Nebeski oganj

49 Putovanje u Boandu

Nije bilo lako ukrcati onolike ljude, žene i decu na brod. Nekoliko je puta Ninaeva morala da objasni kapetanu Neresu da će morati da ih smesti kako zna i ume i da će mu, ma koliko on mislio da to treba naplatiti, ona dati tačno onoliko novca koliko ona bude smatrala da je razumna cena za put do Boande. Doduše, možda joj je u ubeđivanju malčice pomoglo i to što je prethodno došapnula Unu da naredi svojim Šijenarcima da rade nešto s mačevima. Ne može se reći da petnaestorica namrgođenih muškaraca u grubom suknu, bez ijedne dlake na glavi osim perčina, koji ulje i oštre sečiva i grohotom se smeju dok se jedan priseća kako je neko njegovog druga umalo natakao na kolac, nisu doprineli njenoj ubedljivosti. Spuštala mu je dukat po dukat na dlan, a kad god bi je to zabolelo bilo je dovoljno da se seti Tančika pa da se umiri. Neres je bar u jednom bio u pravu – tim ljudima zaista nije preticalo para i bio im je potreban svaki novčić. A i Elejna baš nije morala da je slađušnim glasom pita boli li je možda zub.

Posada poče da se priprema za isplovljavanje dok su se poslednji putnici još uvek ukrcavali na brod noseći u naručju ono malo stvari što su uspeli da spasu. Ispunili su svaki kutak lađe, tako da se Ninaeva zapitala nije li možda Neres i tu bio u pravu. Međutim, postidela se te misli čim je videla kolikom su im se nadom ozarila lica samo zato što su se ukrcali. A tek kad su čuli da je ona za to zaslužna, sjatiše se oko nje pa počeše da se guraju ne bi li joj poljubili ruku ili skute, ne prestajući da je blagosiljaju i zahvaljuju joj. Čak su i nekim muškarcima niz štrokave obraze potekle suze radosnice. Ninaeva požele da propadne u utrobu broda.

Izlivi zahvalnosti nisu prestali ni kad je na palubi zavladalo sveopšte uzbuđenje jer se vesla uvukoše a jedra se razviše i Samara najednom stade da se smanjuje iza njih. Zucnu li Elejna i Birgita ma i jednu jedinu reč, obe će ih odrati od batina.

Pet je paklenih dana i isto toliko sparnih noći Rečna guja plovila vijugavim Eldarom. Ponešto se u međuvremenu promenilo nabolje, iako početak putovanja nije slutio na dobro.

Prvi pravi sukob nastao je kad se ispostavilo da Neresova kabina na krmi predstavlja jedini smeštaj osim palube. Doduše, on ju im je ustupio bez ikakvog ustezanja. Štaviše, toliko se žurno iselio – pantalone i košulje visile su mu preko ramena i iz velikog denjka u naručju, dok je u jednoj ruci nosio šolju za brijanje a britvu u drugoj – da se Ninaeva samo okrenula i besno pogledala Toma, Džuilina i Una. Dobro je da joj budu korisni kad ona to zatraži, ali je nešto sasvim drugo kad je prate i iza leđa joj pomažu. Lica im nisu mogla biti otvorenija, ni pogledi nedužniji. A onda je Elejna uskočila s još jednom Lininom izrekom. „Otvorena vreća ne krije ništa, otvorena vrata malo, ali otvoren muškarac sigurno štošta skriva.“

Međutim, ma koliko joj glavobolje zadali muškarci, i sama je kabina bila priča za sebe. Vonjala je na vino i buđ čak i kad je Ninaeva širom otvorila majušne prozore koji jedva da su propuštali nešto svetla u tu memljivu ćeliju. Reč „ćelija" potpuno je odgovarala svrsi: kabina je bila malecna, skučenija od njihovih starih kola, a veći njen deo zauzimali su veliki sto i fotelja – oboje prikucano za pod – i stepenište kojim se izlazilo na palubu. Umivaonik s prljavim bokalom i lavorom, koji je bio prikačen na zid, odmah ispod uzanog, prašnjavog ogledala, još je više smanjivao prostor. Od nameštaja su tu još bile i prazne police i čiviluk, a niska tavanica kao da im je čučala nad glavom. Jedini krevet u kabini bio je širi od onih u kolima, ali jedva dovoljan za dvoje. Neres se, onoliko visok, verovatno osećao kao da živi u kutiji. Očigledno je želeo da svaki raspoloživi deo prostora bude iskorišćen za tovar.

„Noću je stigao u Samaru“, promrmljala je Elejna kad je spustila svoje zavežljaje, pa se podbočila i gadljivo obazrela oko sebe, „a po noći je hteo i da ode. Čula sam kad je jednom mornaru rekao da će putovati noću, ma šta... one ženturače... rekle. Očigledno mu se baš ne mili dnevna svetlost.“

Ninaeva pomisli na Elejnine laktove i hladne noge, pa se zapita ne bi li joj bilo bolje da spava s izbeglicama na palubi. „Šta hoćeš da kažeš?“

„Taj čovek je krijumčar, Ninaeva.“

„Zar s ovakvom dereglijom?“ Spustila je svoje zavežljaje, stavila torbicu na sto i sela na ivicu kreveta. Ne, neće ona na palubu. Kabina vonja, ali izvetriće je. Krevet je tesan, ali bar ima dobar perjani dušek. Doduše, brod se prilično ljulja, ali to je neće sprečiti da uživa koliko je god to moguće. Neće dopustiti da je Elejna

istisne iz kabine. „Ovo je teretni brod i sreća naša ako za dve nedelje stignemo u Boandu. Sama Svetlost zna koliko će nam još trebati do Salidara.“ Ni jedna ni druga nisu znale gde se tačno nalazi Salidar, ali još je bilo rano da o tome razgovaraju s Neresom.

„Sve se uklapa. Čak i ime. Rečna guja. Koji bi pošten trgovac tako nazvao svoj brod?“

„Dobro, i šta onda? Ne bi nam bilo prvi put da koristimo krijumčare.“

Elejna podiže ruke kao da se predaje. Uvek je htela da se pridržava zakona, pa makar bio i glup. Ona i Galad su sličniji no što je voljna da prizna. Dakle Neres ih je nazvao ženturačama, a?

Novi problem je predstavljao smeštaj za ostale. Iako dosta široka, Rečna guja nije bila prostran brod, a sada se na njoj nalazilo više od stotinu duša. Posadi je trebalo ostaviti mesta da se bavi veslima, užadima i jedrima, tako da ga je za putnike ostalo vrlo malo. Nije pomagalo ni to što su se izbeglice trudile da se drže što je moguće dalje od Šijenaraca, pošto im je, izgleda, bilo dosta naoružanih ljudi. Ispostavilo se da jedva ima mesta i da svi sednu, a kamoli da neko legne.

Ninaeva odmah ode kod kapetana. „Treba nam više mesta za ovaj narod, a pogotovu za žene s decom. Pošto nemate više kabina, poslužiće i potpalublje.“

Neres se namršti. Zagledao se nekud mimo nje i procedio: „Potpalublje je puno robe. Izuzetno vredne robe.“

„Živo me zanima ima li na Eldaru mnogo carinika“, zamišljeno će Elejna, posmatrajući drvorede na kopnu. Reka je na tom mestu bila široka tek nekoliko stotina koraka, a obale joj behu pokrivene osušenim crnim muljem i žutim ilovačom. „Geldan s jedne strane, a Amadicija s druge. Malo je čudno što nosite robu s juga, a plovite na jug. Naravno, sigurno imate sve papire koji pokazuju da ste platili dažbine. A to što se niste istovarili u Samari verovatno se može pripisati nemirima. Čula sam da su poreznici zaista puni razumevanja.“

Na to mu se krajevi usta izviše nadole, ali i dalje se trudio da ne gleda ni jednu ni drugu.

Zato je, međutim, mogao odlično da vidi kad mu Tom prvo pokaza da nema ništa u rukama, a onda mu se odjednom, takoreći niotkuda, među prstima stvoriše noževi. Hitro ih je zavrteo i uskoro jedan nestade kao da ga nikad nije bilo.

„Samo vežbam" reče zabavljač, počešavši se drugim nožem po obrazu. „Koliko da ne zarđam.“ Zahvaljujući posekotini u sedoj kosi i licu umrljanom svežom krvlju, kao i otvorenoj rani na ramenu i nebrojenim prorezima na kaputu, izgledao bi vrlo opako u bilo čijem društvu, a nekmoli u Unovom. Šijenarčev kez ne da nije bio nimalo blagonaklon nego je još i povećavao nakaznost onog ožiljka i nove posekotine koja mu se, onako razjapljena i krvava, protezala preko celog lica. Namršteno oko na povezu u poređenju s tim izgledalo je gotovo dobroćudno.

Neres sklopi oči i duboko udahnu.

Uskoro su poklopci potpalublja otvoreni i sanduci i kovčezi počeše da lete preko ograde broda. Bilo ih je i teških, ali mahom su bili laki i mirisali su na začine. Neres bi zažmurio kad god voda proguta nešto, ali se zato ozario – ukoliko se to za njega uopšte može reći – kad je Ninaeva zapovedila da se ćilimi, trube svile i bale fine vunene tkanine ostave u potpalublju. To je trajalo samo dok nije shvatio da je namerila da od njih napravi ležaj eve. Ako mu je lice pre bilo kiselo, sada bi se od njega pokvarilo mleko iza zatvorenih vrata. Za sve to vreme nije progovorio ni reč. Kad žene počeše da vedricama zahvataju vodu iz reke kako bi okupale decu na palubi, on se povuče na krmu, gde je grčevito stiskao ruke na leđima i gledao sanduke koji još ne behu potonuli.

Međutim, upravo je takav Neresov stav prema ženama malo otupeo oštricu Elejninog jezika. A i Birgitinog. Ili se bar tako Ninaevi činilo. Ona je, naravno, ostala odmerena kao što je i bila. Neres mrzi žene i gotovo. Posada im se obraćala jedino kad mora – a i to je bilo brzo i s mnogo pogledavanja prema kapetanu – posle čega se žurno vraćala svojim poslovima. Neres se izdirao na svakog ko nema pametnija posla nego da razmeni pokoju reč s bilo kojom ženom. Iz njihovih je bojažljivih opaski i promrmljanih upozorenja bilo potpuno jasno kakav je čovek kapetan.

Žene troše novac koji muškarci zarade, podmukle su poput mačaka i stalno izazivaju nevolje. Svaki belaj koji snađe čoveka mogao bi se na ovaj ili onaj način pripisati ženama. Neres je očekivao da će se one još pre kraja prvog dana čupati ili valjati po palubi ili pak da će očijukati s njegovom posadom i unositi razdor tamo gde ne mogu da naprave tuču. Taj bi bio srećan da mu nikada nijedna žena ne kroči na brod, a još srećniji kad bi isto važilo i za njegov život.

Ninaeva nikad ne beše upoznala nekog sličnog njemu. Dobro, čula je kad muškarci gunđaju o rastrošnim ženama, kao da njima pare ne klize kroz prste – ma oni su u pogledu novca često gori čak i od Elejne! – pa čak i kad ih krive za kojekakve nevolje iako su najčešće sami odgovorni za njih. Međutim, nikada nije videla muškarca koji zaista mrzi žene. Iznenadila se kad je čula da Neres u Ebou Daru ima ženu i čopor dece, ali ne i kad su joj objasnili da se on tamo zadržava samo dok ne utovari robu. Taj je čak izbegavao i da razgovara sa ženama. Neverovatan čovek. Ninaeva ga je ponekad potajno gledala kao nekakvu čudnovatu životinju, neobičniju čak i od s’redita i svega ostalog u Lukinoj menažeriji.

Naravno, Elejnu i Birgitu ništa nije moglo da natera da se uzdrže od otrovnih opaski kad god on može da ih čuje. Kao da nije dosta što Tom i ostali prevrću očima i značajno se gledaju, mada su se oni bar trudili da to prikriju. Neresovo neskriveno zadovoljstvo što se pokazalo da su njegovi stavovi potpuno ispravni – on je to tako video – bilo im je potpuno nepodnošljivo. Nije im preostajalo ništa drugo nego da progutaju sopstveni otrov i smeškaju se.

Što se Ninaeve tiče, ona je jedva čekala priliku da nasamo popriča s Tomom, Unom i Džuilinom. Mnogo su se opustili i gotovo zaboravili da se od njih očekuje da rade ono što im ona kaže. I to bez suvišnih pitanja. Osim toga, uživali su da muče Neresa zlokobnim smejuljenjem i opaskama o razbijenim glavama i preklanim grlima. Međutim, jedino mesto gde je s njima mogla da popriča a da ih kapetan ne čuje bila je kabina. Niko od njih nije bio nešto posebno krupan – dobro, Tom jeste visok, a Uno prilično plećat – ali bi natiskani u onolicnom prostoru izgledali mnogo veći od nje, što bi njenu pridiku učinilo prilično neuverljivom. Čim muškarac shvati da je fizički nadmoćniji od žene, dobio je pola bitke. Stoga je na lice navukla masku šušte ljubaznosti i pravila se da ne primećuje Tomove i Džuilinove zbunjene poglede, kao ni Unove i Raganove nepoverljive, već je uživala u prividu dobrog raspoloženja koji su njih tri morale da održavaju.

Smeškala se čak i kad je shvatila zašto su se jedra odjednom napela a obala obasjana poslepodnevnim suncem počela da promiče brzinom galopa. Neres zapovedi da se vesla podignu i odlože kraj ograde broda. Izgledao je gotovo kao da se raduje. Gotovo. Obala je na amadicijskoj strani bila niska i glin ovita, dok se s geldanske između šume i reke prostirao široki pojas trske i blata. Samara je ležala tek nekoliko sati plovidbe iza njih.

„Usmeravala si“, prosiktala je Elejni. Nadlanicom je otrla znoj sa čela i jedva odolela želji da otrese šaku na uzbibanu palubu. Najbliži putnici bili su nekoliko koraka odmaknuti od njih dve i Birgite, ali svejedno se trudila da govori tiho i najljubaznije što može. Osećala se kao da joj utroba prati ljuljanje broda, što joj nimalo nije popravilo raspoloženje. „Ovaj vetar je tvoje delo.“ Nadala se da u torbici ima dovoljno crvene mirodije.

Po Elejninom ozarenom licu, sjajnom od znoja, i širom otvorenim očima, čovek bi prosto očekivao da će joj s usana pocuriti med i mleko. „Prepala si se kao zec. Saberi se. Samara je miljama iza nas. Niko nas ne može osetiti s tolike daljine. To bi mogao jedino neko ko je s nama na brodu. A i trajalo je sasvim kratko.“

Ninaevi se činilo da će joj lice naprsnuti bude li nastavila da se smeška na silu, ali krajičkom oka videla je Neresa kako posmatra putnike i odmahuje glavom. Van sebe od besa, mogla je da uoči i gotovo potpuno izbledele ostatke Elejninog tkanja. Upravljanje vremenom je kao guranje kamena nizbrdo. Dovoljno je samo početi, a sve ostalo se odvija samo od sebe. Ako počne da skreće, što pre ili kasnije mora da se desi, dovoljno je samo malo napora da se sve dovede u red. Mogedijen bi možda – ali samo možda – osetila toliko tkanje da je u Samari, ali ne bi mogla da odredi odakle je poteklo. Njih dve su po količini sirove moći bile otprilike jednake i ako Ninaeva nešto ne može da uradi, tešilo ju je što to ne može ni Izgubljena. A jeste želela da što pre stignu. Svaki nepotreban dan proveden s ove dve u kabini bio joj je mrzak koliko i da joj društvo pravi Neres. Pa još na vodi. Zašto li se brod toliko ljulja kad je reka ravna kao ogledalo?

Usne već počeše da je bole od smeškanja. „Trebalo je da me najpre pitaš, Elejna. Uvek uradiš prvo što ti padne na pamet, a nikad ne promisliš. Kad ćeš već jednom da shvatiš da ti sad nema tvoje stare dadilje da ti briše suze kad se sapleteš i padneš na nos?“ Elejnine su oči u međuvremenu postale krupne kao fildžani, ali su joj zato zubi izgledali kao da bi najradije nekog ugrizla.

Birgita uhvati svaku za rame pa im se prikloni, sva ozarena, kao da od sreće ne može čestito ni da progovori. „Ne prestanete li ovog trenutka da se gložite, gurnuću vas obe u reku da se malo rashladite. Gore ste od kelnerica iz Saga kad ih uhvati neizdrž!“

Ne prestajući da se na silu srdačno osmehuju, svaka ode na svoju stranu i udaljiše se koliko im je to prostor dozvoljavao. U sumrak Ninaeva ču Ragana kad je rekao kako je njima trima sigurno mnogo laknulo što su otišle iz Samare, čim ne prestaju da se toliko smeše jedna drugoj, a ostali muški se složiše s njim. Žene su, međutim, bile mnogo uzdržanije, pošto njih nije toliko lako zavarati.

Na kraju je, malo-pomalo, i to prošlo. Ninaeva nije bila sigurna kako. Možda je Elejnina i Birgitina lažna vedrina ipak prodrla i u njihova srca. A možda im je dodijala besmislenost tolikog truda da se prijateljski smeše dok sipaju žaoke oko sebe. Šta god bilo objašnjenje, ona se nije žalila. Reči vremenom počeše da im odgovaraju izrazima lica, a povremeno su izgledale i kao da se stide, verovatno kad se sete kako su se ponašale. Naravno, nijedna nije rekla ni reč izvinjenja, što je Ninaevi bilo potpuno jasno. Da je ona bila toliko glupa i zla kao one, zasigurno ne bi volela da ikoga podseća na to.

Važnu ulogu u Elejninom i Birgitinom povratku u ravnotežu igrala su i deca, mada je sve počelo kada je prvog jutra na reci Ninaeva prionula da previja muške. Iznela je na palubu svoju torbu sa lekovitim biljem i prionula da pravi meleme i obloge i da ih privija na rane. Toliko se bila naljutila gledajući njihove posekotine – oduvek je mrzela bolesti i povrede – da je mogla da primeni Lečenje, makar samo za najteže slučajeve i vrlo oprezno. Verovatno bi krenula svakakva govorkanja kad bi rane počele da nestaju same od sebe, a ko zna šta bi Neres uradio ako pomisli da među putnicima ima i Aes Sedai. Najverovatnije bi noću kradomice pristao uz amadicijsku obalu i prijavio ih vlastima. Osim toga, takve bi glasine verovatno neke od izbeglica naterale da se bace u reku.

Unu je, na primer, u duboku ranu na ramenu utrljala malo masti od bodljikavog lanilista, dok mu je posekotinu na licu namazala s još manje melema od sveleka – nema potrebe za rasipanjem, zar ne? – da bi mu onda čitavu glavu zamotala zavojima, tako da ni vilicu nije mogao da pomeri i tek tada prešla na Lečenje. Kad je počeo da dahće i bacaka se, ona podviknu na njega. „Ne benavi se. Nisam znala da se tolika ljudina plaši malo peckanja. I pazi da ništa ne diraš. Uhvatim li te tokom naredna tri dana da čeprkaš rane, dobićeš nešto što će te naučiti pameti. “

On oprezno klimnu i toliko je bojažljivo pogleda da je bilo očigledno da ne zna šta mu je uradila. Ako i sve shvati kad skine zavoje, niko se više neće sećati koliko je duboka rana bila, a on će valjda biti dovoljno mudar da drži jezik za zubima.

Kad je već tako počela, bilo joj je potpuno prirodno da pređe i na putnike. Retki su bili oni bez posekotina i ogrebotina, a nekoliko je mališana imalo gliste i groznicu. Njih je bez brige mogla da Leči, pošto se deca ionako dernjaju kad god moraju da pojedu nešto što nema ukus meda. Ako čak i kažu majkama da se čudno osećaju, one će to pripisati izmišljanju.

Nikada nije umela s decom. Naravno, želela je da ih ona i Lan imaju. Ili je bar to želeo jedan njen deo. Deca ni iz čega naprave potpuni metež i kao da samo čekaju da okrenete leđa pa da urade ono što ste im izričito zabranili samo da vide šta će onda biti. A opet, nije mogla prestati da miluje po glavi crnokosog dečačića, visokog jedva njoj do pasa, koji ju je netremice posmatrao krupnim plavim očima. Očima sličnim Lanovim.

Elejna i Birgita joj se pridružiše ne bi li zavele malo reda, ali na kraju se ispostavilo da obe vole decu. Čudno je, ali Birgita uopšte nije izgledala neobično dok je, okružena mališanima, držala jednog dečačića u naručju i pevala im neku besmislenu pesmicu o životinjama koje igraju. Elejna je išla unaokolo s vrećicom crvenih bombona. Sama Svetlost zna gde ih je i kako nabavila. Nije se zbunila kad ju je Ninaeva videla kako krišom jednu stavlja u usta, nego joj se samo široko nasmešila pa prišla jednoj maloj devojčici koja je sisala palac i prstić joj nežno zamenila bombonom. Deca su se smejala kao da su se tek tad setila kako se to radi i bez straha im se privijala uz skute. U takvim je okolnostima zaista nemoguće ostati besan. Ninaeva posle toga više nije mogla ni čestito da smrkne, osim jednom, ali sasvim tiho, kad je Elejna sutradan ponovo počela da u kabini proučava onaj adam. Očigledno je bila potpuno sigurna da postoji neka čudna veza između narukvice, ogrlice i povoca. Ninaeva je čak jednom ili dvaput sela s njom za sto, ali i sam pogled na tu poganštinu bio joj je dovoljan da prigrli saidar.

Uskoro su počele da slušaju i o izbegličkim sudbinama svojih saputnika.

O razdvojenim, izgubljenim ili pobijenim porodicama. O propasti imanja, prodavnica i radionica kad su počele da kolaju glasine o dešavanjima u svetu. Ne može se kupovati ako se prethodno ne proda. Prorok je bio samo kap u punoj čaši. Ninaeva ni reč nije rekla kad je videla Elejnu kako krišom daje zlatnu krunu nekom postarijem čoveku, koji na to pade na kolena i pokuša da joj poljubi ruku. Neka sama nauči koliko lako zlato iscuri kroz prste. Osim toga, i ona sama je udelila nekoliko novčića. Dobro, možda i više od nekoliko.

Samo dvojica muškaraca nisu bili sedi i proćelavi, izboranih lica i žuljevitih ruku. Sve mladiće koji nisu završili u vojsci uzimao je Prorok. Oni koji odbiju i jedno i drugo završavali su na vešalima. Ova dvojica – bili su takoreći dečaci; Ninaeva je mogla da se opkladi da još nisu ni počeli da se briju – izgledali su isprepadano i trzali su se kad god ih neki Šijenarac pogleda. Stariji su ponekad pričali kako će početi iznova, kako će naći neko parčence obradive zemlje ili se ponovo baviti starim zanatom, ali po glasu im se videlo da je to pre pusta želja i prazno junačenje nego istinska nada. Šapatom su se prisećali svojih porodica, izgubljenih žena, izgubljenih sinova i kćeri, izgubljene unučadi. I sami su zvučali izgubljeno. Druge noći na putu, dobričina ogromnih ušiju – taj je izgledao najmanje potreseno u toj tužnoj gomili – nestao je bez traga. Ujutru ga jednostavno nije bilo. Možda je otplivao na obalu. Ninaeva se iskreno nadala da je tako.

Međutim, mnogo su je više potresle žene. Nije im bilo ništa lakše nego muškarcima, niti im se smešila lepša sudbina, a uglavnom su nosile veći teret nego oni. Nijedna tu nije bila s mužem, niti čak znala da li je on uopšte živ, ali upravo ih je težina tolike odgovornosti terala da istraju. Nema te majke koja bi digla ruke od svega. Čak su i one bez dece još imale volju za život. U njima je tinjao onaj plamičak nade kojim su se muškarci samo hvalili. Tri su joj posebno bile prirasle srcu.

Nikola, crnokosa vitka tkalja krupnih očiju, istih godina i visine kao Ninaeva, bila je pred udajom kad je sve počelo, ali onda je njen verenik Hiran uvrteo sebi u glavu da mu je dužnost da sledi Proroka i Ponovorođenog Zmaja. Njoj je rekao da će se ženiti kad mu dužnost to bude dozvoljavala. Taj je mnogo držao do dužnosti. Bio bi dobar muž i brižan otac, tvrdila je Nikola. Ali tolike ga vrline nisu spasle od sekire koju mu je neko zabio u glavu. Nikola nije znala ni ko je to učinio, ni zašto, već samo da želi da pobegne što dalje od Proroka. Sigurno negde postoji neko mesto bez krvoprolića, gde neće morati da strepi šta je čeka iza narednog ugla.

Marigan, nekoliko godina starija od nje, nekada je bila debeljuškasta, ali sada je iznošena smeđa haljina visila na njoj, a široko joj lice beše potpuno iznureno. Njena dva sina, šestogodišnji Džaril i sedmogodišnji Sev, samo su ćutali i razrogačenim očima posmatrali svet oko sebe. Uvek su se držali zajedno i izgledali su kao da se plaše svačega i svakoga, pa i majke. Marigan se u Samari bavila lekovitim biljem i melemima, iako je imala prilično čudno viđenje svog posla. U stvari, nije ono bilo toliko čudno, budući da su na drugoj strani reke bili Beli plaštovi i Amadicija, a na stranu to što je bila samouka. Tvrdila je da je oduvek želela samo da leći bolesne i da joj je dobro išlo, mada muža nije uspela da spase. Posle njegove smrti usledilo je pet teških godina, a svakako nije bilo ništa bolje ni kad se pojavio Prorok. Kada je izlečila nekog čoveka od groznice, proneo se glas da ga je digla iz mrtvih i po nju je došla rulja koja je tražila Aes Sedai. Eto koliko malo ljudi znaju o Moći. Smrt je jača od Lečenja. Međutim, čak je i Marigan verovala da Aes Sedai to mogu. Kao i Nikola, nije znala kuda će. Nadala se da će pronaći neko selo u kome će nastaviti da se bavi travarstvom.

Arejna, najmlađa od njih tri, imala je smirene plave oči na licu ljubičastom od modrica i nije bila Geldanka. To joj se, ako ni po čemu drugom, lako videlo po odeći, pošto je nosila kratku crnu jaknicu i šalvare slične Birgitinima. To joj je ujedno bila i sva imovina. Nije htela da kaže odakle je, a bila je i prilično neodređena u vezi s događajima koji su je doveli na Rečnu guju, tako da je Ninaeva morala sama da sklapa njenu priču. Arejna je bila pošla u Ilijan kako bi sprečila mlađeg brata da položi zakletvu i postane Lovac na Rog. U onolikoj ga rulji, međutim, nije našla, ali je zato sama položila zakletvu – iako nije verovala da Rog Valera postoji – ne bi li videla sveta, a možda čak i uspela da pronađe Gvila i vrati ga kući. Posle toga joj je bilo... teško. Nije se ona toliko ustezala da priča koliko se trudila da sve prikaže u lepšem svetlu. Iz nekoliko su je sela prognali, jednom opljačkali, a više puta čak i pretukli. Uprkos svemu, nije joj bilo ni nakraj pameti da prekine potragu za svojim mestom pod suncem. Svet je veliki, a Arejna jedva čeka da se uhvatu u koštac s njim. Dobro, nije ona to baš tako sročila, ali Ninaeva je znala da ona to misli.

I te kako je bila svesna zašto su je baš njih tri toliko dirnule. Svaka ta priča mogla je biti njena. Doduše, nije joj bilo jasno zašto joj se baš Arejna najviše dopala. Kada je sve sabrala i oduzela, zaključila je da je najveći deo devojčinih nedaća potekao otud što nije umela da drži jezik za zubima nego je bilo „što na umu to na drumu“. Nije ni čudo što je toliko brzo morala da napusti jedno selo da im je čak i konja ostavila, pošto je tamošnjeg vlastelina nazvala maloumnim upišankom, a nekim seljankama odbrusila da ne mogu nju neke tamo koštunjave prakljače da ispituju ko je i zašto putuje sama. Sama je priznala da je upotrebila te reči. Ninaeva je zaključila da bi štošta mogla da nauči tu devojku za nekoliko dana. Ali još im je nešto svima trima bilo zajedničko. Savršeno je dobro razumela njihovu žudnju za mirom i sigurnošću.

Drugog jutra na brodu, dok su odnosi još bili napeti a jezici – neki jezici, ne svi – prilično oštri, odigrao se neobičan razgovor. Ninaeva je rekla Elejni, i to prilično blagim glasom, kako nije na majčinom dvoru i da se uopšte ne zavarava kako drugi zbog nje moraju svake noći da spavaju pričvrljeni uza zid. Elejna je na to podigla bradu, ali pre nego što je stigla išta da kaže, u razgovor se umešala Birgita. „Ti si kći naslednica Andora?“ Nije se takoreći ni osvrnula da vidi sluša li ih ko.

„Jesam.“ Elejna odavno već nije zvučala toliko dostojanstveno, a bilo je tu i prizvuka... zar je moguće da je to bilo zadovoljstvo?

Ratnica se, lica belog kao kreč, samo okrete i ode do pramca, gde sede na kolut konopca i zagleda se u reku. Elejna se na to namršti, pa joj priđe i sede kraj nje. Izvesno vreme su tiho razgovarale. Ninaeva im se ne bi pridružila ni da su je zvale! O čemu god da su pričale, Elejna je izgledala pomalo nezadovoljno, kao da je očekivala drugačiji ishod, ali posle toga se više nisu gložile.

Birgita se nešto kasnije istog tog dana vratila svom starom imenu, mada bi se to pre moglo pripisati poslednjem napadu besa. Pošto su zaključile da su dovoljno daleko odmakle od Mogedijen, ona i Elejna su šiljolistom sprale crnu boju iz kose. Kada ih je Neres video – jednu s crvenozlatnim uvojcima rasutim po ramenima a drugu sa zlatnožutom kikom – a ovu potonju još i sa lukom i strelom, prezrivo je promrmljao kako mu je „još samo nedostajalo da i Birgita iskoči iz neke proklete bajke“. Na njegovu nesreću, ona je to čula, pa mu je oštro objasnila kako to jeste njeno ime i da će mu, ako mu se ono slučajno ne sviđa, prikucati uši za jarbol koji sam odabere. I to vezanih očiju. Besno je otišao urlajući na mornare da zategnu neku užad, već zategnutu do granice pucanja.

Ninaevi je u tom trenutku bilo potpuno svejedno hoće li Birgita ostvariti svoju pretnju. Šiljolist je možda ostavio crvenkasti preliv u njenoj kosi ali boja je sad bila dovoljno blizu njene prirodne da je prosto htela da zaplače od sreće, a ukoliko čitav brod ne dobije upalu desni i zubobolju, ostaće joj i više nego dovoljno šiljolista. A imala je i crvenu mirodiju da joj smiri stomak. Nije prestajala da zadovoljno uzdiše dok je sušila kosu i ponovo uplitala kiku.

Zahvaljujući Elejninom usmeravanju dobrih vetrova i Neresovoj voljnosti da plovi bez odmora, brzo su promicali kraj sela i usamljenih kuća, praćeni mahanjem meštana danju i osvetljenim prozorima noću. Nigde nije bilo znakova nemira koje su ostavili uzvodno. Iako potpuno neodgovarajućeg imena, trbušasta je lađa ipak napredovala zadovoljavajućom brzinom.

Neres kao da je bio rastrzan između zadovoljstva što mu se posrećilo s vetrovima i brige zbog plovidbe danju. Često bi se čežnjivo zagledao ka nekom skrovitom rukavcu, drvećem zaklonjenoj pritoci i sličnim mestima na obali gde bi s e Rečna guja lepo mogla ukotviti i sakriti. Ninaeva bi s vremena na vreme primetila, ali tako da je on čuje, kako mu je sigurno drago što će Samarani uskoro napustiti njegov brod, dodavši pri tom kako neka žena baš lepo izgleda sad kad se odmorila ili kako su zdrava i vesela nečija deca. Time je želela da mu iz glave odagna i poslednju pomisao na bilo kakvo zastajkivanje. Mogla je ona i da mu zapreti Šijenarcima, Tomom ili Džuilinom, ali oni su ionako već bili previše digli noseve, a na stranu što joj uopšte nije padalo na pamet da se upušta u razgovor s čovekom koji je uporno odbijao da je pogleda ili da joj se obrati.

U praskozorje trećeg dana posada je ponovo izbacila vesla kako bi brod prišao doku u Boandi. Bio je to veliki grad, mnogo veći od Samare, a nalazio se na mestu gde se reka Boern, koja je doticala od Džehane, ulivala u mnogo sporiji Eldar. Iza visokih sivih zidina nazirale su se čak tri kule i neka bleštavobela zgrada pokrivena crepom, koja bi lako mogla proći kao kakva omanja palata. Čim su privezali Rečnu guju za debele stubove na kraju jednog doka, Ninaeva se glasno zapita zašto li je Neres putovao čak do Samare kad je i tu mogao lako da se istovari.

Elejna tad pokaza glavom ka zdepastom muškarcu na obali, koji je na debelom lancu oko vrata nosio nekakav pečat. Još nekolicina njemu sličnih – s pečatom i u istovetnim plavim kaputima – stajali su u blizini i pomno pratili istovar druga dva broda na susednim dokovima. „Ako se ne varam, ovo su carinici kraljice Alijandre.“ Kapetan Neres je dobovao prstima po ogradi broda i trudio se da ne pilji u službenike koliko oni u druge brodove. „Možda je s onima u Samari imao nekakav dogovor. Ne bih rekla da mu se razgovara s ovima.“

Izbeglice bojažljivo pređoše preko brodskog mostiča, a carinici ih gotovo i ne pogledaše. Ljudi ne podležu njihovoj nadležnosti. Za Samarane je to bio ulazak u nepoznato. Ostavili su za sobom čitave svoje živote i sada je trebalo da otpočnu nove, koje su im podarile Ninaeva i Elejna. Nisu stigli ni do pola doka kad neke žene postadoše malodušne kao muškarci. Poneka čak i zaplaka. Elejnino se lice snuždi od brige. Oduvek je želela da svakom pomogne. Ninaeva se jedino nadala da je ova nije primetila kad je nekim ženama tutnula još po nekoliko srebrnjaka.

Međutim, nisu se svi iskrcali. Arejna je ostala, kao i Nikola, pa čak i Marigan i njena dva sina, koji su sada preplašeno gledali kako sva druga deca odlaze ka gradu. Ti dečaci nisu od Samare prozborili ni reč, ili ih bar Ninaeva nije čula.

„Pridružila bih vam se“, reče joj Nikola, nesvesno kršeći ruke. „S vama se osećam bezbedno.“ Marigan klimnu glavom u znak slaganja, a Arejna ne reče ništa nego priđe ovima dvema, pokazavši time da je i ona u tom košu, iako je sve vreme drsko gledala u Ninaevu kao da je čika da je otera.

Tom odmahnu glavom a Džuilin iskrivi lice, ali Ninaeva je gledala jedino Elejnu i Birgitu. Kad prva bez oklevanja klimnu a druga odmah za njom, ona prikupi suknju pa ode pravo do Neresa.

„Pretpostavljam da je ovo sad ponovo moj brod“, reče on vazduhu između

Rečne guje i doka. „A i krajnje je vreme. Ovo mi je bila najgora plovidba u životu.“

Ona se samo široko nasmeši, pa reče šta je imala. Konačno je uspela da ga natera da je pogleda. Ili bar nešto nalik tome.

Istini za volju, Neres baš i nije imao mnogo izbora. Vlastima u Boandi nije mogao da se žali, a pošto je ionako mogao da plovi samo nizvodno, odgovarala mu je svaka svota koju mu Ninaeva ponudi. I tako se Rečna guja ponovo odlepi od obale i krenu ka Ebou Daru, s tim što će pre toga još jednom pristati, ali Ninaeva je odbijala da mu kaže gde pre nego što Boanda ostane daleko iza njih.

„Salidar!“, zaječao je, gledajući preko Ninaevine glave. „Pa tamo nema nikoga još od Rata Belih plaštova. Samo bi luda žena poželela da se iskrca u Salidaru.“

Iako nasmešena, Ninaeva je bila toliko ljuta da bi lako mogla da prigrli Izvor. Neres riknu, pa poče da pljeska po vratu i butinama. „Obadi baš umeju da podivljaju u ovo doba godine“, saosećajno će ona. Birgita prasnu u smeh još pre nego što su prešle pola palube.

Dok je stajala na pramcu, Ninaevi se ote uzdah kad Elejna poče da ponovo usmerava vetar, na šta Rečna guja uplovi u jaku struju koja je poticala od Boerna. Mogla je da jede jedino crvenu mirodiju, ali ne bi je bilo briga čak i da pre Salidara ostane bez nje. Putovanje se bližilo kraju i sad je mogla mirne duše da prizna da su se sve njene muke isplatile. Naravno, bilo je i teških trenutaka i to ne samo zbog Elejninog i Birgitinog poganog jezika.

Dok je te večeri Elejna zevala u kapetanovoj stolici, a Birgita stajala naslonjena vrata, glavom dodirujući nisku tavanicu, Ninaeva leže na krevet i uze vijugavi kameni prsten. Kabinu je osvetljavala jedino zarđala viseća uljana svetiljka, koja je pri tom ispuštala začuđujuće prijatan miris. Možda je i Neresu ipak smetao zadah vina i buđi. Ako je i bila pomalo razmetljiva dok je utiskivala prsten između dojki – a vodila je računa da one dve vide da joj on dodiruje kožu – imala je i zašto. Nije dala da je zavara to što su se ove dve nekoliko sati pretvarale da se razumno ponašaju.

U Srcu Kamena bilo je isto kao i uvek – bleda svetlost dopirala je odasvuda i niotkuda, kristalni mač Kalandor i dalje je stajao zabijen u kameni pod ispod velike kupole, a nizovi golemih uglačanih stubova gubili su se u senci. A bio je tu i onaj osećaj da je neko posmatra, potpuno uobičajen u Tel’aran’riodu. Ninaeva je jedva odolevala iskušenju da pobegne odatle, ili pak da se da u mahnitu potragu oko stubova. Na kraju je stala nedaleko od Kalandora i počela da polako broji do hiljadu, zastajući posle svake stotine da pozove Egvenu.

Istini za volju, jedino je to i mogla. Od umešnosti kojom se toliko ponosila nije bilo ni traga. Odeća joj je treperila od brige zbog Mogedijen, Egvene, Randa i Lana. Vunena haljina iz Dveju Reka za tili čas se pretvorila u zaštitnički ogrtač s kapuljačom, koji se preobrati u odeždu Belih plaštova, a ova u crvenu svilenu haljinu – i to još providnu! – a ona u još deblji ogrtač koji je... Imala je utisak da joj se i lice menja. U jednom joj trenutku ruke postadoše tamnije od Džuilinovih. Ako je Mogedijen ne prepozna, možda će...

„Egvena!“ Njen promukli povik odjeknu još jednom među stubovima i Ninaeva poče da odbrojava novu stotinu. U dvorani i dalje nije bilo nikog drugog. Poželevši da oseća više žaljenja nego olakšanja što odlazi, napustila je svet snova...

...i ponovo se obrela u krevetu, s prstenom na kožnoj uzici u rukama. Gledala je debele grede na tavanici i slušala škripu broda koji je jurio kroz noć.

„Je li došla?“ upita Elejna. „Kratko si bila tamo, ali...“

„Smučilo mi se da se plašim“, na to će Ninaeva, ne odvajajući pogled od greda. „Smučilo mi se da budem ku-ku-kukavica.“ Poslednje reći izgubiše joj se u suzama koje nije mogla ni da zaustavi ni da prikrije, ma koliko trljala oči.

Elejna se odmah stvori kraj nje i stade da je grli i gladi je po kosi, a odmah potom priskoči i Birgita, koja joj prisloni mokru krpu na potiljak. Pustile su je da se isplače, neprestano joj ponavljajući da ona nije kukavica.

„Kad bih mislila da mi je Mogedijen za petama“, na kraju reče Birgita, „ja bih pobegla. Kad ne bih imala nigde drugde da se sakrijem nego u krtičnjaku, zavukla bih se unutra i tako sklupčana sačekala da ona ode. Isto tako se ne bih kačila ni sa Serandininim s’reditima, ali to nije kukavičluk. Moraš sama odabrati vreme i mesto koje ti odgovara i napasti je kad se najmanje bude nadala. Osvetiću joj se čim budem imala priliku, ali neću da srljam kao budala.“

To baš i nije bilo ono što je Ninaeva želela da čuje, ali njene suze i njihove reči utehe otvorile su još jedna vrata u bodljikavoj živici što je izrasla između njih.

„Dokazaću ti da nisi kukavica“, reče Elejna, pa s police uze onu kutijicu od tamnog drveta i iz nje izvadi gvozdeni disk s ugraviranom spiralom. „Zajedno ćemo tamo.“

E, tek to nije želela da čuje, ali više nije mogla nazad – ne sada, kad su joj rekle da nije kukavica. I tako odoše zajedno.

Prvo su stigle u Kamen Tira, gde su zastale da pogledaju Kalandor – bolje i to nego da se osvrću preko ramena i pitaju se hoće li se Mogedijen pojaviti ili ne – a onda pod Elejninim vodstvom u kraljevsku palatu u Kaemlinu, pa u Emondovo Polje pod Ninaevinim. I ranije je viđala palate sa svim njihovim ogromnim dvoranama, oslikanim plafonima i mermernim podovima, s ćilimima, pozlatom i tapiserijama, ali ovo je bilo mesto na kome je Elejna odrasla. Kad je tu činjenicu povezala s onim što je videla, učinilo joj se da donekle razume tu devojku. Kako da ne očekuje da se čitav svet savija kako i kad ona poželi, kad su je učili da će se upravo to i dešavati?

Elejna je – lik joj beše bled zbog ter’angreala koji je koristila – bila neobično ćutljiva dok su boravile tamo. Doduše, i Ninaeva je bila takva u Emondovom Polju. Selo je bilo veće nego što ga je pamtila, s mnogo više škriljčanih krovova i nedovršenih građevina. Neko je nadomak sela pravio ogromnu kuću na tri sprata, a nasred Zelenila uzdizala se pet stopa visoka kamena kocka, sva prekrivena uklesanim imenima. Većinu je prepoznala, pošto su bila dvorečanska. Kocka je stajala između dva jarbola – na jednom je visio barjak s crvenom vučjom glavom a na drugom s crvenim orlom. Sve je izgledalo srečno i berićetno – bar na prvi pogled, iako nigde ne beše ni žive duše – ali i potpuno besmisleno. Čiji li su to barjaci? I ko gradi onoliku kućerinu?

U tren oka se stvoriše u Beloj kuli i Elaidinoj radnoj sobi. Tu se ništa ne beše promenilo, osim što je ispred njenog stola sad stajalo svega šest stolica. A i triptih više nije bio tu. Randova je slika još visila na zidu, ali sada je imala i nevešto zakrpljen prorez preko njegovog lica, kao da ga je neko nečim gađao.

Prelistale su spise u lakiranoj kutiji sa zlatnim sokolovima, kao i one na stolu Čuvara hronika u predsoblju. Pergamenti i pisma menjali su im se u rukama, ali malo su šta saznale. Elaida je obaveštena da je Rand prešao preko Zmajevog zida u Kairhijen, ali nije bilo nikakvog nagoveštaja šta je nameravala da preduzme u vezi s tim. Bilo je tu i izričito naređenje da se sve Aes Sedai odmah vrate u Kulu, osim ako im lično Elaida nije drugačije naložila. Izgleda da ju je razljutilo što se toliko malo sestara vratilo kad je ponudila pomilovanje, što još uvek nema nikakvih vesti od doušnika u Tarabonu, što i dalje ne zna zašto Pedron Nijal vraća Bele plaštove u Amadiciju, a i što se Davramu Bašeru izgubio svaki trag iako sa sobom vodi čitavu vojsku. Svako pismo s njenim pečatom vrcalo je od besa. Ništa od svega toga ne beše zanimljivo osim možda vesti o Belim plaštovima, mada su i s te strane bile bezbedne sve dok su na Rečnoj guji.

Kada se vratiše u svoja tela, Elejna ćutke ustade i vrati disk u kutiju. Ninaeva bez razmišljanja ustade da joj pomogne da skine haljinu. Birgita sačeka da se njih dve uvuku u krevet, pa se uspentra na vrh stepeništa pošto je, kako reče, odlučila da tu spava.

Elejna usmeravanjem ugasi svetiljku. Ležale su izvesno vreme u mraku, kad ona reče: „Palata je izgledala tako... pusta, Ninaeva. Kao da je potpuno prazna.“

Ninaeva nije znala može li ijedno mesto drugačije izgledati u Tel’aran’riodu. „To ti je zbog ter’angreala. I ti si meni izgledala zamagljeno.“

„E, pa, sebi sam izgledala baš kako treba“, odvrati Elejna jetko, a onda zaspaše.

Ninaeva je dobro upamtila Elejnine laktove, ali to joj nije pokvarilo raspoloženje, kao ni devojčino ozlojeđeno mrmljanje da su njoj hladne noge. Uspela je. Možda zaboravljanje na strah nije baš isto što i hrabrost, ali bar se vratila u Svet snova. Možda će jednog dana ponovo naučiti da stisne petlju i bude neustrašiva.

Posle je sve išlo mnogo lakše. Počele su da svake noći zajedno odlaze u Tel'aran’riod i redovno navraćaju u Kulu da vide ima li novosti. Nisu našle ništa zanimljivo, osim naređenja da se u Salidar pošalje glasnik da pozove tamošnje Aes Sedai da se vrate u Kulu. Doduše, taj je poziv – koliko je Ninaeva mogla da zaključi iz onog što je stigla da pročita pre nego što se tekst pretvorio u izveštaj o stavljanju budućih polaznica na probu kako bi se otkrile one s odgovarajućim stavom, šta god to trebalo da znači – pre bio naređenje tim Aes Sedai da se odmah pokore Elaidi i da budu zahvalne što im je to omogućeno. S druge strane, to je bila i potvrda da nisu krenule grlom u jagode. Muka je jedino bila u tome što nikako nisu mogle da pohvataju konce u delićima vesti koje su uspele da napabirče. Ko je taj Davram Bašer i zašto je Elaidi bilo toliko stalo da ga pronađe? Zašto je pod pretnjom oštre kazne zabranila da se pominje ime lažnog Zmaja Mazrima Taima? Zašto su kraljica Tenobija Saldejska i kralj Easar od Šijenara u svojim pismima ljubazno ali odlučno zamerili Beloj kuli što im se meša u državne poslove? Elejnu je sve to nateralo da se seti još jedne Linine izreke: „Ako hoćeš da saznaš dve stvari, počni od jedne.’“ Ninaeva je s tim mogla samo da se složi.

Osim pretraga Elaidine sobe, učile su kako da u Svetu snova upravljaju sobom i svojim okruženjem. Ninaeva nije nameravala da ponovo dozvoli da je neko uhvati onako kao Egvena i Mudre. Trudila se da na Mogedijen i ne pomišlja. Bolje da se usredsredi na Mudre.

Nisu uspele da dokuče kako je to Egvena uspela da im pohodi snove u Samari. Kada su ponovo pokušale da je dozovu, nije se pojavila, ali im se zato pojačalo ono neprijatno osećanje da ih neko gleda. Strašno su se mučile da nauče kako da nekog drugog zadrže u Tel’aran’riodu, iako je Elejna sasvim slučajno otkrila kako se to radi. Trebalo je samo tu drugu osobu gledati kao deo sna. Na kraju je to i uspela, a Ninaeva joj je čestitala najsrdačnije što je mogla iako ona sama još dugo to nije uspela da savlada. Ma koliko Elejna izgledala maglovito, pojavljivala se i nestajala s osmehom kad god poželi. Kad je Ninaeva konačno uspela da je zadrži, osećala se kao da diže stenu.

Mnogo je zabavnije bilo stvaranje neverovatnih cvetova razmišljanjem o njima. Napor koji je to iziskivalo zavisio je od veličine i maštovitosti tvorevine. Teže je napraviti drvo prekriveno crvenim, zlatnim i ljubičastim cvetovima nemogućeg oblika nego stojeće ogledalo za slučaj da poželite da vidite šta ste uradili od sopstvene haljine, ili pak šta vam je od nje uradila neka druga osoba. Još je teže stvoriti svetlucavu kristalnu palatu, koja se, iako tvrda na dodir, menjala kad god se promeni njen zamišljeni lik i nestajala čim se pomisli na nešto drugo. Prećutno su se složile da se manu životinja kad ih je jedan stvor – nešto kao konj s rogom na nosu! – pojurio preko brda pre no što su stigle da ga izbrišu. Umalo su se posvađale jer je svaka optuživala onu drugu da ga je stvorila, ali Elejna se uskoro zakikotala kako samo ona ume i glasno se zapitala kako li su samo izgledale dok su jurcale zadignutih sukanja i vikale onom čudu da nestane. Čak ni njeno tvrdoglavo odbijanje da ipak prizna krivicu nije sprečilo Ninaevu da i sama prasne u smeh.

Iako je naizmenično koristila gvozdeni disk i smeđu pločicu s ugraviranom snevačicom, Elejna nije volela ter’angreale. Ma koliko se trudila – a iziskivali su mnogo napora – s njima se u Tel’aran’riodu nikad nije osečala toliko celovito kao s prstenom. Ispadala je iz Sveta snova čim pokuša da priveže tokove Duha, a usmeravanje nečeg drugog u isto vreme izgledalo je potpuno nemoguće, mada nije mogla da dokuči zašto je tako. Više ju je zanimalo kako su ter’angreali napravljeni i bila je vrlo nezadovoljna kad je shvatila da nije toliko lako proniknuti u njihove tajne kao što je to bio slučaj s a’damom. To joj je smetalo više nego čičak u čarapi.

Jednom se i Ninaeva okušala s ter’angrealom, i to baš kad je trebalo da se nađu s Egvenom, prve noći po odlasku iz Boande. Verovatno ne bi bila dovoljno ljuta da nije bilo onih koji su joj vazdan žuljali živce – muškaraca.

Prvi je bio Neres, koji je u sumrak počeo da šetka gore-dole po palubi i mrmlja nešto o svom ukradenom tovaru. Ona na to, naravno, nije obraćala pažnju. A onda je Tom, razmeštajući sebi ležaj podno zadnjeg jarbola, tiho na to rekao: „Ima čovek pravo.“

Očigledno je nije primetio zbog mutne svetlosti sumraka, kao ni Džuilin, koji je čučao kraj njega. „On jeste krijumčar, ali ipak je platio svu onu robu. Ninaeva nije imala pravo da mu to oduzme.“

„Ženino je prokleto pravo sve ono što sama nazove svojim prokletim pravom“, nasmeja se Uno. „Tako bar kažu žene u Šijenaru.“

A onda su je videli i ućutali, kao i uvek prekasno se prizvavši pameti. Uno se počeša po onom zdravom obrazu. Tog je dana skinuo zavoje i odmah je shvatio šta mu je uradila. Učinilo joj se da se sad stidi. Zbog igre senki bilo je nemoguće dobro videti, ali mogla bi se zakleti da su ona dvojica ostali potpuno ravnodušni.

Naravno, nije im rekla ni reč nego je samo čvrsto uhvatila kiku i brzo otišla odatle. Kada je sišla niz stepenice, videla je da je Elejna već uzela gvozdeni disk. Drvena kutijica stajala je otvorena na stolu. Ninaeva uze žućkastu pločicu s ugraviranom snevačicom. Površina joj beše glatka i nežna, ni nalik nečemu što može da ogrebe metal. Zahvaljujući besu koji je već tinjao u njoj, odmah je krajičkom oka opazila sjaj saidara na ramenima. „Možda nekako dokučim zašto s ovim ne možeš da usmeravaš gotovo ništa.“

Usmerila je tok Duha u ter’angreal i obrela se u Srcu Kamena. U Tel’aran’riodu pločica joj je stajala zadenuta za pojas. Elejna je, kao i obično kad je u Svetu snova, bila odevena kao da je na majčinom dvoru. Ovog je puta imala haljinu od zelene svile, sa zlatnim vezom oko vrata, kao i ogrlicu i narukvice od zlatnih alki i mesečevog kamenja. Međutim, Ninaeva se zaprepasti kad shvati da ni sama ne izgleda mnogo drugačije, s tim što njoj kosa nije padala na ramena nego je bila upletena u kiku, ali je zato povratila svoju prirodnu boju. Bledoplava haljina beše joj ukrašena srmom i mada nije bila toliko otvorena kao ona koju joj je Luka dao, malo se iznenadila veličinom izreza. A opet, baš joj se dopadalo kako joj jedan jedini rubin na srebrnom lancu svetluca među dojkama. Egvena se sigurno neće usuditi da se iživljava nad tako obučenom ženom. Naravno, ne bi se ona samo zato tako obukla, pa čak ni nesvesno.

Tek tad je shvatila šta je Elejna htela da kaže kad je rekla da sama sebi izgleda baš kako treba. I ona je sada sebe videla sasvim dobro, baš kao i kćer naslednicu, kojoj se vijugavi prsten nekako obreo na ogrlici. Elejna joj, međutim, reče da ona njoj izgleda nekako... maglovito. A upravo tako bi Ninaeva opisala i kako oseća saidar, ako se izuzme onaj tok Duha koji je počela da tka na javi. Sve drugo postalo je nekako neopipljivo, a toplota Istinskog izvora kao da je bila prigušena. Sreća njena što je bila dovoljno ljuta pa je još mogla da usmerava. Čak i da joj je bes zbog muškaraca oslabio pre nego što se našla pred tom zagonetkom, sama joj je zagonetka bila izbezumljujuće teška. To što se sva bila ukočila nema nikakve veze s Egvenom, a i nije se baš toliko ukočila. I zaista joj nije jasno zašto na jeziku odjednom oseća nagoveštaj ukusa uvarka od mačje paprati i sveznaja! A opet, stvaranje jednog jedinog plamička u vazduhu, što je jedna od prvih vežbi za polaznice, iziskivalo joj je toliko napora kao da je uprtila Lana na leđa. Plamen je ispao prilično mrljavo i počeo je da bledi čim je pokušala da ga uveže. U narednom ga trenutku više nije bilo.

„Obe ste tu?“, reče Amis. Ona i Egvena su se iznenada stvorile s druge strane Kalandora. Obe su bile u aijelskim bluzama i suknjama i uvijene šalovima, s tim što Egvena nije imala gotovo nimalo nakita. „Zašto izgledaš toliko čudno, Ninaeva? Da nisi možda naučila da budna dolaziš ovamo?“

Poskočila je. Ako nešto mrzi, to je kad joj se neko prikrade. „Egvena, kako si...?“, zaustila je, ravnajući haljinu dlanovima, ali uto se javi i Elejna: „Egvena, nikako nam nije jasno kako si...“

Ona ih prekide. „Rand i Aijeli odneli su veličanstvenu pobedu kod Kairhijena.“ A onda je iz nje pokuljala bujica reči i ponovila im je sve što im je rekla u snovima, sve od Samaela do seanšanskog koplja. Reči kao da su preticale jedna drugu, ali ona ih je vešto vodila ka cilju.

Ninaeva i Elejna se zbunjeno pogledaše. Znači, ipak nisu umislile da im je pohodila snove i sve im to ispričala. Čak je i Amis, kojoj je seda kosa samo naglašavala bezvremenost lica, bila pomalo zbunjena tom provalom reči.

„Met ubio Kuladina?“, ote se Ninaevi u jednom trenutku. U snu joj to nije pominjala. To uopšte ne liči na njega. Zar on da vodi vojsku? Met?

Kada je Egvena konačno ućutala i počela da zadihano popravlja šal – nije takoreći ni disala dok nije sve ispričala – Elejna tiho upita: „Kako je on?“ Zvučala je kao da već gotovo sumnja u sopstveno pamćenje.

„Uglavnom dobro“, reče Amis. „Mnogo se zamara i ne sluša nikog. Samo Moirainu.“ Očigledno joj se to nije dopadalo.

„Avijenda je gotovo neprestano s njim“, na to će Egvena. „Zaista ti ga dobro čuva.“

Ninaevi to bi sumnjivo. Iako ne zna mnogo o Aijelima, posumnjala je da bi za ono što je Amis opisala kao „mnogo se zamara" neko drugi rekao „satire se od posla“.

Elejna je očigledno delila njeno mišljenje. „Zašto ga onda pušta da se toliko napreže? Šta on to radi?“

Ispostavilo se da radi štošta i da se pri tom uopšte ne štedi. Svakoga dana prvo dva sata vežba mačevanje s Lanom ili nekim drugim ko ima vremena. Amis na to ogorčeno stisnu usnice. Potom se još dva sata bavi proučavanjem aijelskog borenja bez oružja. Egveni je to možda bilo čudno, ali Ninaeva je i te kako dobro znala koliko je čovek bespomoćan kad ne može da usmerava. S druge strane, Rand se nikada nije našao u tom položaju. Postao je kralj, ako ne i nešto više, okružen telesnom stražom od Far Dareis Mai, i zapovedao je plemićima i gospama šta da rade. U stvari, toliko je vremena trošio na vladanje i na proveravanje jesu li njegove zapovesti izvršene, da ne bi stizao ni da jede da mu Mudre nisu donosile hranu. Ko zna zašto, ali dok je Egvenu to sekiralo gotovo koliko i Elejnu, Amis je izgledala maltene zadovoljno, ali je čim je primetila da je Ninaeva posmatra povratila onu aijelsku ravnodušnost. Svakoga je dana još jedan sat posvećivao neobičnoj školi koju je osnovao, a koju nisu pohađali samo đaci, nego i zanatlije, od jednog koji je pravio uveličavajuća stakla do neke žene koja izmislila nekakav ogromni samostrel sa zupčanicima, kojim se koplje može odapeti čitavu milju daleko. Nikome ništa nije objašnjavao, osim možda Moiraini, ali je jedino što je Aes Sedai rekla Egveni bilo kako svako na svetu ima snažnu potrebu da ostavi nekakvog traga za sobom. Izgledalo je kao da ju je baš briga šta on radi.

„Ono što je ostalo Šaidoa povlači se na sever“, turobno će Amis, „a svakoga ih dana sve više beži preko Zmajevog zida, ali Rand al’Tor kao da je potpuno zaboravio na njih. Šalje kopljanike na jug, prema Tiru. Polovina ih je već otišla. Ruark kaže da čak ni poglavarima nije rekao zašto to radi, a mislim da me on ne bi lagao. Posle Avijende, Moiraina mu je najbliža, ali ona uporno odbija da ga pita.“ Tu je odmahnula glavom i promrmljala: „Neću da je branim, ali čak ni Avijenda nije ništa doznala.“

„Ako hoćeš da sačuvaš tajnu, nikome ništa ne pričaj“, reče Elejna, na šta je ova prostreli pogledom, a Amis nije bila ništa gora od Bair kad bez ijedne reči treba nekoga naterati da se uzvrpolji.

„Nećemo sad o tome“, reče Ninaeva, netremice gledajući Egvenu. Ovoj kao da postade neprijatno. Ako će ikada postojati pravi trenutak da počne da ponovo uspostavlja ravnotežu među njima, onda je on upravo nastupio. „Zanima me kako...“

„Potpuno si u pravu“, prekide je Egvena. „Nismo u Šerijaminoj sobi, pa da natenane sedimo i ćaskamo. Imate li vi neke novosti za nas? Jeste li još s Lukinom menažerijom?“

Ninaeva duboko udahnu, a bezbrojna joj se pitanja razleteše po glavi. Štošta je imala da im kaže. I štošta da prećuti. Rekla je kako je pratila Lanfear kad je išla na sastanak Izgubljenih i samo pomenula da je tamo videla Mogedijen kako prisluškuje. Nije ona htela da prećuti šta joj je ova uradila – zaista nije; ozbiljno – ali Birgita ih još ne beše razrešila obećanja da će čuvati njenu tajnu. To je, naravno, značilo da ne sme da je uopšte pominje, a kamoli da je i ona sad s njima. Nije joj bilo lako, zato što je bila svesna da Egvena zna da im Birgita pomaže, ali ništa više osim toga, a morala je da se pretvara kako ova pojma nema ni o čemu. Međutim, nekako se iščupala, usprkos mucanju i upitnom izvijanju obrva svojih slušateljki. Onda je, hvala Svetlosti, Elejna predstavila događaje u Samari kao Galadovu i Maseminu krivicu, što je, istini za volju, i bilo tačno. Da ju je bar jedan od njih na vreme obavestio o brodu, svega onoga ne bi bilo.

Kada je završila, rekavši im sve o Salidaru, Amis tiho upita: „Jeste li sigurne da će one podržati Kar’a’karna?“

„Sigurno su, kao i Elaida, upoznate sa Zmajskim Proročanstvima“, na to će Elejna. „Najbolje će joj se suprotstaviti ako se priklone Randu i svima obznane da će ga podržavati sve do Tarmon Gai’dona.“ Ni najtananijim drhtajem glasa nije odala da vrlo dobro zna o kome priča. „U suprotnom, one su samo pobunjenice bez ikakvih prava. Potreban im je koliko i one njemu.“

Amis klimnu glavom, iako je bilo očigledno da još nije spremna da se s tim složi.

„Čini mi se da se sećam Maseme“, reče Egvena. „Upale oči i stisnuta usta?“ Ninaeva klimnu glavom. „Teško bih mogla da ga zamislim kao proroka, ali jasno ga vidim kako podiže bunu ili rat. Sigurna sam da je Galad samo radio ono što je smatrao ispravnim.“ Obrazi joj se na to blago zarumeneše. Čak je i sećanje na Galadovo lice moglo da ima takav učinak. „Randa će zanimati ta priča o Masemi. A i to o Salidaru. Samo još da ga nateram da ostane budan dovoljno dugo da me sasluša.“

„Zanima me kako to da ste obe došle ovamo“, reče Amis. Ninaeva joj dade pločicu sa snevačicom i naježi se kad oseti da neko drugi dodiruje ter’angreal koji ona koristi. Mudra je zamišljeno saslušala njihovo objašnjenje. „Rekla bih da nisi ovde koliko i Elejna“, reče im na kraju. „Kada žena koja je Snevač uđe u Svet snova, u njenom telu ostaje samo delić nje, koliko da ga održava u životu. Međutim, ako je u polusnu, tako da može istovremeno da bude ovde i da razgovara s onima u svetu jave, ona će onima koje su u potpunosti ovde izgledati baš tako kao ti sada. Možda je to objašnjenje. Ni sama ne znam koliko mi se dopada to što neko ko može da usmerava ulazi u Tel’aran’riod, pa makar i u ovom stanju.“ Potom je vratila ter’angreal Ninaevi.

Uzdahnula je od olakšanja i ponovo zadenula pločicu za pojas. Opet je osećala ono treperenje u stomaku.

„Ako ste rekle sve što ste imale...“ kaza Amis, pa zastade, a Ninaeva i Elejna žustro potvrdiše da je to bilo sve. Taje žena imala neverovatno prodoran pogled. „Onda bismo morale da pođemo. Priznajem da su ovi sastanci korisniji nego što sam u početku očekivala, ali čeka me još posla noćas.“ Pogledala je Egvenu i obe istog trena nestadoše.

Ninaeva i Elejna nisu ni časa časile. Džinovski crveni stubovi oko njih u tren oka se pretvoriše u skučenu, oskudno nameštenu prostoriju, jednostavnu i odmerenu. Ninaevin bes već beše počeo da jenjava – a sa njim i saidar – ali se i jedno i drugo pojača u odajama nadzornice polaznica. Tvrdoglava i neposlušna! Nije nego! Nadala se da će i Šerijam biti u Salidaru i jedva čekala da porazgovara s njom kao sa sebi ravnom. Međutim, ipak bi sada radije bila negde drugde. Elejna se gledala u ogledalu s oljuspanim ramom i nehajno nameštala kosu, iako je to u Svetu snova potpuno jalov posao. Ni njoj se tu nije dopadalo ništa više nego Ninaevi. Elaidina radna soba možda nije najudobnije mesto na svetu, ali je tamo svakako bolje nego ovde.

Nedugo potom, s druge strane velikog stola stvori se i Egvena. Stajala je podbočena i ljutito ih gledala, kao da je ona vlasnica sobe.

I pre nego što je Ninaeva stigla da prozbori ma i jednu reč, Egvena oplete. „Jeste li vas dve maloumne alapače potpuno sišle s uma? Ako vam kažem da je nešto tajna, hoćete li sve da istrtljate prvoj osobi koju vidite? Zar vam nikada nije palo na pamet da ponešto treba i prećutati? Mislila sam da bar vas dve umete da čuvate tajnu.“ Ninaeva oseti kako joj se žare obrazi. Ako ništa drugo, znala je da sigurno nije postala grimizna u licu kao Elejna. Međutim, Egvena još nije bila završila. „Ne mogu vam objasniti kako sam to uspela. Za to se mora biti Snevač. Ako je i moguće dotaći nečije snove pomoću prstena, ja ne znam kako se to radi, a ne verujem da se to može tom tvoj om pločicom. Vodite računa šta radite. Salidar možda i ne ispuni vaša očekivanja. Nego, i mene noćas čeka dosta posla. A vas dve, pamet u glavu!“ Toliko je brzo nestala da je izgledalo kao da poslednje reči dopiru iz samog vazduha.

Ninaevin se bes povukao pred stidom. Umalo je sve ispričala, iako ju je Egvena upozorila da to ne radi. A i ta Birgita. Kako čuvati tajnu od nekoga ko je već zna? Na kraju stid prevlada i ona oseti kako joj saidar curi kao pesak kroz prste.

Prenula se iz sna, čvrsto stiskajući tamnožutu pločicu. Kabina beše osvetljena čkiljavom svetlošću. Elejna je ležala zgučena kraj nje. Još je spavala. Prsten na uzici bio joj je skliznuo u jamicu na vratu.

Ninaeva se, mrmljajući sebi u bradu, prebacila preko nje i vratila ter’angreal u kutiju, a onda je nasula malo vode u lavor ne bi li se umila. Bila je mlaka, ali prijala joj je. Koliko je mogla da vidi u polumraku, po odrazu u ogledalu učinilo joj se da je još zajapurena. Toliko o ponovnom uspostavljanju ravnoteže. Da su se samo srele negde drugde. Da ona nije samo stajala i zevala kao kakva glupačica. Sve bi proteklo mnogo bolje da je samo imala prsten, jer onda bar ne bi izgledala kao utvara. A za sve su krivi Tom i Džuilin. I Uno. Da je nisu naljutili... Ne, Neres je kriv. Qn je... Obema je rukama podigla bokal i počela da ispira usta ne bi li se konačno rešila onog ukusa iz sna. Ništa nije gadnije od uvarka od mačje paprati i sveznaja. Ama baš ništa.

Kada je završila, okrenula se i videla Elejnu kako sedi i razvezuje kožnu uzicu s prstenom. „Videla sam da gubiš saidar pa sam samo svratila do Elaidine sobe. Nisam se zadržavala da se ti ne bi brinula. Nema nikakvih novosti, osim da će Semerin biti privedena i ražalovana na nivo Prihvaćene.“ Ustala je i stavila prsten u kutiju.

„Zar se to može?“

„Ne znam. Izgleda da Elaida misli da može sve što poželi. Egvena ne bi trebalo da oblači onu aijelsku nošnju. Ne pristaje joj.“

Ninaeva prestade da zadržava dah. Elejna očigledno ne želi da razmišlja o onom što im je Egvena ispričala. Pa, neka joj bude. „Da, svakako si u pravu.“ Vratila se u krevet i priljubila se uza zid, pošto je te noći bio njen red da tu spava.

„Nisam stigla čak ni da Randu pošaljem poruku“, reče Elejna, pa i ona leže i ugasi svetiljku. Kroz prozorčiće su u kabinu ulazili tek slabašni snopovi mesečine. „A ni Avijendi. Ako ga već čuva za mene, neka ga čuva kako treba.“

„Nije on konj, Elejna, a ni tvoje vlasništvo.“

„Nikada to nisam ni tvrdila. Kako bi se ti osećala da se Lan spetlja s nekom Kairhijenjankom?“

„Ne budali. Spavaj.“ Ninaeva besno zabi lice u svoj jastučak. Možda bi ipak trebalo da Lanu pošalje reč-dve. Mnogo je plemkinja tamo, kako kairhijenskih tako i tairenskih. Hrani ga medom umesto da mu kaže istinu. Bolje bi mu bilo da ne zaboravi kome pripada.

Obale nizvodno od Boande behu obrasle gustim spletom drveća i živica. Nigde se nisu videla ni sela ni imanja. Eldar možda protiče kroz hiljade milja divljine. Pet dana po odlasku iz Samare, Rečna guja se jednog ranog poslepodneva ukotvila usred rečne okuke kako bi se i poslednji putnici čamcem prebacili na obalu prekrivenu pojasem osušenog blata podno šumovitih brežuljaka. Čak je i na visokim vrbama i čvornovatim hrastovima bilo požutelog lišća.

„Zaista nije bilo potrebe da mu daš ogrlicu“, reče Ninaeva dok su stajale na obali i gledale kako mornari čamcem dovoze Džuilina i poslednjih pet Šijenaraca. Nadala se da nije ispala lakoverna. Neres joj je na mapi tog dela rečnog toka pokazao gde se nalazi Salidar – otprilike dve milje od reke – ali nigde ne beše ničega što bi ukazivalo da se u blizini nekada nalazilo selo. Šuma je izgledala potpuno netaknuto. „Platila sam mu i više nego dovoljno.“

„Time ne bi otplatio onu robu“, na to će Elejna. „To što je krijumčar ne daje nam za pravo da ga opljačkamo.“ Ninaeva se zapita nije li se ta mala previše družila s Džuilinom. Verovatno nije. To je samo njena pravičnost. „Osim toga, žuti opali su ionako previše upadljivi, a posebno u onakvom okovu. Uostalom, vredelo je platiti da se vidi onaj izraz lica.“ Elejna se na to zakikota. „E, ovog puta je morao da me pogleda.“ Ninaeva pokuša da se suzdrži, ali na kraju se i ona nasmeja.

Tom je kraj nekog drveta pokušavao da oraspoloži Mariganine sinove tako što je žonglirao raznobojnim loptama koje je izvukao iz rukava. Džaril i Sev su stajali jedan uz drugog i netremice ga gledali. Nije se mnogo iznenadila kad su je Marigan i Nikola pitale mogu li da im se pridruže. Tkalja je sada gledala Toma i razdragano se smejala, ali najradije bi svaki trenutak provodila uz Ninaevu kad bi joj ova dopustila. Međutim, iznenadila ju je Arejnina molba da pođe s njima. Sada je sedela na nekom deblu i posmatrala Birgitu kako uteže luk. Sve tri su se iznenadile kad su shvatile gde je Salidar. Možda će Nikola tamo naći mir, a Marigan će moći da se bavi travarstvom ako ne bude previše Žutih u okolini.

„Ninaeva, a jesi li se ikada zapitala... kako će nas tamo dočekati?“

Zaprepašćeno se okrenula ka Elejni. Prešle su pola sveta – ili bar ne mnogo manje – i dvaput izašle na kraj s Crnim ađahom. Dobro, u Tiru su im i drugi malo pomogli, ali ono u Tančiku je u celosti bilo njihova zasluga. Smela je da se opkladi da niko u Salidaru nema svežije vesti o Elaidi i Kuli. A što je najvažnije, one će omogućiti tim sestrama da se povežu s Random. „Elejna, ne verujem da će nas dočekati kao junake, ali ne bi me iznenadilo da nas na kraju izljube.“ Samo će i ovo s Random biti dovoljno.

Dva bosonoga mornara iskočiše u plićak da pridrže čamac i sačekaše da se Džuilin i Šijenarci iskrcaju, pa se vratiše. Oni na Rečnoj guji već su dizali sidro.

„Raščisti nam put, Uno“, reče Ninaeva. „Volela bih da stignemo tamo pre mraka.“ Po izgledu šume obrasle prašnjavim žbunjem i puzavicama, taman će im toliko i trebati vremena da pređu dve milje. Ukoliko je Neres nije nasamario. To ju je brinulo više od svega.