Nebeski oganj

43 Ovde i sada

Narednog je jutra Rand još pre zore bio na nogama. Istini za volju, nije ni spavao, ali nije za to bila kriva Avijenda, iako je počela da se svlači pre no što je stigao da utrne svetiljke. Kad je on to ipak uradio, ona brže-bolje usmeravanjem upali jednu i nabusito mu reče kako on možda vidi u mraku, ali ona sigurno ne. Nije joj odgovorio. Nekoliko sati kasnije, jedva da je i primetio kad je ustala – otprilike jedan sat pre nego on – obukla se i izašla. Nije se setio čak ni da se zapita kuda je otišla.

Još su ga morile misli zbog kojih je čitave noći zurio u tminu. Ljudi će ginuti toga dana. I to mnogi ljudi, čak i ako sve krene kako treba. Sad više ništa nije mogao da promeni. Taj će dan proteći onako kako je utkano u Šari. Međutim, nikako nije mogao prestati da po glavi premeće odluke koje je doneo po dolasku u Pustaru. Da li bi, da je negde postupio drugačije, izbegao da završi ovde i sada? Možda neki drugi put. Kitnjasti patrljak koplja stajao mu je na opasaču, a mač u koricama beše skriven ispod prekrivača. A biće drugog puta. I to ne jednom.

Još se nije sasvim razdanilo kad poglavari dođoše da razmene pokoju reč i obaveste ga da su svi na svojim položajima i spremni za pokret. Ništa neobično. Međutim, na njihovim je kamenim licima ipak titrala čudna mešavina osećanja, nešto slično mračnom ushićenju.

Erimu se čak ote i osmeh. „Osvanuo je i dan kad ćemo videti kraj Šaidoa“, reče. Izgledao je kao da će zaigrati.

„Daće Svetlost“, reče Bael, glavom dotičući krov šatora, „da pre sumraka operemo koplja Kuladinovom krvlju.“

„Ne valja govoriti o onom što će biti“, promrmlja Han, mada i on beše sav ustreptao. „Neka sudbina odluči.“

Rand klimnu glavom. „Samo da ne izgine mnogo naših.“ Poželeo je da je to izrekao iz čistog čovekoljublja, ali mora da misli i na budućnost. Trebaće mu svako koplje da zavede red s ove strane Zmajevog zida. Njegov lični obračun s Kuladinom nije ništa važniji od bilo čega drugog.

„Život je san“, na to će Ruark, a Han i ostali zaklimaše potvrdno. Život je samo san, a svaki se san mora okončati. Aijeli nisu hrlili u smrt, ali nisu ni bežali od nje.

Kad su konačno pošli, Bael zastade. „Jesi li siguran u ono što si naložio Devicama? Sulin je razgovarala s Mudrima.“

Znači zato je Melaina bila onakva prema njemu. Po načinu na koji se Ruark osvrnuo bilo je očigledno da je i on razgovarao s Amis o tome.

„Svi ostali bez mnogo priče rade ono što im se kaže, Baele.“ To je bilo nepravedno s njegove strane, ali ovo nije igra. „Ako Device imaju posebne želje, Sulin treba da Se obrati meni lično, a ne da odmah otrči kod Mudrih.“

Da nisu bili Aijeli, Ruark i Bael bi verovatno otišli odmahujući glavom. Rand je pretpostavljao da će svaki od njih morati da se nasluša zvocanja svoje žene, ali tu nema pomoći. Ako su Far Dareis Mai nosioci njegove časti, neka je ovog puta odnesu tamo gde im on kaže.

Na Randovo iznenađenje, Lan se pojavio tek kada je i on sam bio spreman za polazak. Zaštitnički plašt mu je padao niz leđa, mreškajući sliku pri svakom pokretu.

„Gde ti je Moiraina?“ Rand je očekivao da će ovaj biti tik uz nju.

„Eno je u šatoru, brine se što neće moći da pomogne svim ranjenicima.“ Takav je bio njen izbor – neće moći da koristi Moć kao oružje, ali zato može da Leči. „Strašno je ljuti gubitak ljudskog života.“

„Sve nas to ljuti“, odbrusi mu Rand. Verovatno je i Egvena ljuta što ju je sklonio odatle. Smatrao je da ona nije dovoljno vična Lečenju, ali svejedno je mogla da pomogne Moiraini. Samo da se ne predomisli. „Reci Moiraini da se može obratiti Mudrima koje umeju da usmeravaju, ako joj zatreba pomoć.“ Međutim, tek je nekoliko njih znalo ponešto o Lečenju. „Neka se poveže s njima pa će moći da iskoristi njihovu snagu.“ Zastao je. Da li je ikada pričao s Moirainom o povezivanju? „Nisi došao da mi dojaviš da je ona zabrinuta“, reče nabusito. Ponekad mu je bilo teško da razluči šta je čuo od nje, šta od Asmodeana, a šta mu se javlja od Lijusa Terina.

„Došao sam da te pitam zašto si ponovo pripasao mač.“

„Moiraina me je to več pitala. Je l’ te ona poslala?“

Lan ne promeni izraz lica, ali ga grubo prekide. „Hoću da znam. Možeš da napraviš mač od Moći ili da ubijaš bez njega, ali ti si opet pripasao Čelik. Zašto?“

Rand se nesvesno uhvati za balčak mača. „Zato što nije pošteno tako koristiti Moč, a posebno protiv nekog ko ne ume da usmerava. Bilo bi to kao da se borim protiv deteta.“

Zaštitnik je neko vreme samo stajao i gledao ga. „Namerio si da sam ubiješ Kuladina“, reče konačno, potpuno ravnodušnim tonom. „Tvoj mač protiv njegovog koplja.“

„Nemam nameru da baš jurim za njim, ali ko zna šta će se dogoditi?“ Rand pokunjeno sleže ramenima. Neće ga tražiti, ali ako njegov uticaj na događaje ikada reši da mu krene naruku, neka mu dovede Kuladina na megdan. „Osim toga, ne bih čekao da on prvi nađe mene. Njegove su pretnje bile vrlo lične, Lane.“ Podigao je pesnicu i trznuo ruku napred, koliko da se iz grimiznog rukava pomoli zlatogriva Zmajeva glava. „Sve dok obojica imamo ovo na rukama, Kuladin se neće smiriti dok me ne ubije.“

Istini za volju, ni on se neće smiriti sve dok ijedan čovek pod kapom nebeskom ima Zmajeve. Trebalo bi da i s Asmodeanom završi kad i s Kuladinom. Ipak je on bio taj koji ga je obeležio. A opet, ne bi to uradio da nije bilo Kuladinovog bolesnog slavoljublja, koje ih je, zajedno s njegovim odbijanjem da se pokori aijelskim zakonima, na kraju dovelo tu gde su sada. A čak i da se sve to zanemari, on je odgovoran za Taijen i Selin, kao i za desetine razrušenih gradova i sela i bezbroj spaljenih imanja. Lešinari su se hranili nesagorelim telima njegovih žrtava. Ako je Rand zaista Ponovorođeni Zmaj i ako ima prava da od bilo kog naroda, a pogotovu kairhijenskog, zahteva da ga sledi, onda mora da kazni krvnika.

„Onda naredi da ga odmah ubiju“, grubo će Lan. „Pošalji stotinu ljudi, ili hiljadu, s jedinim zadatkom da ga nađu i dokusure. Samo ne budi toliko lud da se lično obračunavaš s njim. Dobar si s mačem, vrlo dobar, ali Aijeli se takoreći rađaju s kopljem i mačolomcem. Ubije li on tebe, sve je propalo.“

„Znači, treba da izbegavam borbu? Da li bi i ti tako učinio da nisi vezan za Moirainu? A Ruark, Bael i ostali?“

„Ja nisam Ponovorođeni Zmaj. Sudbina sveta ne zavisi od mene.“ Na trenutak mu bes iščile iz glasa. Bez Moiraine bi mogao da ide tamo gde se bije najljući boj. Izgledao je kao da pomalo čezne za tim.

„Neću srljati, Lane, ali ne mogu ni da bežim od svih.“ Ostaviće seanšansko koplje u šatoru. Ako pronađe Kuladina, ono bi mu samo smetalo. „Pođimo. Ostanemo li ovde još malo, Aijeli će sve obaviti bez nas.“

Na nebu je svetlelo još samo nekoliko zvezda a na istoku se već ukazivala jutarnja rumen. Međutim, nije ih to nateralo da zastanu. Device su okružile šator i stajale rame uz rame, okrenute ka njemu. Debeli prsten od žena u kadin’sorovima, toliko zbijenih da ni miš ne bi mogao da se provuče, pružao se niz padinu. Džedeena ne beše nigde na vidiku, iako je naredio gaisainima da ga osedlaju i dovedu mu ga.

Nisu tu bile samo Device. Dve žene u prvom redu na sebi su imale kabaste suknje i bele košulje, a kosa im beše vezana preklopljenim šalovima. Još je bilo previše mračno da im jasno razazna lica, ali nešto mu je u njihovom držanju govorilo da su to Egvena i Avijenda.

Sulin stade pred njega pre no što je stigao da ih pita šta to rade. „Došle smo da otpratimo Kar’a’karna do kule, gde će ostati s Egvenom Sedai i Avijendom.“

„Ko vas je na ovo nagovorio?“, oštro upita on. Jedan pogled na Lana bio je dovoljan da vidi kako ovaj ne zna ništa o tome. Čak se i u mraku videlo koliko je Zaštitnik zatečen. Doduše, to je trajalo tek trenutak – Lana ništa nije moglo dugo da čudi – i on se trgnu. „Trebalo je da Egvena već bude na putu ka kuli, gde bi je sačekale Device. Ona danas treba da uradi nešto veoma važno i stoga je neophodno da sve vreme bude dobro zaštićena.“

„Čuvaćemo je.“ Sulinin glas beše ravan kao daska. „A čuvaćemo i Kar’a’karna, koji nam je poverio svoju čast.“ Među Devicama se pronese žamor odobravanja.

„Tako je najbolje, Rande“, javi se Egvena. „Ako će jedna osoba upotrebom Moći skratiti bitku, tri će je skratiti još više, a ti si jači nego Avijenda i ja zajedno.“ Ovo poslednje je očigledno rekla preko volje. Avijenda je ćutala, ali je njeno držanje bilo sasvim rečito.

„Gluposti“, ljutnu se Rand. „Pustite me da prođem i uradite kako sam rekao.“

Sulin nije odustajala. „Far Dareis Mai čuvaju Kar’a’karnovu čast“, reče ona mirno, a ostale ponoviše. Nisu vikale, ali je toliko mnoštvo glasova prosto moralo da zvuči kao tutnjava. „Far Dareis Mai čuvaju Kar’a’karnovu čast. Far Dareis Mai čuvaju Kar’a’karnovu čast.“

„Rekao sam da me pustite da prođem“, oštro će on čim je i poslednji glas zamro.

Kao da im je rekao da sve ponove, one opet počeše. „Far Dareis Mai čuvaju Kar’a’karnovu čast. Far Dareis Mai čuvaju Kar’a’karnovu čast.“ Sulin je mirno stajala i gledala ga.

Uto mu se Lan primače pa jetko prošaputa: „Žena s kopljem i dalje je žena i nema te sile koja će je odvratiti od onog što je naumila. Popusti im da se ne bismo celog dana ovde preganjali.“ Zaštitnik zaćuta, pa dodade: „A na stranu to što su u pravu.“

Čim je mrmorenje ponovo prestalo, Egvena zausti da kaže nešto, ali Avijenda je uhvati za rame i nešto joj šapnu, pa ova odustade. Svejedno, znao je šta je htela. Htela je da mu kaže da je tvrdoglava budala ili već nešto slično.

Jedina je muka što se sad stvarno tako osećao. Njihov zahtev je zaista bio potpuno smislen. On nigde drugde ne bi bio ni od kakve pomoći, pošto je sad sve u rukama poglavara klanova i sudbine, a njemu bi jedino preostalo da jurca unaokolo nadajući se da će naleteti na Kuladina. S druge strane, ako ga kao ta’veren može naterati da mu sam dođe, nateraće ga da dođe bilo gde. Doduše, teško da će imati priliku da se nađu licem u lice s njim, s obzirom na to da je svaka Devica do poslednje dobila naređenje da čuva kulu.

Ali kako sad da posle tolikog bacakanja prizemlji i spase ono malo dostojanstva što mu je ostalo? „Zaključio sam da ću najkorisniji biti na kuli“, reče, sav crven u licu.

„Neka bude volja Kar’a’karnova“, podrugljivo će Sulin, kao da je to od početka bila njegova zamisao. Lan klimnu i ode, a Device se razmakoše samo koliko da mu naprave prolaz.

Potom se ponovo zbiše i krenuše, a Randu nije preostajalo ništa drugo nego da ide kud ga vode. Naravno, mogao bi da počne da usmerava, da ih oprlji Vatrom ili poobara Vazduhom, ali ne može tako da se ponaša prema onima koji su na njegovoj strani, a pogotovu ne prema ženama. Osim toga, nije bio siguran bi li ikako uspeo da ih natera da ga ostave na miru osim ako ih ne pobije, a možda ni tako. A ionako je shvatio da će najkorisniji biti na kuli.

Egvena, Avijenda i Sulin nisu putem rekle ni reč i bio im je zahvalan na tome. To je, naravno, delimično poticalo i od toga što su se trudile da ne slome vrat u mraku. S vremena na vreme mogao je da čuje Avijendu kako besno mrmlja nešto o suknjetini. Nijedna mu se nije rugala što je toliko lako popustio. Možda to čuvaju za posle. Ženama je najslađe da udare kad čovek već pomisli da je opasnost prošla.

Kada se drvena kula pomolila iz jutarnjeg sivila, Rand prekide tišinu. „Nisam ovo od tebe očekivao, Avijenda. Čini mi se da si jednom rekla da Mudre ne učestvuju u bitkama.“ Sećao se kako mu je to objašnjavala. Mudra može da netaknuta prođe kroz najžešći boj i da uđe u uporište svakog klana koji nije u krvnoj zavadi s njenim, ali nikada neće učestvovati u borbi, a pogotovu ne usmeravanjem. Pre njegovog dolaska u Pustaru, većina Aijela čak nije ni znala da neke Mudre mogu to da rade, iako se svašta pričalo o njihovim čudnim moćima, od kojih su neke prilično ličile na usmeravanje.

„Ja još nisam Mudra“, ljubazno odgovori ona i popravi šal. „Ako jedna Aes Sedai kao što je Egvena može ovo da radi, onda mogu i ja. Ovo jutros sam izvela dok si ti još spavao. Razmišljam o tome još otkako si prvi put zatražio Egveninu pomoć.“

Sada je već bilo dovoljno svetla da vidi da je Egvena pocrvenela. Kada je shvatila da je on gleda, saplela se i sigurno bi pala da je nije uhvatio za ruku. Otrgla se i ne pogledavši ga. Izgleda da njene žaoke ne moraju da ga brinu. Počeli su da se kroz retku šumu penju ka kuli.

„Zar nisu pokušale da te spreče? Mislim na Amis, Bair i Melainu.“ Znao je da nisu. Da jesu, ona sad ne bi bila tu.

Avijenda odmahnu glavom pa se namršti. „Dugo su razgovarale sa Sorileom pre no što su mi rekle da učinim kako smatram da je ispravno. Obično mi kažu da učinim ono što one smatraju da je ispravno.“ Pogledala ga je iskosa, pa dodala: „Melaina je jednom rekla da ti sve promeniš.“

„Tako je“, reče on, pa spusti stopalo na prvu prečagu lestvi. „Tako mi Svetlosti, potpuno je u pravu.“

S platforme je čak i golim okom pucao veličanstven pogled na šumovita brda. Drveće je bilo dovoljno gusto da prikrije Aijele dok se prikradaju Kairhijenu (većina je sigurno već bila na položajima), ali zora već beše počela da kupa grad zlatnom svetlošću. Kroz jednu napravu sa sočivom video je goletne padine oko reke, savršeno mirne i, reklo bi se, bez ikakvog nagoveštaja života. To, međutim, neće potrajati. Tamo negde se kriju Šaidoi. Ali i te kako će se razotkriti kad im on pošalje... Šta? Loptaste munje? Šta god odabrao, to mora biti nešto što će dovoljno rastrojiti neprijatelja pre no što Aijeli napadnu.

Egvena i Avijenda su isprva naizmenično gledale kroz drugu drvenu cev, zastajući tek koliko da tiho razmene pokoju reč, a u jednom trenutku počeše samo da razgovaraju. Kada su završile, klimnuše jedna drugoj u znak odobravanja pa se okrenuše ka Kairhijenu i položiše ruke na grubo tesanu ogradu platforme. Rand poče da se ježi. Jedna od njih počela je da usmerava, a možda čak i obe.

Najpre je primetio vetar koji duva ka gradu. Nije to bio povetarac, već prvi pravi vetar koji je osetio otkako su stigli u ovu zemlju. Potom iznad Kairhijena počeše da se navlače oblaci, iz trena u tren sve tmurniji, veći i uskomešaniji. Ali samo iznad Kairhijena i Šaidoa i nigde više, dok je ostatak neba dokle pogled seže bio plav i vedar, s tek nekoliko visokih beličastih pramičaka. Začu se i grmljavina, duga i postojana, a onda iz oblaka sunu munja, nalik izlomljenoj srebrnoj liniji, koja zapara padinu podno grada. Još se dve ukazaše pre no što je prasak prve dopro do platforme. Munje su divljale po nebu, ali su udari groma bili pravilni kao otkucaji srca. Onda se najednom mestu, a uskoro i na još jednom, tlo iznenada samo od sebe raspuče i zemlja polete pedeset stopa u visinu.

Rand nije znao koja od njih dve to radi, ali shvatio je da su čvrsto rešile da isteraju Šaidoe iz skrovišta. Kucnuo je čas da im se i on pridruži ili da ne uradi ništa. Prigrlio je saidin. Ledena vatra ošinu obode Praznine oko onoga što je nekada bio Rand al’Tor. Nije se ni osvrnuo na lepljivi glib koji je curio iz mutne zaošijane bujice Moći i pretio da ga proguta.

S tolikog su rastojanja njegove moći bile ograničene. U stvari, ovo mu je otprilike bio krajnji domet bez angreala ili sa’angreala. Verovatno su upravo zato njih dve slale samo po jedan grom na zemlju. Ako je njemu ovo teško, njima je sigurno teže.

Kroz Prazninu mu dolete neko sećanje, ali ne njegovo već Lijusovo, te se nije obazirao na njega. Odmah je počeo da usmerava i na vrhu jednog tfrega, otprilike pet milja od njih, stvori se vatrena lopta nalik uskomešanoj masi bledožutog plamena. Kada se ugasila, i bez naprave sa sočivom se videlo da je brdo sada niže i potpuno crno na vrhu, kao da se rastopilo. Možda bi njih troje i sami mogli da se izbore s Kuladinom.

Ilijena, ljubavi moja, oprosti mi!

Praznina zadrhta i Rand se na trenutak nađe na rubu propasti. Talasi Jedne moći počeše da ga lome iznutra, a onaj glib stade da mu očvršćava oko srca, nalik nekakvom smrdljivom kamenu.

Dok je pokušavao da se smiri i da održi Prazninu, toliko je grčevito stiskao ogradu da su mu prsti pobeleli. Posle toga je odbijao svaku misao koja mu se javljala u glavi i usredsredio se na usmeravanje, a onda počeo redom da sažiže brda oko grada.

Met je stajao među drvečem na vrhu jednog brda, držao Kockicu za njušku da slučajno ne zarže, i gledao kako s juga bar hiljadu Aijela nadire prema njemu. Sunce što se tek beše promolilo iznad obzorja s boka je obasjavalo ratnike u trku. Noćna toplina povlačila se pred vrelinom dana. Vazduh će uskoro biti usijan. Met je već bio znojav.

Aijeli ga još ne behu primetili, ali uopšte nije sumnjao da će se to desiti bude li još samo malo ostao tu gde jeste. Bilo mu je gotovo potpuno svejedno što su ovi najverovatnije na Randovoj strani – ako Kuladin ima ljude na jugu, biće to vrlo zanimljiv dan za sve koji su dovoljno glupi da se zadese usred bitke – pošto nije imao ni najmanju nameru da im dopusti da ga vide. Zbog nepažnje je nešto ranije zamalo imao bliski susret sa strelom. Odsutno je dotakao prorez na ramenu kaputa. Bio je to neki dobar strelac, s obzirom da se meta kretala među drvećem, mada bi mu se više divio da je gađao nekog drugog.

Ni za trenutak ne skidajući pogled s Aijela, počeo je da se povlači s Kockicom još dublje u šiblje. Želeo je da uoči ako ga primete i ubrzaju korak. Pričalo se da Aijeli mogu da stignu konja u trku i Met je hteo da obezbedi sebi pristojnu prednost za slučaj da to zaista i pokušaju.

Ubrzao je korak tek kad više nije mogao da ih vidi i poveo Kockicu niz padinu s druge strane, a onda uzjahao i pošao na zapad. Predostrožnosti nikad nije previše ako čovek namerava da preživi takav dan na takvom mestu. Jahao je i mrmljao sebi u bradu. Šešir je natukao na oči a koplje mu beše prebačeno preko sedla. Zapad. Ponovo.

Dan je počeo dobro, dva sata uoči svitanja, pošto je Melindra otišla na nekakvo okupljanje Devica. Uverena da on spava, nije ga ni pogledala dok je izlazila, mrmljajući nešto o „Kar’a’karnu“, „časti“ i „Far Dareis Mai na prvom mestu“. Zvučala je kao da se sama sa sobom raspravlja, ali Metu je zaista već bilo potpuno svejedno da li je naumila da Randa kuva ili peče. Čim je izašla, on stade da puni bisage. Niko nije obraćao pažnju na njega dok je osedlavao Kockicu i kad je krenuo ka jugu. Dobar početak. Doduše, nije očekivao da će na svakom koraku viđati povorke Taardada, Tomanela i svih ostalih klanova. Nije ga tešilo to što je njihovo kretanje uglavnom odgovaralo onome što je predlagao Lanu. Hteo je da ide na jug, a oni su ga uporno potiskivali ka Algueniji. Ka poprištu bitke.

Milju-dve dalje, poterao je Kockicu uzbrdo i zaustavio se u šumarku na jednom grebenu. To brdo beše više od okolnih, tako da je imao sasvim dobar pogled. Ovoga puta nije video nijednog Aijela, ali povorka koja je vijugala između brda ne beše ništa bolja. Na čelu je, iza šarenih plemićkih barjaka, išla tairenska konjica, a na malom odstojanju iza nje reka kopljanika, slična kakvoj bodljikavoj zmiji. Za njima su, takođe malo odmaknuti, napredovali kairhijenski konjanici sa svom silom zastava, zastavica i konova. Ovi poslednji se nisu kretali ni u kakvom određenom poretku, tako da su plemići morali da se saginju i izvijaju kako bi razgovarali jedni s drugima, ali bar su s bokova bili zaštićeni kopljanicima. Svejedno, čim i oni prođu, njemu će put ka jugu konačno biti čist. I neću se zaustavljati sve dok ne budem na pola puta do prokletog Erinina!

Krajičkom oka uhvatio je nekakav pokret daleko ispred povorke. Ne bi ništa ni primetio da se nije nalazio na uzvišenju, ali bio je siguran da konjanici ništa nisu videli. Iz bisaga je iščeprkao napravicu sa sočivom – Kin Tovere voli da se kocka – pa pogleda ponovo i tiho zazvižda. Bili su to Aijeli – i to u ne manjem broju od Tairenaca i Kairhijenjana – a ako i nisu bili Kuladinovi, svakako su hteli da prirede iznenađenje, pošto su ležali pritajeni u suvom lišću i sparušenom grmlju.

Počeo je da dobuje prstima po butini. Uskoro će na sve strane biti leševa, ali ne mnogo aijelskih. Mene se to ne tiče. Ja s ovim nemam ništa, otišao sam i idem na jug. Rešio je da sačeka malo, pa da se izvuče dok oni dole budu imali preča posla.

A onaj Vejramon – prethodnog je dana saznao ime sedobradog plemića – potpuna je budala. Sigurno nema ni prethodnicu ni izviđače, inače bi znao šta ga čeka. A kad je već kod toga, zbog rasporeda brda i zakrivljenosti doline ni Aijeli nisu mogli da vide povorku, već samo tanku koprenu prašine koja se diže u nebo. Sigurno imaju izviđače pa su se zato sakrili, pošto je malo verovatno da čuče tamo tek onako.

Odsutno zviždućući Ples s Crnim Džekom, ponovo je pogledao kroz cevčicu i osmotrio okolna brda. Da. Aijelski zapovednik je postavio izviđače tako da lako mogu da dojave dolazak povorke. Međutim, čak ni oni još nisu mogli ništa da vide. Tek za nekoliko minuta prvi će Tairenci izbiti na videlo, ali dotle...

Prosto se zaprepastio kad je shvatio da već uveliko galopira niz padinu. Šta ja to radim, za ime Svetlosti? Pa ne može samo da stoji i mirno gleda kako toliki ljudi odlaze u smrt kao živina pod nož. Upozoriće ih. I ništa više. Reći će im šta ih tamo čeka, a onda put pod noge.

Kairhijenski konjanici su ga, naravno, videli još pre no što je stigao do podnožja padine, a i čuli su topot Kockičinih kopita. Nekolicina ih spusti koplja. Metu se baš nije mililo dva pedlja oštrog čelika uperenog u njegova prsa, a pogotovu ne tri takva komada, ali usamljeni jahač, ma koliko sumanuto gonio svog konja, očigledno ne predstavlja nikakvu opasnost. Skloniše se da mu naprave prolaz, a on jurnu pravo ka kairhijenskim plemićima vičući: „Stanite! Odmah! To je naređenje gospodara Zmaja! Ako ne poslušate, usmeriće vam glavu u stomak i nateraće vas da doručkujete sopstvena stopala!“

Zario je pete u Kockičine sapi i konj još brže jurnu. Met se osvrnu samo da vidi jesu li ga poslušali. Jesu, mada su bili prilično zbunjeni. Aijeli još nisu mogli da ih vide, a kad se prašina bude slegla ni po čemu neće znati da su Tairenci i Kairhijenjani tu. Polegao je po Kockičinim leđima i počeo da ga žestoko šiba šeširom dok su se probijali kroz pešadiju.

Nemam vremena da čekam Vejramona da prenese naređenja. Samo to je u pitanju. Upozoriće ih i onda nastavlja svojim putem.

Pešadija je marširala podeljena u čete od dvestotinak kopljanika a svaku je predvodio zapovednik na konju, dok je na začelju stupalo pedesetak strelaca s lukovima i samostrelima. Uglavnom su ga znatiželjno posmatrali kako mahnito juri ka čelu, ali niko nije čak ni zastao. Pokoji zapovednik je propeo svog konja da vidi kud žuri nepoznati jahač, ali niko ne napusti svoje mesto u stroju. Dobra disciplina. To će im trebati.

Na začelju tairenske vojske išli su Branioci Kamena, kao i obično u prsnicima, s nabranim crno-zlatnim prugastim rukavima. Raznobojne perjanice na kacigama s obodom označavale su činove, dok su obični vojnici takođe imali prsnike, ali su im rukavi bili u bojama plemića kojima su pripadali. Na samom čelu jahali su lordovi odeveni u svilu i bogato ukrašene prsnike, a velike su im perjanice bile bele. Barjaci su im se vijorili na jutarnjem povetarcu.

Kada je izbio na čelo povorke, Met toliko naglo okrete Kockicu da se životinja zatetura postrance. „Stojte, u ime gospodara Zmaja!“, viknuo je.

To mu je izgledalo kao najbolji način da ih zaustavi, ali na tren mu se ipak učinilo da će ga mirno pregaziti. Međutim, u poslednjem trenutku mladi plemić kojeg je video ispred Randovog šatora podiže ruku i odjednom svi stadoše da povlače uzde a povorkom se pronese žamor naređenja. Vejramon nije bio tu. Nijedan plemić ne beše više od deset godina stariji od Meta.

„Šta ovo treba da znači?“, upita onaj koji je naredio da stanu. Toliko je bio zabacio glavu kako bi ga oholo pogledao preko špicastog nosa, da je izgledalo kao da će ga svakog časa ubosti svojom šiljatom bradom. Opšti utisak je jedino donekle kvario znoj koji mu je lio niz lice. „Gospodar Zmaj mi je lično izdao naređenje“, reče. „Ko si ti da...?“

Ućutao je kad ga je drugi plemić zgrabio za rukav i počeo užurbano da mu šapuće. Rumeni Estean je izgledao kao da se kuva pod kacigom, a i prilično iznureno – pričalo se da su ga Aijeli dobro namučili u vezi s podacima o gradu. Još u Tiru se kartao s Metom i vrlo je dobro znao ko je on. Jedino su njemu ukrasi na prsniku bili okrnjeni. Ostali plemići dotle nisu radili ništa drugo osim što su se šepurili. Ali ne zadugo.

Onaj šiljonosi spusti bradu dok je slušao, a kad je Estean završio, on se ponovo obrati Metu, ali sada mnogo uljudnije. „Nisam želeo da te uvredim... hm... plemeniti Mete. Ja sam Melanril, od kuće Asegora. Kako mogu da pomognem gospodaru Zmaju?“ Odmereni ton ustupi mesto oklevanju dok je izgovarao ovo pitanje, ali tu se Estean umeša u razgovor.

„Zašto da stanemo? Znam da nam je gospodar Zmaj naredio da se držimo po strani, Mete, ali, duše mi, ja nemam obraza da sedim i gledam kako se samo Aijeli bore. Zašto nam je povereno samo da gonimo neprijatelja kad sve bude gotovo? Osim toga, otac mi je u gradu i ja ću...“

Ućutao je kad ga Met preseče pogledom. Te budale nisu uspele čak ni da odu tamo gde je trebalo. Međutim, sad više nisu mogli da se vrate. Čak i ako Melanril pristane – a naoko se ne bi reklo da je voljan na tako nešto, pa makar naređenje zaista poticalo od samog Zmaja – bilo bi to potpuno uzaludno. Ako povorka počne da se okreće, aijelski osmatrači će odmah znati da su otkriveni i napad će verovatno uslediti dok se Tairenci još budu mimoilazili s Kairhijenjanima. Nastao bi isti pokolj kao da su uleteli u zasedu.

„Gde je Vejramon?“

„Gospodar Zmaj ga je poslao u Tir“, oprezno odgovori Melanril, „da se nagodi s ilijanskim piratima i razbojnicima iz Mareda. Naravno, nije mu se išlo, iako je to velika odgovornost, ali... Oprosti, plemeniti Mete, ali ako te je gospodar Zmaj poslao, kako to da ne znaš...“

Met ga prekide. „Nemoj ti mene da plemenitaš. A ako te zanima šta Rand kome govori, to pitaj njega.“ To je momčića spustilo na zemlju, pošto mu sigurno ni nakraj pameti nije bilo da gospodara Zmaja pita bilo šta. Vejramon jeste budala, ali bar je znao šta je prava bitka. S izuzetkom Esteana, koji je izgledao kao vreća krompira privezana za sedlo, jedina borba koju je ova banda videla bila je kafanska tuča. I možda poneki dvoboj. Silna vajda od toga! „Slušajte dobro. Čim prođete između ona dva brda tamo, Aijeli će se stuštiti na vas kao lavina.“

Bilo je isto kao da im je rekao kako idu na bal i kako sve žene umiru od želje da upoznaju podmladak tairenskog plemstva. Na licima im se prvo ukazaše žudni osmesi, a onda počeše da propinju konje i mlate jedni druge po ramenima, hvaleći se koliko će neprijatelja da ubiju. Estean ostade po strani i samo s uzdahom proveri nije li mu se slučajno mač zaglavio u koricama.

„Ne gledajte tamo!“, prasnu Met. Kakve budale! Još će i u napad da krenu! „Gledajte ovamo. U mene!“

Samo ih je činjenica da je on Randov prijatelj naterala da ga poslušaju. Melanril i ostali, svi do jednog u novim novcijatim prsnicima, nestrpljivo se namrštiše, ne shvatajući zašto ih taj čovek ne pušta da lepo odu i pobiju aijelske divljake. Da su smeli, sigurno bi pregazili i njega i Kockicu.

Mogao je da ih pusti da jurišaju. Izveli bi to u naletima, ostavljajući kopljanike i kairhijensku konjicu za kraj, pod uslovom da se ovi ne uskopiste kad saznaju šta se dešava pa i sami krenu. Izginuli bi svi do jednog. Njemu bi najpametnije bilo da ih ostavi i ode na drugu stranu. Muka je jedino u tome što bi Aijeli, čim vide da ove budale znaju za zasedu, mogli da im doskoče tako što će im krenuti u susret i napasti ih s boka. U tom slučaju, on ne bi bio bezbedan.

„Gospodar Zmaj vam poručuje da nastavite lagano istim putem, kao da nigde na vidiku nema nijednog Aijela. Čim i kopljanici prođu kroz prolaz, neka se rasporede oko vas.“

„Šta?“, pobuni se Melanril, a i ostali zagunđaše. Jedino je Estean zamišljeno posmatrao Meta. „Sramotno je kriti se iza smrdljivih...“

„Samo ti tako uradi“, reče Met, priteravši Kockicu bliže Melanrilovom konju, „inače će te, ako i preživiš Aijele, ubiti Rand. A od onog što ostane iza njega, ja ću napraviti kobasicu!“ Ovo se previše oteglo. Aijeli se sigurno pitaju o čemu toliko pričaju. „Uz malo sreće, proći ćete pre nego što vas Aijeli pobiju. Ako imate konjičke samostrele, upotrebite ih, a ako ih nemate, držite se zajedno. Imaćete prilike da se borite i znaćete kad je pravi čas za to, ali ako krenete prerano...!“ Prosto je osećao kako vreme curi.

Oslonio je donji kraj svog koplja na uzengiju i pojahao ka kraju povorke. Kad se osvrnuo preko ramena, video je da ga Melanril i ostali gledaju i raspravljaju se. Ako ništa drugo, bar nisu jurnuli kao bez glave.

Zapovednik kopljanika bio je bledunjavi, mršavi Kairhijenjanin, za pola glave niži od Meta, a jahao je na sivom škopcu koji je izgledao kao da je odavno zreo za ispašu. Zvao se Daerid i imao je oštar pogled, slomljen nos i tri ogromna ožiljka na licu, od kojih jedan beše prilično svež. Kad je skinuo zvonastu kacigu da razgovara s Metom, videlo se da mu je prednji deo glave izbrijan. Ne, taj nije plave krvi. Možda je pre početka građanskog rata služio u vojsci. Da, njegovi ljudi znaju da se kreću u formaciji „jež“. Nije se borio s Aijelima, ali jeste s razbojnicima i andorskom konjicom. Nagovestio je i da se tokom borbe za presto borio protiv drugih Kairhijenjana. Nije zvučao kao da žudi za borbom, ali ni plašljivo. Bio je to čovek koji radi ono što mu se kaže.

Met produži ka začelju, a povorka nastavi da napreduje odmerenim hodom. Osvrnuo se da se uveri da tairenska konjica ipak nije odjurila u boj.

Poterao je Kockicu u laki kas. Činilo mu se da oseća aijelske poglede na leđima, kao i da se pitaju šta je rekao plemićima, kuda sad ide i zašto. Ja sam obični glasnik koji je preneo poruku i sada se vraća. Nemam zašto da brinem. Iskreno se nadao da će Aijeli to da pomisle, ali nije se opustio sve dok nije bio siguran da ga više ne mogu videti.

Kairhijenjani su i dalje stajali tamo gde ih je ostavio, i još uvek su ih štitili kopljanici. Barjaci i konovi bili su načičkani oko plemića, čak i po deset na jednoga. Uglavnom su imali jednostavne prsnike, a čak i oni s pozlatom ili ukrasima od srebra bili su olupani kao da ih je pravio pijani kovač. Daeridovo je kljuse u poređenju s njihovima izgledalo kao Lanov borni konj. Mogu li oni uopšte da urade ono što se od njih očekuje? S druge strane, lica im behu mirna a pogled odlučan.

Izbio je na čistinu i Aijeli ga više nisu mogli videti. Sad može mirno da nastavi svojim putem. Naravno, čim i ovima objasni šta se od njih očekuje. Ostale je več poslao u aijelsku klopku, pa nema smisla da ovi ostanu uskraćeni.

Talmanes od kuće Delovind bio je niži čak i od Daerida i ne više od tri godine stariji od Meta, ali je predvodio Kairhijenjane, iako je u njihovim redovima bilo i dosta starijih plemića. Njegov je kon imao tri žute zvezde na plavoj pozadini, a na barjaku se vijorila crna lisica. Pogled mu beše bezizražajan kao i Daeridov, a svojim je držanjem podsećao na smotani korbač. Imao je krajnje jednostavan mač i oklop. Rekao je jedino svoje ime, a onda nastavio da pažljivo sluša Meta, dok mu je ovaj izlagao plan blago se povivši u sedlu kako bi vrhom koplja s dugačkom oštricom iscrtavao linije u tlu.

Ostali kairhijenski plemiči okupili su se oko njih, ali nijedan ne beše toliko čvrstog kova kao Talmanes, koji je ćutke proučavao Metov crtež, ali i njegovu odeću, šešir, pa čak i koplje. Kako nije progovorio ni kad je izlaganje završeno, Met nestrpljivo dreknu: „Pa? Baš me briga šta misliš o ovome, ali prijatelji će ti se svakoga časa naći do guše u sosu.“

„Tairenci nisu moji prijatelji. A Daerid je... koristan. To ga ne čini prijateljem.“ Okupljeni plemići zakikotaše se na ovu opasku. „Povešću polovinu ljudi ako ti povedeš ostale.“

Talmanes skide oklopnu rukavicu i pruži mu ruku, ali Met se samo tupo zapilji u nju. Zar on? Da vodi nekog? Ja sam kockar, a ne vojnik. I ljubavnik. Sećanja na neke davne bitke ispuniše mu glavu, ali on uspe da ih nekako potisne. Sad još samo treba da odjaše svojim putem. Ali onda će Talmanes možda ostaviti Esteana, Daerida i ostale na cedilu. A oni su se uzdali u Metov plan. Svejedno se iznenadio kad je čvrsto stisnuo mladićevu ruku i rekao: „Samo ti budi tamo gde treba i ništa ne brini.“

Talmanes umesto odgovora stade da hitro izvikuje imena. Prozvani plemići pojahaše ka Metu zajedno sa svojim barjaktarima i pratnjom, tako da je na kraju sa sobom imao četiristotinak ratnika. Talmanes ni posle toga nije imao šta da kaže, nego je kasom poveo svoj deo ljudi ka oblaku prašine na zapadu.

„Držite se zajedno“, reče Met svojima. „Napadate kad vam ja to naredim i povlačite se kad ja naredim. Budite što tiši možete.“ Kada su krenuli, čulo se jedino škripanje sedala i topot kopita, ali niko nije rekao ni reč, niti ga bilo šta zapitkivao.

Gledao je kako šareni barjaci i konovi zamiču iza brda i nestaju u dolini. Kako je uspeo da se uvali u ovo? A trebalo je da sve bude prosto ko pasulj. Reci šta imaš i beži. Svaki mu je naredni korak izgledao sitno i potpuno beznačajno, sve dok se na kraju nije našao u blatu do pasa, kad čoveku ne preostaje ništa drugo do da nastavi. Nadao se da ga Talmanes neće izneveriti. Taj ga momak čak ni za ime nije pitao.

Dolina je vijugala i granala se, ali on je zahvaljujući urođenom osećaju za prostor postojano napredovao ka severu. Isto tako je, primera radi, savršeno dobro znao na kojoj su strani jug i bezbednost, a on se uopšte nije kretao u tom smeru. Tamo negde, u pravcu grada, gomilali su se tamni oblaci kakve odavno nije video. Kiša će konačno prekinuti sušu – što će obradovati zemljoradnike, ako je koji još ostao – i makar malo sabiti prašinu, što je dobro za konjanike, jer se neće prerano odati. A možda će, ako počne da pljušti, Aijeli dići ruke od svega i otići kući. Uz to se i vetar pojačao, unoseći malo svežine.

Iza grebena se začuše zvuci borbe, povici i vriska. Počelo je.

Met okrete Kockicu pa poteže koplje i zamahnu levo i desno. Iznenadio se kad se Kairhijenjani poslušno podeliše u dve kolone. Taj je pokret načinio nagonski, kao da ga se sećao iz nekog drugog vremena i s nekog drugog mesta, ali ovi su ljudi bili iskusni ratnici. Poterao je Kockicu lakim hodom između retkog drveća, a dve kolone pođoše za njim.

Kada je izbio na vrh brda, prvo mu je laknulo, pošto je na susednoj padini ugledao Talmanesa i njegove ljude. A onda je opsovao.

Daeridovi ljudi su napravili „ježa“ u vidu šume šiljaka od četiri reda kopljanika prošaranih strelcima, raspoređenih u obliku šupljeg četvorougla. Ma koliko nasrtali, Aijeli nikako nisu mogli da im se približe, tako da su oni sa samostrelima mogli nesmetano da ciljaju. Ginuli su i jedni i drugi, ali su kopljanici čim neko padne zbijali redove, zbog čega se četvorougao polako smanjivao. Naravno, ni Šaidoi nisu popuštali.

U unutrašnjosti četvorougla nalazili su se Branioci i otprilike polovina tairenskih plemića s pratnjom. Polovina. Eto, zato je opsovao. Ostali su bili jurnuli na Aijele, gde su sekli i probadali, sami ili u grupicama od po pet do deset ljudi. Na desetine konja bez jahača svedočilo je koliko im dobro ide. Melanril je – ostavši odsečen, samo sa svojim barjaktarem – mlatarao mačem oko sebe. Dvojica Aijela jurnuše napred i spretno mu posekoše konja, koji se sruči i zatrese glavom. Met je bio siguran da je životinja vrisnula, ali to se nije čulo od graje. Trenutak kasnije, Melanril je nestao pod kopljima grupe ratnika u kadinsorovima. Barjaktar mu je poživeo samo nekoliko trenutaka duže.

Tako mu i treba, pomisli Met. Uspravio se u uzengijama i visoko podigao koplje, a onda njime zamahnuo napred i povikao: „Los! Los kabađrin!“ Poželeo je da povuče te reči, ali ne zato što su bile na Starom jeziku. U dolini je ključalo kao u kotlu, ali svaki je Kairhijenjanin, čak i da nije znao da to znači „konjica, juriš“, razumeo njegov pokret, tim pre što se on onda vratio u sedlo i zario pete u konjske sapi. Ni to nije želeo, ali sad već više nije imao nikakvog izbora. On je poslao sve te ljude tamo – možda bi se poneko i izvukao da ih je pustio da se okrenu i pođu natrag – i upravo mu zato ne beše preostalo ništa drugo.

Barjaci i konovi zalepršaše kad Kairhijenjani jurnuše za njim izvikujući borbene pokliče, očigledno se trudeći da ga podražavaju, iako je on zapravo urlikao: „Krv vam poljubim i krvavi pepeo!“ Talmanes je na svojoj strani doline učinio isto što i on.

Sigurni da su opkolili sve mokrozemce, oni iz Šaidoa ništa nisu primetili sve dok ne beše prekasno. Baš tada su i gromovi počeli da udaraju. E, posle toga je postalo zaista čupavo.