Nebeski oganj

21 Sečivo na dar

Logor stade brzo da se širi oko ulaza u prolaz Džangai – mada podalje od Taijena – uz prilazne staze, između retkog grmlja, pa čak i po padinama. Međutim, gotovo se ništa nije videlo osim onog što je bilo u samom prolazu. Aijelski su se šatori toliko dobro bili stopili s kamenitim tlom da ih ne bi video čak ni onaj ko zna da su tu. Oni u brdima bili su podeljeni po klanovima, ali u prolazu su se svrstali po društvima. Bile su to mahom Device, ali su i muška društva poslala po pedesetak predstavnika, i svi podigoše šatore okupljene u zasebne logore poviše Taijena. Svi su razumeli, ili su tako bar mislili, da Device nose Randovu čast, ali svako je društvo htelo da čuva Kar’a’karna.

Moiraina – Lan ju je, naravno, pratio – ode da nadgleda smeštanje Kaderovih kola podno grada. Aes Sedai je razbijala glavu tim tajanstvenim teretom gotovo koliko i Random. Kočijaši su kroza zube psovali smrad koji je dopirao od grada i trudili se da ne gledaju kako Aijeli skidaju tela sa zidina, ali kao da im je ipak bilo drago što su se posle toliko meseci u pustinji konačno našli kraj nekakvog naselja, pa makar i razrušenog.

Gai’saini su podizali šatore za Amis, Bair i Melainu iznad grada, uz gotovo iščezli puteljak što se peo u brda. Rand je bio siguran da bi one rekle kako su to mesto odabrale da bi bile što dostupnije i njemu i nebrojenim Mudrima odozdo, ali je verovao da nije slučajno to što bi svako ko dolazi iz smera planine morao da prođe kraj njih pre no što stigne do njega. Malo se zbunio kad je video Melainu kako izdaje naređenja prilikama u belom. Pre samo tri noći udala se za Baela i postala njemu supruga a Dorindi, njegovoj prvoj ženi, sestrožena, što je, izgleda, bilo važno gotovo koliko i sam brak. Iznenadilo ga je što je Avijenda time bila potpuno zatečena. A možda čak i ljuta.

Uto pristigoše i Egvena i Avijenda na sivoj kobili. U onim suknjetinama zadignutim do bedara i sa samo po jednom ogrlicom i narukvicom od slonovače, izgledale su nekako upareno, uprkos razlici u boji i činjenici da je potonja bila za glavu viša, tako da je bez istezanja mogla da gleda svojoj saputnici preko ramena. Skidanje leševa tek beše počelo. Većina gavranova bila je mrtva, nalik gomilicama crnog perja razasutim po zemlji. Ostali su uglavnom odleteli, ali su se zato lešinari, toliko prejedeni da nisu mogli da polete, još uvek gegali po zgarištima.

Rand požele da može nekako da spreči njih dve da to vide, ali nijedna nije izgledala kao da će povraćati. Dobro, tako nešto nije ni očekivao od Avijende. Ipak se ona bila nagledala smrti, pa joj lice i sad ostade mirno. Međutim, iznenadilo ga je čisto sažaljenje u Egveninim očima dok je posmatrala skidanje nabreklih leševa.

Dojahala je na Magli do Džedeena i istegla se da uhvati Randa za mišicu. „Žao mi je. Ovo nikako nisi mogao da sprečiš.“

„Znam“, odgovori on. Nije čak ni znao da to mesto postoji dok ga Ruark nije slučajno pomenuo pre pet dana. S poglavarima klanova je uglavnom razgovarao o tome kako da što brže prevale put i šta će Kuladin uraditi kad pređe Džangai, a Šaidoi su u međuvremenu već obavili ovde svoj posao i otišli. Već se naproklinjao samoga sebe što je ispao budala.

„Dobro, ali pazi da to ne zaboraviš. Nisi ti kriv.“ Odjahala je do Avijende i on ču kad joj je rekla: „Drago mi je što je dobro ovo podneo. Ima ružnu naviku da oseća krivicu zbog onog na šta ne može da utiče.“

„Muškarci uvek veruju da drže sve konce oko sebe“, na to će Avijenda, „a kad shvate da to nije tačno, misle da su omanuli, umesto da spoznaju jednostavnu činjenicu koju žene odavno znaju.“

Egvena se zakikota. „To jeste jednostavna činjenica. Kad sam videla ove jadne ljude, očekivala sam da ćemo ga pronaći negde kako povraća.“

„Zar ima toliko nežan stomak? Nisam...“

Nije čuo nastavak. Uspravio se u sedlu, sav crven. Pokušao je da prisluškuje njihov razgovor. Ponaša se kao budala. To ga nije sprečilo da ih otprati smrknutim pogledom. Odgovoran je samo za ono što zavisi od njega. Samo za ono na šta može da utiče. I za ono na šta je mogao da utiče. Kao i ono na šta je trebalo da utiče. Nije mu se dopadalo što razgovaraju o njemu, bilo iza leđa ili ispred nosa. Sama Svetlost zna šta pričaju.

Sjahao je i, vodeči Džedeena za uzde, pošao da potraži Asmodeana, koji je nekud odlutao. Prijala mu je šetnja posle tolikih dana u sedlu. Šatori su nicali u malim skupinama oko puta. Obronci planine i litice behu gotovo nepremostiva prepreka, ali Aijeli su se svejedno rasporedili kao da se otuda može očekivati napad. Pokušao je da hoda ukorak s njima, ali posle pola dana se ipak vratio jahanju. Čak ih je i tako bilo teško pratiti, pošto su mogli da umore i konja.

Met je takođe bio sjahao i sad je čučao, držeći uzde u jednoj ruci, s kopljem prebačenim preko kolena. Gledao je kroz zjapeću kapiju u grad i mrmljao nešto sebi u bradu, dok je Kockica pokušavao da brsti obližnji žbun. Nije samo zurio ka ruševinama; proučavao ih je. Zašto li je rekao ono o stražarima? Met je posle njihove prve posete Ruideanu počeo povremeno da govori čudne stvari. Rand je priželjkivao da popričaju o onome što se desilo, ali Met je i dalje sve poricao, uprkos medaljonu u obliku lisičje glave, koplju i onom ožiljku oko vrata. Melindra, Devica iz klana Šaido s kojom se Met sprijateljio, stajala je malo podalje i posmatrala ga, dok na kraju ne dođe Sulin i posla je da je nešto posluša. Rand se zapita zna li Met da se Device klade hoće li Melindra zbog njega ostaviti koplje. A i hoće li ga naučiti da peva, ali kad ih je Rand pitao šta to znači, one su se samo nasmejale.

Zvuk muzike ga odvede do Asmodeana, koji je, s harfom na kolenu, sedeo na jednoj granitnoj steni. Motku grimiznog barjaka beše zabio u kamenito tle, a mulu privezao za nju. „Eto, gospodaru Zmaju“, reče veselo, „tvoj je barjaktar odan svojim dužnostima.“ Potom mu se promeniše i izraz lica i boja glasa, pa reče: „Ako već moraš ovo da nosaš, što ga ne daš Metu ili Lanu? Ili možda čak Moiraini? Ona bi obožavala da ti nosi barjak i čisti čizme. Čuvaj je se. Opasnica je to. Kad žena svojevoljno kaže da će te slušati, to znači da je vreme da čuvaš leđa i spavaš samo na jedno oko.“

„Ti ga nosiš, gospodine Jasine Nataele, zato što si izabran za to.“ Asmodean se lecnu i stade da se osvrće, mada su svi ostali bili predaleko ili prezauzeti da bi ih slušali. Doduše, niko ih ne bi ni mogao razumeti. „Šta znaš o onim ruševinama nadomak snežne kape? Sigurno potiču iz Doba legendi.“

Asmodean čak i ne podiže pogled. „Ovaj je svet mnogo drugačiji od onog u kom sam... zaspao.“ Zvučao je umorno, a i drhturio je. „Sve što znam naučio sam posle buđenja.“ Iz harfe se začu žalobni zvuk Marša smrti. „Ne znam da li je možda slično prošao i grad u kome sam rođen. Šorel je bio luka.“

Ostao je još otprilike sat pre nego što sunce zađe iza Kičme sveta. U planini je mrak rano padao. „Večeras nisam raspoložen za naše rasprave.“ Tako su se za sve ostale zvala Asmodeanova predavanja, čak i kad nikog nije bilo u blizini. Kad se tome doda vežbanje s Lanom ili Ruarkom, Rand je po odlasku iz Ruideana imao malo vremena za san. „Idi dakle u svoj šator kad budeš spreman, pa ćemo se videti ujutru. Ponesi i barjak.“ Zaista nije imao kome drugom da poveri tu prokletinju. Možda će naći nekog u Kairhijenu.

Tek što se okrenuo da pođe, Asmodean nasumice udari po žicama, pa reče: „Zar oko mog šatora noćas neće biti razapeta zapaljena mreža? Nije valjda da si konačno počeo da mi veruješ?“

Rand se osvrnu preko ramena. „Verujem ti kao bratu. Sve dok me ne izdaš. Dajem ti malo slobode u znak zahvalnosti za ono što si učinio i ono čemu me podučavaš, ali i to je više nego što zaslužuješ. Budeš li se okrenuo protiv mene, grdno ćeš zažaliti.“ Asmodean zausti da kaže nešto, ali Rand ga preduhitri. „To ti ja kažem, Nataele. Rand al’Tor. Dvorečani ne vole one koji zabadaju nož u leđa.“

Potom ljutito cimnu uzde svog šarca i ode pre nego što onaj drugi uspe išta da kaže. Rand nije znao ima li ovaj pojma da jedan mrtvac pokušava da ga prevede žednog preko vode, ali bio je siguran da mu sam neće davati nikakve nagoveštaje. Asmodean ga je već smatrao izgubljenim slučajem, a ako posumnja da Rand nije baš sasvim pri sebi i da možda ludi, napustiće ga za tili čas, a još je štošta trebalo naučiti.

Duboko u prolazu, gotovo ispod uklesane zmije, gai’šaini u belom podizali su mu šator po Avijendinim uputstvima. I oni su imali svoje šatore, ali njih će, naravno, podići tek na kraju. Adelin je s još desetak Devica čučala nedaleko odatle. Čekale su da ga čuvaju dok bude spavao. Iako je svake noći oko njega bilo ulogoreno preko hiljadu Devica, ipak su mu ostavljale stražu pred šatorom.

Pre nego što je otišao tamo, dotakao je angreal u košulji kako bi prigrlio saidin. Naravno, nije bilo potrebe da stvarno opipa izgraviranog debeljka s mačem. Ispuni ga mešavina prljavštine i slasti, pa ona divlja reka vatre i nezaustavljiva ledena lavina. Kao i svake noći od odlaska iz Ruideana, usmeravanjem je postavio zaštite po čitavom logoru, i to ne samo na šatorima u klisuri, već i na onima na obroncima planine. Angreal mu beše potreban da postavi tolike zaštite. I ranije je verovao da je jak, ali posle Asmodeanovih pouka je ojačao još više. Ukoliko čovek ili životinja pređe granice njegove zaštite, neće primetiti ništa, ali ako je dodirne neki Senkin nakot upozorenje će se čuti u svakom šatoru. Da je to uradio u Ruideanu, Psomraci nikada ne bi uspeli da prođu bez njegovog znanja.

Aijeli će se pobrinuti za ljudske uljeze. Zaštite su bile složenog tkanja, ali tanane, tako da bi ih pokušaj da im se da višestruka namena verovatno potpuno onesposobio. Mogao ih je napraviti tako da ubijaju Senkin nakot, ali onda bi privukle muške Izgubljene ili Mirdraala, a zaista nema potrebe da priziva neprijatelje ako već ne znaju gde je. Tako čak ni neki Izgubljeni neće znati da je tu dok mu ne priđe, a Mirdraal dok ne bude prekasno.

Saidin je uvek puštao uz veliki napor volje, uprkos odvratnom ukusu izopačenosti, uprkos tome što je Moć pokušavala da ga zbriše kao voda pesak, da ga spali, uništi. Iako je lebdeo u beskrajnom ništavilu Praznine, osećao je kako mu vetar mrsi kosu, video lepršanje gaisainskih odora, raspoznavao Avijendin topli miris. Želeo je još. Međutim, osećao je i vonj taijenskih zgarišta, smrad pokopanih leševa i trulež nepokopanih, pomešanu sa suvom zemljom kojom će ih zatrpati. To mu je pomoglo. Pošto je otpustio saidin, još je neko vreme samo duboko disao, uvlačeći u sebe vreli, suvi vazduh. U poređenju s onim pre, dah smrti beše jedva primetan, a vazduh čist i divan.

„Vidi šta smo našle“, reče mu Avijenda kad je Džedeenove uzde prepustio nekoj poniznoj ženi u belom. Podigla je mrtvu smeđu zmiju, debelu kao njegova mišica i bar tri koraka dugačku. Krvozmija je imala takvo ime zato što se od njenog ujeda krv zgusne kao pihtije za svega nekoliko minuta. Ukoliko ga oko nije prevarilo, vešto napravljen rez iza zmijine glave poticao je od Avijendinog noža. Adelin i ostale Device gledale su je s odobravanjem.

„Zar ni u jednom trenutku nisi pomislila da bi te mogla ujesti?“, na to će on. „Zar ti nikad ne padne na pamet da upotrebiš Moć umesto tog prokletog noža? Što je najpre nisi poljubila? Mora biti da si joj bila dovoljno blizu.“

Ona se uspravi, a od pogleda njenih zelenih očiju veče kao da postade svežije. „Mudre smatraju da ne valja prečesto koristiti Moć.“ Glas joj beše hladan koliko i pogled. „Kažu da je možeš previše povući i tako se povrediti.“ Potom se namršti, pa dodade, ali više kao da se obraća sebi nego njemu: „Iako ja još nisam ni blizu onoj količini kojom mogu ovladati. U to sam sigurna.“

On odmahnu glavom i uđe u šator. Ta žena prosto odbija da sasluša glas razuma.

Nije se čestito ni smestio na svileni jastuk kraj neupaljenog ognjišta, kad ona uđe za njim. Srećom, nije bila ponela krvozmiju, ali je zato pažljivo nosila nešto dugačko i umotano u prugasti sivi pokrivač. „Zabrinuo si se za mene“, reče smireno. Lice joj beše potpuno bezizražajno.

„Naravno da nisam“, slaga on. Ludača. Ubiće se samo zato što ne zna kad treba da bude oprezna. „Isto bih se tako zabrinuo za svakog drugog. Ne bih voleo da krvozmija ikog ujede.“

Ona ga sumnjičavo pogleda, pa odsečno klimnu glavom. „Dobro. Nemoj da ti svašta pada na pamet.“ Spustila mu je pokrivač pred noge i sela s druge strane ognjišta. „Nisi prihvatio kopču kao izmirenje duga...“

„Avijenda, nema nikakvog duga.“ Mislio je da je zaboravila na to. Prečula je njegove reći.

„...ali možda ćeš ovo prihvatiti.“

On uzdahnu pa stade da odmotava prugasti pokrivač, i to bojažljivo, pošto ga je ona držala mnogo opreznije nego zmiju – tuje prokletinju držala kao da je krpa – a onda mu se ote uzdah. Ukazao se mač, u koricama optočenim s toliko rubina i mesečevih suza da se zlato jedva videlo, osim na mestu gde je bilo predstavljeno izlazeće sunce s mnogo zraka. Rukohvat od slonovače, dovoljno dug da se drži obema rukama, takođe je imao zlatni ukras u vidu izlazećeg sunca. Jabuka balčaka je bila načičkana rubinima i mesečevim suzama, a bilo ih je podosta čak i duž krakova. Taj mač nije bio napravljen za borbu nego za gledanje. I divljenje.

„Ovo sigurno košta... Avijenda, kako si ti ovo pribavila?“

„Nije bio skup“, reče ona, ali toliko žustro da je slobodno mogla i priznati da laže.

„Mač. Odakle tebi mač? Odakle ijednom Aijelu mač? Ne reci mi da je Kader

ovo krio u svojim kolima.“

„Nosila sam ga umotanog.“ Ovoje zvučalo još neiskrenije od one tvrdnje o ceni. „Čak je i Bair rekla da je to u redu pod uslovom da ga ne dotaknem.“ Potom sleže ramenima i stade nespretno da se igra maramom. „Pripadao je drvoubici. Lamanu. Uzet je s njegovog tela kao dokaz da je mrtav, pošto glava ne bi mogla da se nosi toliko daleko. Od tada prelazi iz ruke u ruku. Kupuju ga mladići i blesave Device koje žele da poseduju dokaz o njegovoj smrti. Naravno, uskoro se svako seti šta je to pa ga proda narednoj budali. Cena mu je prilično pala otkako je prvi put prodat. Nema tog Aijela koji bi ga dotakao, pa čak ni samo zarad dragulja.“

„Pa, zaista je divan“, reče on najljubaznije što je mogao. Samo bi lakrdijaš nosio nešto toliko kitnjasto. A balčak od slonovače bi se uvrtao u ruci klizavoj od znoja ili krvi. „Ali ne mogu ti dopustiti da...“ Glas mu zamuknu kad poče da po navici izvlači mač ne bi li odmerio sečivo. Na bleštavom čeliku bila je ugravirana čaplja, znak majstora. Rand je jednom imao mač s takvim belegom. Bio je spreman da se opkladi da je i ovo sečivo, baš kao i Ono na Metovom koplju, s ugraviranim gavranom, napravljeno od metala koji je sazdala Moć, nesalomivo i neistupivo. Većina sličnih mačeva samo su kopije. Lan bi mu ovo sigurno potvrdio, ali već je i sam bio prilično siguran.

Skinuo je korice s mača, pa se sagnuo preko ognjišta i spustio ih pred Avijendu. „Uzeću samo sečivo i smatraću da je dug time izmiren.“ Bilo je dugačko i blago izvijeno, naoštreno samo s jedne strane. „Samo sečivo. Ti slobodno zadrži ibalčak.“ U Kairhijenu će mu napraviti novi, kao i korice. A možda i među preživelim Taijenjanima ima koji pristojan majstor.

Ona se otvorenih usta zabulji u korice, pa u njega, pa ponovo u korice. Nikada je ranije nije video toliko zbunjenu. „Ali ti dragulji vrede mnogo, mnogo više nego što sam... Ti bi da ti opet budem dužnik, Rande al’Tore.“

„Grešiš.“ Ako je to sečivo ležalo netaknuto više od dvadeset godina u koricama, onda je sigurno bilo ono što je sumnjao da jeste. „Ne prihvatam korice, a ti ih slobodno zadrži.“ Uzeo je jedan svileni jastuk i bacio ga uvis, a onda iz sedećeg položaja izveo Nalet slabog vetra. Perje se razlete na sve strane kad sečivo glatko prođe kroz jastuk. „A ne prihvatam ni balčak, tako da i njega možeš da zadržiš. Sve što zaradiš na tome – tvoje je.“

Umesto da se obraduje što je imala toliko sreće (pretpostavio je da je za taj mač dala sav svoj imetak, a da samo korice vrede bar sto puta toliko), umesto da izgleda zadovoljno ili da počne da mu zahvaljuje, ona ga je besno gledala kroz oblak perja, kao što bi neka dvorečanska domaćica gledala ukaljani pod. Ukočeno je pljesnula rukama, na šta se pojavi jedna gaisainka, koja odmah pade na kolena i poče da sređuje nered.

„Ovo je moj šator“, naglasi joj Rand. Avijenda šmrknu, izvanredno oponašajući Egvenu. Njih dve zaista previše vremena provode zajedno.

Večera je poslužena tek kad je pala noć, a sastojala se od bledunjave pljosnate pogače i ljutog paprikaša od sušenih paprika, pasulja i komada nekog gotovo potpuno belog mesa. Samo joj se iscerio kad je saznao da je to u stvari ona krvozmija. Jeo je i gore stvari otkako je stigao u Pustaru. Najgori mu je ipak bio otrovni gušter gara, i to ne zbog ukusa, koji je prilično podsećao na piletinu, koliko zbog činjenice da je to što jeste. Ponekad mu se činilo da u Pustari ima više otrovnih stvorenja – zmija, guštera, paukova i biljaka – nego u čitavom ostatku sveta zajedno.

Avijenda kao da je bila razočarana što on nije zgađeno ispljunuo zalogaj, mada je ponekad bilo teško odrediti njena osećanja. Povremeno je izgledala kao da joj veliko zadovoljstvo pričinjava da Randa dovodi u neprilike. Da je pokušao da se pretvara da je Aijel, verovatno bi mislio kako ona pokušava da dokaže kako on to nije.

Umoran i željan sna, samo je zbacio kaput i čizme i uvukao se pod pokrivač, okrenuvši leđa Avijendi. Kod Aijela su muškarci i žene zajedno išli u parna kupatila, ali za vreme kratkog boravka u Šijenaru, gde je vladao isti običaj, on je shvatio da to ne može a da ne umre stida. Čuo ju je kako se svlači pod pokrivačem. Bila je makar toliko pristojna, ali on je ipak, za svaki slučaj, ostao okrenut na drugu stranu.

Tvrdila je kako mora tu da spava da bi ga i dalje podučavala aijelskim običajima, pošto on toliko vremena provodi s poglavarima klanova. Oboje su znali da je to laž, mada on nikako nije mogao da dokuči šta to Mudre misle da će ovako saznati. Svaki čas bi tiho zastenjala cimajući nešto i mrmljala sebi u bradu.

Da ne bi slušao te zvuke i da bi prestao da nagađa zašto ih ona ispušta, on reče: „Melainino venčanje je bilo baš lepo. Zar Bael zaista ništa nije znao o tome dok mu Melaina i Dorinda nisu rekle?“

„Naravno da nije“, prezrivo će ona, prestavši na trenutak da se bavi nečim za šta je on pretpostavljao da je skidanje čarape. „Što bi on morao išta da zna pre nego što mu je Melaina položila svadbeni venac pred noge i zaprosila ga?“ Nasmejala se. „Melaina i Dorinda su gotovo izludele dok nisu pronašle dovoljno cvetova segade. Malo ih ima u okolini Zmajevog zida.“

„Ima li to neko posebno značenje? Ta segada.“ Upravo je to cveće on poslao njoj, mada ona to nikada nije pomenula.

„To znači da ona ima oštru narav i da nema nameru da se menja.“ Ponovo je zavladao muk, prekidan jedino njenim mrmljanjem. „Da je upotrebila lišće sladića, to bi značilo da tvrdi da ima slatku narav. Jutarnja rosa bi značila da će biti pokorna, a... Previše je tu biljaka da ih sad nabrajam. Trebali bi mi dani da ti objasnim sva značenja, a ionako ne moraš da ih znaš. Ionako se nećeš oženiti Aijelkom. Ti pripadaš Elejni.“

Malo mu je nedostajalo da se osvrne kad je izgovorila reč „pokorna“. Prosto nije mogao da se seti neprimerenijeg opisa za jednu Aijelku. To verovatno znači da će upozoriti muža pre nego što ga ubije.

Glas joj na kraju postade prigušen, a on shvati da ona to skida košulju preko glave. Bilo mu je žao što svetiljke nisu ugašene. Ne, onda bi bilo još gore. A opet, prolazio je kroz isto ovo svake večeri od odlaska iz Ruideana i svaki je put bilo sve gore. Mora da stavi tačku na ovo. Neka ta žena ubuduće spava s Mudrima, gde joj je i mesto, a on će naučiti koliko bude mogao. Tu je misao već petnaestu noč premetao po glavi.

Trudeći se da rastera kojekakve prizore iz glave, on reče: „A ono na kraju? Posle zavetovanja.“ Čim je pola tuceta Mudrih objavilo svoje blagoslove, stotinu Melaininih rođaka, naoružanih kopljima, sjatilo se oko nje, a stotinu Baelovih rođaka sjatilo se oko njega, pa je onda on morao da se probija do nje. Naravno, niko nije nosio veo, pošto je to bio deo svadbenih običaja, ali u oba tabora je bila prolivena krv. „Melaina se samo nekoliko minuta pre toga klela da ga voli, a kada je stigao do nje, borila se kao planinski lav.“ Da je Dorinda nije udarila u rebra, Bael nikada ne bi uspeo da je prebaci preko ramena i odnese. „Čovek još uvek ima šljivu na oku i šepa.“

„Zar je trebalo da mu se preda kao slabić?“, pospano će Avijenda. „Neka odmah sazna njene vrline. Nije ona đinđuva koju će nositi u džepu.“ Zevnula je, a potom se čulo kako se ušuškava među pokrivače.

„Šta znači ono o učenju muškarca da peva?“ Kad stasaju za koplje, Aijeli prestanu da pevaju, izuzimajući borbene pesme i lelekanje za mrtvima.

„Misliš na Meta Kautona?“, nasmeja se ona. „Ponekad se muškarac zbog neke Device odrekne koplja.“

„To si izmislila. Nikada nisam čuo ni za šta slično.“

„Dobro, nije to baš odricanje.“ Glas joj dobi neki mračan prizvuk. „Desi se da muškarac poželi Devicu koja neće da se zbog njega odrekne koplja, i onda on pristane da bude njen gaisain. Taj je, naravno, budala. Nema te Device koja će poštovati gaisaina. On onda mora mnogo da radi i da zna gde mu je mesto, ali najpre mora naučiti da peva, kako bi zabavljao njene sestre po koplju dok jedu. Kad Device za nekog kažu da će ga neka od njih naučiti da peva, to znači da on zbog nje pravi budalu od sebe.“ Čudan neki svet.

„Avijenda?“ Rekao je da joj više nikada neće postaviti to pitanje. Lan je rekao da je to kandorski rad, šara poznata kao „pahulje“, verovatno plen iz nekog pohoda na sever. „Ko ti je dao tu ogrlicu?“

„Jedan prijatelj, Rande al’Tore. Danas smo prevalili dugačak put, a sutra ćeš nas rano dići da nastavimo. Dobro spavaj i probudi se, Rande al’Tore.“ Samo Aijel može čoveku poželeti laku noč nadom da taj neće umreti u snu.

Postavivši mnogo manju, ali i mnogo prefinjeniju zaštitu na svoje snove, on usmeravanjem pogasi svetiljke i pokuša da zaspi. Prijatelj. Rejni su došli sa severa. Ali ona je tu ogrlicu imala još u Ruideanu. A i šta ga briga? Jasno je čuo njeno glasno disanje dok je tonuo u san. Sanjao je kako mu Min i Elejna pomažu da preko ramena prebaci Avijendu, koja na sebi nije imala ništa osim one ogrlice, dok ga ona mlati po glavi vencem od segade.