Nebeski oganj

56 Žeravica

Visoki prozor bio je toliko velik da Rand ne samo da je mogao da se uspravi u njemu, nego je iznad njega i sa strane ostajalo još dosta mesta. Stajao je i posmatrao jedan vrt kraljevske palate. Avijenda je provlačila šaku kroz bazenčić od crvenog kamena, još uvek zbunjena što tolika količina vode ima jedinu svrhu da služi za ukras i da u njoj žive zlatne ribice. Isprva se bila i te kako uvredila kad joj je rekao da i ona može da pođe u lov na Troloke po ulicama Kaemlina. U stvari, nije bio siguran da ne bi već bila tamo negde da Sulin nije naredila Devicama da ostanu i drže ga na oku, verujući da on to neće primetiti. Nije trebalo ni da čuje kad ju je belokosa Devica podsetila da ona više nije Far Dareis Mai, ali da još nije Mudra. Met je, bez kaputa ali zato sa šeširom na glavi, sedeo na ivici bazena i razgovarao s njom. Sigurno pokušava da iščeprka zna li ona hoće li Aijeli ikoga sprečiti da ode. Čak i ako se konačno pomiri sa svojom sudbinom, taj nikad neće prestati da se vajka. Asmodean je sedeo na klupi u hladu i svirao harfu. Rand se zapita koliko ovaj zna ili nagađa o onome što se desilo. Ne bi trebalo da se ičega seća, pošto se za njih troje sve to zapravo nije ni dogodilo, ali ko može reći šta jedan Izgubljeni zna ili sumnja?

Tihi kašalj iza leđa natera ga da se osvrne.

Prozor u kome je stajao nalazio se stopu i po od poda na zapadnom kraju prestone dvorane, iste one u kojoj su kraljice Andora već gotovo hiljadu godina primale izaslanike i izricale presude. Jedino je odatle mogao da drži , Avijendu i Meta na oku a da ga oni ne primete. Nizovi visokih belih stubova pružali su se duž cele dvorane. Svetlost koja je dopirala kroz visoke prozore mešala se s obojenom iz vitraža na kupoli, koji su prikazivali andorskog lava, portrete nekadašnjih kraljica i prizore iz velikih bitaka. Enaila i Somara kao da sve to nisu ni primećivale.

Rand skoči na pod. „Ima li vesti od Baela?“

Sićušna Enaila slegnu ramenima. „Lov na Troloke još traje.“ Po glasu joj se videlo da bi i sama radije bila tamo. Kraj onolike Somare izgledala je još manje. „Pridružili su im se i neki građani, mada se većina još uvek krije. Gradske kapije su zatvorene i mislim da niko od Senovitih neće pobeći, ali nisam sigurna za Noćne jahače.“ Mirdraale je teško ubiti, a ništa lakše ih nije ni saterati u ćošak. Ponekad je izgledalo kao da ima istine u narodnom verovanju da oni jašu senke i da je dovoljno da se samo okrenu postrance pa da nestanu.

„Donele smo ti supicu“, reče Somara, pa glavom pokaza ka srebrnom poslužavniku prekrivenom prugastim ubrusom, kojeg mu je ostavila na podijumu kraj Lavljeg prestola. Do izrezbarene, pozlaćene naslonjače s velikim lavljim šapama na nogama dolazilo se crvenom stazom prostrtom preko četiri stepenika od belog mermera. Na naslonu se, postavljen tako da bude iznad Morgazine glave kad je ona na prestolu, nalazio andorski lav od mesečevog kamenja na crvenoj pozadini od rubina. „Avijenda reče da danas ništa nisi jeo. Ovo je ona supa koju ti je Lamel uvek spremala.“

„Da li se bar neki sluga vratio?“, uzdahnu Rand. „A kuvar? Ili makar kuhinjski potrčko?“ Enaila prezrivo odmahnu glavom. Ne bi se bunila da, ako dođe dotle, izvesno vreme služi nekoga kao gaisain, ali gadila joj se i sama misao da neko dobrovoljno provede čitav život kao služinče.

Rand priđe prestolu i podiže ubrus s poslužavnika. Nos mu se namreška. Po mirisu bi se reklo da ona koja je ovo skuvala nije ništa bolja kuvarica od Lamel. Bat muških koraka dobro mu je došao kao izgovor da okrene leđa poslužavniku. Uz malo sreće, možda neće morati to da jede.

Čovek koji mu se približavao crveno-belim podom očigledno nije bio Andorac, što se videlo po kratkom sivom kaputiću i vrečastim pantalonama uvučenim u čizme. Mršav i jedva za glavu viši od Enaile, imao je kukast nos i tamne, blago iskošene oči. Crna mu je kosa bila prošarana sedima, a gusti brkovi su mu se savijali ispod velikih usta. Zastao je i naklonio se gotovo kleknuvši, pri čemu je vesto izbegao da se saplete o sablju, iako je u jednoj ruci nosio dva srebrna putira, a u drugoj zapečaćenu glinenu testiju.

„Izvinite što ovako upadam" , reče on, „ali nema ko da me najavi.“ Odeća mu je bila jednostavna i pomalo iznošena, ali mu je zato za pasom, odmah iza sablje, bio zadenut beličasti štap sa zlatnom vučjom glavom na vrhu. „Ja sam Davram Bašer, vrhovni vojni zapovednik Saldeje. Po gradu se priča da je gospodar Ponovorođeni Zmaj u palati, pa sam došao da sa njime razgovaram. Pretpostavljam da upravo to i činim.“ Pogled mu na tren pobeže ka svetlucavim zlatno-crvenim zmajevima na Randovim rukama.

„Ja sam Rand al’Tor, Davrame Bašere. Ponovorođeni Zmaj.“ Enaila i Somara stadoše između njih dvojice, svaka s jednom rukom na balčaku i spremna da drugom podigne veo. „Iznenađen sam što zatičem Saldejca u Kaemlinu, a još i više što on hoće da razgovara sa mnom.“

„Da budem iskren, došao sam ovamo da bih se sastao s Morgazom, ali su me vratile one ulizice lorda Gebrila... ili bi trebalo da kažem kralja Gebrila? Je li on uopšte još živ?“ Po glasu mu se videlo da ne veruje u to, ali i da mu je potpuno svejedno da li je ovaj živ ili mrtav. Nije sačekao odgovor. „U gradu se još priča i da je Morgaza mrtva.“

„Oboje su mrtvi“, turobno će Rand. Seo je na presto i naslonio glavu na lava od mesečevog kamenja. Fotelja je očigledno bila napravljena da u njoj sedi žena. „Ubio sam Gebrila, ali je on pre toga ubio Morgazu.“

Bašer izvi obrvu. „Treba li onda da vas oslovljavam kao kralja Randa od Andora?“

Rand se na to ljutito nagnu ka ovome. „Andorom je oduvek vladala kraljica, a tako će biti i sada. Elejna je kći naslednica. Pošto joj je majka sad mrtva, ona će postati kraljica. Možda prvo treba da je krunišu – zaista nisam upoznat s ovdašnjim zakonima – ali što se mene tiče, ona je kraljica. Ja sam Ponovorođeni Zmaj, i neka tako i ostane. Šta si hteo od mene, Bašere?“

Ako je njegov bes i zbunio Bašera, ovaj to ničime nije pokazivao. Pažljivo je gledao Randa, ali ne i uplašeno. „Bela kula je dopustila Mazrimu Taimu da pobegne. On je lažni Zmaj.“ Zastao je, ali kad Rand ne reče ništa, on nastavi priču. „Kraljica Tenobija nije htela nove nemire u Saldeji pa me je poslala da ga uhvatim i dokrajčim ga. Nedeljama sam ga pratio na jug. Nemojte misliti da sam doveo stranu vojsku u Andor. Sa sobom sam poveo samo desetoricu ljudi, a ostali su na severu, u Braemskoj šumi, dovoljno daleko od svih granica na koje je Andor tokom poslednjih dve stotine godina polagao pravo. Međutim, Taim je u Andoru. Siguran sam da je tu.“

Rand se zavali i razmisli malo. „Ne mogu ti ga dati, Bašere.“

„Mogu li da znam zašto, gospodaru? Ako biste radije poslali Aijele da ga gone, ja se neću buniti. Mene će moji ljudi čekati u Braemskoj šumi sve dok se ne vratim.“

Još nije nameravao da obelodani taj deo plana. Odlaganje bi moglo skupo da ga košta, ali najpre je hteo da dovede sve države u red. Možda je sad pravi trenutak da se time pozabavi. „Proglašavam pomilovanje, Bašere. Ja mogu da usmeravam. Zar treba da dozvolim da drugog čoveka gone i ubiju samo zato što i on to može? Izdaću proglas da mi se svaki čovek koji može da dotakne Istinski izvor i koji želi to da nauči može pridružiti i da će imati moju zaštitu. Poslednja bitka se bliži, Bašere. Možda nećemo ni stići da poludimo, a zaista mi se ne mili da izgubim i jednog jedinog čoveka zbog nečega što se možda neće ni desiti. Troloci su za vreme Troločkih ratova sa sobom vodili i Gospodare Straha – muškarce i žene koji su Moć upotrebljavali u korist Senke. Isto nas čeka i u Tarmon Gai’donu. Ne znam koliko će Aes Sedai biti na mojoj strani, ali neću odbiti nikoga ko može da usmerava a voljan je da mi se pridruži. Mazrim Taim je moj, Bašere, a ne tvoj.“

„Shvatam“, smireno će ovaj. „Osvojili ste Kaemlin. Čuo sam da je i Tir vaš, a i Kairhijen će to biti, ukoliko već nije. Jeste li to naumili da osvojite čitav svet s vojskom Aijela i onih koji mogu da usmeravaju Jednu moć?“

„Da, ako budem morao“, jednako smireno odgovori Rand. „Prihvatiću za saveznika svakog vladara koji to bude želeo, ali svi do sada su jedino tražili moć ili su iskazivali otvoreno neprijateljstvo. U Tarabonu i Arad Dodanu vlada bezvlašće, a ni Kairhijen nije daleko od toga. Amadicija samo što nije napala Altaru, dok Seanšani – sigurno si čuo svakakve glasine o njima i znaj da su one najstrašnije verovatno i najtačnije – samo čekaju pravi trenutak da nas sve napadnu. Svi su zauzeti nekakvim sitnim čarkama, a Tarmon Gai’don samo što nije počeo. Potreban nam je mir. Treba nam vremena da se pripremimo za dolazak Troloka i oslobađanje Mračnog. Ako je osvajanje sveta jedini način da se to ostvari, onda neka tako bude. Učiniću ono što moram, želeo ja to ili ne.“

„Čitao sam Karetonski ciklus“, na to će Bašer. Stavio je putire pod ruku i slomio voštani pečat na testiji, pa im obojici nalio vino. „I kraljica Tenobija je čitala Proročanstva. Ne mogu da govorim u ime Kandora, Arafela i Šijenara, ali verujem da će ti svi oni prići. Svako dete u Krajinama zna da Senka samo čeka u Pustoši da nas sve proguta, ali ipak ne mogu da govorim u njihovo ime.“ Enaila sumnjičavo pogleda pehar koji joj je Bašer pružio, ali ga ipak uze i prinese ga Randu. „Istini za volju“, nastavi čuveni vojskovođa, „ne mogu ja da govorim ni u ime Saldeje. Tenobija vlada, a ja sam samo vojnik, ali ipak verujem da će, čim joj pošaljem glasnika, uslediti odgovor da je Saldeja prišla Ponovorođenom Zmaju. U međuvremenu ti se na raspolaganje stavljamo i ja i mojih devet hiljada konjanika.“

Rand zavrte putir i zagleda se u tamnocrveno vino. Samael je u Ilijanu, a samo Svetlost zna gde su ostali Izgubljeni. Seanšani su s druge strane Aritskog okeana i samo čekaju priliku za napad, dok ovi ovde jure svoju korist ne pitajući za cenu. „Daleko je mir“, reče tiho. „Čeka nas vreme krvi i smrti.“

„Zar nije uvek tako bilo?“, tiho odgovori Bašer, a Rand nije znao da li se to odnosilo na njegovu prvu ili drugu rečenicu. Ili pak na obe.

Asmodean stavi harfu ispod miške pa napusti Meta i Avijendu. Voli on da svira, ali ne onima koji ga ne slušaju, a pogotovu ne onima koji ne cene njegovu muziku. Nije bio siguran šta se dogodilo toga jutra, niti je bio siguran želi li to da zna. Previše se Aijela iznenadilo što ga vidi, rekavši da su ga videli mrtvog. Pojedinosti ga nisu zanimale. U jednom je zidu video dugačak procep. Znao je šta može da napravi toliko oštre ivice i površinu glatku kao led, finiju od svega što bi ljudska ruka mogla da uglača za stotinu godina.

Zapitao se da li ga to ponovno rođenje čini novim čovekom. Nije stekao takav utisak. Besmrtnost je ionako već izgubio. Bio je to dar od Velikog gospodara. U sebi ga je i dalje tako zvao, ma šta al’Tor zahtevao. To mu je dovoljan dokaz da je još onaj stari. Više nije besmrtan – znao je da sigurno umišlja, ali ponekad mu se činilo da oseća kako ga vreme vuče ka grobu i kraju za koji je mislio da ga nikada neće dočekati – a ono malo saidina što je mogao da povuče imalo je ukus izmeta. Nije mu ni najmanje bilo žao što je Lanfear mrtva. Nije mu bilo žao ni Rafhina, ali zbog Lanfear mu je bilo drago, zbog onog što mu je učinila. Radovao bi se kad bi i svi ostali pomrli. Znao je da nije vaskrsao kao novi čovek, ali bio je voljan da se drži za taj busen na rubu provalije dokle god bude mogao da izdrži. Bio je svestan da će koren na kraju popustiti i da ga čeka dug pad, ali dotle još ima vremena.

Otvorio je jedna vratašca ne bi li nekako pronašao put do ostave. Sigurno u palati ima nekog pristojnog vina. Zakoračio je, pa stao kao ukopan. I poslednja mu kap krvi nestade iz lica. „Ti? Ne!“ Te su reči još odjekivale u vazduhu kad je smrt došla po njega.

Morgaza obrisa znoj s lica i tutnu maramicu natrag u rukav, pa malo bolje namesti prilično otrcani slamnati šešir. Bar je nabavila pristojnu haljinu za jahanje, iako je tanko sukno ipak bilo predebelo za tako vruć dan. U stvari, Talanvor joj ju je nabavio. Zagledala se u mladića koji je sad jahao ispred nje kroz šumu. Dežmekastost Bazela Gila samo je još više naglašavala Talanvorovu visinu i pristalost. Doneo joj je tu haljinu i rekao da će joj ona više odgovarati od one krpe u kojoj je napustila palatu. Netremice ju je gledao, ali joj ni jednom jedinom rečju nije ukazao dužno poštovanje. Naravno, i sama je već bila shvatila da bi bilo najpametnije da nikome ne kažu ko je ona, a pogotovu kada je otkrila da je Garet Brin otišao iz Srca Izvora. Zar je baš morao da juri neke tamo palikuće kad joj je bio najpotrebniji? Nema veze. Može ona i bez njega. Međutim, bilo je nečeg uznemiravajućeg u Talanvorom pogledu kad ju je oslovio samo kao Morgazu.

Uzdahnula je i osvrnula se preko ramena. Ogromni Lemgvin je pažljivo osmatrao šumu, dok je Breana s jednakom pažnjom gledala njega. Niko joj se nije pridružio otkako su napustili Kaemlin. Svi su već znali bezrazložne progone plemića i nepravedne zakone u prestonici, tako da su sada s podsmehom slušali nagoveštaj predloga da stanu uz svoju zakonitu vladarku. Ne bi bilo ništa bolje ni da su znali s kim razgovaraju. I tako je završila putujući kroz altarske šume kako bi izbegla susrete s razbojnicima, i to s pratnjom koju su činili jedan ulični siledžija, bivša kairhijenska plemkinja, dežmekasti krčmar koji samo što nije padao na kolena kad god ga ona pogleda, i mlađani vojnik, koji ju je ponekad gledao kao da je još u nekoj od onih haljina kakve je nosila za Gebrila. I Lini, naravno. Stara dobra Lini.

I baš tada, kao da joj je pročitala misli, stara dadilja dotera konja bliže njenom. „Bolje bi ti bilo da gledaš preda se“, reče joj tiho. „’Mladi lav napada kad ga najmanje očekuješ.’“

„Misliš da je Talanvor opasan?“, brecnu se Morgaza, na šta je Lini samo pogleda iskosa.

„Nije ništa opasniji od bilo kog drugog muškarca. Zgodan je to momčić, zar ne? Baš lepo visok. A rekla bih i da ima jake ruke. ’Ne treba predugo čekati da med odstoji.’“

„Lini“, opomenu je Morgaza. Starica je u poslednje vreme samo o tome pričala. Talanvor jeste zgodan i naočit momak, ali ipak je on mlad, a ona kraljica. Samo bi joj još trebalo da počne da ga gleda kao muškarca, a ne samo kao podanika i vojnika. Zaustila je da to kaže Lini – ta žena je sišla s uma ako zaista misli da će se ona spetljati s muškarcem mlađim bar deset godina od sebe – ali uto se Talanvor i Gil zaustaviše da ih sačekaju. „Jezik za zube, Lini. Budeš li tom mladiću ubacivala kojekakve budalaštine u glavu, ostaviću te usput.“ Za zvuk koji je Lini na to ispustila, najviši bi plemić u Andoru bio poslat u ćeliju da malo razmišlja. Zaista bi nekog tako kaznila da još uvek stoluje.

„Jesi li sigurna u ovo, devojko? ’Nema više premišljanja kad skočiš s litice.’“

„Potrebni su mi saveznici“, ukočeno joj odgovori Morgaza.

Talanvor je sedeo uspravno u sedlu. Znoj mu se slivao niz lice, ali on kao da nije primećivao vrućinu. Krčmar je cimao okovratnik svoje tunike kao da će je strgnuti sa sebe.

„Iza šume počinju seoska imanja“, reče Talanvor, „ali ne verujem da će te neko ovde prepoznati.“ Morgaza otrpe njegov pogled. To joj je iz dana u dan sve teže padalo. „Petnaestak milja odavde nalazi se Kormid. Ako nas onaj čovek u Seharu nije slagao, tamo ćemo naći skelu i pre mraka ćemo biti u Amadiciji. Jesi li sigurna da to želiš, Morgazo?“

Izgovorio je njeno ime kao da... Ne. Neće dozvoliti da je zavedu one Linine besmislice. Sve je to zbog ove proklete vrućine. „Ja sam nešto rekla, mladi Talanvore“, mirno mu je odgovorila, „i zamolila bih te da ne preispituješ moje odluke.“

Obola je konja u galop jer više nije mogla da istrpi njegov pogled. Neka je ostali pristignu. Naći će saveznike tamo gde bude mogla. Vratiče se ona na svoj presto i proklet bio Gebril i svaki drugi muškarac koji bude pomislio da joj ga može preoteti.