Nebeski oganj

53 Reči koje iščezavaju

Negde u dubinama zamiruće Praznine, Rand je video kad se Moiraina stvorila takoreći niotkuda i bacila se na Lanfear. Napadi na njega prestali su čim zakrivljene vratnice progutaše dve žene i ispuniše se bleštavobelom svetlošću, koja kao da je htela da pokulja napolje, ali ju je u tome sprečavala nekakva nevidljiva prepreka. Srebrne i plavičaste munje zapalacaše oko ter’angreala a škripavo zujanje i pucketanje ispuniše vazduh.

Rand se uskobelja na noge. Još je osećao bol, ali je onaj pritisak popustio, što je dobar znak. Nije mogao da odlepi pogled od ter’angreala. Moiraina. Njeno mu je ime odzvanjalo u glavi i lelujalo se kroz Prazninu.

Lan se dotetura do njega, očiju prikovanih za kola. Posrtao je kao da ga jedino kretanje sprečava da padne.

Rand je još uvek mogao jedino da stoji, ali poče da usmerava i prihvati Zaštitnika tokovima Vazduha. „Ti... ništa tu ne možeš, Lane. Ne možeš za njom.“

„Znam“, utučeno će ovaj. Iako zaustavljen u pola koraka, nije se opirao nego je samo zurio u ter’angreal koji je progutao Moirainu. „Znam, tako mi Svetlosti i mira.“

Kola su se u međuvremenu zapalila. Rand je pokušao da potisne vatru, ali čim bi isisao vrelinu iz jednog plamena suknuo bi novi. Iako napravljene od kamena, vratnice počeše da se dime i siva kupola punila se gustim, kiselim dimom. Smrad je pekao Randove nozdrve i on se zakašlja. Osećao je peckanje i žarenje gde god mu je dim očešao kožu. Brže-bolje je razvezao tkanje kupole i razvejao ju je jer nije mogao da čeka da sama ispari. Potom je oko kola izatkao od Vazduha visoki dimnjak, bleštav poput stakla, i njime sproveo dim visoko iznad grada. Tek je onda oslobodio Lana. Nije hteo da mu da priliku da pode za Moirainom. Cela su kola već bila u plamenu, kao i vratnice, koje počeše da se tope kao da su od voska, ali Zaštitnika verovatno ni to ne bi moglo da zaustavi.

„Otišla je. Više ne osećam njeno prisustvo.“ Lan je ove reči izgovarao kao da ih kida iz grudi. Okrenuo se i bez osvrtanja pošao duž niza kola.

Rand pogleda za njim i vide Avijendu kako kleči i pridržava Egvenu. Pustio je saidin i potrčao ka njima. Dotle dalek, bol se sada svom silinom sručio na njega, ali on je nastavio da šepesavo juri napred. Video je i Asmodeana kako se osvrće, kao da očekuje da Lanfear iskoči iza nekih kola. Met je čučao i hladio Egvenu šeširom.

„Da li je...?“, upita kad se zaustavio kraj njih.

„Ne znam“, snuždeno će Met.

„Još diše.“ Avijenda je ovo rekla kao da nije sigurna koliko će to još potrajati, ali Egvenine se oči otvoriše kad se Amis i Bair grubo proguraše pored Randa, vodeći Melainu i Sorileu. Mudre se spustiše na kolena i stadoše da mrmljaju jedna s drugom, ali i same sa sobom, dok su pregledale devojku.

„Osećam.. zaustila je, pa zastala da proguta. U licu kao da joj nije bila ostala ni kap krvi. „Ja... Boli.“ Suza joj krenu iz oka.

„Naravno da boli“, odsečno će Sorilea. „Tako ti i treba kad se petljaš u muška posla.“

„Ona ne može s tobom, Rande al’Tore.“ Iako očigledno ljuta kao ris, žutokosa Melaina ga nije čak ni pogledala. Nije znao ljuti li se na njega ili zbog svega što se desilo.

„Ma biću ja... ko nova... samo da se malo odmorim“, prošaputa Egvena.

Bair nakvasi krpu vodom iz mešine i položi joj je na čelo. „Moraćeš ti mnogo da se odmaraš. Bojim se da večeras nećeš moći na sastanak s Ninaevom i Elejnom. Nećeš ti ni prići blizu Tel’aran’rioda dok ne ojačaš. Ne gledaj me tako, devojko. Ako treba, držaćemo tvoje snove na oku, a padne li ti na pamet da budeš neposlušna, prepustićemo te Sorileinoj brizi.“

„Mene samo jednom nećeš poslušati, pa nek si i sto puta Aes Sedai“, reče Sorilea, ali na strogom joj se, izboranom licu ipak pomaljalo i malo saosećajnosti. Egvenino je bilo samo ozlojeđeno.

„Pa, bar se ja osećam dovoljno dobro da učinim ono što se mora“, na to će Avijenda. Ruku na srce, nije izgledala mnogo bolje od Egvene, ali je ipak prkosno zurila u Randa, očigledno spremna za svađu. Njena rešenost splasnu malo kad je shvatila da je četiri Mudre netremice posmatraju. „Stvarno mi je dobro“, promumlala je.

„Kako da ne“, jetko će Rand.

„Stvarno“, tvrdoglavo ponovi ona, svojski se trudeći da joj Mudre ne uhvate pogled. „Lanfear me je držala malo kraće nego Egvenu, ali i to je bilo dovoljno da prođem bolje od nje. Imam toh prema tebi, Rande al’Tore. Ne verujem da bismo izdržale više od nekoliko sekundi. Jaka je.“ Pogled joj pobeže ka zapaljenim kolima. Od njih je sad bila ostala samo bezoblična ugljenisana hrpa na dnu staklastog dimnjaka, a kamenom ter’angrealu ne beše ni traga. „Nisam videla šta se posle desilo.“

„One su...“, poče Rand, pa zastade da pročisti grlo. „Obe su nestale. Lanfear je mrtva. Baš kao i Moiraina.“ Egvena zaplaka. Poskakivala je od jecaja u Avijendinom naručju, a ova joj položi glavu na rame kao da će i sama zaplakati.

„Ti si budala, Rande al’Tore“, reče Amis i ustade. Njeno iznenađujuće mladalačko lice ispod marame i sede kose sada je bilo kao kamen. „I u ovome, a i u mnogo čemu drugome. Ti si budala.“

Nije izdržao njen pogled. Moiraina je mrtva. A mrtva je zato što on nije mogao da se natera da ubije jednu od Izgubljenih. Nije znao da li da se smeje ili da plače. Koje god od to dvoje uradio, ne bi mogao da se zaustavi.

Luka je u međuvremenu ponovo počela da se puni svetom, iako se malo ko usuđivao da priđe bliže od linije duž koje se pre pružala magličasta kupola. Mudre su se razmilele unaokolo kako bi previjale ranjene i tešile umiruće, a pomagali su im gaisaini u belom i muškarci u kadinsorovima. Ječanje i jauci zaparaše mu uši. Nije bio dovoljno brz i Moiraina je mrtva. Sad više nema Lečenja čak ni za najteže povrede. Zato što je on... Nisam mogao. Svetlost mije svedok da nisam mogao.

Mnogi Aijeli su samo stajali i gledali ga. Neki su još bili pod velovima. Nigde nije video nijednu Devicu. Nisu samo Aijeli bili tu. Dobrejn, gologlav, na crnom škopcu, nije skidao pogled s njega, a nedaleko od njega su Talmanes, Nalesin i Daerid, takođe s konja, jednaku pažnju posvećivali njemu i Metu. Ljudi su stajali načičkani na gradskim zidinama i balkonima. Dve prilike ustuknuše kad ih je pogledao, a onda ugledaše jedna drugu i kao da se trgoše. Mogao je da se opkladi da su to Mejlan i Maringil.

Lan se bio vratio do poslednjih kola i sad je gladio Aldijebinu belu glavu. Bila je to Moirainina kobila.

Rand mu priđe. „Žao mije, Lane. Da sam bio brži, da sam...“ Uzdahnuo je.

Nisam mogao da ubijem jednu pa sam ubio drugu. Svetlost me spalila! U tome mu trenutku tako nešto uopšte ne bi teško palo.

„Točak tka“, reče Lan, pa ode do Mandarba ne bi li skrenuo misli proveravanjem kaiševa na sedlu. „Nije bila vojnik i ratnik ništa manje nego ja. Ovo se moglo dogoditi bar dvesta puta tokom poslednjih dvadeset godina. Oboje smo to znali. Danas je bio njen dan za umiranje.“ Glas mu je bio postojan kao i obično, ali u plavim mu se očima naziralo crvenilo.

„Svejedno, žao mi je. Trebalo je da...“ To „trebalo je“, koje ga je grizlo za dušu, nije moglo da uteši Lana. „Nadam se da ćemo ostati prijatelji... Cenim tvoje znanje i mačevalačko umeće, a u danima koji predstoje trebaće mi i jedno i drugo.“

„Ja sam ti prijatelj, Rande, ali ne mogu da ostanem.“ Rekavši to, Lan se vinu u sedlo. „Moiraina mi je učinila nešto što niko nije uradio već stotinama godina, još od vremena kada su Aes Sedai ponekad vezivale Zaštitnike čak i kad oni to nisu hteli. Moju je vezu napravila tako da se posle njene smrti prebaci na drugu. Ja sad moram da nađem tu drugu i postanem jedan od njenih Zaštitnika. U stvari, ja to već jesam. Osećam je sasvim slabo, kao da je negde daleko na zapadu, a i ona oseća mene. Moram da idem, Rande. To je Moirainino delo. Rekla mi je da mi neće pružiti priliku da poginem pokušavajući da je osvetim.“ Potegao je uzde kao da zadržava Mandarba, kao da se uzdržava da ga ne obode. „Ako ponovo vidiš Ninaevu, poruči joj...“ Njegovo se smireno lice na trenutak zgrči od bola, ali samo na trenutak, a onda je sve ponovo bilo kao pre. Počeo je da mrmlja sebi u bradu, ali Rand ga je ipak čuo. „Čista rana najbrže zarasta i najkraće boli.“ Potom je glasno dodao: „Reci joj da sam našao drugu. Zelene sestre su sa svojim Zaštitnicima ponekad bliske kao obične žene s muževima. U svakom pogledu. Reci joj da sam postao Zaštitnik i ljubavnik nekoj iz Zelenog ađaha. To se dešava. Daleko od očiju – daleko od srca.“

„Reći ću ja njoj sve što poželiš, Lane, ali ne znam hoće li mi poverovati.“

Lan se na to povi i ščepa ga za rame. Rand se seti kako mu je taj čovek pre ličio na polupripitomljenog vuka, ali spram tih bi očiju vuk izgledao kao psetance. „Ti i ja smo umnogome slični. U sebi nosimo mrak. Mrak, bol i smrt. To izbija iz nas. Ako ikada zavoliš neku ženu, Rande al’Tore, ostavi je, pusti je da nađe drugog. Boljeg joj poklona od toga nećeš naći.“ Potom se uspravio i podigao ruku u znak pozdrava. „Mir tvome maču. Taisar Maneteren.“ Bio je to drevni pozdrav. Istinska krv Maneterena.

I Rand podiže ruku. „Taisar Malkijer.“

Lan obode Mandarba i pastuv jurnu napred, na šta Aijeli i Kairhijenjani poskakaše u stranu. Izgledalo je kao da je poslednji Malkijer rešen da galopira sve dok ne stigne tamo kud je naumio.

„Neka ti poslednji majčin zagrljaj bude dobrodošlica kući, Lane“, promrmlja Rand, pa se strese. Bio je to deo pogrebne službe u Šijenaru i drugim Krajinama.

Aijeli i narod na zidinama nisu prestali da ga posmatraju. Vest o ovome što se desilo, ili bar o onome što će se pričati posle ovoga, stići će u Kulu do kraja dana, ili koliko golubu bude trebalo vremena da stigne donde. Ako i Rafhin ima svoje uhode tu negde – a bio bi mu dovoljan samo jedan gavran u gradu ili pacov kraj reke – sigurno neće očekivati nikakav napad tog dana. Elaida će ga smatrati ranjivijim, možda čak i podložnijim uticajima, a Rafhin...

Shvatio je šta radi i prenuo se. Prestani! Prestani makar na jedan minut i žali kao čovek! Smetale su mu tolike oči. Aijeli se razbežaše pred njima gotovo jednako žustro kao malopre pred Mandarbom.

Kamena kućica upravnika luke sastojala se od jednog sobička bez prozora. Zidovi se nisu videli od polica prepunih knjiga, svitaka i dokumenata. Osvetljavale su je dve svetiljke na stolu prekrivenom carinskim pečatima i taksenim markama. Rand uđe i zalupi vrata za sobom ne bi li pobegao od onolikih pogleda.

Moiraina mrtva, Egvena ranjena, a Lan otišao. Visoka je to cena za Lanfearinu smrt.

„Žali, Svetlost te spalila!“ zaječao je. „Pa makar je toliko zaslužila! Zar ti baš nimalo osećanja nije preostalo?“ Međutim, uglavnom je osećao otupelost. Telo ga je bolelo, ali u njemu je sve bilo obamrlo.

Zgrčio se i nabio ruke u džepove. Napipao je Moirainina pisma i polako ih izvadio. Rekla mu je da je to nešto o čemu bi trebalo da razmisli. Vratio je Tomovo u džep i slomio pečat na drugom. Stranice su bile gusto ispisane Moiraininim urednim rukopisom.

Zastao je, potpuno preneražen, pa odmah nastavio.

Prsti mu se sklopiše oko ispisanih stranica. Znala je. Sve je znala, a ipak ga je dovela tu. Užurbano je razmotao zgužvano pismo i nastavio da čita.

„Moj izbor, Moiraina“, promrmljao je. „Sam sam to odabrao.“

Bio je potpisano jednostavnim „Moiraina“. Gotovo nikada nije koristila ime svoje Kuće.

Još jednom je pažljivo pročitao pretposlednji pasus. Nekako je saznala ko je Asmodean. Nema drugog objašnjenja. Sve vreme je znala da joj je jedan Izgubljeni ispred nosa, a nije ni trepnula. Znala je i zašto je on tu, ako je dobro razumeo njene reči. Baš zato što će pismo nestati čim ga spusti na sto, očekivao je da će Moiraina biti otvorena i jasno mu staviti do znanja šta misli, i to ne samo u vezi s Asmodeanom. Šta se to desilo u Ruideanu? Posumnjao je da to ima nekakve veze s Mudrima, ali znao je da od njih neće saznati ni mrvu više nego iz pisma. A i ono o Aes Sedai. Postoji li razlog što je pomenula baš Verin. I zašto Alvijarin, a ne Elaida? Pa onda ono o Tomu i Lanu. Bio je gotovo siguran da Lanu nije ostavila pismo. Nije samo Zaštitnik verovao u čiste rane. Poželeo je da izvadi Tomovo pismo iz džepa i pročita ga, ali možda je i njega bila zaštitila kao njegovo. Baš kao prava Aes Sedai i Kairhijenjanka, do kraja je ostala obavijena velom tajne. Do samog kraja.

Zato se i trudio da ne obraća pažnju na sva ta naklapanja o čuvanju tajne. Znala je šta je čeka, a nastupila je hrabro kao Aijelka. Svesno je otišla u smrt. Umrla je zato što on nije mogao da smogne snage da ubije Lanfear. Nije mogao da ubije jednu ženu i zato je druga umrla. Pogled mu pade na poslednji red pisma.

...Biće nešto od tebe.

Te su ga reči presekle kao ledeni brijač.

„Zašto sam plačeš, Rande al’Tore? Čula sam da mokrozemci misle da je sramota plakati.“

Sulin je stajala na vratima. Bila je pod punom spremom – s lukom na leđima i tobolcem o pasu, s tri koplja u jednoj ruci i štitom u drugoj. „Ali nisam...“ Obrazi su mu bili mokri. Otro ih je. „Vruće je ovde. Oznojio sam se kao... Šta hoćeš? Mislio sam da ste me napustile i vratile se u Trostruku zemlju.“

„Nismo mi tebe napustile, Rande al’Tore.“ Zalupila je vrata za sobom i sela na pod, pa spustila dva koplja i štit kraj sebe. „Napustio si ti nas.“ Jednim je pokretom udenula stopalo između ruku i polomila treće koplje.

„Šta to radiš?“ upitao ju je kad je odbacila ostatke koplja i mašila se za naredno. „Reci mi šta to radiš?“ Čak bi i Lan verovatno ustuknuo pred izrazom lica belokose Device, ali Rand se uhvati za koplje koje je držala. Đon čizme našao joj se na njegovim prstima, ali nije popuštala.

„Hoćeš li da nam navučeš haljine, udaš nas i nateraš nas da postanemo domaćice? Ili bi radije da ti ležimo kraj ognjišta i ližemo ti ruke kad god nam baciš komadić mesa?“ Napregla se i koplje puče nadvoje. Treščice mu zaparaše dlan.

Opsovao je i trgnuo okrvavljenu ruku natrag. „Ništa slično nisam ni pomislio. Mislio sam da ćete me razumeti.“ Uzela je poslednje koplje i stavila nogu na njega, na šta on poče da usmerava i izatka Vazduh oko nje tako da više nije mogla ni da se pomeri. Samo ga je nemo gledala. „Svetlost me spalila ako ste rekle ma i jednu reč! Namerno sam držao Device podalje od bitke protiv Kuladina. Nisu se svi borili tog dana. A niste rekle ni reč.“

Ona razrogači oči od neverice. „Ti si nas držao podalje od plesa kopalja? Pre će biti da smo mi štitile tebe. Bio si kao curica koja se tek venčala s kopljem, spremna da pojuri napred i napadne, i ne pomišljajući da bi neko mogao da je ubije s leđa. Ti si Kar’a’karn i nemaš prava da bez preke nužde dovodiš svoj život u opasnost.“ Glas joj onda postade ravnodušan. „Sad idi i bori se protiv Izgubljenog. To je dobro čuvana tajna, ali uspela sam ponešto da iščeprkam od vođa drugih društava.“

„Ponovo hoćete da me sprečite da se borim?“, upita on tiho.

„Ne budali, Rande al’Tore. Svako je mogao da razigra koplja s Kuladinom, ali je bilo detinjasto što si hteo da sam to uradiš. Ovde niko osim tebe ne može da se suoči sa Senodušnim.“

„Zašto onda...?“ Zaćutao je. Već je znao odgovor. Posle onog krvavog okršaja s Kuladinom ubedio je sebe da njima to ne smeta. Želeo je da veruje u to.

„S tobom idu samo odabrani.“ Reči poput lavine pokuljaše iz nje. „Tu su ljudi iz svih društava. Muškarci. I nijedna Devica, Rande al’Tore. Far Dareis Mai nose tvoju čast, a ti ih lišavaš njihove.“

Duboko je udahnuo. „Ja... ne mogu da gledam ženu kako umire. Ne podnosim to, Sulin. Izbezumim se. Ne bih mogao da ubijem ženu ni kad bi mi život od toga zavisio.“ Moirainino pismo mu zašuška u rukama. Umrla je zato što on nije mogao da ubije Lanfear. Njegov život odavno nije samo njegov. „Sulin, radije bih sam otišao Rafhinu nego da vidim ijednu od vas mrtvu.“

„Gluposti. Svakome treba neko da mu čuva leđa. Pa čak i Rafhinu. Čak i Roidanu od Gromovnika i Turolu od Kamenih pasa.“ Pogledala je svoje podignuto stopalo na koplju, uvezano istim tokovima koji su joj držali ruke. „Oslobodi me pa da porazgovaramo.“

Malo je oklevao pre nego što je razvezao tkanje. Bio je spreman da je ponovo uveže ako zatreba, ali ona samo prekrsti noge i stade da se igra kopljem. „Ponekad zaboravim da ti nisi naše krvi, Rande al’Tore. Dobro me slušaj. Ja sam to što sam.

Ovo sam ja.“ Stisnula je koplje.

„Sulin...“

„Saslušaj me, Rande al’Tore. Ja jesam koplje. Treba li da biram između muškarca i koplja, ja biram koplje. Neke izaberu muškarca. Neke se zasite trčanja s kopljima pa požele muža i dete. Ja nikada nisam poželela ništa drugo. Nijedan poglavar klana ne bi oklevao da me pošalje u najžešći ples kopalja. Ako i poginem, moje prvosestre žaliće za mnom, ali ni dlaku više nego za palim prvobratom. Drvoubica koji bi mi na spavanju zario nož u srce učinio bi mi veću čast nego ti. Razumeš li šta hoću da ti kažem?“

„Razumem, ali...“ Zaista ju je razumeo. Nije htela da mu dozvoli da od nje napravi nešto što nije. Jedino mu preostaje da bude spreman da je gleda kako umire. „Šta bi bilo kad bi slomila i poslednje koplje?“

„Ako nemam časti u ovom životu, možda ću je imati u narednom“, izgovorila je, kao da navodi jedno od mogućih objašnjenja. Nije je odmah razumeo. Jedino mu preostaje da bude spreman da je gleda kako umire.

„Ne ostavljaš mi mnogo izbora, zar ne?“ Ništa više nego Moiraina.

„Uvek postoji izbor, Rande al’Tore. Ti ga imaš, a imam ga i ja. Đi’e’toh je jasan.“

Poželeo je da se izurla na nju, da prokune đi’e’toh i sve koji ga poštuju. „Odaberi Device koje će poći s tobom, Sulin. Ne znam koliko vojske mogu da povedem, ali Far Dareis Mai biće zastupljene koliko i ostala društva.“

Ustao je i provukao se pored nje. Smešila se, ali ne od olakšanja. Bilo je to zadovoljstvo. Zadovoljna je što će imati priliku da pogine. Trebalo je da je obavije saidinom i ostavi je tako da sačeka dok se on ne vrati iz Kaemlina. Otvorio je širom vrata, izašao napolje... i stao kao ukopan.

Enaila je stajala na čelu kolone Devica naoružanih kopljima, kolone koja je počinjala ispred upravnikove kućice, a kraj joj se gubio iza najbliže kapije kojom se stizalo u grad. Pokoji Aijel bi ih znatiželjno pogledao, ali to je očigledno bilo nešto između Far Dareis Mai i Kar’a’karna i nije se ticalo nikoga iz drugih društava. Amis i još tri-četiri Mudre koje su nekada i same bile Device koplja pokazivale su nešto više zanimanja. U luci je ostalo vrlo malo Kairhijenjana, a i oni su pokušavali da dovedu u red prevrnuta kola sa žitom, trudeći se da gledaju svoja posla. Enaila zakorači ka Randu i nasmeši se kad se Sulin pojavi iza njega. Ali ne od olakšanja, nego od zadovoljstva. Osmesi zadovoljstva proneše se dugom povorkom Devica. Nasmešiše se i Mudre, a Amis mu odsečno klimnu glavom, kao da je zadovoljna što je napokon prestao da se glupira.

„Već sam mislio da su stale u red da bi te utešile poljupcima“, reče Met.

Rand se osvrnu i vide ga kako stoji naslonjen na koplje i široko mu se osmehuje. Onaj šešir sa širokim obodom beše zabacio pozadi. „A što se ti kliberiš?“ Smrad sprženog mesa još je visio u vazduhu, kao i jauci ranjenih ljudi i žena kojima su Mudre pomagale.

„Zato što sam živ“, odbrusi Met. „Šta treba da radim? Da plačem?“ Slegnuo je ramenima. „Amis kaže da će Egveni zaista biti bolje za nekoliko dana.“ Osvrnuo se oko sebe, ali izgledao je kao da ne može nešto da nađe. „Krv mu poljubim i krvavi pepeo, ako ćemo to da uradimo, hajdemo već jednom. Dovieandi se tovja sagin.“

„Molim?“

„Rekoh: neka se kockice zakotrljaju. Da ti nije Sulin natrljala uši?“

„Neka se zakotrljaju“, složi se Rand. U staklastom dimnjaku od Vazduha više nije bilo vatre, ali beli dim se i dalje vio ka nebu kao da ter’angreal još nije dogoreo. Moiraina. Da je on samo... Šta je bilo – bilo je. Device su se tiskale oko Sulin, ispunivši čitav dok. Šta je bilo – bilo je i on sad mora s time da živi. Smrt će mu doneti olakšanje od svega s čime mora da živi. „Hajdemo.“