Nebeski oganj

54 Put u Kaemlin

Kada se s pratnjom od pet stotina Devica vratio u palatu, Rand u velikom dvorištu iza prednje kapije zateče Baela kako ga čeka s Gromovnicima, Crnim očima, Vodotragačima i ratnicima iz svih ostalih društava. Nepregledna ljudska sila gubila se u palati, gde je ispunjavala svaki hodnik do poslednjeg, uključujući čak i one najmanje, za služinčad. Neki su izvirivali kroz prozore da vide hoće li uskoro doći i njihov red. Kameni balkoni bili su prazni. U čitavom je dvorištu bio samo jedan čovek koji nije Aijel, pošto su se Tairenci i Kairhijenjani – a pogotovu ovi drugi – povukli čim su pustinjski ratnici počeli da se okupljaju. Taj je sada stajao odmah iza Baela, na širokom stepeništu kojim se ulazilo u palatu. Pevin je, bezizražajan kao i uvek, držao motku s koje je mlitavo visio grimizni barjak.

Avijenda je jahala čvrsto pripijena uz Randa, ne odmičući grudi od njegovih leđa sve dok nije sjahao. U luci je s Mudrima razmenila nekoliko rečenica koje on nije trebalo da čuje.

Odmahnuo je glavom i podigao ruke da prihvati Avijendu kad je prebacila nogu preko sedla. Zastao je tako, držeći je oko struka, i zagledao se u njene bistre plavozelene oči. Nije skrenula pogled, niti joj se izraz lica promenio, ali na trenutak ga je malo jače stisla za mišice. U čemu li je to trebalo da bude uspešnija? Mislio je da su mu je Mudre dodelile kako bi ga uhodila, ali ako ga je ikada išta pitala o onome što je od njih krio bilo je to samo kad ga je korila što nije potpuno otvoren prema njima. Međutim, nikada to nije bilo podmuklo, niti je ikada pokušala da nešto iščeprka. Doduše, bila je spremna da ga tuče, ali ni to nije krila. Sinulo mu je da je ona možda nešto slično onim Kolaverinim devojkama, ali brzo je to odbacio. Avijenda nikad sebi ne bi dopustila da je neko tako iskorišćava. Osim toga, onda mu ne bi jednom dala da okusi njeno telo a posle čak odbijala i da ga poljubi, a na stranu to što je pola sveta morao zbog nje da pređe. To što se nije ustezala da bude gola pred njim pripisivao je drugačijim aijelskim običajima, a u njegovom je stidu verovatno toliko uživala zato što to smatra odličnom šalom na njegov račun. U čemu je onda trebalo da uspe? Samo nekakve zavere oko njega. Zar su se baš svi urotili? U njenim je očima video odraz svog lica. I odakle joj ta srebrna ogrlica?

„Nemam ja ništa protiv ljubavisanja“, reče Met, „ali zar ne mislite da vas gleda previše ljudi?“

Rand skloni ruke s Avijendinog struka i ustuknu, baš kao i ona. Povila je glavu i stala da petlja oko suknje, mrmljajući kako se sva zgužvala od jahanja, ali ipak je stigao da vidi da se zarumenela. Pa, zaista mu to nije bila namera.

Namršteno se osvrnuo i rekao: „Baele, lepo sam ti rekao koliko ljudi mogu da povedem.“ Device su i dalje pristizale u dvorište, a već je vladao pravi krkljanac. Po pet stotina ratnika iz svakog društva – to je šest hiljada Aijela. Hodnici palate sigurno su dupke puni.

Visoki poglavar klana sleže ramenima. I on je, kao i svi ostali, imao šoufu na glavi, spremnu da je navuče preko lica. Nije nosio onu grimiznu traku, iako je gotovo polovina ratnika imala crno-beli disk na čelu. „Poći će svako koplje koje budeš mogao da povedeš. Idu li i dve Aes Sedai?“

„Ne.“ Dobro je što je Avijenda ostala pri svom obećanju da mu neće dati da je ponovo dotakne. Lanfear je umalo ubila i nju i Egvenu samo zato što nije znala koja je koja. Kako li je Kader saznao za ono? Nema veze. Lan je imao pravo. Svaku ženu koja mu se previše približi čeka jedino bol, a pokoju i smrt. „One neće s nama.“

„Čuo sam glasine o... nekakvoj gužvi... na reci.“

„Bila je to velika pobeda, Baele“, kiselo će Rand. „I velika čast.“ Ali ne mojom zaslugom. Pevin prođe iza Baela i stade kraj Randa. Njegovo usko, izranavljeno lice i dalje je bilo savršeno bezizražajno. „Zar čitava palata zna šta se desilo?“, upita Rand.

„Ja sam čuo“, odgovori Pevin. Vilice stadoše da mu se miču ne bi li iznedrile još koju reč. Umesto iskrpljenog seljačkog kaputa sada je imao crveni kaputić od finog sukna, poklon od Randa, a dao je i da mu se na prsima izvezu dva zmaja. „Da idete. Nekud.“ Više od toga nije mogao da kaže.

Rand klimnu. Glasine su se širile kao gamad. Samo da ne stignu i do Rafhina. Podigao je pogled ka krovovima i visokim kulama. Nigde nijednog gavrana. Doduše, već izvesno ih vreme nije viđao, ali čuo je da ih ljudi ubijaju. Možda ga sad zato izbegavaju. „Pripremite se.“ Prigrlio je saidin i potpuno lišen osećanja otplutao u Prazninu.

U podnožju stepeništa pojavi se prolaz. Isprva je izgledao kao blistava nit, koja se raširi u četiri stope širok pravougaoni otvor iza kojeg se videlo samo crnilo. Niko ne progovori ni reč. Nekome s druge strane otvor će izgledati kao ploča od mutnog stakla ili drhturava izmaglica u vazduhu, ali neće moći da prođe kroz njega koliko ni kroz zid, dok će se s boka videti samo uspravna crta.

Nije mogao da napravi prolaz širi od četiri stope. Asmodean mu je objasnio da postoje izvesna ograničenja. Izgleda da je u svemu tako. To ne zavisi od količine saidina koju čovek prigrli. Jedna moć ima veze jedino s otvaranjem ovakvih prolaza, ali ne i sa njihovom suštinom. Ona je već deo nečeg drugog. Asmodean je to nazvao „u snu san“.

Zakoračio je unutra i našao se na nečemu nalik kamenoj ploči, koja kao da je lebdela usred potpunog crnila. Jasno je osećao da unaokolo nema ničega. Nije to bio mrak, nego bezvremeno ništavilo. Video je i sebe i prolaz, ali sve ostalo bilo je savršeno crno.

Sada je došlo vreme da vidi koliku površinu može da zahvati. Snagom misli stvorio je još sličnih četvorouglova, stvorivši vernu kopiju dvorišta palate, ali nije se tu zaustavio. Kamenosiva podloga odjednom se protegla do u nedogled. Trgao se kad je shvatio da mu stopala tonu u privid kamena na kome je stajao. Sve je izgledalo isto, ali mu je sivilo poput mulja gutalo čizme. Brže-bolje je sve vratio na veličinu dvorišta, a onda ga je postepeno povećavao, okružujući ga jednim po jednim nizom kamenih ploča. Nije mu dugo trebalo da shvati kako ne može da stvori plato mnogo veći od prvobitnog. Kamen je izgledao kako treba i stopala mu nisu tonula, ali već naredni red izgledao je nekako... nematerijalno, kao tanana opna koja će pući pri prvom pogrešnom koraku. Da li je to zato što je više od toga nemoguće ili pak zato što je u prvom pokušaju zamislio upravo toliku površinu?

Sami sebi stvaramo ograničenja. Iznenadio se kad mu ta misao dolete kroz Prazninu. A postavljamo ih mnogo bahatije nego što imamo prava.

Zadrhtao je, ali je čak i to u Praznini izgledalo kao da se dešava nekom drugom. Nije zgoreg povremeno se podsetiti da je Lijus Terin još u njemu. Moraće da povede računa da slučajno ne otpočne unutrašnju borbu usred sukoba s Rafhinom. Da je malopre tako razmišljao, možda bi... Ne. Sad više ne može da promeni ono što se desilo u luci. Mora to da ostavi iza sebe.

Obrisao je poslednji red ploča i osvrnuo se. Kroz prolaz je video Baela, obasjanog suncem, i Pevina, koji nije izgledao ništa uznemireniji od aijelskog poglavara, što će reći nimalo. Taj bi čovek poneo barjak kud god mu Rand kaže – ako treba, čak i u Jamu usuda – a da ne trepne. Met je zabacio šešir na potiljak kako bi se počešao, pa ga ponovo natukao na oči i promrmljao nešto o čangrljanju kockica u glavi.

„Zadivljujuće“, tiho će Asmodean. „Upravo zadivljujuće.“

„Batali sad ulizivanje, svirče“, na to će Avijenda.

Ona je prva ušla, i to gledajući pravo u Randa, a ne gde staje. Isto je bilo i dok mu je prilazila – jedva da se i osvrnula oko sebe. Međutim, kad je stigla do njega, toliko se naglo okrenula da joj je šal spao na laktove, i zagledala se u tamu. Žene su ponekad čudnije od svakog stvora kojeg je Tvorac napravio.

Bael i Pevin uđoše odmah za njom, a za njima i Asmodean. Jednom je rukom kutiju s harfom privijao na grudi, a drugom je toliko stiskao mač da su mu prsti pobeleli. Met je ušao razmetljivo ali oprezno, ne prestajući da mrmlja nešto sebi u bradu. I to na Starom jeziku. Sulin je tražila čast da one uđu prve, ali s Devicama koplja nagrnuše i Tain Šari, Izdanak krvi, i Far Aldazar Din, Orlujska braća, kao i Crveni štitovi, Trkači zore, Kameni psi, Ruke s nožem i predstavnici svih ostalih ratničkih društava.

Kako je broj prisutnih rastao, Rand se povlačio ka ivici platoa nasuprot ulazu. Nije bilo stvarne potrebe da vidi kuda ide, ali tako je želeo. Ruku na srce, mogao je da ostane kraj prolaza ili da priđe boku, pošto je pravac u ništavilu ionako nebitan. Na koju god stranu da krene, stići će u Kaemlin. Ako sve bude u redu. Ili u beskrajno crnilo, ako nešto krene naopako.

Aijeli su se tiskali, ostavljajući samo malo mesta oko njega, Avijende, Meta, Asmodeana i Pevina, i naravno Baela i Sulin. „Udaljite se od ivice“, reče Rand, a ratnici ga poslušaše kao jedan. Nije mogao da vidi preko tog mora šoufa, pa zato viknu: „Ima li još mesta?“ Na plato je mogla da stane jedva polovina onih koji su želeli da krenu. „Ima li još mesta?“

„Nema“, napokon se začu neodlučan ženski glas – učinilo mu se da je to Lamel – ali oko ulaza je još bilo komešanja jer je svako mislio da ima mesta samo za još njega.

„Dosta je!“, viknu Rand. „Niko više! Sklonite se od ulaza! Odmaknite se!“ Nije želeo da neko od njih doživi sudbinu seanšanskog koplja.

Posle kraćeg vremena ponovo se javi isti onaj glas. „Gotovo!“ To jeste Lamel. Smeo bi i u zadnju paru da se opkladi da su tu negde i Enaila i Somara.

Otvor kao da poče da se okreće popreko i stanjuje se, sve dok na kraju ne zasvetluca i nestade.

„Krv ti poljubim i krvavi pepeo!“, zgroženo promrmlja Met, naslonjen na koplje. „Ovo je gore od onih prokletih Puteva!“ Na to ga Asmodean pogleda zaprepašćeno a Bael zabrinuto, ali on to, zaokupljen mrštenjem ništavilu, nije primećivao.

Nije se osećalo nikakvo kretanje, niti je bilo povetarca da namreška barjak u Pevinovim rukama. Kao da su stajali u mestu. To nije važilo jedino za Randa. Gotovo je osećao kako se približavaju konačnom odredištu.

„Ako mu se previše približiš, mogao bi da te oseti.“ Asmodean oliza usne, trudeći se da mu niko ne uhvati pogled. „Tako sam bar čuo.“

„Tačno znam kud sam pošao“, na to će Rand. Ne preblizu. Ali ni predaleko. Dobro se sećao te tačke.

Ni nagoveštaja kretanja. Izgledalo je kao da vise u beskrajnom crnilu. Potpuni mir. Tako je proteklo otprilike pola sata.

Odjednom se Aijeli uzvrpoljiše.

„Šta je bilo?“, upita Rand.

Žamor stiže i do njega. „Neko je pao“, reče mu jedan orijaš. Rand ga prepoznade. Bio je to Mesijar, pripadnik Kor Darei, Noćnih kopalja. Imao je povez preko čela.

„Nije valjda neka...“, zaustio je Rand, pa zaćuta kad vide da ga Sulin netremice posmatra.

Okrenuo se i ponovo se zagledao u crnilo, a bes mu se kao mrlja prilepi za Prazninu. Znači, sad treba da mu bude svejedno ako je to bila neka Devica? E, neće moći. Večiti pad kroz beskrajnu prazninu. Hoće li joj razum popustiti pre nego što nastupi smrt od gladi, žeđi ili pak straha? Od takvog bi se pada čak i Aijel dovoljno uplašio da umre. Gotovo se ponadao da je tako. Ako ništa drugo, bar će se sve brže svršiti.

Svetlost me spalila, kud se dede onolika moja tvrdokornost kojom sam se toliko dičio? Devica ili Kameni pas – koplje je koplje. Badava. Nije uspeo sebe da ubedi u to. Biću jak! Pustiće Device da razigraju koplja gde god požele. Stvarno hoće. A opet, znao je da će tražiti ime svake koja pogine i da će mu svako biti novi zarez nožem na duši. Biću jak. Hoću, Svetlosti mi. Pomozi, Svetlosti.

Obešeni u ništavilu, naizgled nepokretni.

Stali su. Nije znao kako je toliko siguran, ali isto je tako do malopre znao da se kreću.

Počeo je da usmerava i pred njima se otvori prolaz, istovetan onom u Kairhijenu. Ugao pod kojim su padali sunčevi zraci jedva da se promenio, ali sada su obasjavali popločanu ulicu i padinu prošaranu sasušenom travom i poljskim cvećem, na čijem se vrhu nalazio zid viši od dva hvata, sačinjen od grubo tesanog kamena. Iznad njega su se videle zlatne kupole kraljevske palate. Na nekima su se vijorili barjaci s belim lavom. S druge strane tog zida nalazio se vrt u kome je upoznao Elejnu.

Plave oči ga mrko pogledaše s one strane Praznine, a sećanja stadoše da munjevito proleću – poljupci u Tiru, pismo u kome mu je obećala svoje srce i dušu, ljubavne poruke koje mu je poslala po Egveni. Šta li bi rekla da zna za Avijendu i za noč koju su proveli u kućici od leda. Tad ga preseče sećanje na još jedno pismo, ono kojim je kraljica osudila jednog svinjara na izgnanstvo. Svejedno je. Lan je bio u pravu. Ali on želi... Šta? Koga? Jedne plave oči, jedne zelene i jedne tamnosmeđe. Elejnu, koja ga voli i koja nikako ne može da se odluči? Ili Avijendu, koja ga muči tako što mu ne dopušta da je pipne? Ili možda Min, koja mu se smejala i nazivala ga budalom? Sve je to proletalo ivicama Praznine, ali trudio se da ni na šta ne obraća pažnju, baš kao ni na davnašnju bolnu uspomenu na plavooku ženu koja leži mrtva u hodniku neke palate.

Stajao je kraj prolaza dok su Aijeli izlazili i raspoređivali se levo i desno. Njegovo je prisustvo održavalo plato na kome su doputovali i on će nestati onog trenutka kad i on izađe. Avijenda je bila staložena gotovo koliko i Pevin, iako je s vremena na vreme izvirivala i namršteno osmatrala šta se dešava na ulici. Asmodean je petljao nešto oko mača. Čulo se kako ubrzano diše. Rand se zapitao ume li taj uopšte da rukuje mačem. Kao da će mu to uopšte i zatrebati. Met je zurio u onaj zid kao da su ga ponela neprijatna sećanja. Već je jednom imao prilike da ovako uđe u palatu.

Kad je prošao i poslednji Aijel pod velom, Rand dade znak ostalima, pa i on izađe za njima. Prolaz zatreperi i nestade, a on shvati da je okružen Devicama. Aijeli su već bili potrčali vijugavom ulicom koja je – kao i sve ulice Unutrašnjeg grada – pratila pad okolnog zemljišta. Žurili su da pronađu i onesposobe svakog ko bi mogao da podigne uzbunu. Neki su se peli padinom, a neki su se već verali uza zid, koristeći i najmanje izbočine kao oslonce.

Rand se odjednom ukopa u mestu. Levo od njega, ulica je zavijala naniže i gubila se iz vidnog polja, tako da je preko krovova pokrivenih crepovima, koji su na jutarnjem suncu svetlucali u stotinu boja, pucao pogled na jedan od mnogih gradskih parkova. Bele staze i spomenici behu postavljeni tako da se s mesta na kome je Rand stajao videla lavlja glava. Ulica se s njegove desne strane pela i vijugala između građevina i kula sa šiljatim i kupolastim krovovima. Aijeli su bili ispunili čitavu ulicu i sve okolne sokake. Međutim, osim njih nigde nije bilo ni žive duše. Sunce je odavno izašlo i trebalo je da ulice vrve od užurbanosti.

A onda se, baš kao u kakvom košmaru, onaj zid na vrhu padine rasprsnu na nekoliko mesta, i Aijeli i kamenje počeše da se obrušavaju na one u podnožju. Pre nego što su se kamene gromade dokotrljale do grada, pojaviše se Troloci, koji odbaciše u stranu ovnove za rušenje i isukaše srpaste sablje, helebarde i nazupčena koplja. Čovekoliki divovi u crnim oklopima sa šiljcima na ramenima i laktovima, lica unakaženih njuškama i surlama, kljunovima, rogovima i perjem, jurnuše niz padinu rame uz rame s bezokim Mirdraalima sličnim crnim zmijurinama. Preplavili su ulice. Istrčavali su iz okolnih kuća i iskakali kroz prozore. Munja zapara vedro nebo.

Rand stade da prepliće Vatru i Vazduh da bi zaustavio Vatru i Vazduh. Hteo je da napravi veliki štit koji će zaustaviti gromove, ali nije bio dovoljno brz. Jedan udar ošinu tačno iznad njegove glave i odbi se uz zaslepljujući blesak, ali zato ostali zapraštaše svud oko njega. Sva mu se kosa bila nakostrešila. Činilo mu se da sam vazduh pokušava da ga smoždi. Umalo nije ispustio tokove, pa čak i celu Prazninu, ali nastavio je da tka naslepo, potpuno obnevideo od munja, ne bi li postavio štit da njime zaustavi oganj koji je pljuštao s neba. Osećao je udare koji su njemu bili namenjeni. Pomoću angreala u džepu prigrlio je saidin i izatkao štit preko polovine Unutrašnjeg grada, a onda ga privezao. Ustao je. Dotle je i vid počeo da mu se vraća, mada bolno i kao kroz izmaglicu. Mora brzo da dela. Rafhin zna da su stigli. Moraće da...

^Činilo mu se da je sve to trajalo iznenađujuće kratko. Rafhin nije mario Koliko je svoje vojske pobio. Iznenađeni Troloci i Mirdraali padali su Devicama na koplja, mada su se i one prilično nesigurno kretale. One najbliže Randu sada su pokušavale da ustanu sa zemlje, a Pevin je, i dalje ravnodušan kao cigla, stajao u raskoračnom stavu, poduprt barjakom. Iz rupa na zidinama i dalje je kuljala reka Troloka a gradske ulice postadoše poprište ljutog boja. Međutim, što se Randa ticalo, sve se to moglo odvijati i na drugom kraju sveta.

U onom prvom naletu udarilo je nekoliko gromova, ali nisu svi bili njemu upućeni. Metove čizme dimile su se dobrih deset koraka dalje od mesta gde je on ležao. Pramičci dima izvijali su se i sa njegovog koplja, iz kaputa, pa čak i s priveska u vidu lisičje glave, koji ga nije štitio i od muškog usmeravanja. Asmodean je ličio na ugljenisanu gomilu, a bio je prepoznatljiv jedino po kutiji za harfu koja mu je još uvek bila na leđima. A Avijenda... onako bez ijedne opekotine, izgledala je kao da je prilegla da se odmori – naravno, ukoliko se iko odmara netremice zureći u nebo.

Rand je dotače po obrazu. Već je bila počela da se hladi. Koža joj... na dodir uopšte nije izgledala kao koža.

„RAAAAFHIIIINEEEE! “

Malo se zbunio kad je čuo taj krik iz svog grla. Činilo mu se da sedi u nekom zabačenom uglu sopstvene glave i da je Praznina praznija i samotnija nego ikada pre. Saidin je divljao u njemu. Bilo mu je svejedno hoće li ga opustošiti ili ne. Glib je curio sa svih strana i lepio se za sve oko njega, ali i to mu je bilo potpuno svejedno.

Uto se između Devica probiše tri Troloka sa sekirama i neobično zakrivljenim kopljima u dlakavim rukama. Netremice su ga gledali onim svojim nekako previše ljudskim očima. Enaila odmah kopljem proburazi jednog sa svinjskom njuškom, ali onaj s orlovskim kljunom i onaj s medvedom gubicom jurnuše na njega. Prvi je na nogama imao čizme, a drugi šape.

Rand se osmehnu.

Trolocima vatra suknu iz svake pore na telu, pa čak i kroz crne oklope.

I baš kad su zinuli da urliknu, tačno na mestu gde su stajali otvori se novi prolaz. Nagorele, kao nožem raspolućene, krvave nakaze padoše na pločnik, ali Rand je samo stajao i zurio u prolaz. S druge se strane nije nalazilo ništavilo nego velika dvorana s kamenim zidnim ukrasima u vidu lavova.

Krupni muškarac, crne kose sa sedim zaliscima, od iznenađenja je poskočio na pozlaćenom prestolu. Desetorica prisutnih, u plemićkom ruhu ili u oklopima, osvrnuše se da vide u šta to zuri njihov gospodar.

Rand ih takoreći nije ni primetio. „Rafhine“, reče. A možda je to rekao i neko drugi. Svejedno.

Prošao je kroz otvor i počeo da na sve strane odašilje vatru i munje. Prolaz se zatvorio. Rand je postao smrt.

Ninaevi uopšte nije bilo teško da se održava u raspoloženju koje joj je bilo neophodno da usmeri struju Duha u ćilibarsku pločicu s ugraviranom snevačicom koju je nosila u torbici. Tog se jutra čak ni onaj osećaj da je neko posmatra nije mogao probiti kroz njen bes. Ona i Sijuan stajale su u salidarskoj ulici u Tel’aran’riodu. Nije bilo nikoga osim njih dve, nekoliko muva i jedne lisice koja je zastala da ih pogleda, pa produžila svojim putem.

„Moraš da se usredsrediš“, podviknu Ninaeva. „Prošli put je bilo mnogo bolje. Usredsredi se!“

„Trudim se, glupačo mala!“ Sijuanina jednostavna haljina od plavog sukna odjednom postade svilena. Sedmobojni šal Amirlin Tron bio joj je obmotan oko vrata, a na prstu je imala zlatnu zmiju koja grize sopstveni rep. Mrštila se na Ninaevu, naizgled nesvesna promene, iako je bar peti put toga dana bila u istoj toj odeći. „Ako je nešto ovde pogrešno, to je ukus onog bućkuriša kojim si me napojila! Fuj! Još ga osećam. Gadno je kao riblja iznutrica.“ Šal i prsten nestadoše, a izrez na svilenoj haljini toliko se produbi da se sad video vijugavi kameni prsten koji joj se na tankom zlatnom lančiću klatio između dojki.

„Ko ti je kriv što si htela da te podučavam kad ti se nije spavalo!“ Doduše, bilo je tu i malo korena ovčijeg jezika i još nekoliko sastojaka koji nisu bili baš neophodni, ali ta žena je i te kako zaslužila da je neko nauči pameti.

„Nisam ja kriva što si stalno sa Šerijam i ostalima.“ Svila posvetle a okovratnik ponovo postade visok i opervažen čipkom. Na glavi je sada imala kapicu od prepletenih niski bisera. „Možda bi ti draže bilo da dođem odmah posle njih? Sama si rekla da ti treba malo pravog sna.“

Ninaeva tako stisnu pesnice da joj ruke zadrhtaše. Međutim, nisu Šerijam i ostale Aes Sedai najviše doprinosile njenom besu. Ona i Elejna su ih na smenu po dve dovodile u Tel’aran’riod, ponekad i svih šest za noć. Iako su sad njih dve bile predavači, vrlo dobro se znalo ko su Aes Sedai, a ko Prihvaćene. Jedna oštra reč kad neka napravi glupost i... Elejna je samo jednom bila poslata na kazneno ribanje lonaca, ali Ninaevine su šake bile smežurane od sapuna i vruće vode. U stvari, takve su bile tamo gde joj je telo sad spavalo. A ipak joj nije to najteže padalo. Nije joj smetalo čak ni to što jedva ima vremena da ispita može li se išta – i ako može, šta – učiniti u vezi sa smirivanjem i umirivanjem. Logan je bio mnogo voljniji za saradnju nego Sijuan i Leana, ili bar željniji da i sam to sazna. Hvala Svetlosti, shvatio je da treba da drži jezik za zubima. Verovatno je mislio da će ga Ninaeva na kraju podvrći Lečenju. Ne, gore od toga bilo je to što je Faolajn prošla iskušavanje i što je unapređena... ne u Aes Sedai, pošto je za to neophodna Zavetna palica koja je ostala u Kuli, već u nešto više od Prihvaćene. Sada je smela da se oblači kako hoće i mada nije imala šal, niti je mogla da izabere Ađah, dobila je mnogo veća ovlašćenja. Ninaevi se činilo da je u protekla četiri dana donela više čaša vode i knjiga – bila je sigurna da ih je ova namerno ostavljala za sobom – i više igala, mastionica i ostalih tričarija nego tokom čitavog boravka u Kuli. Međutim, čak joj ni to nije padalo najteže. Nije čak želela ni da razmišlja o Faolajn. Njenim bi se besom mogla cela kuća zagrejati po ciči zimi.

„Šta je tebi danas uletelo u škrge, devojko?“ Sijuan je sada na sebi imala haljinu sličnu onima kakve je nosila Leana, mada čak ni ta ne bi u javnosti nosila nešto toliko providno i toliko tanko da se nije moglo reći ni koje je boje tkanina. I tu je već nekoliko puta imala toga dana. Šta li se samo toj ženi vrzma po glavi? U Svetu snova ovakve promene odeće odaju misli kojih čak ni onaj kome se to dešava možda nije svestan. „Do danas si bila gotovo pristojno društvo“, nabusito će Sijuan, pa ućuta. „Do danas. Sad mi je jasno. Juče je Šerijam odredila Teodrin da ti pomogne da slomiš taj unutrašnji otpor. To li te muči? Ne voliš kad ti Teodrin govori šta da radiš? I ona je bila divljakuša, devojko. Ako ti iko može pomoći da usmeravaš a da sama sebi ne dođeš glave, onda je to...“

„A šta je tebe spopalo kad ne možeš ni minut da se zadržiš u istoj haljini?“ Teodrin. Eto šta ju je bolelo. Neuspeh. „Možda nešto što sam čula sinoć?“ Teodrin je blagonaklona, dobroćudna i strpljiva i objasnila joj je da se to ne može postići odjednom i da su njoj bili potrebni meseci rada, kao i to da je i sama usmeravala još mnogo pre no što je stigla u Kulu. Svejedno, neuspeh ju je i dalje pekao, a ako iko sazna da je plakala kao beba u Teodrininom zagrljaju kad je shvatila da joj ne ide... „Čula sam da si gađala Gareta Brina njegovim čizmama kad ti je rekao da ih očistiš kako treba – on ne zna da zapravo Min to radi, zar ne? – a onda te je on...“

Sijuan je celom šakom odalami preko uveta. U prvom je trenu samo razrogačenih očiju zurila u tu ženu. A onda je bezglasno kriknula i pokušala da je pesnicom udari pravo u oko. Ali samo pokušala, pošto ju je ova dohvatila za kosu i već u narednom trenutku valjale su se po ulici i besomučno se udarale i vrištale.

Ninaeva je stenjala, čvrsto uverena da joj bolje ide, iako uglavnom nije znala da li je gore ili dole. Sijuan je pokušavala da joj jednom rukom iščupa kiku iz korena dok ju je drugom pesničila po rebrima ili već gde je uspela da pogodi, ali ni ona joj nije ostajala dužna. Bivša Amirlin je očigledno počela da malaksava i Ninaeva je bila čvrsto rešena da je vrlo uskoro potpuno obeznani a onda oćelavi. Ciknula je kad ju je ova snažno šutnula u cevanicu. Pa ona se šutira! Ninaeva pokuša da je pritisne kolenom, ali to u suknji uopšte nije lako. Šutiranje nije pošteno!

Odjednom je shvatila da se Sijuan trese. Isprva je pomislila da ova plače, ali onda shvati da se zacenila od smeha. Odigla se i sklonila kosu s lica – kika joj je bila potpuno rasturena – a onda prostrelila Sijuan pogledom. „Šta ti je toliko smešno? Ja? Ako samo...!“

„Ma ne ti. Mi smo smešne.“ Iako je i dalje podrhtavala od smeha, Sijuan je zbaci sa sebe. I njoj je kosa bila raščupana, a na sebi je sada imala iznošenu, prljavu haljinu od plavog sukna, iskrpljenu na nekoliko mesta. Obe su bile bose. „Dve odrasle žene valjaju se po ulici kao... Nisam to radila otkako mi je bilo... dvanaest godina, ako se ne varam. Samo nam je još nedostajalo da nam debela Kijan iščupa uši i objasni nam da se devojčice ne tuku. Čula sam da je jednom ubila od batina nekog pijanca, ali ne znam zašto.“ Na to je ponovo zahvati nalet nečeg nalik kikotanju, ali ubrzo se pribrala i ustala, pa prionula da otrese prašinu s odeće. „Ako se ne slažemo, raščistićemo to kao odrasle žene“, reče, pa dodade: „Svejedno, trudi se da ne pominješ Gareta Brina.“ Trgla se kad se one krpe pretvoriše u crvenu haljinu s crno-belim vezom i vrtoglavim izrezom.

Ninaeva je sedela na zemlji i gledala je. Šta bi ona, kao Mudrost, uradila kad bi zatekla dve žene kako se valjaju po prašini? Ako ništa drugo, odgovor na to pitanje održavao je njen bes u stanju krčkanja. Izgleda da Sijuan još ne shvata da u Tel’aran’riodu ne mora da otresa prašinu. To je natera da prestane da sređuje kosu i da ustane. Još se nije bila čestito ni uspravila, a besprekorno upletena kika padala joj je preko ramena. Na sebi je ponovo imala odeću iz Dveju Reka, urednu kao da je malopre stigla s pranja.

„Pravo kažeš“, reče. Ona bi takve dve žene naterala da zažale još pre nego što ih odvuče pred Ženski krug. Zar će početi da se svaki čas pesniči kao neki tamo muškarac? Prvo Serandina – nije volela da razmišlja o tom nemilom događaju, ali nije mogla da ga porekne – pa Latel, i sada ovo. Zar će prevazići svoj otpor tako što će uvek biti besna? Na nesreću – a možda i srećom – ta joj misao nije uticala na raspoloženje. „Ako se ne budemo slagale, možemo to da rešimo... razgovorom.“

„Što će se, pretpostavljam, svesti na urlanje“, jetko će Sijuan. „No, bolje i tako nego da se tučemo.“

„Ne moramo da vičemo ako ti...!“ Ninaeva duboko udahnu i skrenu pogled. Umalo da ponovo počne. A onda se zagrcnula i brzo se okrenula ka Sijuan, tako da je izgledalo kao da odsečno odmahuje glavom, ili se bar nadala da je tako. Na prozoru s druge strane ulice na trenutak se ukazalo nečije lice. Osetila je mreškanje u stomaku i tračak straha, kao i nalet besa što se uplašila. „Mislim da bi trebalo da se vratimo“, reče tiho.

„Da se vratimo! Rekla si da ću bar dva sata da spavam od onog tvog bućkuriša, a nismo ovde provele ni upola toliko.“

„Vreme ovde drugačije protiče.“ Da li je to bila Mogedijen? Lice je toliko brzo nestalo da je to lako mogao biti i neko ko sanja da je tu. Međutim, ako to jeste bila Mogedijen, ne smeju ni po koju cenu pokazati da su je videle. Moraju da beže da odatle. Mreškanje od straha, nalet besa. „Rekla sam ti da dan u Tel’aran’riodu može biti jedan sat na javi ili obrnuto. Sad ćemo da...“

„Nisam ja sisala vesla, devojko. Nemoj da mi zakidaš. Naučićeš me svemu čemu učiš i ostale, kao što smo se i dogovorile. Otići ćemo odavde kad se budem probudila.“

Nema vremena za gubljenje ako je ono zaista bila Mogedijen. Sijuan je sada bila u zelenoj svilenoj haljini i ponovo je imala sedmobojni šal i Veliku zmiju, ali izrez oko vrata bio joj je dubok kao na jednoj od onih haljina. Ter’angrealski prsten počivao joj je na grudima, i to kao deo ogrlice od četvrtastih smaragda.

Ninaeva nije razmišljala. Ruka joj polete i tako cimnu onu ogrlicu daju je pokidala. Amirlin razrogači oči, ali nestade čim je kopča pukla, a odmah potom istopiše se i ogrlica i prsten. Ninaeva je buljila u svoje prazne prste. Ko zna šta se desi onome kog tako izbace iz Tel’aran’rioda. Da li se Sijuan vratila u svoje usnulo telo? Ili negde drugde? Možda nigde?

Osetila je da je hvata panika. Nije mogla ni da se pomeri. A onda polete brzinom misli i Svet snova oko nje stade da se menja.

Obrela se na zemljanoj ulici u nekom seocetu, sačinjenom od prizemnih brvnara. Sa visokog se jarbola vijorila zastava s andorskim belim lavom. Kameni dok se pružao duž široke reke nad kojom je letelo jato nekakvih dugokljunih ptica. Sve joj je tu bilo odnekud poznato i trebalo joj je nekoliko sekundi da shvati gde se našla. Bio je to Džuren. U Kairhijenu. A reka je Erinin. Tu su se ona, Egvena i Elejna ukrcale na Nesit, jednako neprimerenog imena kao i Rečna guja, kako bi nastavile put u Tir. Sad joj je sve to ličilo na događaje iz neke davno pročitane knjige.

Zašto se obrela baš tu? Odgovor je bio jednostavan i dosetila ga se još pre nego što je dovršila pitanje. To je jedino mesto koje poznaje dovoljno dobro da se prebaci u njega a za koje je sigurna da ga Mogedijen ne zna. Tu su provele jedan sat još pre nego što je Izgubljena znala da one uopšte postoje, a bila je sigurna da ga ni ona ni Elejna nikada više nisu pomenule ni u Tel’aran’riodu ni na javi.

Međutim, to je nametalo novo pitanje. I to manje-više isto. Zašto baš Džuren? Zašto nije napustila san i vratila se u svoj krevet, da makar malo odspava posle onolikog pranja sudova i ribanja podova. Mogu da izađem. Ako je ono bila Mogedijen, sad zna da su u Salidaru. Mogu da sve ispričam Šerijam. Ali kako? Da prizna da je podučavala Sijuan? Ter’angreal je smela da dira samo kad su tu Aes Sedai. Nikako joj nije bilo jasno kako Sijuan uspeva da ih vrti oko malog prsta. Ne, ne plaši nju još nekoliko sati s rukama u vodi. Plaši je Mogedijen. Bes poče da je toliko peče u stomaku da je poželela malo guščije nane iz svoje torbice s lekovitim biljem. Baš mije... ma dozlogrdilo mije da se plašim!

Pred jednom kućicom ugledala je klupu s pogledom na dok i reku. Sela je da razmotri stvari iz različitih uglova. Sve je potpuno besmisleno. A od Istinskog izvora slaba vajda. Usmeravanjem je upalila vatru u vazduhu. Iako je ona sama bila sasvim materijalna – ili je bar sebi tako izgledala – jasno je mogla da kroz plamičke vidi reku. Razvezala je tkanje i vatra istog trena nestade. Kako da se suoči s Mogedijen kad je i najslabija početnica u Salidaru sad bolja od nje? Zato je i došla ovamo umesto da napusti Tel’aran’riod. Bojala se i bila je besna jer se boji, previše besna da staloženo razmisli i izađe na kraj sa svojom slabošću.

Izaći će iz sna. Dosta joj je Sijuaninih marifetluka. Šta god ta žena smerala, moraće to da podeli s Ninaevom. Bilo je dovoljno samo da pomisli na nove sate kaznenog ribanja podova pa da stisne kiku. U stvari, pre će to biti dani, a možda je pride Šerijam malo i išiba. Možda je više ne puste ni da se primakne ter’angrealima za snevanje, a ni bilo kojim drugima. Dodeliće joj Faolajn umesto Teodrin. Svršeno je s proučavanjem Sijuan i Leane, a pogotovu s proučavanjem Logana. Možda je čak svršeno i s Lečenjem.

Besno je usmeravanjem stvorila novi plamen, ali nije mogla da proceni da li je bolji od prethodnog. Toliko od njenog besa. „Nema mi druge nego da im kažem da sam videla Mogedijen”, promrmljala je i toliko snažno cimnula kiku da ju je zabolelo. „Svetlosti, za kaznu će mi dodeliti Faolajn. Radije bih umrla!“

„A ja mislila da ti uživaš da joj budeš potrčko.“

Taj podrugljivi glas naterao ju je da skoči s klupe kao da ju je neko povukao za ramena. Mogedijen je, sva u crnom, stajala na ulici i odmahivala glavom. Ninaeva napregnu svu svoju snagu da izatka štit od Duha i postavi ga između Izgubljene i saidara. Međutim, završilo se na pokušaju. Bilo je to kao da obara drvo papirnatom sekirom. Mogedijen se čak i nasmešila pre nego što joj je sasekla tkanje, a i to je uradila uzgred, kao da tera mušicu. Ninaeva ju je poraženo posmatrala. Na kraju se sve svelo na sledeče: Jedna moč – jalova; sav onaj bes koji je ključao u njoj – jalov; sve njene želje i nade – jalove. Mogedijen je nije ni udostojila odgovora na napad. Nije čak ni izatkala štit oko sebe. Eto koliko je bednom smatra.

„Uplašila sam se da si me videla. Postala sam neoprezna kad ste ti i Sijuan pokušale da se poubijate. I to rukama.“ Podrugljivo se nasmejala. Tkala je nešto, ali natenane, pošto nema razloga za žurbu. Ninaeva nije znala šta če to biti, ali svejedno je poželela da zavrišti. Sve je u njoj ključalo od besa, ali mozak joj beše obamro od straha i samo je stajala kao ukopana. „Ponekad mi se čini da ste svaka do poslednje tolike neznalice da vas nema svrhe učiti.

I ti, i bivša Amirlin Tron, a i sve ostale. Svejedno, ne smem dopustiti da me odaš.“ Ono tkanje stade da se proteže ka Ninaevi. „Izgleda da je konačno kucnuo čas da završim s tobom.“

„Čekaj, Mogedijen!“, začu se Birgitin glas.

Ninaeva samo zinu. To jeste bila Birgita, ista kao nekada, u beloj jaknici i žutim šalvarama, sa zlatnom kikom prebačenom preko ramena i sa srebrnom strelom u srebrnom luku. Nemoguće. Birgita više nije deo Tel’aran’rioda. Ona sad u Salidaru motri da neko slučajno ne otkrije da Ninaeva i Sijuan spavaju u po bela dana.

Mogedijen je bila toliko preneražena da joj se tkanje raspalo. Međutim, to je trajalo samo trenutak. Bleštava strela polete iz Birgitinog luka i... i nestade. Nestade i luk. Kao da je nešto dočepalo junakinju za ruke i odiglo je od zemlje, pa je presavilo i ostavilo je da tako visi u vazduhu.

„Trebalo je da te očekujem.“ Mogedijen okrete leđa Ninaevi i priđe Birgiti. „Kako ti se dopada među smrtnicima? Nedostaje li ti Gajdal Kejn?“

Ninaeva pomisli da bi trebalo nešto da preduzme. Ali šta? Da usmeravanjem stvori nož kojim ne bi uspela ni da ogrebe Izgubljenu? Ili vatru koja joj ni haljinu ne bi oprljila? Mogedijen dobro zna koliko je ona nemoćna. Zato i ne obraća pažnju na nju. Ako prekine dotok Duha u pločicu s ugraviranom spavačicom, probudiće se u Salidaru i moći će da upozori ostale. Suze joj navreše na oči kad je pogledala Birgitu. Zlatokosa ratnica je mirno visila u vazduhu i prkosno gledala Mogedijen, a ova ju je merkala kao što drvodelja merka cepanicu.

Sve je na meni, pomisli Ninaeva, a ja možda uopšte ne mogu da usmeravam. Sve zavisi od mene.

Zakoračila je kao da čupa nogu iz blata dubokog do kolena. Ni drugi korak joj ne beše ništa bolji. Pošla je pravo ka Mogedijen. „Nemoj da me povrediš“, zavapila je. „Molim te, nemoj da me povrediš.“ Bila se presekla od straha. Birgita je nestala i umesto nje je sad tu bila devojčica od tri ili četiri godine, u beloj jaknici i žutim šalvaricama. Stajala je i igrala se majušnim srebrnim lukom i strelom. Devojčica zabaci zlaćanu kiku na leđa pa usmeri strelu ka Ninaevi i nasmeja se, ali odmah potom nabi prst u usta, kao da se pita nije li uradila nešto što ne sme. Ninaeva pade na kolena. Uopšte nije lako puziti u suknji, ali zaista više nije mogla da stoji. Nekako je uspela da molećivo podigne ruku i zakuka: „Molim te, nemoj da me povrediš. Molim te, samo nemoj opet da me povrediš.“ Vukla se ka Izgubljenoj kao buba koja se koprca u prašini.

Mogedijen ju je najpre samo posmatrala, a onda reče: „Ranije sam mislila da si mnogo jača. Moram priznati da uživam dok te gledam kako puziš. Ne približavaj mi se više, devojko. Ne verujem da si toliko hrabra da mene pokušaš da počupaš, ali nikad se ne zna...“ Ta joj je misao očigledno bila veoma smešna.

Mogedijen joj je sad bila nadohvat ruke. To je sigurno dovoljno blizu. Ostala je sama. U Tel’aran’riodu. Stvorila je sliku u glavi i na ispruženoj joj se ruci stvori srebrna narukvica, povocem povezana s odgovarajućom ogrlicom oko Mogedijeninog vrata. Nije ona zamislila samo a’dam, nego i Mogedijen kako ga nosi – Mogedijen i a’dam kao deo Tel’aran’rioda koji je Ninaeva sada uzela pod svoje. Otprilike je znala kakav je to osećaj pošto je imala prilike da u Falmeu nosi tu narukvicu. Bilo joj je čudno što je sada svesna Mogedijen kao dela svog tela. Delila je njena osećanja – naravno, jasno odvojena od svojih, ali ipak prisutna. Dotle jedino nije bila sigurna u ono što je Elejna toliko uporno tvrdila, da je a’dam zaista veza. Osećala je Izvor, ali sada kroz telo druge žene.

Mogedijen razrogači oči i uhvati se za ogrlicu. Bila je besna i užasnuta. Isprva više besna. Ninaeva je bila svesna tih osećanja kao da su njena. Izgubljena je sigurno znala šta je a’dam, ali svejedno je pokušala da ga skloni usmeravanjem. Ninaeva oseti meškoljenje dok se ova trudila da savije stvarnost Tel’aran’rioda po svojoj želji. Lako ju je obuzdala. Adam je veza, a Ninaeva drži povodac. Sve ostalo je lako. Prosto nije htela da usmerava te tokove i oni se nisu usmerili. Za Mogedijen je to bilo kao da pokušava golim rukama da pomeri planinu. Bes se povuče pred užasom.

Ninaeva ustade i popravi sliku u glavi. Sad više nije zamišljala Mogedijen s a’damom. Znala je da joj je ova na povocu kao što je znala sopstveno ime. Međutim, ono meškoljenje, kao da neko pokušava da iskoči iz kože, nikako da prestane. „Mirna!“, reče odsečno. Adam se nije pomerio, ali činilo joj se da je zatreperio. Zamislila je kako prevlači lišće koprive stršljenare preko tela Izgubljene, od ramena pa sve do kolena. Ova se zagrcnu i poče da se trese. „Prestani dok se nisam naljutila.“ Meškoljenje stade. Mogedijen ju je uplašeno posmatrala, sve vreme se držeći za ogrlicu, napeta kao da čeka znak za početak trke.

Birgita – u stvari, ono dete koje je ona sad bila – stajala je i znatiželjno ih gledala. Ninaeva je zamisli kao odraslu ženu i usredsredi se. Devojčica samo ponovo poče da sisa prst i nastavi da proučava mali srebrni luk. Ninaevi se ote besni uzdah. Teško je menjati nešto što je neko drugi napravio. A na stranu to što je Mogedijen jednom rekla da ume da nanosi trajne promene. Međutim, ako je nešto napravila, onda to može i da poništi. „Vrati je.“

„Ako me pustiš, ja ću...“

Ninaeva opet pomisli na koprivu, ali ovog je puta nije samo ovlaš prevukla. Mogedijen snažno usisa vazduh kroz stisnute zube i praćaknu se kao čaršav na vetru.

„Ovo je“, reče Birgita, „bilo nešto najstrašnije što mi se ikad desilo.“ Ponovo je bila ona stara, u jaknici i šalvarama, ali bez luka i tobolca. „Postala sam dete, ali je istovremeno prava ja – ova ja - bila nekakva sporedna misao u glavi te devojčice. Svega sam bila svesna. Znala sam da ću mirno gledati šta se dešava i igrati se...“ Zabacila je zlatnu kiku preko ramena i oštro pogledala Mogedijen.

„Otkud ti ovde?“, upita Ninaeva. „Naravno, zahvalna sam ti, ali... kako si uspela?“

Birgita još jednom mrko pogleda Izgubljenu, pa iz okovratnika košulje izvadi kameni prsten na kožnoj uzici. „Sijuan se probudila, ali samo na trenutak. Stigla je da promrmlja kako si joj strgla prsten. Kada se nisi i ti probudila odmah posle nje, pretpostavila sam da si u nevolji. Skinula sam joj prsten i popila ostatak onog napitka koji si joj spremila.“

„Ali nije ostalo gotovo ništa osim taloga.“

„Dovoljno da zaspim. I da znaš, ukus je odvratan. Posle je bilo lako, lakše nego pronaći perjane plesače u Šijoti. Ovo je donekle slično onom kad sam još bila...“ Zaćutala je i ponovo se zagledala u Mogedijen. Srebrni luk joj se pojavi u ruci, a tobolac pun srebrnih strela na boku, ali uskoro ponovo nestadoše. „Šta je bilo, bilo je. Hajde da vidimo šta će biti“, reče odlučno. „Nisam se previše iznenadila kad sam osetila da ima još dve osobe koje su svesno u Tel’aran’riodu. Bila sam sigurna da je i ona tu, i kad sam vas videla... Učinilo mi se da te je već sredila, ali nadala sam se da ćeš se nekako izvući dok joj ja odvlačim pažnju.“

Ninaeva oseti žaoku stida. A nosila se mišlju da ostavi Birgitu. Malo je nedostajalo da zaista to i uradi. Brzo je odagnala tu misao, ali nije mogla da je porekne. Kakva je ona kukavica! Birgiti se sigurno nikada nije desilo da je strah baš toliko obuzme. „Ja...“ Osetila je ukus uvarka od mačje paprati i sveznaja. „Umalo nisam pobegla“, reče tiho. „Toliko sam se bila prepala da sam zamalo progutala sopstveni jezik. Malo je nedostajalo da pobegnem i ostavim te.“

„Jelte?“ Ninaeva se zgrčila pod Birgitinim pogledom. „Ali ostala si, zar ne? Trebalo je prvo da odapnem strelu pa tek onda da viknem, ali nikada mi se nije mililo da ubijam s leđa. Pa makar to bila i Mogedijen. Nema veze, sve se dobro završilo. Šta ćemo sad s njom?“

Mogedijen je u međuvremenu nadvladala strah i sada je mirno stajala, naizgled nesvesna srebrne ogrlice oko vrata, i gledala Ninaevu i Birgitu kao da ona njih drži u šaci a ne one nju. Bila bi oličenje spokoja da joj se šake nisu povremeno grčile kao da bi se počešala tamo gde ju je koža još svrbela od koprive. Ninaeva je jedino po a’damu znala da je ova uplašena gotovo do granice bulažnjenja, ali da je uspela da strah priguši do tihog zujanja. Poželela je da može da deli Mogedijenine misli kao što može osećanja, ali kada je malo razmislila, shvatila je da joj je drago što nije u umu koji se krije iza tih crnih očiju.

„Pre nego što se odlučite na nešto... drastično“, reče Mogedijen, „setite se koliko vam mogu koristiti. Držala sam ostale Izabrane na oku i imam uvid u njihove namere. Zar vas to ne zanima?“

„Reci mi šta znaš pa ćemo videti koliko je to zanimljivo“, na to će Ninaeva. Šta da radi s tom ženom?

„Lanfear, Grendal, Rafhin i Samael su se udružili.“

Ninaeva oštro cimnu povodac, na šta ova poskoči. „To znam. Daj nešto novije.“ Mogedijen je sad njena zarobljenica, ali a’dam postoji samo u Tel’aran’riodu.

„Znaš li i da pokušavaju da navedu Randa al’Tora da napadne Samaela? Ako to bude uradio, naleteće na sve ostale, koji će ga čekati u zasedi. U stvari, tamo će sigurno biti samo Rafhin i Grendal. Mislim da Lanfear igra neku svoju igru.“

Ninaeva i Birgita se zabrinuto pogledaše. Rand mora da zna za ovo. A i hoće, pošto je te večeri trebalo da se Elejna sastane s Egvenom. Samo još da uspeju da dovoljno dugo zadrže ter’angreal kod sebe.

„Naravno“, promrmlja Mogedijen, „sve to pod uslovom da on poživi dovoljno dugo.“

Ninaeva dočepa povodac odmah ispod spoja s ogrlicom i privuče Izgubljenu tako da su im se nosevi gotovo dodirivali. Tamne oči su joj mirno uzvraćale pogled, ali je kroz a’dam osećala bes i strah koji uporno pokušava da se izmigolji. „Slušaj ti. Zar zaista misliš da ne znam zašto se pretvaraš da si spremna za saradnju? Nadaš se da će mi, ako me budeš dovoljno dugo zamajavala, na kraju popustiti pažnja i da ću napraviti grešku. Nadaš se da će mi posle ovoliko priče biti teže da te ubijem.“ Ovo poslednje nije bilo daleko od istine. Teško je hladnokrvno ubiti nekog, pa makar to bio i Izgubljeni. Nije bila sigurna da bi to mogla da učini. Šta da radi s tom ženom? „Dobro me slušaj. Ne trpim nikakve nagoveštaje. Pokušaš li nešto da mi sakriješ, uradiću ti sve ono što si poželela da uradiš ti meni.“ Sirovi strah poče da curi kroz povodac, kao da je čitav Mogedijenin um ispustio vrisak od kojeg se ledi krv u žilama. Možda ona i ne zna onoliko o a’damu kao što je Ninaeva mislila. Možda veruje da ona može i da joj čita misli. „A sada, ako znaš da Randu preti još neka opasnost osim Samaela i ostalih, sve mi reci. Odmah!“

Reči pokuljaše iz Mogedijeninih usta. Zastajala je samo da oliže usne. „Al’Tor hoće da napadne Rafhina. Danas. Ovog jutra. Misli da je Rafhin ubio Morgazu. Ne znam da li je to tačno, ali al’Tor veruje da jeste. Rafhin ionako nikad nije imao poverenja u Lanfear, kao ni u ostale. A i zašto bi? Bojao se da će to u stvari biti zamka za njega pa je zato rešio da uzme stvar u svoje ruke. Postavio je zaštitu po celom Kaemlinu, tako da će saznati bude li neko usmeravanjem napravio makar i varnicu. Al’Tor će mu sam doći na panj. Ako već nije. Mislim da je nameravao da u zoru krene iz Kairhijena. Ja s tim nemam ništa. Mene se to ne tiče. Ja nisam...“

Ninaeva požele da ova umukne. Već joj je bilo dovoljno mučno da je gleda kako se preznojava od straha, ali ako još mora da sluša i to prenemaganje... Počela je da usmerava, pitajući se da li je dovoljno jaka da obuzda Mogedijenin jezik, a onda se osmehnu. One su povezane, a ona vodi glavnu reč. Mogedijen samo iskolači oči kada poče sama sebi da vezuje usta. Ninaeva joj onda isto tako zapuši i uši, pa se okrete ka Birgiti. „Šta ti misliš o ovome?“

„Elejni će srce da prepukne. Obožava majku.“

„Znam“, uzdahnu Ninaeva. „Žaliću i plakaću zajedno s njom, ali sad mi je preči Rand. Čini mi se da nas nije lagala. Mogu to da osetim.“ Zatresla je povodac. „Možda je to zbog ovoga, a možda sam to samo umislila. Šta bi ti rekla?“

„U pravu si. Mogedijen nikad nije bila nešto posebno hrabra osim ako nije mnogo jača, a ti si joj propisno uterala strah u kosti.“

Ninaeva se namršti. Svaka Birgitina reč samo je podjarivala njen bes. Nije nešto posebno hrabra osim ako nije mnogo jača. To važi i za nju. Uterala je Mogedijen strah u kosti. Jeste, i iskreno je mislila svaku reč koju je rekla.

Međutim, jedno je nekome natrljati uši kad to zasluži, ali pretnje mukama i želja da se nekome nanese bol, pa makar to bila i Mogedijen, nešto je sasvim drugo. A ona i dalje pokušava da izbegne ono što zna da će na kraju morati da učini. Nije nešto posebno hrabra osim ako nije mnogo jača. Ovog puta je samu sebe naljutila. „Moramo u Kaemlin. Ili bar ja moram. I to s njom. Sama ne bih mogla usmeravanjem ni papir da pocepam, ali preko adama ću iskoristiti njenu snagu.“

„Iz Tel’aran’rioda ne možeš da utičeš ni na šta u stvarnom svetu“, tiho primeti Birgita.

„Znam! Znam, ali moram nešto da preduzmem.“

Birgita zabaci glavu i grohotom se nasmeja. „O, Ninaeva, da samo znaš koliko je ponižavajuće što moram da se petljam s tolikom kukavicom kao što si ti.“ A onda joj se oči raširiše od iznenađenja. „Onaj tvoj napitak prestaje da deluje. Mislim da se bud...“ Nestala je u pola reči.

Ninaeva uzdahnu pa razveza tokove oko Mogedijen. Ili ju je naterala da sama to uradi. S a’damom se nije znalo šta je čije. Poželela je da je Birgita ostala s njom. Ne bi škodio još jedan par očiju. Osim toga, ona verovatno poznaje Tel’aran’riod bolje nego što će ga Ninaeva ikada upoznati. A i hrabraje. „Idemo na put, Mogedijen, a ti ćeš mi pomagati koliko god budeš mogla. Iznenadi li me nešto... Da skratim: sve što zadesi onog ko nosi narukvicu onoga s ogrlicom pogađa deset puta jače.“ Po Mogedijeninom zgroženom licu znala je da joj ova veruje. I treba, pošto je to istina.

Duboko je udahnula i počela da zamišlja jedino mesto u Kaemlinu kojeg se dovoljno dobro sećala – kraljevske palate. Rafhin je sigurno tamo, ali u stvarnom svetu, a ne u Svetu snova. Svejedno, ona mora nešto da preduzme. Tel’aran’riod poče da se menja.