Nebeski oganj

20 Prolaz Džangai

Podno visova Kičme sveta, Rand potera Džedeena kamenitom padinom, kojom je počinjao uspon ka prolazu Džangai. Zmajev zub je parao nebo, uveliko nadvisujući okolne planine, a svojim snegom okovanim kapama kao da je prkosio popodnevnoj žegi. Najviši vrh uzdizao se visoko iznad oblaka što se rugahu Pustari obećavajući kišu koja nikako da padne. Rand nije mogao ni da zamisli zašto bi iko poželeo da se popne na tu planinu, ali pričalo se da su oni koji su pokušali listom odustali, poraženi strahom i teškoćama s disanjem. Potpuno je razumeo da se čovek na tolikoj visini može dovoljno uplašiti da ostane bez daha.

„...ali ma koliko Kairhijenjani voleli Igru kuća“, čuo je Moirainu za leđima, „poći će za tobom ako su uvereni da si jak. Njima treba upravljati čvrstom rukom, ali zamolila bih te da budeš i pravedan. Vladar koji drži do pravde...“

Trudio se da ne obraća pažnju na nju, a ni na ostale jahače, škripu i kloparanje Kaderovih kola, koja su se teško valjala iza. Ostavili su za sobom klisure i jaruge Pustare, ali ove nazubljene planine, gotovo jednako goletne, nisu bile nimalo lakše za putovanje. Tim putem niko nije bio prošao već dvadeset godina.

Moiraina je, kad god bi je pustio, pričala bez kraja i konca. Naklapala je o sitnicama, kao što su pravila ponašanja na kairhijenskom, saldejskom ili nekom trećem dvoru, ili o krupnim stvarima: političkom značaju Belih plastova i uticaju trgovine na odluku vladara da otpočne rat. Kao da je htela da ga nauči svemu što jedan plemić mora da zna, ili bi bar trebalo da zna, pre nego što dospeju na drugu stranu planine. Prosto je neverovatno koliko je često ono što je govorila bilo nešto što bi u Emondovom Polju smatrali običnim zdravorazumskim razmišljanjem. Ili pak potpunim glupostima.

Povremeno je umela i da ga iznenadi. Tako mu je, na primer, rekla da ne treba da veruje nijednoj ženi iz Kule osim njoj, Egveni, Elejni i Ninaevi, a i da je Elaida nova Amirlin Tron. Nije htela da mu kaže odakle to zna. Rekla je samo – valjda ju je na to obavezivao nekakav zavet – da je to nečija tajna i da nije njeno da mu išta objašnjava. Sumnjao je na Snevače iz redova Mudrih, ali one su ga samo gledale pravo u oči, odbijajući da mu ma šta kažu. Poželeo je da ih natera da se zavetuju na ćutanje kao Moiraina. Toliko su se uporno uplitale između njega i poglavara klanova, kao da su želele da se svi dogovori obavljaju isključivo preko njih.

Međutim, sad nije želeo da razmišlja o Elaidi i Mudrima, a ni da sluša Moirainu. Želeo je da osmotri prolaz pred njima – duboku klisuru koja je vijugala kao da je neko tupom sekirom udarao po planini ne uspevajući da dva puta pogodi isto mesto. Donde im je ostalo još svega nekoliko minuta jahanja.

Na jednoj strani prolaza strma je litica bila uglačana u dužini od stotinak koraka, a onda je tu uklesana zmija obmotana oko štapa, dugačka bar trista pedalja. Bio to nekakav spomenik, putokaz ili znak nekog vladara, sigurno je delo nekog izgubljenog naroda iz vremena pre Artura Hokvinga, a možda čak i pre Troločkih ratova. Već je imao prilike da vidi ostatke davno nestalih kultura. Često čak ni Moiraina nije znala ništa o njima.

S druge strane klisure, toliko visoko da uopšte nije bio siguran da ga , oko ne vara, odmah ispod početka snežne kape nalazilo se nešto još čudnovatije. Nešto spram čega je hiljadama godina stara zmija izgledala sasvim obično. Rand bi se zakleo da se to ostaci porušenih građevina sive u crnilu planine, a da sve bude čudnije, nešto nalik lučkom doku, napravljenom od istog materijala, pijano je vijugalo niz obronak planine. Ukoliko mu se ipak nije priviđalo, onda su te građevine poticale iz vremena pre Slamanja u kome je lice sveta bilo potpuno izmenjeno. Možda su se oni sada kretali dnom davnašnjeg okeana. Moraće da pita Asmodeana o tome. Čak i kad bi imao vremena, mrka je kapa da bi uopšte poželeo da se pentra toliko visoko i lično se uveri.

U podnožju velike zmije ležao je Taijen, nekada srednje velik utvrđeni grad a sada uspomena na vreme kada je Kairhijenu bilo dopušteno da šalje karavane preko Trostruke zemlje i kada su Putem svile stizala svakojaka blaga iz Šare. Nad gradom su se videle nekakve ptice, a sive zidine behu na jednakim rastojanjima prošarane tamnim mrljama. Met se, sav namršten, izdigao u sedlu i zaklonio oči širokim obodom šešira ne bi li bolje video prolaz. Lanovo prekaljeno lice ostalo je potpuno bezizražajno, ali videlo se da je i on napet. Nalet vetra, sad već malo hladnijeg, podigao mu je plašt promenljivih boja i na trenutak je izgledalo kao da se od ramena do čizama stopio sa stenovitom padinom obraslom retkim žbunjem.

„Slušaš li ti mene?“ iznenada se javi Moiraina, priteravši bliže svoju belu kobilu. „Moraš...“ Uzdahnula je. „Rande, molim te. Imam još svašta da ti ispričam i još svašta ti moraš da naučiš.“

Molećiv prizvuk u njenom glasu natera ga da je pogleda. Ranije ga je plašilo njeno prisustvo, a sada mu je, uprkos kraljevskom ponašanju, izgledala nekako mala. A što je još smešnije, osećao je potrebu da je zaštiti. „Imamo dovoljno vremena, Moiraina“, reče ljubazno. „Ne pretvaram se da o svetu znam više nego ti. Od sada ću te uvek držati u svojoj blizini.“ Jedva da je i shvatao koliko je to velika promena u odnosu na vreme kada je ona držala njega u svojoj blizini. „Međutim, sad mi je nešto drugo na pameti.“

„Naravno“, uzdahnu ona. „Kako hoćeš. Imamo još dovoljno vremena.“

Rand obode svog šarenog sivca u kas, a ostali pođoše za njim. I kola ubrzaše kretanje, mada ih nisu mogla stići na toj strmini. Asmodeanov – Jasinov – šareni zabavljački plašt vijorio se uporedo s barjakom u njegovoj ruci – skerletnim barjakom s crno-belim drevnim znakom Aes Sedai u sredini. Lice mu beše smrknuto. Nije mu se mililo da bude barjaktar. U ruideanskom proročanstvu stoji da taj steg prati pobednika, a možda će ga se sad ljudi manje plašiti nego pod Zmajevim barjakom, obeležjem Lijusa Terina, onim koji je ostavio kod Kamena Tira. Malo ih je znalo čiji je ovo znak.

One mrlje na taijenskim zidinama zapravo su bile tela, iskrivljena od samrtnih muka i naduvena od sunca, povešana o vratove, i to oko čitavog grada. Ptice su bile bleštavocrni gavrani i lešinari glibavih glava i vratova. Neki su se gostili na leševima, potpuno nezainteresovani za pridošlice. Bolesno slatkasti vonj truljenja visio je u suvom vazduhu, pomešan s oporim mirisom paljevine. Gvožđem okovane gradske kapije zjapile su otvorene, a kroz njih su se videle ruševine, vatrom oprljene kamene kuće i propali krovovi. Ništa se nije pomeralo osim onih ptica.

Baš kao i Mar Ruois. Pokušao je da odagna tu misao, ali ipak se sećao kako je taj veliki grad izgledao posle ponovnog zauzimanja – moćne kule behu počrnele i urušene, a na svakoj su se raskrsnici videli ostaci lomača na kojima su živi spaljivani oni koji su odbili da se zakunu na vernost Senci.

Znao je čije je to sećanje, ali ipak je odlučio da Moiraini ništa ne pominje. Ja sam Rand al’Tor. Lijus Terin Telamon je mrtav već tri hiljade godina. Ja sam ja! Bila je to borba u kojoj je rešio da pobedi. Ako već mora da pogine kod Šajol Gula, poginuće kao ono što jeste. Naterao se da misli na nešto drugo.

Proteklo je dve nedelje otkako je napustio Ruidean. Iako su Aijeli od svitanja do sumraka hodali brzinom koja je umarala čak i konje, Kuladin je ipak imao nedelju dana prednosti. Ako ne uspeju da ga sustignu, toliko će vremena imati da hara Kairhijenom pre Randovog dolaska. I više, dok ne uspe da obuzda Šaidoe. Naterao je sebe da prestane o tome da razmišlja.

„Neko nas gleda s onih stena levo“, tiho reče Lan. Pravio se da se potpuno uneo u proučavanje ostataka Taijena. „Nije Aijel, pošto ne verujem da bih u tom slučaju video odsjaj.“

Randu bi drago što je naterao Egvenu i Avijendu da ostanu s Mudrima. Prizor spaljenog grada samo mu je potvrdio ispravnost te odluke, mada se osmatrač više uklapao u njegov prvobitni tok misli, kada se još nadao da će Taijen biti pošteđen. Njih dve su još nosile aijelsku odeću, a Aijeli ovde nikada nisu bili dobrodošli. Verovatnoća da će im preživelo stanovništvo biti naklonjeno bila je sad još manja.

Osvrnuo se ka kolima, koja počeše da se okupljaju malo niže. Među kočijašima se pronese žamor kada su videli gradske zidine i ono što ih je sada krasilo. Kader, onako krupan i ponovo sav u belom, brisao je lice velikom maramicom. Naizgled ravnodušan, tek je jedva primetno napućio usne, kao da razmišlja.

Rand je pretpostavljao da će Moiraina morati da pronađe nove kočijaše kad prođu kroz Džangai. Kader i njegovi ljudi verovatno će uteći čim im se ukaže prilika. A on će morati da ih pusti. To nije u redu – nije pošteno – ali je neophodno kako bi zaštitio Asmodeana. Koliko već radi ono što je neophodno umesto onog što je ispravno? U poštenom bi svetu to bilo isto. To mu bi toliko smešno da promuklo zašišta. Mnogo se promenio od seljačeta kakvo je bio, ali taj je momčić povremeno umeo da mu se vrati. Ostali ga pogledaše, na šta on jedva odole porivu da im kaže da još nije poludeo.

Proteklo je nekoliko dugih minuta dok se među stenjem nisu pojavila dva muškarca u košuljama i jedna žena, sve troje odrpani, prljavi i bosonogi. Prilazili su bojažljivo, sumnjičavo nakrivljenih glava, dok su im pogledi leteli od jahača do jahača, pa na kola i natrag, kao da su spremni da na prvi zvuk pobegnu glavom bez obzira. Upali obrazi i drhtav hod svedočili su o gladi.

„Hvala Svetlosti“, konačno progovori jedan od njih dvojice. Bio je sed – nijedno ne beše mlado – i izboranog lica. Pogled mu nakratko zastade na Asmodeanu i bogatim naborima čipke oko njegovog vrata i šaka, ali onda shvati da vođa ovolikog karavana ne bi jahao mulu i nosio barjak. Na kraju se ipak bojažljivo uhvati za Randovu uzengiju. „Hvala Svetlosti što živi prođoste kroz ovu strašnu zemlju, gospodaru.“ Verovatno ga je na to naveo Randov plavi svileni kaput sa zlatnim vezom na ramenima, ili možda barjak, a možda se i samo ulagivao. Zaista nije imao razloga da pomisli da oni nisu trgovci, pa makar bili i gizdavo obučeni. „Oni se divljaci ponovo podigoše. Počeo je novi Aijelski rat. U po noći su preskočili zidine, pobili sve koji su pokušali makar ruku da podignu i odneli sve što se moglo poneti.“

„Noću?“, oštro upita Met. Još je zurio prema gradu, sa šeširom natučenim na oči. „Jesu li stražari spavali? Sigurno ste imali stražu kad živite ovoliko blizu neprijatelja. Čak bi se i Aijel pomučio da neopažen priđe ovom gradu.“ Lan ga sumnjičavo pogleda.

„Ne, gospodaru.“ Starac žmirnu ka Metu, a onda nastavi da se obraća Randu. Metov zeleni kaput bio je dovoljno fin za jednog plemića, ali bio je razdrljen i izgužvan. „Mi... Imali smo samo po jednog stražara na svakoj kapiji. Mnogo je vremena proteklo otkako je viđen poslednji divljak. A tada... Spalili su sve što nisu mogli da ponesu. Zamalo da pomremo od gladi. Pogane životinje! Hvala Svetlosti što dođoste da nas spasete, gospodaru, inače bismo svi pomrli. Ja sam Tal Netin, a inače sam – bio sam – sedlar. I to dobar, gospodaru. Ovo su moja sestra Aril i njen muž Ander Kori. Taj vam pravi vrhunske čizme.“

„I ljude su odveli, gospodaru“, promuklo reče žena. Bila je malo mlađa od brata, a nekada verovatno i lepa, ali teške su joj se brige urezale u lice i Rand je sumnjao da će se ono ikada oporaviti. Muž joj beše izgubio vid i nije bio siguran gde se nalazi. „Našu ćerku, gospodaru, i sina. Odveli su svu mladež, sve preko šesnaest godina, a čak i neke dvostruko starije. Rekoše da su oni sad nekakvi gai-nešto, a onda su ih nasred ulice svukli do gola i poterali ih kao stoku. Gospodaru, možete li da...?“ Glas je izdade, i ona samo stisnu oči, potpuno poražena, pa se zaljulja na nogama. Znala je da verovatno više nikada neće videti svoju decu.

Moiraina za tili čas skoči iz sedla i stvori se pored Aril. Ispijena žena se zagrcnu čim je Aes Sedai dodirnu, pa poče sva da se trese. Zbunjeno je gledala Moirainu, ali ova ju je samo držala kao da pokušava da je uteši.

Arilin muž iznenada zinu i zabulji se u pozlaćenu kopču na Randovom kaišu, Avijendinom poklonu. „Na rukama je imao takav znak. Baš takav. Sav izuvijan, kao kamena zmija.“

Tal bojažljivo pogleda Randa. „Vođa onih divljaka, gospodaru. On... imao je takve oznake na rukama. Nosio je onu njihovu čudnu odeću, ali bez rukava, i trudio se da svi vide njegove šare.“

„Ovo mi je darovano u Pustari“, reče Rand. Vodio je računa da ne pomera ruke s jabuke sedla. Rukavi su mu skrivali Zmajeve, ali bi se glave videle ako bi neko zagledao izbliza. Aril prestade da se iščuđava nad onim što joj je Moiraina učinila i sad su sve troje izgledali kao da će svakog trenutka pobeći. „Kada su otišli?“

„Pre šest dana, gospodaru“, oprezno reče Tal. „Uradili su to što su uradili za jednu noč i dan, a onda su otišli. Hteli smo i mi da odemo, ali smo se bojali da ćemo ih sresti kad se budu vraćali. Pa valjda moraju da se vrate iz Selina?“ Bio je to grad s druge strane Prolaza. Rand je sumnjao da je do ovog časa Selin u imalo boljem stanju od Taijena.

„Koliko ima preživelih osim vas troje?“

„Možda stotinu, gospodaru. Možda i više. Niko nije brojao.“

Na to se u njemu uskovitla bes, ali potrudio se da ga prikrije. „Stotinu?“ upita ledenim glasom. „A proteklo je šest dana? Zašto ste onda svoje mrtve prepustili gavranima? Zašto vam leševi još krase gradske zidine? To vam vaši ispunjavaju nozdrve svojim smradom!“ Ono troje se zbiše i ustuknuše od konja.

„Bojali smo se, gospodaru“, promuklo će Tal. „Otišli su, ali možda će se vratiti. A onaj nam je rekao... Onaj s belezima po rukama... Rekao je da ništa ne diramo.“

„To je poruka“, klonulo reče Ander. „Odabirao je one koje će obesiti i izvodio ih sve dok ih nije bilo dovoljno za čitavu zidinu. Muškarce i žene, bez razlike.“ Pogled mu beše prikovan za Randovu kopču. „Rekao je da su oni poruka za nekog čoveka koji će doći za njim. I rekao je da hoće da taj čovek zna... da zna šta će oni uraditi na drugoj strani Kičme. Rekao je... Rekao je da će taj čovek proći još gore.“

Aril iznenada razrogači oči i sve troje se preneraženo zagledaše u nešto iza Randa. A onda vrisnuše, pa se okrenuše i potrčaše. Jedan Aijel zavijen u crno ustade iza stenja iza kog su maločas došli, a njih troje onda potrčaše na drugu stranu. Međutim, i tamo ustade jedan Aijel, i oni se sručiše na zemlju, pa zajecaše i zagrliše se kao da su opkoljeni. Moirainino lice ostade smireno i hladno, ali joj se u očima video nespokoj.

Rand se izvi u sedlu. Ruark i Dearik silazili su niz padinu, skidajući u hodu velove i šoufe s glava. Dearik beše puniji od Ruarka, istaknutijeg nosa i sa svetlijim pramenovima u zlatnoj kosi. Doveo je Rejn Aijele, baš kao što je Ruark i rekao.

Timolan i njegove Mijagome tri dana su išli uporedo s njima, samo malo severnije. Povremeno su po glasnicima razmenjivali poruke, ali nisu odavali svoje namere. Kodare, Šijande i Darini još su bili negde na istoku i napredovali su, kako su Amis i ostale saznale razgovarajući u snovima s njihovim Mudrima, polako ali sigurno. Te Mudre nisu znale ništa više o namerama svojih poglavara klanova nego što je Rand znao o Timolanovim.

„Zar je to bilo neophodno?“, upita on kad mu ona dvojica priđoše. On jeste prvi isprepadao ove ljude, ali imao je za to razlog, a i nije im ulio ubeđenje da će ih pobiti.

Ruark samo slegnu ramenima, a Dearik reče: „Neprimetno smo rasporedili kopljanike oko ove tvrđave, kao što si i hteo, a nije bilo razloga da dalje čekamo, pošto ovde, izgleda, nije ostao niko da razigra koplja. Osim toga, oni su samo drvoubice.“

Rand duboko udahnu. Znao je da bi to moglo da predstavlja kamen spoticanja, baš kao i s Kuladinom. Pre gotovo pet stotina godina Aijeli su Kairhijenu darovali mladicu Avendesore, a s njom i pravo koje nije imao nijedan drugi narod – da preko Trostruke zemlje trguju sa Šarom. Kako nikada nisu bili previše naklonjeni mokrozemcima, nisu dali nikakvo objašnjenje osim da ih na to obavezuje đi’e’toh. Tokom dugogodišnjeg putovanja do Pustare, samo ih jedan narod nikada nije napadao i samo im jedan narod u vreme suša nije osporavao pravo na vodu. Konačno su uspeli da pronađu potomke tog naroda. Bili su to Kairhijenjani.

Pet se stotina godina zahvaljujući svih i slonovači bogatstvo slivalo u Karihijen i pet je stotina godina tamo rasla Avendoraldera. A onda je kralj Laman naredio da se drvo poseče i da mu se od njega sačini presto. Zna se zašto su Aijeli dvadeset godina ranije prešli Kičmu sveta – oni su to zvali Lamanovim grehom ili Lamanovim ponosom – ali beše malo onih koji znaju da za Aijele to nije bio rat. Četiri klana došla su da pronađu verolomnika, a onda su ga ubili i vratili se u Trostruku zemlju. Međutim, njihov prezir prema drvoubicama i verolomnicima nikada nije uminuo. Činjenicu da je i Moiraina Kairhijenjaka unekoliko je, mada Rand nije znao koliko, ublažavalo to što je Aes Sedai.

„Ovi ljudi nisu prekršili nikakav zavet“, reče on. „Pronađite ostale. Sedlar reče da ih ima stotinak. I budite obazrivi prema njima. Ako su videli ovo, sigurno su dosad već pobegli u planinu.“ Dva Aijela se okrenuše da pođu, a on ih onda upita: „Jeste li čuli šta su mi ispričali? Šta mislite o ovome što je Kuladin učinio ovde?“

„Nije morao toliko da ih pobije“, reče Dearik, zgađeno odmahujući glavom. „Upali su tamo kao lasice u kokošinjac.“ Aijelska izreka veli da je ubijanje lako kao umiranje zato što svaka budala to može da uradi.

„A ono drugo? Odvođenje zarobljenika. Gai’saini.“

Ruark i Dearik se pogledaše, a ovaj drugi samo stisnu usne. Očigledno su čuli i bilo im je neprijatno, što je kod Aijela izuzetno retka pojava.

„To je nemoguće“, napokon progovori Ruark. „Ako se to desilo... Gai’saini su pitanje đi’e’toha. Niko ne može postati gai’šain ukoliko ne poštuje đi’e’toh, inače je to najobičnija ljudska stoka, kao ona koju drže Šaaradi.“

„Kuladin je pogazio đi’e’toh.“ Dearik je zvučao kao da mu je upravo rečeno kako su kamenju nikla krila.

Met dojaha malo bliže, vodeći Kockicu samo kolenima. Bio je tek prosečan jahač, ali je kad je duboko zamišljen jahao kao da je rođen u sedlu. „Iznenađen si?“, reče. „Zar posle svega što je uradio? Taj bi čovek i rođenu majku varao na kocki.“

Oni ga samo pogledaše onim svojim očima nalik plavom kamenju. Aijeli su đi’e’toh. A ma šta Kuladin bio, za njih je on i dalje Aijel. Septa je ispred klana, klan ispred ostalih Aijela, ali je Aijel uvek ispred mokrozemaca.

Pridružiše im se i Device: Enaila, Džolijen, Adelin i žilava, sedokosa Sulin, koja je u Ruideanu bila gospodarica krova, a na odlasku je onima što su ostale rekla da izaberu drugu. Osetile su napetost i nisu ništa govorile, već su samo strpljivo stajale oslonjene na koplja. Ponekad čak i kamen izgleda nestrpljivo u odnosu na Aijela.

Tišinu je prekinuo Lan. „Ako Kuladin očekuje da pođeš za njim, možda nam je pripremio iznenađenje u prolazu. U ovoj klisuri bi i stotinu ljudi moglo da se suprotstavi čitavoj vojsci, a hiljadu...“

„Onda ćemo se ovde ulogoriti“, reče Rand. „Poslaćemo izviđače da provere je li prolaz čist. Duade Mahdi’in?“

„Vodotragači“, zadovoljno se složi Dearik. On je to bio pre nego što je postao poglavar klana.

Sulin i ostale Device netremice su posmatrale Randa dok je poglavar Rejna odlazio niz padinu. Već ih je tri dana preskakao pri izboru izviđača, pošto se pribojavao onog što će ga dočekati, a osećao je da su i one to uočile. Pravio se da ne primećuje njihove poglede. Najteže mu je bilo sa Sulin, pošto bi ta svojim bledoplavim očima mogla ekser da zakuca.

„Ruarče, kad pronađeš ostale preživele, postaraj se da budu nahranjeni. I da se s njima dobro postupa. Povešćemo ih sa sobom.“ Pogled mu se prikova za gradske zidine. Neki Aijeli su već počeli da iz zakrivljenih rožnatih lukova ubijaju gavranove. Ponekad je Nakot Senke koristio ptice koje se hrane smrću kao uhode. Aijeli su ih zvali „očima Senke“. Ptičurine su prekidale svoj mahniti pir tek kad ih strela proburazi, ali mudar se čovek ne igra s pacovima i gavranovima. „I ukopajte mrtve.“ Bar su jednom ispravno i nužno bili isto.