Nebeski oganj

16 Neočekivana ponuda

Sunce se ušunjalo kroz prozor i probudilo Ninaevu. Ostala je da još malo leži opružena po prugastom prekrivaču. Elejna je spavala u svom krevetu. Jutro je već zarana bilo toplo, a ni noč ne beše mnogo bolja, mada to nije bio razlog što joj je posteljina znojava i izgužvana. Ružno je sanjala nakon što je prethodne večeri porazgovarala s Elejnom o svemu što je videla. Bila se ponovo obrela u Kuli, gde su je odvukli pred Amirlin, koja je bila čas Elaida, čas Mogedijen. Kraj pisaćeg joj je stola Rand čučao poput psa s ogrlicom, povocem i brnjicom. Nisu bili mnogo bolji ni snovi o Egveni. Ukus uvarka od mačje paprati i tucanog lista sveznaja bio je u snu odvratan kao i na javi.

Provukla se do umivaonika da se umije i opere zube solju i sodom. Voda ne beše vruća, ali i ovako i onako nije ni mogla biti hladna. Skinula je znojem natopljenu spavaćicu, pa iz jednog sanduka izvadi čistu košulju, češalj i ogledalo. Kad se pogledala, zažalila je što je pre spavanja rasplela kiku. Ne samo da joj zbog toga nije bilo ni mrvu udobnije, nego joj je sad još sva kosa bila umršena. Sela je na sanduk i prvo prionula na raščešljavanje, a potom sto puta provukla četku kroz kosu.

Tri ogrebotine protezale su joj se preko vrata i nestajale pod spavaćicom. Nisu bile crvene koliko bi se očekivalo, i to zahvaljujući Makurinom melemu od sveleka. Elejni je rekla da ju je izgrebalo trnje. Kakva glupost. Podozrevala je da joj Elejna nije baš poverovala kako je posle razgovora s Egvenom malo pretraživala okolinu Kule. Previše je bila uzrujana da smisli nešto bolje. Nekoliko se puta obrecnula na svoju saputnicu, i to bez ikakvog razloga. Nije mogla prestati da misli na to kako su se Melaina i Egvena ponašale prema njoj. A ni njoj ne bi škodilo da se podseti da ovde više nije kći naslednica. A opet, devojka joj ništa ne beše skrivila. Moraće nekako da se iskupi.

U ogledalu je videla da je Elejna ustala i da se umiva. „I dalje mislim da je moj plan bolji“, reče devojka trljajući lice. Uprkos uvojcima, crno joj obojena kosa nigde nije bila umršena. „Da je bilo po mome, mnogo brže bismo stigli do Tira.“

Njen je predlog bio da čim stignu do Eldara ostave kočiju u nekom seocetu gde nema mnogo Belih plaštova, a ni doušnica Kule, što je mnogo važnije. Odatle bi rekom nastavili do Ebou Dara, gde bi mogli da uhvate brod za Tir. Odlazak u Tir više se nije dovodio u pitanje. Morali su po svaku cenu da izbegnu Tar Valon.

„A koliko ćemo morati da čekamo taj brod?“, strpljivo će Ninaeva. Mislila je da su to raščistile pre odlaska na spavanje. I jesu, što se nje tiče. „I sama si rekla da se na reci nikad ne zna hoće li neki brod pristati. A i koliko bismo morali da u Ebou Daru čekamo galiju za Tir?“ Spustila je četku i počela da upliće kiku.

„Seljani istaknu zastavu kad žele da neki brod pristane i brodovi većinom i pristanu. A u luci veličine Ebou Dara vazdan imaš brodove za sve krajeve sveta.“

Ta mala kao da je bila u ko zna koliko luka pre nego što je s Ninaevom pošla iz Kule. Elejna je mislila da je sve što nije kao kći naslednica naučila u Andoru nadoknadila u Kuli, iako se mnogo puta ispostavilo da nije u pravu. A sad se još usuđuje da joj se obraća tim trpeljivim tonom! „Teško ćemo s broda otkriti gde je to okupljanje Plavih, Elejna.“

Ninaeva je htela da kočijom nastave put kroz celu Amadiciju, pa kroz Altaru i Murandiju do Far Madinga u brdima Kintare, a onda preko ravnice Mareda sve do Tira. Nesumnjivo će putovati duže, ali će možda nekako uspeti da saznaju gde je to okupljanje, a na stranu to što kočije izuzetno retko tonu. Nije da ona ne ume da pliva, ali ipak se oseća mnogo sigurnije kad može da vidi kopno.

Elejna obrisa lice, pa se obuče i priđe da joj pomogne da uplete kosu. Ninaevu to nije moglo da zavara. Neće ni reč više da čuje o brodovima. Stomak joj je loše podnosio plovidbu. To, naravno, nije imalo nikakvog uticaja na njenu odluku. Ako Aes Sedai treba da priteknu Randu u pomoć, onda dužina putovanja uopšte nije presudna.

„Jesi li se setila tog imena?“ upita Elejna, preplićući joj pramenove kose.

„Bar se sećam da je bilo nekakvo ime. Svetlosti, daj mi malo vremena.“ Bila je sigurna da je bilo ime, verovatno neke varoši ili grada. Da je bila zemlja, zapamtila bi je. Duboko je udahnula ne bi li se malo smirila, pa nastavila blažim tonom: „Setiću se, Elejna. Samo mi daj malo vremena.“

Elejna ispusti nekakav neodređen zvuk i nastavi da joj plete kiku. Posle nekog vremena reče: „Je li bilo mudro poslati Birgitu da traži Mogedijen?“

Ninaeva je iskosa prostreli pogledom, koji, međutim, skliznu s devojke kao voda s masne svile. Ako je već htela da promeni temu, mogla je da izabere i neku bolju. „Bolje da mi nađemo nju nego ona nas.“

„Valjda je tako. A šta ćemo kad je nađemo?“

Na to pitanje nije imala odgovor. Svejedno, bolje je biti lovac nego plen, ma koliko opasno to bilo. To je naučila od Crnog ađaha.

U zajedničkoj prostoriji nisu zatekle mnogo gostiju, ali među njima je, uprkos činjenici da je prilično rano, bilo nekoliko Belih plastova, uglavnom vremešnih i sa starešinskim činovima. Očigledno im je bilo milije da jedu u gostionici nego u logoru. Ninaevi bi bilo draže da su mogle ponovo da jedu u sobi, ali tamo zaista nije bilo mesta. Uostalom, svi su bili zaokupljeni hranom, pa ni Beli plaštovi nisu bili izuzetak. Sigurno im ne preti nikakva opasnost. Miris hrane ispunjavao je vazduh. Muškarci očigledno vole govedinu i ovčetinu čak i za doručak.

Elejna nije čestito ni sišla s poslednjeg stepenika kad gazdarica Džaren dotrča da njima dvema – ili tačnije „gospi Morelin" – ponudi zasebnu odaju za doručak, na šta ova, iako je Ninaeva nije ni pogledala, mirno reče: „Mislim da ćemo jesti ovde. Retko imam priliku da jedem u gostionicama mada to zaista volim. Pošaljite nam po služavci nešto osvežavajuće. Ako je već sad ovoliko toplo, biću u goloj vodi do sledećeg svratišta.“

Ninaeva se nije mogla čudom načuditi kako ih zbog tog nadmenog ponašanja niko već nije naglavačke izbacio na ulicu. Bila j^ upoznala dovoljno plemića i plemkinja da zna da se gotovo svi oni tako ponašaju, ali ipak. Ne bi ona to trpela ni minut. Gostioničarka se, međutim, naklonila ne prestajući da se smeška i trlja ruke, a onda ih odvela do stola kraj prozora s pogledom na ulicu i požurila da ispuni Elejninu želju. Možda je to bio njen način da se osveti devojci. Bile su same, podaleko od muškaraca za ostalim stolovima, mada bi svaki prolaznik mogao da bulji u njih, a za slučaj da nameravaju da im donesu nešto toplo od hrane – iako se ona nadala da neće – nisu mogle biti dalje od kuhinje.

Doručak im se sastojao od slasnih zemički, zavijenih u belu salvetu i još toplih, žutih krušaka, pomalo smežuranog grožđa i nekakvih crvenih gromuljica koje je služavka zvala jagodama. Ninaeva nikada nije videla ništa slično. Ukus im beše odličan, pa čak i još bolji kad se jedu s ulupanom pavlakom. Elejna je tvrdila da je čula za njih, što je možda i bila istina. Sve to, uz blago vino, navodno rashlađeno u podrumu – jedan gutljaj bio je dovoljan da Ninaeva shvati kako u tom podrumu i nije baš mnogo hladno – predstavljalo je osvežavajući doručak.

Najbliži gost sedeo je tri stola dalje, a bio je u tamnoplavom vunenom kaputu – možda je neki uspešni trgovac – ali njih dve svejedno nisu razgovarale. Imače za to vremena na pretek kad ponovo budu u kočiji i na bezbednom odstojanju od nečijeg oštrog sluha. Ninaeva je završila obed mnogo pre Elejne. Ta cura secka krušku kao da ima ceo dan na raspolaganju!

Uto Elejna preneraženo razrogači oči, a nožić joj zaklopara po stolu. Ninaeva se hitro okrete i vide da neki muškarac seda na klupu s druge strane stola.

„Učinilo mi se da si to ti, Elejna, mada me je kosa malo zbunila.“

Ninaeva se zabuljila u Galada, Elejninog polubrata. Zabuljila se u pravom smislu reči. Visok i vižljast, crnih očiju i kose, bio je najprivlačniji muškarac kojeg je ona ikada videla. U stvari, najprivlačniji je slaba reč. Bio je najbožanstveniji. U Kuli je viđala da se žene, a među njima čak i neke Aes Sedai, okupljaju oko njega i klibere kao budale. Skinula je osmeh s lica. Međutim, nije mogla da umiri lupanje srca, niti da se natera da normalno diše. Nije osećala ništa prema njemu, ali on je prosto bio toliko lep. Saberi se, ženo!

„Otkud ti ovde?“ Bilo joj je drago što ne zvuči napeto. Nije pošteno da muškarac tako izgleda.

„I zašto si tako obučen?“ Elejnin glas beše tih, ali vrlo oštar.

Ninaeva trepnu i tek tada shvati da on na sebi ima verižnjaču i beli plašt s oznakom čina u vidu dve zlatne petlje pod zracima sunca. Osetila je kako joj obrazi gore. Toliko mu se bila upiljila u lice da nije ni primetila kako je obučen! Same se sebe stidela zbog toga.

Nasmešio se, na šta je Ninaeva morala duboko da udahne. „Ovde sam jer sam pripadnik Dece koja su opozvana sa severa. A pripadnik sam Dece Svetlosti zato što mi je to izgledalo ispravno. Elejna, kada ste vas dve i Egvena nestale, Gavinu i meni nije mnogo trebalo da utvrdimo da, uprkos onome što nam je rečeno, vi uopšte ne odrađujete kaznu na imanju. Nisu smele da te uvuku u svoje spletke, Elejna. Nijednu od vas.“

„Izgleda da si brzo dobio čin“, reče Ninaeva. Zar taj glupan ne shvata da će ih pričom o zaverama Aes Sedai obe poslati na gubilište?

„Izgleda da Emon Valda veruje da je moje iskustvo, ma gde stečeno, vredno toga.“ Potom slegnu ramenima tako da je bilo jasno kako mu činovi ništa ne znače. Nije to bio znak skromnosti, ali ni izveštačenosti. Od svih koji su došli da uče sa Zaštitnicima, on je bio najbolji mačevalac, a takođe odličan i u strategiji i taktici, ali Ninaeva se nije sećala da se ikada hvalio svojim junaštvom, pa čak ni u šali. Njemu priznanja nisu ništa značila, možda baš zato što ih je toliko lako dobijao.

„Zna li majka za to?“, upita Elejna. Iako je i dalje govorila upola glasa, njen bi pogled uplašio i divljeg vepra.

Galad se nesigurno promeškolji. „Nisam imao vremena da joj pišem. Svejedno, nisam toliko siguran da će se ona protiviti ovome, Elejna. Nije više toliko naklonjena severu kao nekada. Čuo sam da je progon ozakonjen.“

„Sve sam joj objasnila u pismu.“ Elejnin pogled sad postade zbunjen. „Morala je da shvati. Pa i sama se obučavala u Kuli.“

„Tiše“, preseče je on. „Seti se gde si.“ Elejna se zajapuri, ali Ninaeva nije mogla da odredi da li od besa ili stida.

Tek tad je shvatila da i on govori tiho kao njih dve, ali i oprezno. Nijednom nije pomenuo ni Kulu ni Aes Sedai.

„Je li Egvena s vama?“ upita on.

„Nije“, odgovori ona, na šta Galad duboko uzdahnu.

„Nadao sam se... Gavin je gotovo poludeo od brige kad je nestala. Osim toga, stalo mu je do nje. Hoćete li mi reći gde je?“

Ninaeva je zapazila ono „osim toga“. Čoveku koji je pristupio Belim plaštovima bilo je „stalo" do žene koja želi da postane Aes Sedai. Muškarci su ponekad toliko čudni da se jedva mogu nazvati ljudskim bićima.

„Nećemo“, odlučno će Elejna, a zajapurenost joj se povuče s obraza. „Da li je i Gavin ovde? Ne mogu da verujem da je i on postao...“ Imala je dovoljno mozga da tu spusti glas, ali nije mogla da ne izgovori. „Beli plašt!“

„Ostao je na severu.“ Ninaeva je pretpostavila da pod tim podrazumeva Tar Valon, ali Gavin je sigurno otišao odande. On sigurno ne bi podržao Elaidu. „Ne znaš šta se tamo događalo, Elejna“, nastavio je. „Sva ondašnja podmitljivost i iskvarenost konačno je izbila na površinu, što se jednom moralo dogoditi. Ona koja vas je poslala na put svrgnuta je.“ Osvrnuo se i nastavio šapatom, iako ih niko nije mogao čuti. „Umirena i pogubljena.“ Duboko je udahnuo i nastavio zgroženim glasom. „Nije to bilo mesto za vas. Ni za Egvenu. Nisam dugo s Decom, ali siguran sam da će me kapetan pustiti da otpratim sestru kući. Tamo ti je mesto, s majkom. Reci mi gde je Egvena i postaraću se da se i ona vrati u Kaemlin. Tamo ćete obe biti na sigurnom.“

Ninaeva oseti kako joj lice trne. Umirena. I pogubljena. Ne nesrećan slučaj, niti bolest. To što joj je i ova mogućnost padala na pamet uopšte joj nije umanjilo preneraženost. Sigurno se to desilo zbog Randa. Ako je i postojao tračak nade da Kula neće biti protiv njega, sada je ugašen. Elejnino lice bilo je bezizražajno, ali pogled joj se gubio u daljini.

„Vidim da vas je iznenadila ova vest“, nastavi on upola glasa. „Ne znam koliko vas je duboko ta žena uvukla u svoje zavere, ali sad vam više ništa ne može. Pusti me da te otpratim do Kaemlina. Niko ne mora znati da si joj bila bliskija od ostalih devojaka koje su učile u Kuli. To važi za obe.“

Ninaeva mu se iskezi, nadajući se da to makar malo podseća na osmeh. Lepo od njega što ju je konačno primetio. Najradije bi ga odalamila. Da samo nije toliko zgodan...

„Razmisliću“, oprezno će Elejna. „To što kažeš zvuči smisleno, ali moraš mi dati vremena da razmislim. Moram da razmislim.“

Ninaeva je pogleda. Njoj to zvuči smisleno? Ta devojka ne zna šta priča!

„Ne mogu da ti ostavim mnogo vremena jer ga nemam“, na to će on, „pošto svakog časa mogu da me pozovu. Možda će nas poslati...“

Iznenada se tu stvori jedan Beli plašt, crnokos, četvrtastog lica, pa odalami Galada po ramenu i široko se isceri. Bio je stariji od njega, ali je nosio oznake istog čina. „Pa, mlađani Galade, ne možeš da čuvaš sve lepotice samo za sebe. Svaka devojka u gradu uzdiše za tobom, a i mnoga majka. Upoznaj me s gospama.“

Galad odgurnu klupu i ustade. „Samo mi se... učinilo mi se da ih poznajem kad sam ih video na stepeništu, Trome. Međutim, na ovu gospu nimalo ne deluju te čari za koje veruješ da ih posedujem. Ne dopadam joj se, a rekao bih da joj se ne bi dopao niko ko me zna. Ako posle podne budeš vežbao mačevanje sa mnom, možda koja baci oko i na tebe.“

„Teško, ako si ti u blizini“, dobroćudno će Trom. „Osim toga, radije bih otišao kod kovača da mi razlupa glavu maljem nego što bih se mačevao s tobom.“ To ga ipak nije sprečilo da, čeznutljivo odmerivši dve žene za stolom, odvuče Galada ka vratima, a ovaj samo stiže da im uputi nemoćan i neodlučan pogled.

Čim su nestali s vidika, Elejna ustade. „Nano, potrebna si mi gore.“ Gazdarica Džaren se istog trena stvori tu da je upita je li joj prijao doručak, na šta Elejna reče: „Odmah pošaljite po mog kočijaša i lakeja. Nana će izmiriti račun.“ Otišla je ka stepeništu pre nego što je čestito i završila rečenicu.

Ninaeva je otprati pogledom, pa izvadi torbicu i isplati ženu, uveravajući je da je njenoj gospodarici sve bilo baš po ukusu i trudeći se da ne pokaže šta misli o njenim cenama. Čim je uspela da je se otarasi, požurila je natrag u sobu. Elejna je nasumično trpala njihove stvari u sanduke, uključujući i znojave spavaćice koje su prebacile preko kreveta da se suše.

„Elejna, šta je tebi?“

„Moramo odmah da krenemo, Ninaeva. Iz ovih stopa.“ Nije čak ni podigla pogled dok sve nije bilo spakovano. „Ma gde bio, Galada sad muči nešto s čime se nikada ranije nije suočio, a to su dva ispravna, ali suprotstavljena izbora. Za njega je ispravno da me, makar me vezao i prebacio preko konja, otpremi do majke, ne bi li nju poštedeo briga a mene spasao da ne postanem Aes Sedai želela ja to ili ne. S druge strane, oseća se dužnim da nas prijavi Belim plaštovima ili vojsci, ili pak i jednima i drugima. To mu nalažu i amadicijski zakon i zakon Belih plaštova. Ovde se Aes Sedai smatraju zločinkama, kao i sve žene koje su se obučavale u Kuli. Moja majka se jednom sastala s Ailronom kako bi potpisali nekakav ugovor o trgovini i to su obavili u Altari pošto ona nije mogla da uđe u Amadiciju. Prigrlila sam saidar čim sam ga ugledala i neću ga puštati dok ne budemo daleko odavde.“

„Preteruješ, Elejna. Ipak ti je brat.“

„On mi nije brat!“ Elejna duboko udahnu i polako ispusti vazduh. „Imamo istog oca“, reče nešto smirenije, „ali on mi nije brat. Ja ga ne priznajem, Ninaeva. Sto puta sam ti to rekla, ali ti nikako da shvatiš. Galad uvek radi ono što je ispravno. Uvek. Nikada ne laže. Jesi li čula šta je rekao onom Tromu? Nije rekao da ne zna ko smo. Svaka mu je reč do poslednje bila sušta istina. On će uvek učiniti ono što je ispravno, pa makar tako i povredio nekoga, ili čak sebe. Uvek bi ispričao šta smo uradili Gavin i ja, a ni sebe nije štedeo. Odluči li naopako po nas, Beli plaštovi će nas sačekati u zasedi još pre nego što izađemo iz ovog sela.“

Neko zakuca na vrata, na šta Ninaevi zastade dah. Pa Galad sigurno ne bi... Elejni se po licu videlo da je napeta i spremna za borbu.

Ninaeva obazrivo odškrinu vrata. Bio je to Tom, a iza njega i Džuilin, s onom budalastom kapom u ruci. „Gospa nas je tražila?“, upita Tom ponizno, za slučaj da neko prisluškuje.

Ponovo došavši do daha, ona im širom otvori vrata, ne brinući sluša li ih neko ili ne. „Odmah da ste ušli!“ Već joj je bilo dojadilo što se njih dvojica pogledaju čim ona nešto kaže.

Pre nego što je stigla da zatvori vrata, Elejna reče: „Tome, moramo odmah da pođemo.“ Više nije izgledala odlučno kao malopre, a u glasu joj se osećao strah. „Galad je ovde. Sigurno se sećaš kakvo je čudovište bio kad smo bili deca. E, sad nije nimalo bolji, a uz to je i s Belim plaštovima. Mogao bi...“ Reči kao da joj zastadoše u grlu. Gledala je u Toma i nastavila da bezglasno govori, a on ju je zaprepašćeno posmatrao.

Sručio se na jedan sanduk, ni na tren ne odvajajući pogled od Elejne. „Ja...“ Glasno je pročistio grlo, pa nastavio. „Učinilo mi se da sam ga video kako gleda gostionicu. Beli plašt. Ličio mi je upravo na čoveka u kakvog bi onaj dečak izrastao. Verovatno nije ni čudo što je usput pristupio Belim plaštovima.“

Ninaeva priđe prozoru. Elejna i Tom takoreći nisu ni primetili da je prošla između njih. Ulica je polako postajala zakrčena zaprežnim kolima i meštanima izmešanim s Decom i vojnicima. S druge strane je na izvrnutom buretu sedeo muškarac savršenog lica, ogrnut belim plastom.

„Je li te...?“ Elejna proguta knedlu. „Je li te prepoznao?“

„Nije. Muškarac se za petnaest godina mnogo više promeni nego dečak. Elejna, mislio sam da si zaboravila.“

„Setila sam se u Tančiku, Tome.“ Slabašno se osmehnula i povukla ga za dugi brk. Tom joj uzvrati gotovo jednako tužnim osmehom. Izgledao je kao da ne zna da li da se baci s prozora ili ne.

Džuilin se češao po glavi, a Ninaeva je žarko želela da sazna o čemu oni to pričaju, ali trenutno je imala preča posla. „Ipak bismo morali da krenemo pre nego što nam navuče čitav garnizon na grbaču. Teško ćemo to izvesti sve dok on sedi dole i nadgleda. Nisam videla nijednog gosta koji izgleda kao da ima kočiju.“

„Naša je jedina u dvorištu“, reče Džuilin. Tom i Elejna su i dalje zurili jedno u drugo i očigledno nisu čuli ni jednu jedinu reč.

Sad ne bi imalo nikakve svrhe navlačiti zavese. Ninaeva se smela opkladiti da je Galad već saznao kako su došli u Sijendu. „Postoji li zadnji izlaz iz dvorišta?“

„Vrata kroz koja možemo da prođemo samo jedno po jedno“, suvo će Džuilin, „a i ona vode u najobičniji sokak. U celom selu nema više od dve ili tri ulice kroz koje kočija može da prođe.“ Premetao je onu kapu po rukama i proučavao je. „Mogao bih da mu se prikradem i razbijem mu glavu. Ako budete spremni, mogli biste da iskoristite gužvu i pobegnete, a ja bih vas već stigao.“

Ninaeva frknu. „Kako? Galopom na Šunjalu? Čak i da ne ispadneš iz sedla čim izađeš iz sela, zar zaista veruješ da ćeš stići do konja pošto si nasred ulice napao nekog od Belih plaštova?“ Galad je i dalje sedeo preko puta, a sada mu se pridružio i Trom, pa su opušteno ćaskali. Ninaeva pruži ruku pa cimnu Toma za brk. „Imaš li nešto da dodaš? Neki vispren plan? Jeste li čuli kakve glasine koje bi nam mogle pomoći?“

On poklopi lice šakom i uvređeno je pogleda. „Ne, osim ako ne smatraš da će nam pomoći to što Ailron polaže pravo na neka pogranična sela u Altari. Tačnije, na čitav prigranični pojas od Salidara preko So Ebana do Mosre. Može li nam to pomoći, Ninaeva? Reci. Za ove pokušaje da iščupaš čoveku brkove neko bi jednom trebalo dobro da ti natrlja uši.“

„Šta će Ailronu prigranični pojas, Tome?“, upita Elejna. Možda je to zaista zanima – kao što je zanima sve što se tiče politike i diplomatije – a možda samo hoće da spreči svađu. To joj je dobro polazilo za rukom pre nego što je počela da se nabacuje Tomu.

„Ne treba Ailronu, dete moje.“ Glas mu je omekšao čim joj se obratio. „Ali treba Pedronu Nijalu. Ailron uglavnom radi ono što mu se kaže, iako se i on i Nijal pretvaraju da nije tako. Većina tih sela napuštena je još od rata Belih plaštova, kako deca zovu Nemire. Nijal je tada bio vojskovođa i čisto sumnjam da ga je ikad minula želja da osvoji Altaru. Ukoliko drži obe obale Eldara, od njega će zavisiti rečni saobraćaj ka Ebou Daru, a ako uspe da slomi Ebou Dar, ostatak Altare doteći će mu u ruke kao žito koje curi iz rupe na vreći.“

„Baš lepo“, odlučno reče Ninaeva, presekavši i njega i devojku pre nego što su uspeli ponovo da progovore. Nešto od onog što je rekao zagolicalo joj je sećanje, ali nije mogla odrediti ni šta ni zašto. U svakom slučaju nisu imali vremena za predavanje o odnosima Amadicije i Altare, ili bar ne dok Galad i Trom drže gostionicu na oku. Stoga dodade: „A ti, Džuiline? Ti se družiš s nižim sojem.“ Hvatač lopova je imao običaj da se u svakom gradu umeša među secikese, lopove i džeparoše, i tvrdio je da takvi uvek znaju više od ijednog zvaničnika. „Ima krijumčara koji bi nas izveli odavde ako im platimo, ili... ili... Znaš već šta nam treba, Tome.“

„Načuo sam ponešto. Lopovi su u Amadiciji veoma oprezni, Ninaeva. Prva opomena im je žigosanje, druga je odsecanje desne ruke, a treći put sledi vešanje, bilo da je reč o kraljevoj kruni ili vekni hleba. U ovolicnom gradu nema mnogo lopova, ili bar ne onih koji od toga žive" – Tom se gnušao neozbiljnih lopova – „a i oni su bili voljni da razgovaraju o svega dve stvari: hoće li Prorok zaista doći u Amadiciju, kao što se priča, i hoće li gradski oci ipak popustiti i dozvoliti onoj putujućoj menažeriji da nastupa ovde. Sijenda je predaleko od granice da bi krijumčari...“

Oduševljeno ga je prekinula. „To je to! Menažerija!“ Ono troje je pogledaše kao da je sišla s uma.

„Pa da“, reče Tom, malo previše snishodljivo. „Nagovorićemo Luku da ponovo dovede svoje veprokonje kako bismo se iskrali dok oni ruše grad. Ne znam šta si mu dala, Ninaeva, ali gađao nas je kamenom kad smo odlazili.“

Ninaeva mu tad prvi put oprosti jetki humor, mada uopšte nije bio duhovit. A oprostila mu je i manjak vijuga zbog kojeg nije uvideo isto što i ona. „Pričaj ti šta hoćeš, Tome Meriline, ali Luki je potreban pokrovitelj, pa ćemo mu Elejna i ja to i biti. Jedina je muka što ćemo morati da ostavimo ovde kočiju i konje...“ To ju je zabolelo. U Dvema Rekama bi novcem koji je dala za kočiju i konje mogla da kupi kućicu. „Izaći ćemo na ta zadnja vrata.“ Potom je otvorila kovčeg s listastim šarkama i počela da prekopava odeću, pokrivače, posuđe i ostalo što nije htela da ostavi u onim kolima s bojom – a postarala se da muškarci spakuju sve osim amova – sve dok nije došla do sandučića i kesa. „Tome, a i ti, Džuiline, iskradite se na ta zadnja vrata pa pronađite kakva kola sa zapregom. Kupite namirnice i sačekajte nas na putu ka Lukinom logoru.“ Teška srca je napunila Tomovu šaku zlatom, čak ga i ne prebrojavši. Nije bilo važno koliko šta košta, a nije htela da on gubi vreme na cenjkanje.

„Sjajna zamisao“, s osmehom će Elejna. „Galad će tražiti dve žene, a ne buljuk životinja i žonglera. A i nikada se neće dosetiti da smo otišli u Geldan.“

Ninaeva se toga nije setila. Nameravala je da nagovori Luku da pođe pravo u Tir. Bila je sigurna da će mu takav spoj menažerije sa žonglerima i gimnastičarima doneti dobru zaradu gde god da nastupa. Međutim, za slučaj da Galad pođe za njima ili pošalje nekog, biće im najpametnije da pođu na istok. A možda će i biti dovoljno pametan da pretraži menažeriju; muškarci ponekad umeju da pokažu da imaju mozak, a pogotovo kad se to od njih ne očekuje. „I ja sam upravo to pomislila, Elejna.“ Trudila se da ne obraća pažnju na slabašni ukus u ustima – gorko sećanje na kuvanu mačju paprat s tucanim listom sveznaja.

Tom i Džuilin se, naravno, pobuniše. Nije da se nisu slagali sa samim njenim naumom, nego su smatrali kako bar jedan treba da ostane i štiti nju i Elejnu od Galada i Belih plaštova. Izgleda da nisu shvatali kako bi u tom slučaju usmeravanje imalo više učinka nego njih dvojica i još desetorica pride. Ipak je uspela da ih nekako izgura, mada prilično zabrinute, a još je i strogo dodala: „I da se ni slučajno niste vraćali ovamo. Naći ćemo se na drumu.“

„Ako pribegnemo usmeravanju“, tiho reče Elejna kad su konačno ostale same, „ubrzo ćemo pred sobom imati čitav garnizon Belih plaštova, a verovatno i svu vojsku iz mesta. Moć nas ipak ne čini nepobedivima, a njima će biti dovoljne svega dve strele.“

„Sve u svoje vreme“, na to će Ninaeva. Nadala se da se ona dvojica neće toga setiti, inače će jedan ostati da se muva unaokolo, a ako bude nepažljiv možda čak i pobuditi sumnju kod Galada. Bila je spremna da prihvati njihovu pomoć kad god ustreba – to je shvatila posle onog s Rondom Makurom, mada ju je još tištalo što su morali da je spasavaju kao mače iz bunara – ali to će se dogoditi kad ona nađe za shodno, a ne oni.

Hitro je sišla i pronašla gazdaricu Džaren. Njena gospodarica se predomislila. Zaključila je da ipak ne može toliko brzo da se ponovo suoči s vrućinom i prašinom i zato će malo prileći. Neka je niko ne uznemirava sve do kasne večere, koju će sama zatražiti. A tu je i novčić za još jedno noćenje. Gostioničarka je imala mnogo razumevanja za gospinu osetljivost i neodlučnost. Ninaeva je stekla utisak da bi gazdarica Džaren imala mnogo razumevanja za sve osim ubistva, ako samo pomisli da će joj se to isplatiti.

Kad je napustila debeljuškastu ženu, ona pozva jednu služavku u stranu. Nekoliko srebrnih novčića promeni vlasnicu i devojka izjuri u kecelji da nabavi dva šešira spuštenih oboda, koji su Ninaevi izgledali dovoljno senovito. Naravno, prava gospa to nikad ne bi stavila na glavu, ali sada će im poslužiti svrsi.

Kada se vratila u sobu, vide da je Elejna u međuvremenu složila kovčežiće, lakiranu kutiju s povraćenim ter’angrealom i torbicu s pečatom na jedno ćebe. Kese s novcem stajale su na Ninaevinom krevetu. Elejna preklopi ćebe i uveza ga debelim gajtanom koji beše pronašla u jednom sanduku. Ninaeva ništa nije bacala.

Bilo joj je žao što sve mora da ostavi. Ne zbog vrednosti. Ne samo zato. Nikad se ne zna šta može da zatreba. Eto, na primer, dve vunene haljine koje je Elejna izvadila i stavila na krevet. Nisu dovoljno fine za damu, a previše su dobre za njenu služavku, ali da su ih, kao što je Elejna predlagala, ostavile u Mardesinu, sad ne bi imale šta da obuku.

Ninaeva kleknu i poče da pretura po drugom sanduku. Još dve košulje i dve vunene haljine, za presvlaku. Dva tučana tiganja u jutanoj vreći bila su veoma zgodna, ali i preteška, a muškarci sigurno neće zaboraviti da kupe nove. Pribor za šivenje u lepoj kutiji s koštanom intarzijom – e, toga se već ne bi setili. Međutim, samo je jednim delom uma bila posvećena odabiru stvari.

„Znaš Toma odranije?“ upitala je, trudeći se da zvuči što opuštenije. Krajičkom oka je gledala Elejnu, praveći se da je zaokupljena smotavanjem čarapa.

Devojka je već bila skinula haljinu i s čežnjivim ju je uzdahom odlagala u sanduk. Sledila se u pola pokreta i pogledala Ninaevu. „Bio je dvorski pesnik u Kaemlinu kad sam bila mala“, tiho reče.

„Shvatam.“ Nije shvatala. Kako jedan dvorski pesnik, čovek koji zabavlja plemstvo, takoreći i sam plemić, može spasti na to da postane putujući seoski zabavljač?

„On je posle očeve smrti bio ljubavnik moje majke.“ Elejna ponovo prionu na posao, rekavši to toliko mirno da je Ninaeva zinula.

„Tvoja majka...“

Elejna ipak ne podiže pogled. „Setila sam ga se tek u Tančiku. Bila sam veoma mala. Poznala sam ga po brkovima, kad sam ga videla izbliza i čula ga kako govori

Veliki lov na Rog. Mislio je da ću ga ponovo zaboraviti.“ Blago je porumenela. „Popila... popila sam previše vina, a sutradan sam se pretvarala kako se ničega ne sećam.“

Ninaeva samo odmahnu glavom. Sećala se te noći kad se Elejna napila kao letva. Ako ništa drugo, bar joj tako nešto više neće pasti na pamet, ne posle glavobolje kakvu je sutradan imala. Sad je shvatila zašto se onako ponašala prema Tomu. Nekoliko je puta to imala prilike da vidi i u Dvema Rekama. S kim bi se devojka stasala tek toliko da u sebi vidi ženu poredila ako ne sa sopstvenom majkom? I ponekad s njom i nadmetala da dokaže svoju ženstvenost? Obično se to završavalo trudom da bude bolja kuvarica ili švalja, ili čak bezazlenim nabacivanjem ocu, ali Ninaeva se još sećala gotovo odrasle kćeri jedne udovice. Ta devojka je pravila budalu od sebe pokušavajući da zavede čoveka za kog je njena majka htela da se uda. Muka je jedino bila u tome što Ninaeva uopšte nije znala kako da te bube istera iz Elejne. Uprkos oštrim pridikama – i od nje i od Ženskog kruga – Sari Ajelin se nije smirila sve dok joj se i majka i ona nisu udale.

„Verovatno ti je bio kao drugi otac“, oprezno reče Ninaeva. Pravila se da je zabavljena pakova njem. Tom je zaista tako posmatrao tu devojku. Sad je sve bilo mnogo jasnije.

„Ne verujem.“ Elejna je izgledala kao da se dvoumi koliko svilenih košulja da ponese, ali pogled joj beše tužan. „Oca ne pamtim. Bila sam beba kad je umro. Gavin kaže da je on mnogo vremena provodio s Galadom. Lini se mnogo trudila oko nas, ali znam da otac gotovo nikad nije dolazio da obiđe mene i Gavina. Verovatno bi nam posvećivao više pažnje kad malo poodrastemo, kao Galadu. Ali umro je.“

Ninaeva pokuša još jednom. „Ako ništa drugo, Tom se dobro drži za svoje godine. U lepom bismo sosu bile kad bi se još i žalio na žiganje u krstima. Takvi su ti starci.“

„Da samo ne šepa, taj bi još mogao da se premeće preko glave. Osim toga, meni njegovo šepanje ne smeta. Pametan je i svašta zna. Nežan je i s njim se osećam bezbedno. Doduše, mislim da ne treba to da mu kažem. I ovako me već dovoljno štiti.“

Ninaeva uzdahnu i reši da digne ruke. Zasad. Tom možda Elejnu gleda kao kćer, ali možda će se, ako ova nastavi po svom, setiti da mu to ipak nije i onda bi tek nastale prave muke. „Ti si mu veoma draga, Elejna.“ Krajnje je vreme da promeni temu. „Jesi li sigurna u vezi s Galadom? Elejna? Jesi li sigurna da bi nas Galad prijavio?“

Elejna se trže i izraz joj se promeni. „Šta? Galad? Sigurna sam, Ninaeva. Čim shvati da ne nameravamo da pođemo s njim u Kaemlin, neće časa časiti.“

Mrmljajući sebi u bradu, Ninaeva izvadi iz sanduka svilenu haljinu za jahanje. Ponekad joj se činilo da je Tvorac stvorio muškarce samo da bi ženama zadavali glavobolje.