Nebeski oganj

14 Susreti

Dejstvo ter’angreala više nije zbunjivalo Ninaevu. Obrela se na mestu na koje je mislila dok je tonula u san – u velikoj odaji u Tiru, poznatoj kao Srce Kamena, u ogromnoj tvrđavi zvanoj Kamen Tira. Visoke pozlaćene svetiljke bile su ugašene, ali nekakva bleda svetlost kao da je dopirala odasvud i niotkud, jednostavno je bila tu, svud oko Ninaeve, i utapala se u senke u uglovima. Bar nije bilo vruće. Kao da u Tel’aran’riodu nikada nije ni vruće ni hladno.

Veliki stubovi od crvenog kamena nizali su se na sve strane, a visoka kupola gubila se u senkama u kojima su se samo nazirali ogromni zlatni lusteri obešeni o zlatne lance. Blede kamene ploče na podu behu izlizane. Vrhovni gospodari Tira dolazili su u tu odaju – u svetu jave, naravno – samo kada je neophodno, i tako je to bilo još od Slamanja sveta. Ispod središta kupole stajao je Kalandor, svetlucavi mač od kristala, dopola zaboden u kameni pod. Baš kao što ga je Rand ostavio.

Nije prišla Kalandoru. Rand je rekao da je oko njega izatkao zamke od saidina, i to takve da ih žene ne mogu videti. Očekivala je nešto podlo – i najbolji muškarac može biti zaista gadan kad zatreba – podlo i upereno protiv žena, što i priliči čoveku koji može da koristi taj sa’angreal. Hteo je da ga zaštiti ne samo od Izgubljenih nego i od onih iz Kule. Svako ko dodirne Kalandor, osim Randa, može umreti. Ili nešto još gore.

Tako je to u Tel’aran’riodu. Sve što važi na javi, važi i ovde, mada ne nužno i obrnuto. Svet snova – Nevidljivi svet – oslikavao je javu na ponekad čudan način, a možda čak i neke druge svetove. Verin Sedai rekla je Egveni da postoji pravilnost u tkanju svih svetova, u ovoj i drugim stvarnostima, baš kao što se preplitanjem ljudskih sudbina dobija Šara doba. Tel’aran’riod ih sve dotiče, ali malo je onih koji mogu ući u njega, osim nehotično, u nesvesnim trenucima snevanja. To su opasni trenuci za snevače, što oni najčešće nikad ne saznaju, osim ako ih baš ne prati zla sreća. Još jedna je osobina Tel’aran’rioda da se ono što se tu desi dešava i na javi. Umreti u Svetu snova zaista znači smrt.

Imala je osećaj da je neko posmatra iz tmine među stubovima, ali nije se brinula. To nije Mogedijen. Tobožnje oči; nema nikoga. Govorila sam Elejni da sc ne obazire na to, a sad i sama... Mogedijen se svakako ne bi zadržala samo na gledanju. Svejedno, poželela je da je dovoljno gnevna da usmerava. Naravno, nije to strah. Samo bi volela da je gnevna. Ni najmanje nije uplašena.

Izuvijani prsten bio je lak, kao da će joj svakog trena izleteti iz spavaćice, Što ju je podsetilo da nema ništa drugo na sebi. Čim je pomislila na oblačenje, na njoj se stvori haljina. Dopadalo joj se to u Tel’aran’riodu. Usmeravanje ponekad nije ni nužno, pošto tu može da izvede mnogo toga što, podozrevala je, ni Aes Sedai ne mogu postići pomoću Moći. Doduše, nije dobila haljinu kakvu je zamislila. Nije to bila debela vunena tkanina iz Dveju Reka. Okovratnik joj beše visok do brade i opervažen džerekruškom čipkom, ali joj je bledožuta svila obavijala telo u pripijenim naborima koji su štošta otkrivali. Koliko je samo puta slične tarabonske haljine nazvala nepristojnima dok ih je silom prilika nosila u Tančiku? Izgleda da se navikla na njih više no što je očekivala.

Oštro je potegla kiku ne bi li se prenula iz razmišljanja i ostavila haljinu kakva jeste. Možda i nije želela baš takvu, ali nije ona od onih guščica koje bi se dernjale i bacakale zbog toga. Haljina je haljina. U njoj će dočekati Egvenu i Mudru koja ovog puta bude s njom, a ako ijedna makar zucne... Nisam došla ovamo da toročem o haljinama!

„Birgita?“ Nije bilo odgovora te ona malo podiže glas, mada potpuno nepotrebno, pošto bi na tom mestu dotična čula kad je neko zove čak i da je na drugom kraju sveta. „Birgita?“

Između stubova izađe žena mirnih i samouverenih plavih očiju, plave kose upletene u kiku još složeniju no što beše Ninaevina. Kratki beli kaputić, svilene žute šalvare i kratke čizmice s visokim potpeticama behu delo vi odeće kakva se nosila pre dve hiljade godina. Strele u tobolcu koji joj je visio na boku bile su srebrne, baš kao i luk u njenim rukama.

„Je li i Gajdal tu?“, upita Ninaeva. Uvek ju je onespokojavalo prisustvo Birgitinog nerazdvojnog pratioca, koji se pravio da je ne primećuje i uvek se durio kad njih dve razgovaraju. Veoma se iznenadila kad je prvi put srela te odavno pokojne junake mnogih priča i legendi u Tel’aran’riodu. Ali, što reče Birgita, gde bi junaci vezani za Točak vremena čekali ponovno rođenje ako ne u snu? U snu koji postoji otkad i Točak. Upravo su tu bitisali Birgita, Gajdal Kejn, Rogoš Orlooki, Artur Hokving i svi ostali koje će Rog Valera pozvati da se bore u Tarmon Gai’donu.

Birgitina se kika zanjiha kad ova odmahnu glavom. „Nema ga nešto. Biće da ga je Točak ponovo izbacio negde. Dešava se to s vremena na vreme.“ U glasu joj se ču prizvuk brige i iščekivanja.

Ako je Birgita u pravu, negde u svetu rodio se dečak, plačljivo bepče koje još ne zna da su mu suđene pustolovine o kojima će se ispredati legende. Točak upliće junake u Šaru po potrebi, da je uobliče, posle čega će se vratiti u Svet snova da nastave čekanje. Tako je to kad je neko vezan za Točak. Pojavljivali su se tu, naravno, i novi junaci – muškarci i žene izuzetne hrabrosti – ali ko se jednom veže, ostaje zauvek vezan.

„A kad ćeš ti?“, upita Ninaeva. „Sigurno ćeš pričekati još koju godinu.“ Birgita i Gajdal su oduvek bili nerazdvojni, iz priče u priču, od Doba do Doba, u pustolovini i ljubavi koju čak ni Točak vremena nije prekinuo. Ona se uvek rađa posle njega; godinu, pet ili deset, ali uvek posle njega.

„Ne znam, Ninaeva. Vreme ovde nije kao ono najavi. Čini mi se da je od prošlog našeg susreta proteklo deset dana, a od onog s Elejnom samo jedan. Koliko je to bilo u vašem svetu?“

„Četiri i tri dana“, promrmlja Ninaeva. Ona i Elejna dolazile su da razgovaraju s Birgitom kad god mogu, što u poslednje vreme i nije bilo previše često, pošto su obično delile logor s Tomom i Džuilinom, a jedan je uvek stražario noću. Birgita je pamtila Rat Moći i Izgubljene. Njeni su životi bili kao sećanja na neke drage knjige iz davnina, više maglovita nego jasna. Doduše, to nije važilo za Izgubljene, a posebno ne za Mogedijen.

„Eto vidiš, Ninaeva. Protok vremena ovde može biti i mnogo drugačiji. Mogu proteći meseci do mog rođenja, ali moglo bi se dogoditi i za nekoliko dana. Ali to važi ovde, za mene. Na javi će proći godine.“

Ninaeva se trudila da prikrije nestrpljenje. „Onda ne smemo gubiti vreme. Jesi li videla nekog od njih posle našeg poslednjeg susreta?“ Nije morala da objašnjava na koga misli.

„I previše. Lanfear je, naravno, često u Tel’aran’riodu, ali videla sam i Rafhina, Samaela i Grendal. I Demandreda i Semirhag.“ Birgitin glas zazvuča napeto dok je izgovarala poslednje ime. Čak je ni Mogedijen, koja ju je otvoreno mrzela, nije plašila, ali Semirhag je bila nešto drugo.

Ninaeva se strese – zlatokosa joj je žena mnogo pričala o Semirhag – i iznenada shvati da na sebi ima debeli vuneni ogrtač s kapuljačom natučenom preko lica, na šta pocrvene, pa ponovo ostade samo u haljini.

„Nisu te videli?“, upita zabrinuto. Birgita je, uprkos tome što je dobro poznavala Tel’aran’riod, bila mnogo ranjivija od nje. Nije mogla da usmerava i svaki bi je Izgubljeni zgazio kao mrava a da i ne zastane, a ako nestane u ovom svetu, neće se više roditi ni u jednom drugom.

„Nisam baš toliko nevešta, a ni glupa, da tako nešto dopustim.“ Birgita se nasloni na svoj srebrni luk. Legenda veli da nikada nije promašila. „Toliko su zaokupljeni jedni drugima da ništa drugo ne primećuju. Videla sam Rafhina i Samaela, Grendal i Lanfear, kako vrebaju jedni druge. A Demandred i Semirhag uhode sve ostale. Nisam ih toliko viđala ni kad su bili slobodni.“

„Nešto smeraju.“ Od ozlojeđenosti Ninaeva stade da grize usnu. „Ali šta?“

„Još ne znam, Ninaeva. U Ratu Senke uvek su kovali nekakve zavere, što zajedno, što jedni protiv drugih, ali nikada za dobrobit sveta – ni ovog ovde, ni onog najavi.“

„Pokušaj da saznaš, Birgita, ali budi oprezna. Ne žaleći se.“ Izraz lica druge žene ostade nepromenjen, ali Ninaeva bi se mogla zakleti da joj ovo bilo smešno. Ta ludača je bila neoprezna baš kao Lan. Poželela je da je pita za Belu kulu i Sijuanine namere, ali Birgita nije mogla da vidi niti dodirne svet jave sve dok je Rog ne pozove. Samo izbegavaš da pitaš ono zbog čega si došla! „Jesi li videla Mogedijen?“

„Ne“, uzdahnu Birgita, „a nije da se nisam trudila. Obično mogu pronaći svakog ko je svojevoljno u Svetu snova. To se nekako oseti, kao da se oko svakog šire nekakvi talasi. A možda je to svest; zaista ne znam. Ja sam ratnica, a ne naučnica. Ili Mogedijen nije dolazila u Tel’aran’riod otkako si je porazila, ili...“ Zastala je, a Ninaeva požele da je spreči da izgovori ono što je slutila da sledi, ali Birgita beše previše jaka da bi prećutkivala neprijatnu istinu. „Ili zna da je tražim. Ume ta da se sakrije. Ne zovu je badava Pauk.“ U Doba Legendi, reč mogedijen je zaista označavala malog pauka koji plete mreže na skrovitim mestima, toliko otrovnog da njegov ujed ubija za tren oka.

Ninaeva iznenada oseti prisustvo skrivenih očiju i snažno se strese. Nije to bilo drhtanje. Samo se stresla. Svejedno, usredsredila je misli na tarabonsku haljinu da se ne bi nehotično obrela u oklopu. Bilo joj je dovoljno neprijatno ako bi joj se to desilo i kad je sama, a pogotovo pred hladnim plavim očima žene dovoljno odvažne da bude pratilja Gajdala Kejna.

„Možeš li da je pronađeš i kad pokušava da se sakrije, Birgita?“ Bila bi to velika usluga ako Mogedijen zna da je traže – baš kao da nekoga zamoli da naoružan prutom traži lava u visokoj travi.

Ratnica nije oklevala. „Možda. Pokušaću.“ Potom uze luk u ruku pa reče: „Moram da pođem. Ne bih volela da me ostale vide kad pristignu.“

Ninaeva je uhvati za mišicu ne bi li je zadržala. „Bilo bi lakše kad bi mi dopustila da im kažem. Tako bih mogla da ispričam Egveni i Mudrima ono što si mi rekla o Izgubljenima, a one bi to mogle da prenesu Randu. Birgita, on treba da zna...“

„Obećala si, Ninaeva.“ Plave oči bile su hladne kao led. „Pravila nalažu da nikome ne odamo da obitavamo u Tel’aran’riodu. Mnoga sam ih prekršila time što razgovaram s tobom, a još i više pomažući ti jer ne mogu da stojim po strani i gledam kako se boriš sa Senkom – i sama sam vodila tu borbu u više života no što mogu da se setim – ali ipak ću se truditi da poštujem što više pravila. Moraš održati obećanje.“

„Naravno da hoću“, uvređeno će Ninaeva, „osim ako me ti ne razrešiš obaveze. Ja te molim da...“

„Ne.“

I Birgita nestade. Ninaevina ruka je u jednom trenutku počivala na njenom rukavu, a u narednom zagrabi vazduh. Kroz misli joj prolete nekoliko psovki koje je čula od Toma i Džuilina, i to takvih da bi izbrusila Elejnu kad bi je uhvatila da ih samo sluša, a kamoli izgovara. Nije imalo svrhe da ponovo zove Birgitu, pošto ova verovatno ne bi došla. Ninaevi je preostajalo samo da se nada kako će se ratnica ponovo odazvati kad je ona ili Elejna budu pozvale. „Birgita! Održaću obećanje, Birgita!“

To je sigurno čula. Možda će do sledećeg susreta saznati nešto o Mogedijeninom kretanju. Ninaeva je gotovo priželjkivala da Birgita ništa ne otkrije, pošto bi se u suprotnom potvrdila njena sumnja da ta Izgubljena vreba negde u Tel’aran’riodu.

Glupačo! „Ako ne paziš na zmije, nemaš prava da se žališ kad te neka ujede!“ Zaista je želela da jednog dana upozna tu Elejninu Lini.

Prosto ju je gušio zjap puste dvorane. Bezbrojni ogromni, uglačani štabovi i osećaj da je neko posmatra iz tmine. Da je zaista bilo nekog, Birgita bi to znala.

Shvatila je da rukom poravnava svilenu tkaninu na bokovima, pa se usredsredi na haljinu ne bi li skrenula misli s nepostojećih očiju. Lan ju je prvi put video u suknu iz Dveju Reka, a ljubav joj je izjavio kad je nosila jednostavan vezeni haljetak. Poželela je da je vidi i u svili. Ne bi joj smetalo da je to on kradom posmatra.

Pred njom se pojavi veliko ogledalo i ona stade da se okreće i osvrće pred njim. Žuti nabori tesno su joj se pripijali uz telo, jasno ističući oblik onog što pokrivaju. Ženski krug u Emondovom Polju sad bi je pozvao na preslišavanje, pa nek je i sto puta Mudrost. Svejedno, ta haljina je prilično lepa. Sada, kad je bila sama, mogla je priznati sebi da se i te kako navikla da nosi tako nešto u javnosti.

Uživala si u tome, prebacila je samoj sebi. Nisi ništa bolja od devojčure u koju se Elejna, izgleda, pretvara! Ali haljina je i dalje lepa. A možda nije ni toliko bestidna koliko je ranije tvrdila da jeste. Makar nema izrez od vrata do kolena, kao ona koju nosi Prva od Majena. Dobro, možda Berelajnina haljina nije bila baš toliko otvorena, ali ipak je pokazivala mnogo više nego što je pristojno.

Čula je svakojake priče o odeći Domanki. Čak su je i Tarabonci smatrali nepristojnom. Uto se pripijeni svileni nabori pretvoriše u namreškani slap s uskim pojasom od upletenih zlatnih žica. Tkanina je bila veoma tanka. Ninaeva pocrvene. Tanušna. Štaviše, gotovo providna. Ova je haljina jamačno pružala mnogo više od nagoveštaja. Da ju je Lan video u njoj, ne bi naklapao o tome kako za njegovu ljubav prema njoj nema nade i kako ne želi da joj daruje korotu umesto venčanog dara. Jedan pogled bi bio dovoljan da mu krv uzavre. A onda bi...

„Šta to, za ime Svetlosti, imaš na sebi, Ninaeva?“, začu se zgranuti Egvenin glas.

Ninaeva se trže i okrete se, a kad se našla licem u lice s Egvenom i Melainom – baš je Melainu morala da dovede, mada ne bi bilo ništa bolje ni da je tu neka druga Mudra – ogledala više nije bilo, a ona je ne sebi imala tamnu vunenu haljinu iz Dveju Reka, debelu i podobnu za oštru zimu. Postiđena što se prepala – uglavnom samo zato što se prepala – hitro je, bez razmišljanja, vunenu haljinu zamenila domanskom paučinastom, a ovu još brže žutim naborima.

Lice joj je gorelo. Sigurno je napravila potpunu budalu od sebe. I to baš pred Melainom, tom prelepom Mudrom, duge crvenozlatne kose i bistrih zelenih očiju, koja ju je prethodni put naterala da oseti ljubomoru. Ninaevu je to bilo potpuno izbacilo iz ravnoteže. Egvena je tvrdila kako Aijelke nisu takve, ali Melaina nije prestajala da hvali Lanova ramena, šake i ruke. Odakle toj zelenookoj mački pravo da gleda njegova ramena? Naravno, ne sumnja ona u njegovu vernost, ali ipak je on muškarac, ona daleko, a Melaina nadohvat ruke... Odlučno je stavila tačku na takav sled misli.

„Je li Lan...?“ Osetila je kako joj lice gori. Zar ti je uvek jezik brži od pameti, ženo? Sad, međutim, nema povratka, ne pred Melainom. Kao da Egvenin zbunjeni osmejak nije dovoljan, crvenokosa se drznu da je pogleda s puno razumevanja. „Je li dobro?“ Trudila se da ostane mirna, ali glas joj beše napet.

„Dobro je“, odgovori Egvena. „Brine za tvoju bezbednost.“

Ninaeva tek tad shvati da zadržava dah i izdahnu. Pustara je dovoljno opasna i bez Kuladina i Šaidoa, a taj čovek ne zna za oprez. On brine za njenu bezbednost? Zar ta budala misli kako ona nije u stanju da vodi računa o sebi?

„Konačno smo stigli do Amadicije“, reče brzo, ne bi li se opravdala. Prvo dugačak jezik, a onda uzdasi! Taj mi je čovek pomračio um! Po licima drugih dveju nije se moglo reći je li ih zavarala. „Sad smo u selu Sijenda, istočno od Amadora. Belih plaštova ima na sve strane, ali nismo im zapali za oko. Neko drugi treba da nas brine.“ Morala je da povede računa šta govori pred Melainom – u stvari, da malčice tu i tamo iskrivi istinu – ali ipak im je ispričala o Rondi Makuri, njenoj neobičnoj poruci i pokušaju da ih zarobi. Pokušaju, pošto nije mogla pred Melainom da prevali preko usta da je krojačica u tome i uspela. Svetlosti, šta ja to radim? Nikada ranije nisam slagala Egvenu!

Navodni razlog za to – hvatanje odbegle Prihvaćene – svakako nije smela da pominje pred jednom Mudrom. One su mislile da su Ninaeva i Elejna punopravne Aes Sedai. A opet, nekako je morala da saopšti Egveni istinu. „Možda to ima veze s nekakvom zaverom u Andoru, Egvena, ali Elejna, ti i ja imamo nešto zajedničko i mislim da bi trebalo da budemo pažljive baš kao Elejna.“ Devojka lagano klimnu. Izgledala je zapanjeno, što je bilo potpuno prirodno, ali činilo se da je sve shvatila. „Dobro je što mi je ukus onog čaja bio sumnjiv. Zamisli, molim te, pokušala je da podmetne dvokoren nekom ko se ovoliko razume u trave.“

„Zavera unutar zavere“, promrmlja Melaina. „Mislim da je Velika zmija pravi znak za vas, Aes Sedai. Jednom ćete same sebi uskočiti u usta.“

„I mi imamo novosti“, reče Egvena.

Ninaeva nije razumela čemu žurba. Sigurno neću pustiti tu ženu da me izbaci iz ravnoteže, a pogotovo neću besneti na nju zato što vređa Kulu. Sklonila je ruku s kike. Prošao ju je bes kad je čula šta Egvena ima da joj kaže.

Kuladinov prelazak preko Kičme sveta bio je ozbiljna vest, a ništa manje to nije bila ni ona o Randovom napredovanju. Približavao se prolazu Džangai, a putovalo se od praskozorja do mraka, tako da je Melaina smatrala da će uskoro stići tamo. Stanje u Kairhijenu bilo je dovoljno loše i bez novog aijelskog rata, koji će sigurno izbiti ako on pokuša da ostvari svoj suludi naum. Suludi, nego šta. Ali ne još. On nekako mora da sačuva zdrav razum.

Koliko lije vremena prošlo otkako sam brinula kako da ga zaštitim?, ogorčeno je pomislila. A sad jedino želim da sačuva razum za Poslednju bitku. Ne samo zato, ali i zato. On je to što jeste. Svetlost me spalila, nisam ništa bolja od Sijuan Sanče i ostalih!

Potpuno ju je zapanjilo ono što joj je Egvena rekla o Moiraini. „Ona mu se

pokorava?“, upita zgranuto.

Elejna žustro zaklima glavom, obmotanom onom nemogućom aijelskom maramom. „Sinoć su se posvađali. Ponovo je pokušala da ga odgovori od prelaska Zmajevog zida i on joj je na kraju rekao da izađe i da se ne vraća dok se ne ohladi. Izgledala je kao da će progutati sopstveni jezik, ali ipak ga je poslušala. Izašla je i čitav sat stajala u mraku.“

„To nije u redu“, reče Melaina, čvršće vezavši maramu. „Muškarac ne sme da naređuje jednoj Aes Sedai, baš kao što ne sme ni Mudrima, pa makar bio i Kar’a’karn.“

„Potpuno se slažem“, reče Ninaeva, pa se ugrize za jezik. Šta mene briga što ju je naterao da igra kako on svira? I previše je bilo po njenom. Ali ipak nije u redu. Ne želim da budem Aes Sedai, već samo da naučim Lečenje. Hoću da ostanem to što jesam. Neka se on maje s naređivanjem. Svejedno, ipak nije u redu.

„Ako ništa drugo, sad bar razgovara s njom“, reče Egvena. „Donedavno bi se uskopistio čim mu se ona nađe u blizini. Ninaeva, on će pući koliko je pun sebe.“

„Nekada davno, kada sam mislila da me slušaš, kao Mudrost“, jetko će Ninaeva, „učila sam te kako se spuštaju otoci. Neće mu to škoditi, pa makar se dosad pretvorio i u nadobudnu volinu. Možda zato što upravo to i jeste. Čini mi se da kraljevi – a i kraljice – umeju da naprave budale od sebe kad zaborave šta su, iako dobro znaju ko su, mada je još gore kad znaju samo šta su, a zaborave ko su. Svakom takvom treba neko čiji će jedini posao biti da ga podseća da i kralj jede, znoji se i plače kao i najobičniji zemljoradnik.“

Melaina se i dalje obmotavala maramom, naizgled nesigurna da li da se složi, ali Egvena reče: „Trudim se, ali on ponekad kao da nije pri sebi, a i kad jeste, nemoguće je probiti se kroz njegovu oholost.“

„Daj sve od sebe. Neka što duže ostane pri sebi. To je najbolje za njega, a i za ostatak sveta.“

Zavlada muk. Ni njoj ni Egveni svakako se nije milio razgovor o mogućnosti da Rand poludi, a ni Melaina ne beše ništa voljnija za to od njih.

„Imam još nešto važno da vam kažem“, nastavi zatim Ninaeva. „Mislim da Izgubljeni nešto smeraju.“ To nije bilo kao da im je rekla za Birgitu. Ovako je ispalo kao da je ona sama videla Lanfear i ostale. Istini za volju, prepoznala bi samo Mogedijen, a možda i Asmodeana, iako ga je videla jedan jedini put, i to izdaleka. Nadala se da je nijedna neće pitati otkud zna ko je ko i odakle joj pomisao da se Mogedijen šunja unaokolo. Međutim, ispostavilo se da to uopšte nije trebalo da je brine.

„Jesi li se ti to smucala Svetom snova?“ Melainine oči pretvoriše se u zeleni led.

Ninaeva izdrža njen pogled, uprkos Egveninom žalostivom odmahivanju glavom. „Pa teško bih inače mogla da vidim Rafhina i ostale, zar ne?“

„Aes Sedai, malo znaš a mnogo bi htela. Nije trebalo ni to malo da te naučimo. Pravo da ti kažem, ponekad mi je žao što sam pristala i na ove susrete. Neuka žena nema šta da traži u Tel’aran’riodu.“

„Više sam naučila sama nego što ste mi vi ikad pružile.“ Ninaeva je s naporom zadržavala mir. „Sama sam naučila da usmeravam i ne vidim zašto bi s Tel’aran’riodom bilo drugačije.“ Ovo poslednje rekla je iz pukog inata. Zaista je sama naučila da usmerava, iako uopšte nije znala nego samo naslućivala šta je zapravo to što radi. Pre odlaska u Belu kulu, Lečenje joj je nekoliko puta pošlo za rukom, ali ona toga nije bila svesna dok joj Moiraina nije sve objasnila. Njene učiteljice u Kuli rekle su joj da upravo zbog toga i mora biti gnevna da bi usmeravala – sakrila je sopstvenu moć od sebe zato što je se bojala i samo bes može da razbije taj davno uvreženi strah.

„Ti si, dakle, jedna od onih koje Aes Sedai nazivaju divljakušama.“ U poslednjoj reči začu se nekakav prizvuk koji se, svejedno da li je to bilo sažaljenje ili podsmeh, Ninaevi uopšte nije dopao. Ta reč se u Kuli obično koristila kao uvreda. Naravno, među Aijelima nije bilo divljakuša. Mudre koje umeju da usmeravaju nalazile su svaku devojčicu s makar iskrom urođenog dara, koja će pre ili kasnije razviti moć, htela to ili ne. Takođe su tvrdile da pronalaze i devojčice bez iskre ali sposobne da uz odgovarajuću obuku nauče da usmeravaju. Nijedna Aijelka nije izgubila život pokušavajući da sama savlada tu veštinu. „Ti znaš koliko je opasno učiti Moć bez učitelja, Aes Sedai. Nemoj misliti da je sanjanje išta bezazlenije. Tu vladaju jednake opasnosti, ako ne i veće, za one koji petljaju bez predznanja.“

„Oprezna sam“, procedi Ninaeva. Nije došla da sluša pametovanje te aijelske žute lije. „Znam šta radim, Melaina.“

„Ne znaš ti ništa. Tvrdoglava si kao što je bila i ova kad je došla kod nas.“ Mudra se pri tom nasmeši Egveni gotovo blagonaklono. „Ukrotile smo njenu neobuzdanost i sada uči munjevitom brzinom. Naravno, ima još dosta mana.“ Egvenin zadovoljni osmeh iščeznu. Ninaeva je posumnjala da je upravo zbog tog osmeha Melaina dodala poslednju rečenicu. „Ako želiš da lutaš snovima“, nastavi Aijelka, „pridruži nam se. Ukrotićemo tvoju plahovitost i svašta te naučiti.“

„Hvala ti lepo, ali ne treba mene niko da kroti“, reče Ninaeva i ljubazno se osmehnu.

„Aan’alein će umreti ako se tebi nešto desi.“

Kao da se ledenica zari Ninaevi u srce. Tim su imenom Aijeli nazivali Lana. Na Starom jeziku to znači Jedan čovek, ili Usamljeni čovek, ili Čovek Koji Je Čitav Narod. Ponekad je teško naći tačan prevod sa Starog jezika. Aijeli su veoma poštovali Lana, kao čoveka koji nije odustajao od svog rata protiv Senke – neprijatelja koji mu je pobio čitav narod. „Prljavo se boriš“, promrmljala je.

Melaina izvi obrvu. „Zar se borimo? Ako je tako, onda znaj da u borbi postoje samo pobeda i poraz. Pravila protiv zadavanja povreda postoje samo u igrama. Obećaj mi da u snu nećeš raditi ništa dok ne pitaš neku od nas. Znam da Aes Sedai nikad ne lažu i zato bih volela da te čujem kako to kažeš.“

Ninaeva zaškrguta zubima. Nije joj bilo teško da to prevali preko usana. Nije morala da održi reč pošto Tri zakletve nju nisu obavezivale. Međutim, to bi značilo da je Melaina u pravu. Ninaeva u to nije verovala i nije želela ni slovo da izgovori.

„Neće ti ta ništa obećati, Melaina“, konačno progovori Egvena. „Kad se ovako zatvrdoglavi kao mazga, ne bi izašla iz kuće ni da joj pokažeš kako krov gori.“

Ninaeva je prostreli pogledom. Kao mazga, nije nego! A samo je odbila da je neko gurka kao krpenu lutku.

Melaina poćuta malo pa uzdahnu. „Neka ti bude, ali dobro zapamti, Aes Sedai: ti si u Tel’aran’riodu samo dete. Hajde, Egvena. Idemo.“ Ninaeva stiže još samo da primeti kako se Egveni lice u času izmenilo kao da joj je nešto smešno, a onda njih dve nestadoše.

Ninaeva iznenada shvati da joj se odeća promenila. Da ju je neko promenio. Mudre dovoljno znaju o Tel’aran’riodu da menjaju druge kao što mogu i sebe. Sada je na sebi imala belu košulju i tamnu suknju, ali za razliku od sukanja dveju žena što su upravo otišle, njena se završavala na pola butina. Nije imala ni cipele ni čarape, a kosa joj beše razdeljena u dve kike nad ušima, s upletenim žutim trakama. Kraj bosih joj je nogu ležala krpena lutka s nacrtanim licem. Čula je samu sebe kako škrguće zubima. To joj se jednom ranije već desilo i Egvena joj je objasnila da Aijeli tako oblače male devojčice.

Besno se vratila u žutu svilenu tarabonsku haljinu (ovog je puta bila još pripijenija) i šutnula lutku, koja odlete u vazduh i nestade. Sigurno je ta Melaina bacila oko na Lana. On je za Aijele junak. Visoki okovratnik pretvori se u čipku, a uski izrez produbi se ka grudima. Ako mu se ta žena samo osmehne. J Ako on...! Tad odjednom postade svesna da je izrez naglo počeo da joj se širi pa ga brže-bolje smanji – ali ne sasvim, već samo koliko da više ne crveni zbog njega. Haljina joj se toliko bila suzila da više nije mogla ni da se pomeri, pa se i za to pobrinula.

Znači, sad još treba i dozvolu da traži? Da moljaka Mudre kad god hoće nešto da uradi? Pa zar nije ona porazila Mogedijen? Tad su i te kako bile zadivljene, ali izgleda da su zaboravile.

A ako već ne može preko Birgite da sazna šta se dešava u Kuli, možda će naći način da to postigne sama.