Po ko zna koji put Ninaeva podiže pramen raspletene kose i s uzdahom ga pogleda. Kroz zidove kola dopirala je glasna graja razgovora i smeha iz ko zna koliko stotina, a možda čak i hiljada grla, gotovo potpuno prigušivši muziku u pozadini. Nije joj smetalo da tokom parade ulicama Samare ostane u kolima s Elejnom – ni za živu glavu ne bi pristala da se meša sa svetinom koju je videla kroz prozorčić – ali kad god bi se setila svojih vatrenocrvenih uvojaka, pomislila bi kako bi se sada ipak radije premetala preko glave s braćom Cavana nego što je tako upropastila kosu.
Trudeći se da ne gleda svoje telo, umotala se jednostavnim sivim šalom i okrenula se, pa se trže kad na vratima kola ugleda Birgitu. Ona se za vreme parade vozila u Petrinim i Klarininim kolima, pošto je snagatorova žena morala da za nju prepravi Ninaevinu rezervnu crvenu haljinu, koju je bila sašila po Lukinim uputstvima. To je bilo obavljeno još pre no što je ona pristala da bude živa meta. Birgita je sada nosila tu haljinu, a crnu kiku beše prebacila napred i pustila je da joj pada između dojki, kao da uopšte nije svesna dubine izreza. I sam pogled na nju bio je dovoljan da natera Ninaevu da još čvršće pritegne šal. Birgita ne bi mogla da otkrije više ni delić svojih belih grudi a da ostane u granicama pristojnog, mada je svako razmišljanje o dostojanstvu ionako već bilo blago rečeno smešno. Ninaeva je ponovo pogleda i oseti grčeve u stomaku, ali to ne beše zbog ratničine haljine, a ni zbog njene svetle puti.
„Što se zamotavaš ako ćeš ionako da izađeš u toj haljini?“ upita Birgita kad je ušla i zatvorila vrata za sobom. „Žensko si. Zašto se stidiš toga?“
„Pa, ako ti misliš da tako treba“, neodlučno će Ninaeva, pa pusti da joj šal spadne do laktova. Ukazao se izrez istovetan Birgitinom. Osećala se kao da je gola golcata. „Samo sam mislila da... Mislila sam...“ Grčevito je stisnula tkaninu na bokovima ne bi li smirila ruke i netremice se zagledala u drugu u ženu. Tako joj je bilo malo lakše, iako je i dalje bila svesna da je i sama isto odevena.
Birgita je podrugljivo pogleda. „A ako ti kažem da još malo spustiš taj izrez?“
Ninaeva zinu, lice joj postade crvenije od haljine, ali ne reče ni reč. Kad je povratila dah, zvučala je kao da je dave. „Nema kud više da se spusti. Pa pogledaj svoju haljinu. Ne može više ni za dlaku da se otvori.“
Birgita joj priđe u tri koraka i ljutito joj se unese u lice. „A šta ako ti ja ipak kažem da ga spustiš?“ procedila je kroza zube. „Ili ako ti obojim lice, pa da Luka dobije budalu koju je tražio? A ako te skinem golu i prefarbam te od glave do pete? Onda bi mi bila odlična meta. Nema tog muškarca u krugu od pedeset milja koji ne bi došao da te gleda.“
Ninaevine su se usne micale, ali između njih nije dopirao nikakav zvuk. Jedino je želela da zažmuri i da onda otvori oči i shvati kako se sve to uopšte nije desilo.
Ratnica prezrivo odmahnu glavom pa sede na krevet i nasloni se laktom na koleno. „Dosta mi te je. Štrecneš se kad god te pogledam. Kud ja okom, ti tu skokom. Dovoljno je da pogledam stolicu i ti mi je odmah prineseš. Ako samo oližem usne, u rukama mi se stvori čaša vina još pre nego što shvatim da sam žedna. Kad bih te pustila, ti bi mi prala leđa i nazuvala papuče. Znaš, Ninaeva, ja nisam ni čudovište, ni bogalj, a ni dete.“
„Samo pokušavam da se nekako iskupim za...“, poče ona skrušeno, ali poskoči kad Birgita urliknu.
„Da se iskupiš? Time što me ponižavaš?“
„Ne. Uopšte nije tako. Ja sam kriva što si...“
„Preuzimaš odgovornost za moje postupke“, besno je prekide Birgita. „Moj je izbor što sam s tobom razgovarala u Tel’aran’riodu, kao što je moj izbor da pođem u potragu za Mogedijen. Moj je izbor što sam te povela da je vidiš. Moj! Ne tvoj, Ninaeva, nego moj! Nisam ja bila tvoj potrčko, niti ću to ikada biti.“
Ninaeva proguta knedlu i još jače zagrabi tkaninu. Nema prava da se ljuti na ovu ženu. Uopšte nema prava. Zato što je Birgita potpuno u pravu. „Ja sam ti tražila da to učiniš. Ja sam kriva što si... što si ovde. Za sve sam ja kriva!“ „Jesam li ja pominjala krivicu? Ne bih rekla. Samo muškarci i budalaste devojčure preuzimaju na sebe nepostojeću krivicu, a ti se ne ubrajaš ni u jedne ni u druge.“
„Moj glupi ponos naveo me je da pomislim kako mogu ponovo da je nadjačam, a moj kukavičluk je kriv što je ona... što je ona... Da se nisam bila potpuno oduzela od straha, mogla bih na vreme nešto da preduzmem.“ „Kukavičluk?“ Birgitine se oči razrogačiše od iskrene neverice, a u glasu joj se začu podrugljiv prizvuk. „Mislila sam da si dovoljno pametna da razlikuješ kukavičluk od straha. Mogla si da odeš iz Tel’aran’rioda čim te je Mogedijen pustila, ali ti si ostala da se boriš. Nisi ti kriva što si bila nemoćna.“ Duboko je udahnula, pa protrljala čelo, a onda se ponovo nagnula napred i netremice se zagledala u nju. „Dobro me slušaj, Ninaeva. Ne osećam se krivom zbog onog što se tebi desilo. Sve sam videla, ali nisam mogla ni da se pomerim. Da te je Mogedijen vezala u čvor ili te oljuštila kao jabuku, ja se ne bih osećala krivom. Učinila sam što sam mogla i kad sam mogla. Baš kao i ti.“
„Nije to isto.“ Ninaeva se trudila da potisne bes u svom glasu. „Ja sam kriva što si uopšte bila tamo. Ja sam kriva i što si ovde. Ako...“ Zastala je da ponovo proguta knedlu. „Ako... promašiš... ako me danas ustreliš, hoću da znaš da te potpuno razumem.“
„Ja nikada ne promašim ono što ciljam“, jetko će Birgita, „a to nećeš biti ti.“ Potom poče da vadi svakojake stvari iz kredenca i da ih slaže na stočić. Bilo je tu nedovršenih strela i čeličnih vrhova, kamena tegla s lepkom, struna, kao i sivo guščije perje za zakrilca. Rekla je da će čim bude imala vremena napraviti i novi luk, nazvavši onaj Lukin uvezanom toljagom koju je jedino maloumni slepac mogao da u po noći otkine s kvrgavog drveta. „A baš si mi se dopadala, Ninaeva“, rekla je kad je izvadila sve što joj treba, „onako sva drčna i otresita. Međutim, sad, kad više nisi takva...“
„Sad više nemam zašto da ti se dopadam“, ozlojeđeno će Ninaeva, ali njena sagovornica nastavi da priča, čak je i ne pogledavši.
„...neću dozvoliti da omalovažavaš mene i moje odluke tako što ćeš preuzeti odgovornost za njih. Drugovala sam s malo žena, ali sve su imale opaku narav kao mećavnice.“
„Volela bih da ponovo budemo prijateljice.“ Šta li su te mećavnice? „Ni nakraj pameti mi nije da omalovažavam. Samo sam...“
Birgita samo podizanjem glasa pokaza da ju je čula, pošto sva pažnja kao da joj beše usredsređena na vrhove strela. „Zaista bih volela da mi se ponovo dopadaš – bilo to uzajamno ili ne – ali to će biti moguće tek kad opet budeš ona stara. Ne bi mi smetalo to tvoje prenemaganje i benavljenje da si i pre bila takva. Ljude prihvatam onakve kakvi su, a ne kakve bih želela da budu, ili ih ne prihvatam uopšte. Ali ovo nisi ti i uopšte me ne zanima zašto se tako ponašaš. Eto, tako. Klarina mi je ispričala sve o tvom obračunu sa Serandinom. Sad znam šta da radim kad sledeći put pokušaš da preuzmeš odgovornost za moje odluke.“ Žestoko je ošinula jasenovim prutom kroz vazduh. „Sigurna sam da će mi Latel sa zadovoljstvom pozajmiti jednu šibu.“
Ninaeva jedva natera svoje vilice da se razdvoje i progovori najmirnije što je mogla. „Imaš puno pravo da mi učiniš sve što poželiš.“ Pesnice pune tkanine drhtale su joj više nego glas.
„Pomalja li se to tvoja prava narav? Malo, po krajevima?“ Birgita je pogleda, iznenadno odobrovoljena i nekako divlja. „Kad će se ponovo razbuktati? Nije meni teško da ti, ako zatreba, i nekoliko šiba oderem o guzicu.“ A onda joj lice postade smrtno ozbiljno. „Nateraću te da se središ ili ću te oterati. Ne mogu – a i neću – da ostavim Elejnu. Poštujem i nju i vezu koja nas spaja. Neću ti dozvoliti da odlučuješ umesto mene niti da misliš da si to ikada radila. Nisam ja tvoj privezak. A sad se tornjaj napolje. Moram da dovršim ove strele. Nemam nameru da te ubijem, a pogotovu ne nehotično.“ Otčepila je teglu s lepkom, pa se nagla preko stola. „I ne zaboravi da se pre nego što izađeš pokloniš kao svaka dobra devojčica.“
Ninaeva stade podno stepenika, pa se besno odalami pesnicom u bedro. Kako se ta žena samo usuđuje? Zar ona zaista misli da može tek tako da...? Zar zaista očekuje da će joj Ninaeva dopustiti da...? Mislila sam da ona srne da ti uradi sve što poželi, prošaputa joj glasić u glavi. Rekla sam da može da me ubije, odbrusi mu ona, a ne da me ponižava! Još malo pa će joj svaka pačavra pretiti onom prokletom Seanšankom!
U logoru ne beše nikoga osim nekolicine konjušara koji su izigravali čuvare kraj visoke platnene ograde podignute oko poprišta Lukine predstave na požuteloj poljani. Otprilike pola milje odatle videle su se sive kamene zidine sa zdepastim kulama i kapije Samare, kao i krovovi najviših građevina, pokriveni slamom i crepom. Oko grada su se poput pečuraka na sve strane širile grupice udžerica i koliba punih Prorokovih sledbenika, koji su bili posekli sve okolno drveće, što za gradnju a što za ogrev.
Na predstavu se ulazilo na drugom kraju ograde, ali dvojica konjušara naoružanih debelim batinama stajali su s ove strane kako bi obeshrabrili svakoga kome padne na pamet da uđe badava tako što će se umešati među izvođače. Tek kad je, ne prestajući besno da mrmlja sebi u bradu, gotovo stigla do njih, Ninaeva shvati da joj se budalasto cere i seti se da joj je šal i dalje smaknut do laktova. Njen ih je pogled naterao da se uozbilje. Tek onda se čestito pokrila, i to bez žurbe, da ti đilkoši slučajno ne pomisle da će ona od njih da se štreca. Onaj mršaviji, kome nos kao da je zauzimao pola lica, pomeri platno u stranu i ona uđe u gungulu.
Gomile ljudi, žena i dece vrludale su na sve strane, glasno žamoreći i tiskajući se oko izvođača. Svi osim s’redita nastupali su na izdignutim daščanim pozornicama koje je Luka ranije naručio. Najviše se znatiželjnika okupilo oko Serandininih veprokonja, koji su – uključujući i mladunče – stajali na prednjim nogama i izvijali surle, a najmanje oko Klarininih pasa, pošto su se oni samo premetali i preskakali jedni druge. Mnogi su zastajali da pogledaju kaveze s lavovima i čupavim kaparima, saldejske jelene s neobičnim rogovima, šarene ptice, Svetlost bi znala odakle, i nekakva nezgrapna smeđa stvorenja krupnih očiju i okruglih ušiju, koja su mirno sedela i jela lišće. Luka je stalno pričao drugačiju priču o njihovom poreklu, tako da je Ninaeva pretpostavljala da ni on ne zna odakle su, a nikako nije uspevao da im izmisli neko zadovoljavajuće ime. Zmijurina iz ilijanskih močvara, četiri puta duža od odraslog čoveka, izmamila je gotovo isto toliko uzdaha koliko srediti, iako je samo ležala kao da spava. Ninaevi bi drago kad je videla da su Latelini beloliki medvedi, koji su sada stajali na drvenim crvenim loptama ili ih kotrljali, privukli tek neznatno više gledalaca od Klarininih pasa. Samarani medvede mogu da vide i u svojim šumama.
Latelina odeća, prekrivena crnim metalnim pločicama, bleštala je na poslepodnevnom suncu. Iako s mnogo manje šljokica, Serandina je svetlucala plavo a Klarina zeleno, ali su zato sve tri bile zakopčane do grla. Petra i braća Čavana su, naravno, nastupali samo u svetloplavim gaćama do kolena, kako bi im se videli mišići. Dakle, svrsishodno. Četvorica akrobata su stajali jedan drugom na ramenima, a nedaleko od njih je snagator na svojoj pozornici vitlao i mlatarao dugačkom šipkom sa po jednom velikom kuglom na svakom kraju, toliko teškom da su dvojica morala da mu je dodaju.
Tom je žonglirao bakljama i gutao vatru. Od osam zapaljenih palica napravio je savršen krug, da bi ih iznenada razdvojio na po četiri u svakoj ruci, nalik buketima. Onda ih je redom gasio u ustima, praveći se da guta nešto veoma ukusno. Ninaevi uopšte nije bilo jasno kako ne oprlji brkove, grlo i da ne pominje. Potom je jednim veštim pokretom ponovo upalio baklje i u narednom su trenutku one tvorile dva ukrštena kruga iznad njegove glave. Na sebi je imao svoj uobičajeni smeđi kaput, iako mu je Luka dao kostim ukrašen crvenim šljokicama. Zbunjeno je izvio obrve dok je Ninaeva prolazila, očigledno ne shvatajući zašto ga mrko gleda. Nastupa bez kostima. Dakle, stvarno!
Žurno se probijala kroz nestrpljivu, glasnu svetinu ka jarbolima između kojih beše razapeto uže. Morala je da se lakta ne bi li stigla do prvog reda, mada su je, kad joj šal ponovo spade, dve žene samo popreko pogledale i sklonile svoje muževe u stranu. Uzvratila bi im poglede da nije bila zauzeta crvenjenjem i pokrivanjem svoje sramote. Tamo je bio i Luka, namršten kao otac koji pred vratima iščekuje porođaj, a do njega je stajao neki zdepasti čovek izbrijane glave, sa sivim perčinom. Prišla je i stala Luki s druge strane. Onaj ćelavi joj je izgledao nekako zlokobno – verovatno zbog ožiljka preko celog levog obraza i poveza preko oka, na kome je crvenom bojom bilo nacrtano novo, namršteno. Već je bila uočila nekoliko muškaraca naoružanih još ponečim osim noža o pasu, ali ovaj je na leđima imao mač čiji mu je dugi balčak štrčao iza desnog ramena. Učinio joj se odnekud poznat, ali sad je svu pažnju bila usmerila na uže. Luka se namršti kad joj vide šal, ali onda se ipak nasmeši i pokuša da je zagrli oko struka.
Dok je vlasnik menažerije još pokušavao da dođe do vazduha posle udarca laktom u stomak, a Ninaeva mirno vraćala šal na mesto, tačno preko puta njih iz gužve se istetura Džuilin. Fes mu je bio obešenjački naheren, kaput prebačen preko ramena, a u ruci je držao drvenu čašu iz koje se prelivalo piće. Oprezno stupajući – kao i svako ko u glavi ima više vina nego mozga – prišao je uzanim lestvama koje su visile s jednog jarbola i zabuljio se u njih.
„Hajde!“, povika neko. „Popni se i slomi vrat!“
„Čekaj, druže!“, povika Luka i jurnu napred, ne prestajući da se smeška i leprša plaštom. „Ovo nije mesto za čoveka koji...“
Međutim, Džuilin je već ostavio čašu na zemlji i uspentrao se na platformu. Ninaevi se odseče dah. Znala je da ovaj nema strah od visine jer se natrčao krovovima jureći lopove po Tiru, ali ipak...
Džuilin se zbunjeno osvrnu, kao da je toliko pijan da ne zna kako se tu obreo. Pogled mu se prikova za uže. Oprezno je položio jedno stopalo na njega, pa se povukao. Potom je zabacio fes na potiljak i počešao se, ne skidajući pogled s užeta, a onda se iznenada ozario. Spustio se na sve četiri i počeo da puzi. Luka mu doviknu da odmah siđe, a svetina grunu u smeh.
Negde na pola puta, Džuilin zastade, nesigurno se ljuljajući, pa se osvrnu i ugleda čašu koju je ostavio na zemlji. Očigledno se pitao kako da je se domogne. Uspravljao se sporo i veoma oprezno, sve dok na kraju nije nesigurno stajao okrenut ka jarbolu od kojeg je došao. Svetinom se razleže uzdah kad je skliznuo i poleteo dole, ali nekako je jednom rukom uspeo da ščepa uže i da se zakači kolenom. Luka uhvati njegovu tarabonsku kapu i poče da viče kako je taj čovek lud i da on nije odgovoran ni za šta što mu se desi. Ninaeva je kršila ruke, zamišljajući kako izgleda biti tamo gore, što beše dovoljno da joj pozli. Kakva budala! Gluplji je od guske tetrebuše!
Džuilin jedva uspe da se i drugom rukom uhvati za uže, pa stade da se tako viseći privlači jarbolu. I to daljem. Kad je stigao, nesigurno se uspravio i otresao kaput od prašine. Potom je pokušao ponovo da ga obuče, ali uspeo je da pronađe samo jedan rukav. A onda je u podnožju drugog jarbola ugledao svoju čašu. Od srca joj se obradovao i ponovo stupio na uže.
Ovog puta mu je bar polovina okupljenih vikala da se vrati i da se spusti niz lestve. Ostali su se grohotom smejali, jedva čekajući da ga vide kako lomi vrat. Glatko je prešao na drugu stranu i spustio se niz lestve, pa dograbio čašu i iskapio je. Tek kada mu je Luka prišao i natukao mu onaj fes na glavu i obojica stadoše da se klanjaju – pri čemu se Džuilin takoreći nije video od lepršanja crvenog plašta – okupljeni su shvatili da je sve to bilo deo predstave. Na trenutak je zavladao muk, a onda se prolomiše aplauz, smeh i klicanje. Ninaevi kroz glavu prolete misao da bi se neki mogli grdno naljutiti što su nasamareni. Onaj neznanac s perčinom izgledao je još opakije kad se smeje.
Malo potom, Luka ostavi Džuilina kraj jarbola i vrati se između Ninaeve i čoveka s povezom na oku. „Znao sam da će ih ovo oduševiti“, reče dok se samozadovoljno smeškao i klanjao se publici kao da je i sam bio na užetu.
Ona ga otrovno pogleda, ali ne stiže da se obrecne, pošto se uto Elejna probi kroz svetinu, pa stade kraj Džuilina i ponosno podiže ruke.
Ninaeva samo stisnu usnice i besno priteže šal. Ma šta mislila o crvenoj haljini koju je nosila, jer su je nekako nagovorili da je obuče, uopšte nije bila sigurna da Elejnin kostim nije još i gori. Andorska kći naslednica bila je u kratkoj beloj jaknici sa šljokicama i istim takvim pripijenim nogavicama. Ninaeva nije verovala da će se Elejna zaista u tome pojaviti pred ljudima, ali bila je previše zauzeta brigom o sopstvenoj odeći da bi još razmišljala i o njenoj. Sve ju je to podsetilo na Min. Nikada nije odobravala što se ova oblači kao dečak, ali ovakav kostim i šljokice bili su zaista previše.
Džuilin pridrža lestve Elejni, mada potpuno nepotrebno. Nije bila ništa nespretnija od njega. Povukao se među rulju čim se ona uspravila na platformi i ponovo podigla ruke, očigledno uživajući u aplauzu kao da je klicanji podanika. Kad je kročila na uže – koje je odjednom izgledalo nekako tanje nego kad je Džuilin hodao po njemu – Ninaeva ostade bez daha i konačno prestade da razmišlja i o svojoj i o Elejninoj odeći.
Devojka stade da raširenih ruku hoda po užetu a da uopšte nije usmeravanjem napravila podlogu od Vazduha. Polako je napredovala, korak po korak, ne zadrhtavši ni u jednom trenutku. Usmeravanje bi bilo još opasnije kad bi Mogedijen makar naslućivala gde se nalaze. Osim toga, možda u Samari ima Izgubljenih ili pripadnica Crnog ađaha, a svi bi oni mogli da osete tkanje. Čak i da nisu u gradu, uskoro bi se pojavili. Elejna stiže do kraja i dobi mnogo jači aplauz nego Džuilin – mada Ninaevi uopšte nije bilo jasno zašto – pa odmah krenu natrag. Gotovo se bila vratila do prve platforme, ali onda se vesto okrenu i stiže do sredine užeta. Tu se opet okrenula, a onda se zaljuljala, ali je ponovo uhvatila ravnotežu. Ninaeva se osećala kao da ju je neko ščepao za grlo. Elejna se mirno i sigurno vratila do platforme i još jednom raširi ruke da uživa u pljeskanju i klicanju.
Ninaeva se pribra i ponovo prodisa, mada isprekidano, pošto je znala da to još nije kraj.
Elejna podiže ruke iznad glave i odjednom stade da se premeće preko užeta dok su joj crni uvojci šibali na sve strane a noge prekrivene belim šljokicama belasale se na suncu. Ninaeva ciknu i stisnu Lukinu ruku kad devojka stiže do platforme i saplete se, u poslednjem se trenutku uhvativši da ne preleti i padne.
„Šta ti je?“, promrmlja on, jedva nadjačavši uzdah svetine. „Još od Sijende je svake večeri gledaš kako ovo radi.“
„Naravno“, klonulo će ona. Toliko se bila zagledala u Elejnu da nije ni primetila kad joj je njegova ruka kliznula preko ramena. Pokušala je da nagovori tu devojku da se izgovori istegnutim člankom, ali joj je ova odgovorila da joj posle toliko vežbanja uz usmeravanje ono više nije potrebno. To možda važi za Džuilina – a to je i dokazao – ali Elejna se nikada nije noću lomatala po krovovima.
Vratila se na isti način i savršeno doskočila na platformu, ali Ninaeva nije skretala pogled s nje, niti je puštala Lukin rukav. Posle sada već obaveznog gromoglasnog pljeska, Elejna se vratila na sredinu užeta pa u stojećem stavu napravila još nekoliko brzih okreta, noge pružene u stranu, a onda polako napravila stoj na šakama, prava poput noža, tako da su joj stopala u belim papučicama bila uperena ka nebu. Usledio je premet unatrag od kog je publika ostala bez daha. Tom Merilin ju je to naučio, kao i onaj stoj na šakama.
Uhvatila ga je krajičkom oka, nedaleko od sebe, kako se klati na petama, pogleda prikovanog za Elejnu. Izgledao je samozadovoljno kao paun, ali je očigledno bio spreman da svakog trena pritrči i prihvati je ako krene da pada, pošto bi to delom bila i njegova krivica. Kako je samo smeo da je nauči tim vratolomijama?
Usledio je novi niz premeta, još bržih nego pre, tako da su njene bele noge samo sevale i svetlucale kroz vazduh. Ninaeva nije znala za taj poslednji prelaz. Zubima bi Luki iščupala utrobu da ga nije čula kako ljutito mrmlja da je to što je Elejna produžila nastup zarad još jednog aplauza najbrži način da slomi vrat. Zastala je da pobere novu salvu oduševljenja, i konačno sišla.
Masa kličući jurnu ka njoj. Luka i četiri konjušara s batinama stvoriše se oko nje kao da ih je sama Moć stvorila, ali ipak je Tom bio najbrži i već ju je držao u naručju.
Ninaeva je poskakivala, jedva uspevajući da nazre Elejnu. Devojka, reklo bi se, nije bila ni uplašena ni zbunjena svim tim rukama koje su se između čuvara pružale ka njoj. Zajapurena od napora ali visoko dignute glave, s kraljevskim je dostojanstvom otišla s poljane. Ninaevi uopšte nije bilo jasno kako joj to, tako obučenoj, polazi za rukom.
„Ima lice kako kakva prokleta kraljica“, promrmlja onaj jednooki. On nije odjurio s ostalima, nego je stajao i pustio ih da ga obilaze. Odeven u jednostavan kaput od tamnosivog sukna, izgledao je dovoljno stameno da ne mora da brine hoće li ga rulja oboriti i pregaziti. A bio je tu i onaj mač. „E nek sam proklet ako ova nije dovoljno hrabra da bude prokleta kraljica.“
Potom se umešao u svetinu, a Ninaeva ostade da zuri za njim, ali to ne beše zbog njegovog poganog jezika. U stvari, jeste, ali samo delimično. Setila se gde je videla tog jednookog čoveka s perčinom, koji ne može da sklopi ni dve rečenice bez kakve masne psovke.
Potpuno zaboravivši na Elejnu – ona je sad i više nego dovoljno zaštićena – Ninaeva stade da se lakta za njim.