Nebeski oganj

31 Daleka mećava

Ulice Ejanroda pružale su se potpuno pravo i sekle su se pod pravim uglom, čak i po cenu da su zbog toga prosecane kroz okolna brda, pretežno uređena u vidu skladnih terasa podzidanih kamenom. Građevine sa škriljčanim krovovima izgledale su nekako ćoškasto, kao da su cele bile u uspravnim linijama. Ejanrod nije pao pod Kuladinom pošto u gradu više nije bilo nikoga kada su Šaidoi stigli. Svejedno, kuće su sada mahom bile pretvorene u zgarišta, baš kao i većina mermernih trospratnica s balkonima, koje su, prema Moiraininim rečima, pripadale trgovcima. Po ulicama je na sve strane bilo delova nameštaja i razbacane odeće, kao i krhotina posuđa i prozora, pa i čizama, alatki i igračaka.

Nije ceo grad odjednom izgoreo i Rand je to i bez ičije pomoći znao po izbledelosti gareži na gredama i neravnomernom vonju paljevine. Lan je, međutim, mogao da odredi tok bitaka za prevlast. Iako su se gradske kuće neprestano borile oko Sunčanog prestola, po izgledu ulica bilo je očigledno da su Ejanrod poslednji držali razbojnici. Većina bandi koje su harale Kairhijenom nisu bile verne nikome i ničemu do zlatu.

Rand uđe u jednu trgovačku kuću na većem gradskom trgu, mermernu sivu trospratnicu s teškim balkonima. Široko stepenište s glomaznim rukohvatom zavijalo je oko usahle okrugle fontane, sada ispunjene jedino prašinom. Tako dobru priliku za počinak nije mogao olako propustiti, pa se iskreno nadao da je Avijenda te noći ostala u šatoru – bilo njegovom, bilo kod Mudrih, potpuno je svejedno, samo da ne mora opet da pokušava da zaspi slušajući njeno disanje na korak-dva od sebe. Odnedavno je počeo da umišlja kako čak i kad ne prigrli saidin može da čuje otkucaje njenog srca. Moraće nešto da preduzme ako se to nastavi.

Nekoliko Devica ostade podno stepeništa, a ostale trkom opkoliše zgradu. Pribojavao se da će to mesto proglasiti svojim Krovom, pa makar i za jednu noč, i zato je, čim je odabrao tu kuću – jednu od retkih u gradu koja je još bila pokrivena i imala većinu prozora – saopštio Sulin da je to sad Krov braće Vinskog izvora, pod koji ne može ući niko ko se nije napojio na Vinskom izvoru u Emondovom Polju. Po njenom je pogledu shvatio da ga je prozrela, ali nijedna nije pošla za njim kroz vrata koja kao da su bila sastavljena od uskih uspravnih ploča.

Iako su velike prostorije bile prazne, gaisaini u belom prostrli su svoju ćebad u prostranom predvorju, čiju su visoku tavanicu krasile gipsane šare u vidu strogih pravougaonika. Njih nije mogao da izbaci čak i da je želeo, baš kao što ne bi mogao ni Moirainu, da nije noćila negde drugde. Ma koliko izričito tražio da ga niko ne uznemirava, ona je uvek nalazila način da ubedi Device da je puste kod njega, a izlazila je tek kad joj on to otvoreno naredi.

Gaisaini – i muški i ženski – hitro poustajaše još pre no što je stigao da zatvori vrata. Znao je da neće poći na počinak dok on to ne učini, kao i da će čak i onda bdeti na smenu, za slučaj da mu nešto zatreba usred noći. Pokušao je da im naredi da ne čine to, ali narediti gaisainima da prekrše običaje i ne budu poslušni bilo je isto kao da šutira džak vune, pošto je upravo toliko traga to ostavljalo na njihovo ponašanje. Odmahnuo je rukom da im pokaže kako mu ništa ne treba i popeo se uz mermerno stepenište. Gaisaini su uspeli da pronađu nekoliko neoštećenih komada nameštaja, među kojima i krevet i dve perine, i jedva je čekao da se konačno umije, kad...

Otvorio je vrata spavaće sobe i sledio se. Avijenda ipak nije ostala u šatoru. Stajala je kraj umivaonika (napukli lavor i bokal behu raspareni) s ubrusom u jednoj ruci i kockom žutog sapuna u drugoj. Kao od majke rođena. Izgledalo je da je i ona zatečena koliko i on i jednako nemoćna da napravi i najmanji pokret.

„Ja...“ Zastala je da proguta knedlu, a krupne joj se zelene oči prikovaše za njegovo lice. „Nikako nisam mogla da podignem šator za znojenje u ovom... gradu, pa sam pomislila da probam to da obavim na tvoj način...“ Njeno vretenasto, mišićavo telo svetlucalo je orošeno kapima vode. Ni sanjao nije da su joj noge tako duge. „Mislila sam da ćeš se zadržati na mostu. Ja sam...“

Glas joj postade piskav, a oči joj se razrogačiše od straha. „Nisam htela da me vidiš! Moram da te se klonim! Da budem što dalje od tebe! Moram!“

Iznenada se kraj nje u vazduhu pojavi treperava uspravna linija, koja poče da se širi i obrće, pretvarajući se u nekakav prolaz. Sobu ispuni ledeni vetar i unese čitav oblak pahulja.

„Moram da idem!“, zavapi ona i nestade u snegu.

Prolaz istog trena poče da se sužava, ali Rand bez oklevanja stade da usmerava i zaustavi ga kad se sveo na polovinu početne širine. Nije znao kako je to izveo, a ni zašto, ali bio je siguran da je to prolaz za Putovanje, baš kao oni o kojima mu je Asmodean pričao, mada nije uspeo da ga nauči da ih otvara. Sad, međutim, nije bio trenutak za razmišljanje. Avijenda je gola-golcata uskočila u srce mećave, ma gde to bilo. Rand sveza tokove koje je izatkao, a onda strže svu ćebad s kreveta i baci je na njenu odeću na slamarici, pa sve to zajedno dograbi i polete za njom.

Ledeni vetar urlikao je kroz noćni vazduh ispunjen uskovitlanom belinom. Iako zaštićen Prazninom, Rand zadrhta. U tami je nazirao nekakva obličja, verovatno drveće. Nije uspevao da namiriše ništa osim hladnoće. Video je kako se pred njime nešto kreće prikriveno mećavom i mrakom, a ni to sigurno ne bi primetio da mu vid u Praznini ne beše izoštren. Shvatio je da je to Avijenda i da trči koliko je noge nose. Zabauljao je kroz sneg do kolena, čvrsto stežući kabasti zavežljaj na grudima.

„Avijenda! Stani!“ Plašio se da će zavijanje vetra prigušiti uzvik, ali ona ga ču. I potrča još brže. Napregao se i požurio, spotičući se i teturajući kroz sve dublji sneg. Vetar je brzo brisao otiske njenih bosih nogu. Ako je izgubi u ovakvoj mećavi... „Stani, luda ženo! Pokušavaš li ti da se ubiješ?“ Zvuk njegovog glasa kao da je ošinu, i ona potrča još brže.

Namrgođeno je nastavio da se probija, da pada na kolena – čas od vetra, čas zbog dubokog snega – i ponovo uskobeljava na noge kako bi dalje bauljao između drveća. Nije smeo da je izgubi iz vida. Jedino je dobro bilo to što okolna šuma, ili šta god to bilo, nije previše gusta.

Kojekakve su mu zamisli doletale kroz Prazninu, ali svaku je odbacivao. Mogao bi da pokuša da uguši mećavu, ali to bi se moglo završiti pretvaranjem vazduha u led. Zaklon od Vazduha zaštitio bi ga od snega koji pada, ali mu ne bi olakšao probijanje kroz smetove. Vatrom bi mogao da otopi sebi put, s tim što bi onda gacao kroz kaljugu. A možda...

Usmeravanjem je rastopio pred sobom traku snega, otprilike pedalj široku, koja se pomerala zajedno s njim. Para koja se pri tom dizala topila je pahulje pre no što su stizale do peščanog tla. Kroz čizme je osećao vrelinu i stopala počeše da mu se znoje i grče, dok mu je telo drhtalo od ciče zime, ali je sad već brže napredovao. Još nekoliko minuta i...

A onda Avijendina prilika nestade kao da je u zemlju propala.

Ne odvajajući pogled od mesta gde ju je poslednji put video, Rand potrča najbrže što je mogao. Odjednom je zagacao u ledenu reku koja mu je sezala do pola listova. Kroz otopljeni je sneg ugledao ivicu leda kako mu se polako približava, ponovo okivajući crnu vodu. Ma kolika bila ta reka ili potok, Randovo usmeravanje ne beše dovoljno jako da je otkravi ni za dlaku. Avijenda je sigurno propala kroz rupu u ledu, a svakako joj neće pomoći ako i on učini isto. Onako pun saidina, jedva da je i osećao hladnoću, iako su mu zubi mahnito cvokotali.

Netremice posmatrajući mesto gde je Avijenda verovatno propala, vratio se na obalu pa stao da usmerava Vatru na raskravljeno tlo, sve dok se pesak prvo nije zažario, a potom počeo da se topi i teče. Ta će toplota čak i po mećavi potrajati izvesno vreme. Spustio je zavežljaj u sneg, pošto bi Avijendin život mogao zavisiti od toga hoće li pronaći smotanu ćebad i odeću, a onda prišao vodi i legao kraj otkravljene staze, pa polako otpuzao na zaleđenu površinu reke.

Vetar mu je urlikao u ušima. Kaput kao da nije ni imao. Ruke su mu već potpuno utrnule, a ni stopala nisu bila daleko. Prestao je da drhti i jedino bi se s vremena na vreme stresao. Potpuno staložen u Praznini, bio je sasvim svestan šta se dešava. Takve je mećave viđao u Dvema Rekama i znao je da će njegovo telo, ukoliko se uskoro ne zagreje, početi da otkazuje, pa će on moći iz Praznine mirno da posmatra sopstvenu smrt. A ako on umre, umreće i Avijenda. Ukoliko već nije mrtva.

Više je osetio nego čuo pucanje leda pod sobom. Zario je ruke u vodu. Znao je da je to ono mesto, ali od snega nije video ni prst pred okom. Mlatarao je utrnulim šakama, pretraživao i pljuskao. Uskoro je napipao nešto na ivici leda i kada je zagrabio ukočenim prstima, osetio je pucketanje sleđene kose.

Moram da je izvučem. Polako je puznuo unatrag. Njeno nepomično telo stade da se malo-pomalo pomalja iz vode. Baš me briga ako je led izgrebe. Bolje i to nego da se smrzne ili udavi. Napredovao je ka obali. Ne zastajkuj. Život joj zavisi od tebe. Kreći se, Svetlost te spalila! Puzao je odgurujući se nogama i slobodnom rukom. Druga mu beše umršena u Avijendinu kosu, ali nije imao vremena da je nežnije uhvati, a ona ionako ništa nije osećala. Dosta si plandovao. Dosta su ti se plemiči klanjali, gaisaini trčali da ti natoče vino a Moiraina radila ono što joj kažeš. Vreme je da nešto i sam uradiš, ako si još ikako u stanju. Mrdaj, ti, prokleto kopile odrtavele koze! Ne zastajkuj!

Odjednom ga preseče bol u stopalima, koji odmah krenu uz noge. Osvrnuo se preko ramena i hitro se prevalio u stranu da se skloni s usijanog peska. Vetar brzo razveja pramičke dima s njegovih oprljenih čakšira.

Dohvatio je zavežljaj i umotao Avijendu od glave do pete u ćebad i odeću. Morao je potpuno da je zaštiti od mraza. Ležala je nepokretno, sklopljenih očiju. Razgrnuo je ćebad da prisloni uvo na njene grudi. Srce joj je toliko sporo kucalo da uopšte nije bio siguran da ga zaista čuje. Čak ni četiri ćebeta i pola tuceta njenih prnja ne beše dovoljno, a nije smeo da usmeri toplotu u nju kao malopre u tlo, pošto bi je čak i najtananiji mlaz verovatno ubio. Još je osećao tkanje koje je upotrebio da zadrži njen prolaz otvorenim, milju ili dve daleko odatle, tamo negde u snegu. Pokuša li da je odnese donde, oboje će nastradati. Treba im sklonište i to baš tu gde su se zatekli.

Usmerio je Vazduh i sneg krenu po tlu nasuprot vetru, tako da se uskoro stvorio širok zaklon, sačinjen od tri debela četvrtasta zida, a s četvrte strane otvoren za ulaz. Rand potom stade da nabija sneg sve dok ga nije pretvorio u led, da bi onda podigao i krov, dovoljno visok da pod njim može da se stoji. Uzeo je Avijendu u naručje i uteturao u mračnu unutrašnjost pa odmah počeo da tka i prepliće plamičke zarad svetla, istovremeno usmeravajući sneg da zatvori ulaz.

Bez vetra je već bilo toplije, ali ne dovoljno. Tad se setio trika koji mu je Asmodean pokazao pa stade da prepliće Vazduh i Vatru i vazduh odmah poče da se zagreva. Nije se usuđivao da ih priveže, da im se, ako on zaspi, sklonište ne istopi. Ništa manje ne behu opasni ni plamičci, ali bio je previše umoran i promrzao da bi održavao dva tkanja istovremeno.

Na raščišćenom peščanom tlu ugledao je nekakvo smeđe lišće koje mu beše potpuno nepoznato, baš kao i kržljavo, odavno uvelo rastinje. Nakratko je oslobodio tkanje kojim je grejao vazduh, pa otkravi pod, i tu onda nežno položi Avijendu.

Razgrnuo je ćebad da joj opipa obraz i rame. Kosa već beše počela da se razmrzava i voda joj se u mlazevima slivala niz lice. Njemu je bilo hladno, ali Avijenda beše led ledeni. Trebala joj je svaka mrva toplote koju je mogao da joj obezbedi, ali ipak se nije usuđivao da još malo zagreje vazduh u skloništu, pošto su zidovi već počinjali da se tope. Ma koliko on sam promrzao, i dalje je bio topliji od nje.

Skinuo je sve sa sebe i uvukao se kraj nje u ćebad. Svoju mokru odeću je rasporedio preko, i ona će biti od kakve-takve pomoći. Njegovo čulo dodira, pojačano Prazninom i saidinom, potpuno se opi njenim telom. Svila mu se činila hrapavom u poređenju s njenom kožom, a saten... Ne razmišljaj. Sklonio joj je mokru kosu s lica. Pomislio je kako bi trebalo da je nekako osuši, ali voda sad više nije bila hladna a ionako pri ruci nije imao ništa osim njihove mokre odeće i ćebadi. Oči joj i dalje behu sklopljene. Osećao je lagano nadimanje njenih grudi. Privio ju je uza se, položivši joj glavu sebi na prsa. Da nije bila toliko hladna, pomislio bi da spava. Potpuno mirna, bez imalo besa. I prelepa. Ne razmišljaj. Ta naredba kao da dolete iz okolnog ništavila. Pričaj.

Pokušao je da govori o prvom što mu pade na pamet – o Elejni i zabuni koju su njena pisma izazvala – ali ubrzo mu kroz Prazninu doleluja lik njegove zlatokose dragane i on se seti kako ju je ljubio na skrovitim mestima u Kamenu. Ne razmišljaj o ljubljenju, budalo! Prebacio se na Min. O njoj nikada nije tako razmišljao. Dobro, ako se ne računa onih nekoliko snova. Min bi ga ošamarila čim bi pokušao makar da je poljubi, ili bi se nasmejala i nazvala ga budalom. Međutim, priča o ženama podsećala ga je na činjenicu da jednu, i to golu-golcatu, upravo drži u zagrljaju. Onako pun Moći, osećao je njen miris i toliko jasno bio svestan svakog delića njenog tela kao da mu ruke putuju po... Praznina zatreperi. Svetlosti, pa ti samo pokušavaš da je ugreješ i zato prestani da misliš na te svinjarije, čoveče!

Odagnao je takve misli i počeo da priča o svojim nadama u vezi s Kairhijenom – kako će doneti mir, prekinuti glad, kako će ujediniti narode i zaustaviti krvoproliće. Ali i ta priča kao da poteče po sopstvenoj volji i uskoro je stigao i do Šajol Gula, gde će, ako su proročanstva tačna, morati da se suoči s Mračnim i da umre. Učinilo mu se nekako kukavički da prizna kako se nada da će ipak nekako preživeti taj događaj. Aijelima je kukavičluk bio potpuno nepoznat. I najgori među njima bio je hrabar kao lav. „Slamanje sveta istrebilo je slabiće“, rekao je Bael jednom prilikom, „a Trostruka zemlja kukavice.“

Onda je stao naglas da nagađa gde su se to zatekli i dokle ih je doveo njen bezumni beg. Sigurno vrlo daleko, čim u to doba godine pada sneg. Bilo je to gore od bezumnog. Suludo. A bežala je od njega. Bežala. Koliko li ga samo mrzi kad je morala ovoliko daleko da pobegne umesto da mu lepo kaže da izađe i pusti je da se na miru okupa.

„Trebalo je da kucam.“ Na vrata svoje spavaće sobe? „Znam da ne želiš da mi budeš u blizini. Ne moraš. Ma šta Mudre htele i ma šta rekle, vratićeš se u njihove šatore. Ne moraš više nikada da mi priđeš. Štaviše, ako to učiniš, ja ću... narediću ti da odeš.“ Zašto je oklevao kad je trebalo to da izgovori? Dok je bila budna, od nje je dobijao samo bes, hladnoću i ogorčenost, ali sada... „To što si uradila bila je potpuna budalaština. Mogla si da stradaš.“ Ponovo je počeo da je miluje po kosi, kao da je to jače od njega. „Uradiš li ponovo nešto slično, kičmu ću ti slomiti. Pa znaš li ti koliko bi mi noću nedostajao zvuk tvog disanja?“ Nedostajao? Pa to ga je izluđivalo! Ovo mora da prestane. „Moraš da odeš, i tačka. Poslaću te u Ruidean. Mudre mi neće protivurečiti kad im se obratim kao Kar’a’karn. Onda više nećeš morati da bežiš od mene.“

Ona se promeškolji, a ruka kojom ju je milovao stade kao sleđena. Tek tad je shvatio da je Avijenda topla. Veoma topla. Pomislio je kako bi trebalo da se odvoji od nje i zarad pristojnosti uvije u zasebno ćebe. Ona otvori oči, bistre i tamnozelene, i zagleda se u njega. Između glava im ne beše ni pedalj rastojanja. Nije izgledala iznenađeno što ga vidi, niti je pokušala da se odmakne. On je pusti iz zagrljaja i stade da se odmiče, ali ona ga snažno uhvati za kosu. Činilo mu se da će mu, pomeri li se još samo malo, ostati ćelav pečat na glavi. Nije mu dala vremena ni za kakva objašnjenja. „Obećala sam svojoj skorosestri da ću voditi računa o tebi.“ Izgovorila je to više za sebe, tiho i gotovo potpuno bezizražajno. „Pobegla sam od tebe glavom bez obzira ne bih li zaštitila svoju čast, ali ti si čak i onda pošao za mnom. Prstenovi ne lažu a ja više ne mogu da bežim.“ Glas joj tu postade odlučniji. „Više neću da bežim.“

Dok je pokušavao da izvuče kosu iz njenog stiska, Rand je zaustio da je upita šta je htela time da kaže, ali ona ga dočepa i drugom rukom i privuče mu usne svojima. I tu bi kraj suvislom razmišljanju. Praznina zatreperi, a saidin nestade. Činilo mu se da više ne bi mogao da se zaustavi čak i kad bi hteo, ali neće, a sva je prilika da ni ona to ne želi. Štaviše, poslednja iole svesna misao bila mu je da verovatno ni nju ne bi mogao da zaustavi.

Mnogo kasnije – nakon dva, možda tri sata, potpuno je bio izgubio pojam o vremenu – ležao je pod ćebadima, s rukama iza glave, i gledao Avijendu kako proučava glatke bele zidove. Uspeli su da zadrže neočekivano mnogo toplote, tako da nije bilo potrebe da ponovo poseže za saidinom kako bi sprečio zimu da ulazi ili da bi zagrejao vazduh. Ustala je i prstima prošla kroz kosu, potpuno neopterećena svojom golotinjom. Naravno, sad je već bilo kasno da se stidi zbog sitnice kao što je nedostatak odeće. Plašio se da će je povrediti dok ju je izvlačio iz vode, ali imala je manje ogrebotina od njega, a čak joj ni one nisu umanjivale lepotu.

„Šta je ovo?“, upitala je.

„Sneg.“ Objasnio joj je najbolje što je umeo šta je sneg, ali ona je samo odmahivala glavom, što od čuđenja, što od neverice. Za nekoga ko je odrastao u Pustari, smrznuta voda koja pada s neba sigurno je izgledala neverovatno koliko i letenje. Ako se može verovati zapisima, tamo je jedina upamćena kiša bila ona koju je on izazvao.

Nije mogao da prikrije uzdah žaljenja kad je počela da se oblači. „Mudre nas mogu venčati čim se vratimo.“ Još je osećao tkanje koje drži njen prolaz otvoren.

Avijendina tamnocrvenkasta glava pomoli se iz košulje i ona ga ravnodušno pogleda. Ne neprijateljski, ali ni blagonaklono. „Odakle ti pomisao da jedan muškarac sme to da me pita? Osim toga, ti si Elejnin.“

Piljio je u nju trenutak-dva. „Avijenda, mi moramo da... Nas dvoje... Svetlosti, pa sad moramo da se venčamo! Ne kažem to zato što moram“, dodade žustro. „Ja to želim.“ U to uopšte nije bio siguran. Mislio je da je možda voli, ali isto tako možda voli i Elejnu. Odnekud se tu pojavila i Min. Isti si ženskaroš kao Met. Međutim, sad bar može da uradi nešto što je ispravno, zato što jeste ispravno.

Ona šmrknu i opipa svoje čarape da vidi jesu li se osušile, pa sede da ih nazuje. „Egvena mi je pričala o svadbenim običajima u Dvema Rekama.“

„Hočeš da sačekamo godinu dana?“, upita on zaprepašćeno.

„Godinu dana. Da, baš sam to mislila.“ Nikada ranije nije primećivao koliko zapravo žena otkrije nogu dok navlači čarapu. Još mu je čudnije bilo što ga to toliko uzbuđuje iako ju je video nagu, oznojenu i... Usredsredio se na njenu priču. „Egvena mi je pričala kako je htela da od majke traži dozvolu da se uda za tebe, ali ova joj je, pre nego što je stigla išta da kaže, rekla kako mora da sačeka još godinu dana iako je već bila uplela kosu.“ Avijenda se namršti i privuče koleno gotovo do brade. „Je li to tačno? Rekla mi je da devojka ne može da upliće kosu dok ne stasa za udaju. Shvataš šta hoću da kažem? Buljiš kao ona... riba... koju je Moiraina... upecala u reci.“ U Pustari nije bilo riba. Aijeli su ih viđali jedino u knjigama.

„Naravno da shvatam“, reče, mada je nije razumeo ništa više nego da je slep i gluv. Promeškoljio se pod ćebadima, trudeći se da zvuči što uverljivije. „Ili bar... Pa, ti običaji su prilično zamršeni, tako da nisam siguran na koji deo misliš.“

Pogledala ga je sumnjičavo, ali i aijelski su običaji bili toliko složeni da mu je ipak poverovala. U Dvema Rekama momak i devojka najpre moraju da se godinu dana zabavljaju, pa ako sve bude kako treba, onda se vere, i na kraju venčaju. Naravno, ukoliko se pridržavaju običaja. Avijenda nastavi da se oblači. „Nije mi jasno ono o traženju dozvole od majke i od Mudrih.“ Reči joj se nakratko prigušiše dok je navlačila belu bluzu preko glave. „Ako ga voli i ako je zrela za udaju, šta će joj bilo čija dozvola? Jesam li u pravu? Po mojim običajima" – u glasu joj se čulo da su to jedini bitni običaji – „na meni je da odlučim hoću li te zaprositi, a ja to neću. Po tvojim običajima" – prezrivo je odmahivala glavom dok je zakopčavala pojas – „ja nisam dobila dozvolu svoje majke, a pretpostavljam da i ti moraš da pitaš svog oca. Ili možda veli-oca, pošto ti je otac mrtav? A ako nemamo njihove blagoslove, ne možemo se venčati.“ Presavijala je šal kako bi ga obmotala oko glave.

„Razumem“, reče on. Svaki Dvorečanin koji zatraži takvu dozvolu od svog oca dobio bi jedino po ušima. Kad samo pomisli na momke koji su se kidali od naivne brige da će neko doznati šta oni rade s devojkama kojima nameravaju da se ožene... A onda se setio kako je Ninaeva uhvatila Kimri Levin i Bara Dovtrija u seniku njegovog oca. Kimri je već pet godina uplitala kosu, ali Ninaeva ju je ipak, kad je završila s njom, prepustila gospođi Levin. Ženski krug je Bara maltene živog odrao, a to nije bilo ništa spram onoga što se spremalo Kimri narednih mesec dana, koliko je, po njihovom mišljenju, bilo najkraće pristojno vreme čekanja na venčanje. Kružila je šala – ali samo tamo gde je Ženski krug ne može čuti – da mladenci prvih nedelju dana braka nisu mogli čestito da sednu. Rand se dosećao da Kimri nije tražila dozvolu svoje majke. „Naravno, pretpostavljam da Egvena nije upućena u baš sve muške običaje“, nastavio je. „Žene ne znaju sve. Svejedno, sad moramo da se venčamo, pošto sam ja sve počeo. Ne treba nam ničija dozvola.“

„Tipočeo?“, reče ona, pa šmrknu prezrivo. Bilo da su Aijelke ili Andorke, žene taj zvuk koriste kao štap – da njime bočnu ili da odalame. „To ionako nema veze, pošto ćemo sve da obavimo po aijelskim običajima. Ovo se neće ponoviti, Rande al’Tore.“ Bio je iznenađen – ali i zadovoljan – prizvukom žaljenja u njenom glasu. „Ti pripadaš skorosestri moje skorosestre. Elejna i ja sada imamo toh, ali to se tebe ne tiče. Hoćeš li doveka tu da ležiš? Čula sam da muškarci vole da se posle izležavaju, ali klanovi će uskoro početi da se pripremaju za polazak, a ti moraš da budeš tamo.“ Na trenutak se sneveselila i naslonila se na kolena. „Ako se uopšte vratimo. Nisam sigurna da se sećam kako sam napravila onaj prolaz, Rande al’Tore. Moraćeš ti da nas vratiš tamo.“

Objasnio joj je da je zaustavio prolaz i da ga još uvek oseća, na šta je njoj toliko laknulo da mu se čak i osmehnula. Međutim, kad je sela, prekrstila noge i rasporedila suknju oko sebe, postalo mu je potpuno jasno da ona uopšte nema nameru da se okrene dok se on bude oblačio.

„Pošteno“, promrmljao je posle nekoliko trenutaka, pa se iskobeljao iz ćebadi.

Trudio se da bude opušten kao što je ona bila, ali to ne beše lako. Osećao je njen pogled poput dodira kad god joj je okrenuo leđa. Nije baš morala da mu kaže da ima lepu zadnjicu – ni on ništa nije rekao o njenoj. Kazala je to samo da bi ga postidela. Žene ne gledaju muškarce na taj način. A i ne traže dozvolu od majke da bi...? Zaključio je da mu posle svega ovoga život s Avijendom neće biti ni za dlaku lakši.