“, ponovi Egvena.

Glas joj beše kao površina leda, ali zato je Avijendin bio kao rastopljeni kamen. „A za nas je previše opasno.“

„Da mi nisi ti sad postao i otac? Zoveš li se možda Bran al’Ver?“

„Ako imaš tri koplja, zar ćeš se odreći dva samo zato što su nekorišćena?“

„Neću da vas dovodim u opasnost“, kruto će on.

Egvena izvi obrve. „Jelte?“, bilo je sve što je rekla.

„Ja nisam tvoj gaisain“, zareža Avijenda. „Nećeš ti da odlučuješ šta je opasno za mene, Rande al’Tore. Nikada. Upamti to.“

Mogao bi da... Šta? Da ih umota u saidin i ostavi ih? Ni štit nije mogao da upotrebi, pošto bi mogle da mu uzvrate zamkom. Kakva zbrka, a sve to samo zbog njihove tvrdoglavosti.

„Pričamo o stražarima“, oglasi se i Moiraina, „a šta ako je sa Rafhinom Semirhag ili Grendal? Ili Lanfear? S ono dvoje bi još nekako i izašao na kraj, ali možeš li sam da staneš pred Rafhina i Lanfear?“

Bilo je nečeg čudnog u njenom glasu kad je pomenula Lanfear. Pribojava li se možda da bi on mogao da se pridruži Izgubljenoj ako i ona bude tamo? Šta će on uraditi ako je vidi? Šta bi mogao da uradi? „Neka pođu“, procedio je kroza zube. „Hoćete li sada da me ostavite na miru?“

„Kako god ti kažeš“, reče Moiraina, ali nisu se previše žurile da ga poslušaju. Avijenda i Egvena su preterano prilježno nameštale svoje šalove pre nego što su krenule ka vratima. Gospoda i dame su skakali na svaki njegov mig, ali ne i njih dve.

„Nisi pokušala da me odgovoriš“, izlete mu.

To je bilo upućeno Moiraini, ali Egvena progovori prva. Doduše, obratila se Avijendi, i to s osmehom. „Odgovarati muškarca od onog što je naumio isto ti je kao da detetu oduzmeš slatkiš. Ponekad moraš to da učiniš, ali ponekad prosto nije vredno truda.“ Avijenda samo klimnu glavom.

„Točak tka kako Točak želi“, glasio je Moirainin odgovor. Stajala je na vratima i više nego ikada izgledala kao Aes Sedai. Bezvremena, tamnih očiju koje su izgledale kao da će ga progutati, sitna i krhka, a opet toliko samouverena da bi lako mogla zapovedati sobi punoj kraljeva i kraljica pa makar ne mogla ni varnicu da usmeri. Plavi kamen na njenom čelu opet je počeo čudno da prelama svetlost. „Sve će biti u redu, Rande.“

Još dugo je gledao u vrata nakon što ih je zatvorila za sobom.

Trenje đonova po podu podsetilo ga je da je Met još tu, mada je pokušavao da se neopaženo prikrade vratima.

„Hoću da razgovaramo, Mete.“

Ovaj se zgrči. Dotakao je medaljon i okrenuo se ka Randu. „Ako si mislio da ću da stavim glavu na panj samo zato što su ove ženturače tako uradile, slobodno piši propalo. Nisam ja nikakav junak niti nameravam to da postanem. Morgaza je bila lepa žena i baš mi se dopadala, koliko se već čoveku može dopadati jedna kraljica, ali Rafhin je Rafhin, krv mu poljubim, i ja neću da...“

„Umukni i saslušaj me. Dosta je bilo bežanja.“

„Ti ćeš da mi kažeš! Ja nisam tražio da igram ovu igru i zato...“

„Rekoh ti da umukneš!“ Rand prstom snažno pritisnu medaljon na Metovim prsima. „Ja znam odakle ti ovo. Bio sam tamo. Ne znam šta ti se to desilo u glavi, ali šta god bilo – potrebno mi je. Poglavari klanova umeju da ratuju, ali sad odjednom to umeš i ti, možda čak i bolje od njih. To mi treba! Evo šta hoću da ti i tvoja Crvena ruka uradite...“

„Čuvajte se sutra“, reče Moiraina.

Egvena zastade na vratima svoje sobe. „Naravno da ćemo se čuvati.“ U stomaku joj je sve igralo, ali trudila se da joj glas ne zadrhti. „Znamo koliko je opasno naći se licem u lice s Izgubljenim.“ Avijenda je izgledala kao da razgovaraju o večeri, ali ona se ionako nikad ničega nije plašila.

„Kako da ne“, promrmlja Moiraina. „Svejedno se čuvajte, bilo da je Izgubljeni tu ili nije. Obe ćete biti potrebne Randu u danima koji dolaze. Odlično se nosite s njegovom ćudljivošću, mada moram priznati da je vaš pristup prilično neobičan. Potrebni su mu ljudi koje neće uplašiti ili oterati njegovi napadi besa i koji mu neće reći ono što želi da čuje, nego ono što treba da čuje.“

„To je tvoj posao, Moiraina“, na to će Egvena.

„Naravno, ali potrebne ste mu i vas dve. Naspavajte se. Sutra nas čeka... težak dan.“ Produžila je hodnikom, mestimično obasjanim musavim sjajem svetiljki. Noč se već beše uvukla u mračnu unutrašnjost palate a zalihe ulja bile su na izmaku.

„Hoćeš li da ostaneš još malo sa mnom, Avijenda?“, upita Egvena. „Nisam toliko gladna koliko mi se priča s nekim.“

„Treba da obavestim Amis šta sam obećala da ću sutra učiniti, a moram i da pre Randa al’Tora budem u njegovim odajama.“

„Elejna svakako neće moći da ti zameri da ga nisi dobro pazila. Jesi li zaista vukla gospu Berevin za kosu kroz čitavu palatu?“

Avijenda blago porumene. „Šta misliš, hoće li te Aes Sedai u – Salidaru? – zaista da mu pomognu?“

„Ne izgovaraj olako to ime, Avijenda. Rand mora dobro da se pripremi pre susreta s njima.“ Ovakvog kakav je sada, pre bi ga smirile ili bi i same poslale trinaest sestara, nego što bi mu pomogle. Ona će – zajedno s Ninaevom i Elejnom – morati da stane između njih i Tel’aran’rioda i iskreno se nadala da su te Aes Sedai dovoljno posvećene svom cilju da se ne povuku kad vide koliko je Rand blizu ludila.

„Važi. Naspavaj se. Večeras se dobro najedi. Sutra nemoj da doručkuješ. Ne valja punog stomaka ići u ples kopalja.“

Egvena ju je gledala kako odlazi, a onda položi dlanove na stomak. Nije joj sad do hrane, kao što joj verovatno neće biti ni ujutru. Rafhin. A možda i Lanfear, ili neko drugi. Ninaeva je uspela da nadjača Mogedijen, ali ona je, kad može da usmerava, jača i od nje i od Avijende. A možde ne bude više nikog od Izgubljenih. Rand je rekao da oni ne veruju jedni drugima. Gotovo je poželela da on greši ili bar da nije toliko siguran. Prepala se kad joj se učinilo da je iz njegovih očiju gleda neki drugi čovek i da u njegovom glasu čuje neki tuđi glas. To ne bi trebalo da se dešava. Svi se ponovo rode kad se Točak vremena okrene. Međutim, nisu svi Ponovorođeni Zmaj. Ne može s Moirainom da priča o tome. Šta će Rand uraditi ako i Lanfear bude tamo? Ona je nekada volela Lijusa Terina Telamona, ali šta je Zmaj osećao prema njoj? Koliko je Rand još uvek Rand?

„Na kraju ćeš se samo izludeti“, reče odlučno. „Nisi dete. Ponašaj se kao žena.

Kada joj je služavka donela obrok koji se sastojao od boranije, krompira i vruće pogače, jela je na silu. Činilo joj se da hrana ima ukus pepela.

Met je besno hodao polumračnim hodnicima i na kraju otvorio vrata odaja koje su bile ostavljene za mladog junaka bitke sa Šaidoima. Nije u njima provodio mnogo vremena. Jedva da je i navraćao. Sluge behu upalile dve stojeće svetiljke. Junak! Izem ti junaka! Šta je dobio od toga što je junak? Da ga Aes Sedai pomiluje po glavi i pošalje ga kao psetance da još jednom uradi isto. Da ga plemkinje udostoje pokojeg poljupca i polože mu cvet na grob. Šetkao je gore-dole po sobi, možda prvi put otkako je tu ne diveći se cvetnom ilijanskom ćilimu i nameštaju s pozlatom i intarzijama od slonovače.

Neprijatni susret s Random otegao se do iza zalaska sunca. Vrdao je i odbijao, ali Rand je bio uporan kao Hokving posle poraza kod prolaza Kol. Šta je mogao? Ako ponovo ode, Talmanes i Nalesin će ga slediti sa svim svojim ljudima, očekujući od njega da ih povede u novu bitku. A on će to verovatno i učiniti. E, od toga ga je podilazila jeza. Ma koliko mu bilo mrsko da prizna, ona Aes Sedai bila je potpuno u pravu. Ili su bitke privlačile njega, ili on njih. A koliko se samo trudio da izbegne onu s druge strane Alguenije! Čak je i Talmanes to primetio. Na kraju je, kada je i drugi put uspeo da izbegne susret s jednom četom Andoraca, naleteo na drugu i više nije imao izbora. I svaki put je osećao kako mu se kockice tumbaju po glavi. Sada je već to prepoznavao kao najavu bitke koja ga čeka iza sledećeg brda.

A možda bi mogao da na dokovima nađe kakav brod. Teško će naći bitku usred reke. Jedina je muka što Andorci drže jednu obalu Alguenije, i to duž više od polovine njenog toka, počev malo ispod grada. Kakve je hude sreće, njegov će se brod nasukati na zapadnoj obali i to usred logora andorske vojske.

To znači da mu je preostalo samo ono što je Rand rekao. Nema vrdanja.

„Zdravo bio, visoki lorde Vejramone, a i vi, ostali visoki lordovi i gospe. Ja sam seljače i kockar, ali došao sam da stanem na čelo vaše proklete vojske! Prokleti gospodar Zmaj, krv mu poljubim i krvavi pepeo, pridružiće nam se čim obavi neke proklete posliće!“

Dograbio je ono svoje čudno koplje iz ugla i hitnuo ga preko sobe. Pogodilo je tapiseriju s prizorom iz lova, pa se odbilo i palo na pod, ostavivši lovce raspolućene. Opsovao je i podigao ga. Dugačko sečivo nije bilo ni okrnjeno ni ogrebano. Pa naravno da nije. To je rad Aes Sedai.

Dotakao je gavrane na oštrici. „Hoću li ikada uteći od tih Aes Sedai?“

„Šta to bi?“, upitala ga je Melindra s vrata.

Gledao ju je dok je vraćao koplje u ćošak i za promenu nije razmišljao o njenoj zlatnoj kosi, plavim očima i čvrstom telu. Svaki je Aijel pre ili kasnije silazio na reku da se u čudu nagleda tolike vode na jednom mestu, ali Melindra je to činila svakodnevno. „Da li je Kader konačno našao brodove?“ Torbar je odbijao da putuje u Tar Valon na teretnim dereglijama za prevoz žita.

„Kola su mu još tamo, a za... brodove... ne znam.“ Još uvek je nesigurno izgovarala tu novu reč. „Zašto pitaš?“

„Neće me biti neko vreme“, reče on, pa brzo dodade: „Randovo naređenje.“ Lice joj je bilo previše mirno. „Poveo bih i tebe, ali ne verujem da si voljna da napuštaš Device.“ Brodom ili na konju? A kuda? E, to je dobro pitanje. Do Tira će pre stići brzim rečnim brodom nego na konju. Ako bude dovoljno lud da izabere taj način. Ako uopšte ima izbora.

Melindra nakratko stisnu usnice, ali iznenadio se kad shvati da uzrok tome nije to što je on ostavlja. „I tako si se ti ponovo zavukao u Randovu senku. Stekao si mnogo poštovanja, kako među mokrozemcima tako i među Aijelima. Ti sad imaš svoju čast, a ne odsjaj Kar’a’karnove časti.“

„Što se mene tiče, on svoju čast može komotno da zadrži i da je nosi u Kaemlin ili u Jamu usuda. Ništa ti ne brini. Steći ću ja dovoljno časti. Pisaću ti o tome iz Tira.“ Iz Tira? Pa ako tamo krene, nikako neće moći da izbegne ni Randa ni Aes Sedai.

„Rand ide u Kaemlin?“

Stisnuo je zube. Nije smeo da priča o tome. Nije važno šta će na kraju da odluči, ali bar tajnu može da sačuva. „To mi je prvo palo na pamet. Verovatno zbog onolikih Andoraca na jugu. Zaista ne znam šta on...“

Sve se odigralo bez upozorenja. U jednom je trenutku stajala pred njim, a u narednom mu je njena noga bila u stomaku. Ostao je bez daha i presamitio se. Iskolačenih se očiju trudio da ostane na nogama, a možda čak i da se uspravi. Zašto? Zavrtela se kao plesačica i drugom ga nogom tako odalamila u slepoočnicu da se zateturao. Odmah se potom uspravila i šutnula ga pravo u lice.

Kada mu se pred očima razbistrilo, shvatio je da leži na drugom kraju sobe. Osećao je krv na licu. U glavi mu je zvečalo a cela soba kao da se ljuljala. A onda je video i nju. Iz torbe je bila izvadila nož. Usko sečivo, jedva malo duže od njene šake, zasvetlucalo je obasjano svetiljkama. Jednim je pokretom zavila šoufu oko glave i podigla crni veo na lice.

Pokrenuo se nagonski, bez razmišljanja. Nož kao da mu je sam izašao iz rukava i izleteo mu iz ruke, klizeći sporo kao da je vazduh neka pihtijasta masa. Tek tad je shvatio šta je uradio i očajnički posegao rukom napred, ne bi li ga zaustavio.

Samo joj je drška virila iz grudi. Pala je na kolena, a onda se srušila na leđa.

Met se nekako uskobelja na šake i kolena. Ne bi mogao da ustane ni da mu život od toga zavisi. Vukao se ka njoj ne prestajući da mrmlja: „Zašto? Zašto?“

Skinuo joj je veo, a ona ga pogleda onim svojim plavetnim očima. Čak mu se i nasmešila. Trudio se da ne gleda u nož. Njegov nož. Dobro je znao gde je srce u ljudskom telu. „Zašto, Melindra?“

„Oduvek su mi se sviđale tvoje oči“, prošaputala je, toliko tiho da je morao da se napregne ne bi li je čuo.

„Zašto?“

„Neke su zakletve jače od drugih, Mete Kautone.“ Poslednjim je delićem snage gurnula ono usko sečivo uvis, ali je vrh pogodio srebrnu lisičju glavu i utisnuo mu je u kožu. Sam privezak ne bi mogao da zaustavi oštricu, ali dokačila ga je iskosa. Pri tom je baš kad ju je Met uhvatio za ruku nekakva čudna struja u čeliku prelomila oštricu tik iznad drške. „Imaš sreće kao Veliki gospodar.“

„Zašto?“, ponovio je on. „Zašto, Svetlost te spalila?“ Znao je da neće dobiti odgovor. Otvorila je usta kao da bi rekla još nešto, ali oči su joj već postale staklaste.

Krenuo je da joj velom pokrije lice, ali ruka mu klonu. Ubijao je muškarce, pa čak i Troloke, ali ženu nikada. Sve do sada. Žene su mu se uvek radovale. Nije to prazno hvalisanje. Smešile su mu se. Čak i kad ih je napuštao, one su mu se smešile kao da će uvek biti rado viđen gost. Oduvek je samo to i želeo od njih – osmeh, ples, poljubac i da ga pamte po dobrom.

Shvatio je da su mu misli odlutale. Izvadio je dršku noža iz Melindrine ruke – bila je od žada u zlatnom okovu, s intarzijom u vidu zlatnih pčela – i zavitlao je u kamin nadajući se da će se razbiti u paramparčad. Poželeo je da zaplače, da zakuka. Ja ne ubijam žene! Ljubim ih, ali ih ne...!

Mora da se urazumi. Zašto je to učinila? Sigurno ne zato što joj je rekao da odlazi. Nije ni trepnula kad joj je to rekao. Uostalom, verovala je da on juri slavu i sama ga je ohrabrivala u tome. Bilo je to nešto što je rekla... Sledio se kad se setio. Rekla mu je da ima sreće kao Veliki gospodar. Mnogo je puta to čuo, ali u malo drugačijem obliku. Kaže se da neko ima sreće kao Mračni. „Prijatelj Mraka.“ Pitanje ili izvesnost? Šteta što mu ta misao nije donela nikakvo olakšanje u vezi s onim što je učinio. Pamtiće njeno lice dok je živ.

Tir. Rekao joj je da će otići u Tir. Bodež. Zlatne pčele u žadu. I bez gledanja je znao da ih ima devet. Devet zlatnih pčela na zelenoj pozadini. Znak Ilijana. A tamo vlada Samael. Zarje moguće da se Samael njega plaši? Nije prošlo ni nekoliko sati otkako ga je Rand ono zamolio – naredio mu – i čak ni sam još uvek nije znao šta će da uradi. Možda Samael nije hteo da išta prepusti slučaju. Kako da ne. Jedan Izgubljeni baš nema pametnija posla nego da se plaši običnog kockara, pa makar mu i glava bila puna veštine vojevanja. Gluposti.

Sve se svodilo na sledeće: mogao bi da prihvati da Melindra nije bila Prijatelj Mraka i da je pokušala da ga ubije u nastupu besa, samo da nije bilo veze između noža od žada sa zlatnim pčelama i činjenice će on možda voditi vojsku na Ilijan. Mogao bi to da prihvati kad bi bio glup kao točilo. Zapao je za oko nekome od Izgubljenih. Sad zaista više ne stoji u Randovoj senci.

Seo je na pod, naslonio se na vrata i spustio bradu na kolena. Zurio je u Melindrino lice i lomio se šta da uradi. Kad je služavka s večerom pokucala, viknuo joj je da ide. Hrana je poslednje na svetu što bi sad poželeo. Šta da uradi? Da bar opet ne oseća ono čangrljanje kockica u glavi.