Nebeski oganj

26 Sali Daera

Veličanstveni oreol, sav plav i zlatan, treperio je u nepravilnim razmacima oko Loganove glave, iako je on samo klonulo sedeo u sedlu.

Min se pitala zašto se to u poslednje vreme sve češće dešava. Logan jedva da je i dizao pogled s gustiša pred svojim crnim pastuvom dok su napredovali kroz šumovita brda.

Njihove saputnice jahale su malo ispred: Sijuan je i dalje bila nesigurna na rutavoj Beli dok je Leana vešto vodila svoju sivu kobilu, upravljajući više kolenima nego uzdama. Samo se po neprirodno pravolinijskom pojasu sparušene paprati koja se probijala kroz lisnati prekrivač na tlu videlo da je tu nekad prolazio put. Natrulo lišće šuštalo je i pucketalo pod konjskim kopitima. Gusto prepleteno granje pružalo je slabu, ali kakvu-takvu zaštitu od podnevnog sunca. Min je osećala kako joj se znoj sliva niz lice uprkos povetarcu koji im je povremeno duvao s leđa.

Već su petnaest dana jahali jugozapadno od Lugarda, vođeni jedino Sijuaninom tvrdnjom da zna kuda idu. Tajnu o konačnom odredištu, naravno, nije podelila s njima. Sijuan i Leana su držale usta stisnuta poput kljusa. Min uopšte nije bila sigurna da i Leana zna kuda idu. I tako petnaest dana, dok su varoši i sela postajali sve redi i udaljeniji, a sada ih više nije ni bilo. Logan ova ramena su se iz dana u dan sve više povijala, a njegovo oreol se pojavljivao sve učestalije. Isprva je samo mrmljao kako jure Džeka iz Senki, ali Sijuan se lako nametnula kao vođa čim je on počeo da se povlači u sebe. Poslednjih šest dana kao da nije više imao volje čak ni da pita kuda su pošli i hoće li uskoro stići.

Sijuan i Leana su tiho razgovarale. Do Min je dopiralo tek jedva čujno mrmorenje, koje je lako moglo poticati i od vetra u krošnjama. Kad god je probala da im priđe, rekle bi joj da pazi na Logana ili bi se samo zapiljile u nju i to tako da bi samo potpuni luđak ili slepac nastavio da tura nos gde mu nije mesto. I jednog i drugog joj je već bilo dosta.

Leana je konačno usporila svoju kobilu da bi propustila Loganovog crnog pastuva ispred sebe. Vrućina kao da joj uopšte nije smetala, pošto joj je bakarno lice bilo tek jedva orošeno znojem. Min pomeri Divlju Ružu u stranu da joj napravi mesta.

„Nema još mnogo“, prigušenim glasom reče Leana Loganu, ali on čak i ne podiže pogled s gustiša. Ona se izvi i čvrsto ga uhvati ga za mišicu kako ne bi pala. „Još samo malo, Daline. Uskoro ćeš izravnati račune.“ I dalje je tupo zurio preda se.

„I mrtvac bi obratio više pažnje“, reče Min, a tako je i mislila. Pamtila je sve što Leana radi i uveče s njom razgovarala o tome, trudeći se da to čini što neupadljivije. Nikada se neće ponašati kao ona – ili makar dok se toliko ne napijem da prestanem da razmišljam – ali nekoliko smernica nikad nije na odmet. „A da ga poljubiš?“

Leanin pogled bi i bujicu zaledio, ali Min to kao da nije ni primetila. S njom joj nikada nije bilo teško kao sa Sijuan, ili bar ne toliko teško. Staviše, bilo je mnogo bolje otkako je Leana napustila Kulu i mnogo, mnogo bolje otkad su počele da pričaju o muškarcima. Pa kako se neko može pribojavati žene koja smrtno ozbiljna kaže kako postoji ni manje ni više nego stotinu i sedam različitih poljubaca i tačno devedeset i tri načina da se šakom dodirne muškarčevo lice? Leana je, izgleda, zaista verovala u sve to.

Min nije tek tako predložila onaj poljubac. Leana mu je još od onog dana kad su prvi put morale da ga mole da ustane – iako se dotle budio prvi i požurivao ih – tepala i slala mu osmehe od kojih bi svakome para udarila na uši. Min nije znala oseća li ova nešto prema Loganu, koliko god njoj to izgledalo malo verovatno, ili se samo trudi da ga spreči da odustane od svega i umre, ne bi li poživeo dovoljno dugo da ostvari Sijuanine namere.

To je, naravno, nije sprečavalo da i dalje očijuka s kim stigne. Izgleda da su se ona i Sijuan dogovorile da se bivša Amirlin bavi ženama a Leana muškarcima, i toga su se držale još od Lugarda. Njeni osmesi i vatreni pogledi ne samo da su im dva puta obezbedili smeštaj kada je gostioničar rekao da su sve sobe zauzete, nego su oba ta puta, kao i u još tri prilike, spustili i cenu prenoćišta, a dve su noći prespavali u senicima umesto u žbunju. S druge strane, zahvaljujući njima ih je jedna domaćica najurila vilama, a druga ih za doručak gađala hladnom kašom. Jedino je Leani sve to bilo zabavno. Međutim, Logan se poslednjih nekoliko dana više nije ponašao kao svaki muškarac koji u njenom prisustvu provede više od dva minuta. Nije obraćao pažnju ni na nju, niti na bilo šta drugo.

Sijuan ukočeno zaustavi Belu, raširivši laktove kao da će svakog trenutka pasti. Ni njoj vrućina nije smetala. „Kako je danas?“ Jedva da je i pogledala Logana.

„Isto“, trpeljivo će Min. Sijuan kao da je odbijala da to poveruje ili shvati, ma koliko joj puta i ona i Leana ponovile jedno te isto. Što ne bi ni bilo važno da Min nije videla oko njega oreol kada se prvi put pojavio u Tar Valonu. Kad bi Logan ležao na drumu i umirao, smela bi da se opkladi u sve što ima i još malo preko toga da će se on nekim čudom izvući. Došla bi neka Aes Sedai i Izlečila ga. Ili već tako nešto. Ona to uvek oseti. I uvek bude onako kako je predvidela. Isto tako je znala kad je prvi put ugledala Randa al’Tora da će se očajnički i beznadežno zaljubiti u njega, baš kao što je znala da će morati da ga deli s još dve žene. Logan je prosto predodređen za slavu o kakvoj malo ljudi može čak i da sanja.

„Ne obraćaj mi se takvim tonom“, reče Sijuan, prostrelivši je svojim plavim očima. „Dosta mi je što moramo da hranimo ovo dlakavo zakeralo da ne bi umro od gladi, tako da zaista ne bih uz to gledala tebe kako se duriš kao vodomar usred zime. Njega možda i moram da trpim, devojko, ali ti ćeš grdno zažaliti počneš li da se joguniš. Jasno?“

„Da, Mara.“ Mogla si to da kažeš i malo zajedljivije, ukorila je sebe ljutito. Ne moraš da budeš krotka kao ovca. Leani si onomad lepo odbrusila. Domanka joj je u poslednjem selu predložila da ono o čemu su pričale isprobaju na kovaču. Bio je to visok, naočit muškarac snažnih ruku i širokog osmeha, ali ipak... „Neću više da se durim.“ Najgore joj je bilo što je shvatila da se trudi da zvuči iskreno. Tako je to sa Sijuan. Min nije mogla ni zamisliti da bi ona raspravljala o tome kako se treba smeškati muškarcu. Sijuan bi ga pogledala pravo u oči i rekla mu šta da uradi, podrazumevajući da će je on poslušati istog časa. Isto tako je radila i sve ostalo. Ukoliko bi i postupila drugačije, kao s Loganom, bilo bi to samo zato što dalji pritisak ne bi imao više nikakav učinak.

„Nema još mnogo, zar ne?“, hladno će Leana. Umiljati glas je čuvala za muškarce. „Ne sviđa mi se kako on izgleda, i ako još jednom budemo morali da zanoćimo... Pa, ako mu bude makar malo gore nego jutros, ne znam hoćemo li ponovo uspeti da ga popnemo u sedlo.“

„Blizu smo, ako su poslednja uputstva koja sam dobila bila ispravna“, razdraženo će Sijuan. Dobila ih je dva dana ranije, u poslednjem selu kroz koje su prošli. Naravno, raspitivala se vodeći računa da Min ne čuje ni reč, a Loganu je ionako bilo svejedno. Nije volela da se to uopšte pominje, mada nije objasnila zašto. Zaista je bilo malo verovatno da im je Elaida za petama.

Min se lično nadala da nema još mnogo. Bilo je teško odrediti koliko su odmakli na jug otkako su se odvojili s puta za Džehanu. Seljani su najčešće imali veoma neodređenu predstavu o udaljenosti svog sela od bilo čega osim najbliže varoši, ali kada su preko Maneterendrela prešli u Altaru, malo pre nego što je Sijuan odlučila da se sklone s prometnog druma, jedan sedokosi stari skeledžija je iz nekog razloga dugo proučavao iskrzanu mapu koja se protezala čak do Maglenih planina. Ukoliko je njena procena tačna, ostalo im je još nekoliko milja do još jedne velike reke. To bi mogao biti Boern, što bi značilo da su već u Geldanu, gde su Prorok i njegova rulja, ili pak Eldar, na čijoj ih drugoj obali čeka Amadicija sa svojim Belim plaštovima.

Smela bi da se opkladi na Geldan, s Prorokom ili bez njega, mada ju je iznenadilo što su stigli tako daleko. Samo bi budala očekivala da će pronaći okupljanje Aes Sedai bliže Amadiciji nego što su oni trenutno bili, a Sijuan sigurno nije budala. Bilo da su u Geldanu ili Altari, Amadicija ne može biti daleko.

„To ga smirivanje polako sustiže“, mrmljala je Sijuan. „Ako izdrži još samo koji dan...“ Min je držala jezik za zubima. Šta joj vredi da priča ako je niko ne sluša?

Sijuan odmahnu glavom pa obode Belu da ponovo izbije na čelo, stežući uzde kao da očekuje da će debelo konjče podivljati svakog časa, a Leana nastavi da se mednim glasom umiljava Loganu. Možda ipak nešto oseća prema njemu. Takav izbor ne bi bio ništa čudniji od Mininog.

Šumovita brda su se nizala bez ikakvog nagoveštaja promene – samo drveće i isprepletane puzavice i žbunje. Paprat koja je obeležavala stari drum i dalje se pružala pravolinijski. Leana reče kako je to zato što je tle drugačije tamo gde je bio drum, kao da Min to treba da zna. Veverice s ćubastim ušima čavrljale su na granama, a povremeno bi se čuo i cvrkut ptica, mada ona pojma nije imala kojih. Baerlon je možda varošica u poređenju s Kaemlinom, Ilijanom ili Tirom, ali ona je sebe smatrala pravom građankom. Ptica je ptica i tačka. A i baš je briga na kakvom tlu raste paprat.

Ponovo su počele da je more sumnje, i ne prvi put po odlasku iz Srca Izvora, ali pre je lakše izlazila s njima na kraj. Posle Lugarda su je saletale sve češće i često bi uhvatila sebe gde razmišlja o Sijuan onako kako se ranije ne bi usudila. Naravno, nije imala hrabrosti da joj saopšti svoje misli i to ju je grizlo. A šta ako Sijuan ne zna kuda idu? Sad može da laže, pošto ju je umirenje razrešilo Triju zakletvi. Možda se samo nada da će naleteti na kakav trag onog što očajnički žudi da nađe. Leana je na neki način, i to vrlo čudan, počela da otkriva život nezavisan od borbe za moć, Moći i Randa, mada ih nije baš potpuno bila zapostavila, dok Sijuan nema ništa drugo. Bela kula i Ponovorođeni Zmaj predstavljali su čitav njen život i ona će ih se držati makar zbog toga morala i da laže.

Min se nađe zatečena kad se šuma iznenada pretvori u veliko selo. Hrast, jantar-drvo i kleka – od drveća koje je prepoznavala – rasli su po blagim padinama sve do na pedesetak koračaja oko kamenih kućica sa slamnatim krovovima. Smela je da se opkladi da je sve to donedavno bilo obraslo šumom. Po dvorištima ili tik uza zidove još su se uzdizali čitavi šumarci, dok su se tu i tamo kraj kuća videli panjevi koje vreme još ne beše počelo da načinje. Ulice su izgledale sveže utabane, a ne kao da su njima prolazila mnoga pokolenja. Muškarci u košuljama pokrivali su novom slamom krovove triju kamenih kocaka, koje su sigurno bile gostionice – na jednoj se još video ostatak stare table iznad vrata – ali nigde se nije videla stara pokrivka. Osim toga, unaokolo se vrzmalo previše žena u poređenju s brojem muškaraca, ali je zato dece bilo premalo. Jedino normalno u vezi s tim mestom bio je miris kuvanja u vazduhu.

Ako je Min isprva bila zbunjena, onda ju je ono što je potom ugledala umalo izbacilo iz sedla. Devojke koje su istresale posteljinu na prozorima ili žurile kakvim poslom bile su u jednostavnim platnenim haljinama, ali nikada ni u jednom selu, velikom ili malom, nije bilo toliko žena u jahaćim haljinama od svile ili fine vune, svih mogućih boja i krojeva. Lepo je videla kako oko tih žena, kao i oko većine muškaraca, trepere i smenjuju se aure i svakojaki prizori. Kod običnih je ljudi retko viđala bilo šta, ali su zato Aes Sedai i Zaštitnici gotovo uvek bili okruženi svojim aurama. Ono su sigurno bila deca posluge iz Kule. Udate Aes Sedai bile su malobrojne i živele su daleko jedne od drugih, ali, koliko ih je Min poznavala, ne bi se ustezale da povedu celokupnu poslugu i njihove porodice ma kuda da krenu. Sijuan je stigla na cilj.

U selu ih je dočekao pomalo sablasan mir. Vladao je potpuni muk. Aes Sedai su nepomično stajale i gledale ih, baš kao i devojke, koje su sigurno bile Prihvaćene ili čak polaznice. Muškarci koji su se do malopre spretno bavili svojim poslom, sada su zastali kao sleđeni, s rukama u slami ili iza vrata – tamo gde su najverovatnije sakrili oružje. Preostali odrasli, verovatno sluge, brzo su sklonili decu. Min je osetila kako se ježi od toliko otvorenog piljenja.

Leani je očigledno bilo neugodno i u prolazu je iskosa pogledavala ljude kraj puta, ali Sijuanino glatko lice bilo je spokojno dok ih je vodila sve do najveće gostionice – one s izbledelim znakom – gde je sjahala i privezala Belu za gvozdenu alku na kamenom stubiću, koji je tu očigledno nedavno pobijen. Ne prestajući da se osvrće oko sebe, Min pomože Leani da spusti Logana s konja, pošto Sijuan nikada nije učestvovala u tome. Svi su samo stajali i zurili u njih. „Nisam ni očekivala da će me iko dočekati kao davno izgubljenu kćer“, promrmljala je, „ali neko bi mogao makar da nas pozdravi.“

Pre nego što je Leana stigla da odgovori, ako je uopšte to i htela, Sijuan reče: „Ne odlaži vesla čim vidiš obalu. Uvedite ga.“ Ušla je u gostionicu dok su njih dve još vodile Logana ka vratima. Mogao je da hoda, ali bi zastao čim one prestanu da ga nagovaraju.

Zajednička se prostorija razlikovala od svih koje je Min ikada videla. Veliki kamini bili su, naravno, ugašeni, ali su na mestima gde su nedostajale cigle zjapile šupljine. Iz natrule tavanice pootpadali su komadi maltera veličine ljudske glave i tu su se sada videle letvice. Nekoliko devojaka je brisalo rasparene stolove svih mogućih oblika i veličina, nasumično raspoređenih po prastarom podu. Žene mladalačkih lica sedele su i proučavale pergamente i izdavale naređenja Zaštitnicima – nekolicina ih je imala plaštove promenljive boje – ili drugim ženama, koje su većinom verovatno bile Prihvaćene ili polaznice. Ostale su bile prestare za to, što im se videlo po prosedim kosama ili izboranim licima, kao što je bilo i muškaraca koji nisu bili Zaštitnici. Ovi su užurbano odnosili i prinosili pergamente ili vino. Sveopšta užurbanost davala je zadovoljavajući utisak da se tu nešto radi. Aure i svakojake slike poigravale su po prostoriji i preplitale se oko glava prisutnih, i to u tolikom broju da je Min prosto bila primorana da ne obraća pažnju na njih. Uopšte joj nije bilo lako, ali morala je da ovlada tom veštinom kako bi izdržala prisustvo nekoliko Aes Sedai odjednom.

Četiri Aes Sedai koje su pošle da dočekaju pridošlice bile su, u onim svojim razdeljenim suknjama, slika i prilika otmenosti i hladne odmerenosti. Za Min je susret s njihovom prepoznatljivom odećom bio kao povratak kući posle dugog lutanja.

Pogled Šerijaminih iskošenih zelenih očiju odmah joj se prikova za lice. Oko vatrene joj kose blesnuše srebrni i plavi zraci prošarani nežnim zlatnim odsjajima, ali Min nije znala šta oni znače. Debeljuškasta, u tamnoplavoj svilenoj haljini, na trenutak je izgledala kao otelotvorenje strogosti. „Bilo bi mi mnogo draže što te vidim, dete, kada bih znala kako si otkrila da smo ovde, a i kad bih mogla makar da naslutim odakle ti taj suludi naum da i njega dovedeš.“ Pet-šest Zaštitnika stajalo je nedaleko od njih, s rukama na mačevima, pogleda uprtog u Logana. On, međutim, kao da ih nije ni video.

Min samo zinu. Zašto nju pita? „Odakle meni...?“ zaustila je, ali nije imala prilike da dovrši pitanje,

„Mnogo bi bolje bilo“, prekide je beloputa Karlinja ledenim glasom, „da je umro, kao što se priča.“ Nije to bila hladnoća uzrokovana besom, već samo odraz zdravorazumskog razmišljanja. Ona je Beli ađah. Na sebi je imala haljinu boje slonovače. Min na trenutak vide sliku gavrana kako joj lebdi iza crne kose, mada je to više ličilo na crtež nego na pravu pticu. Podsetio ju je na nekakvu tetovažu, ali nije umela to da protumači. Usredsredila se na njihova lica, trudeći se da ne gleda ni u šta drugo. „Doduše, izgleda kao da mu nije još mnogo ostalo“, nastavila je Karlinja, gotovo i ne udahnuvši vazduh. „Šta god da si mislila, zalud ti sav trud. Nego, i samu me živo zanima kako si stigla u Salidar.“

Sijuan i Leana su samo stajale, razmenjivale samozadovoljne poglede i čekale da napad prođe. Njih niko nije čak ni pogledao.

Mirela, prelepa crnka u zelenoj svilenoj haljini s kosim zlatnim gajtanima na gornjem delu, savršeno ovalnog lica, ranije se stalno smeškala kao da zna neku tajnu, čime je mogla da parira Leaninim veštinama. Sada je, međutim, bila potpuno ozbiljna kada se nadovezala na reči svoje Bele sestre. „Reci nešto, Min. Šta zevaš kao slaboumna?“ Ona je čak i među Zelenima bila poznata po žestokoj naravi.

„Moraš nam reći“, dodade Anaija malo ljubaznije, ali i kod nje se čuo prizvuk razdraženosti. Kad je onako krupna i, uprkos mladalačkom licu, majčinski brižna zagladila svoju svetlosivu suknju, izgledala je kao žena koja se zaista trudi da ne izdeveta svoje dete. „Smestićemo i tebe i ove dve devojke, ali moraš nam reći kako ste nas pronašle.“

Min se trže i zatvori usta. Pa da. Ove dve devojke. Toliko se već bila navikla na njihov novi izgled da je potpuno zaboravila koliko su se promenile, a najverovatnije ih nijedna od prisutnih žena nije videla još otkako su odvedene u lagume ispod Bele kule. Leana je izgledala kao da će svakog časa prasnuti u smeh, dok je Sijuan samo zgroženo odmahivala glavom.

„Ne treba mene da pitate“, reče Min, gledajući Šerijam. Što tako ne gledate i „ove dve devojke“? „Neka vam Sijuan objasni. Ili Leana.“ Aes Sedai su je gledale kao da je sišla s uma kad je glavom pokazala ka svojim saputnicama.

Četiri para očiju zagledaše se u njih, ali nijedna ih odmah ne prepoznade. Proučavale su ih, mrštile se i zgledale. Zaštitnici nisu odvajali pogled s Logana ni ruke s mačeva.

„Umirivanje može imati ovakve posledice“, konačno promrmlja Mirela. „Čitala sam nešto o tome.“

„Liče, nije da ne liče“, oprezno će Serijam. „Neko je mogao da pronađe žene koje podsećaju na njih, ali zašto bi to radio?“

Sijuan i Leana se više nisu smejuljile. „One smo koje jesmo“, jetko reče Leana. „Proverite nas. Nema tih varalica koje bi znale ono što mi znamo.“

Sijuan nije čekala proveru. „Možda mi je lice drugačije, ali bar znam šta radim i zašto, što se, kladim se, za vas ne može reći.“

Min se zgrči od hladnoće njenog glasa, ali Mirela samo klimnu. „Ovo je Sijuanin glas. To jeste ona.“

„Glas se može podražavati“, reče Karlinja, i dalje potpuno hladna. „Mogu li se naučiti i davnašnja sećanja?“ namršteno će Anaija. „Sijuan, ako si to zaista ti, ti i ja smo se posvađale na tvoj dvadeset i drugi rođendan. Gde se to dogodilo i kakav je bio ishod?“

Sijuan se samouvereno osmehnu. „Bilo je to za vreme tvog predavanja o tome zašto je posle smrti Artura Hokvinga izumrlo mnogo naroda poteklih iz njegovog carstva. Kad smo već tu, samo da znaš da se u tome i dalje ne slažem s tobom u potpunosti. Ishod je bio takav da sam naredna dva meseca svakoga dana radila tri sata u kuhinji. ’U nadi da će vrućina nadjačati i umanjiti tvoj žar’, kako si ti to obrazložila.“

Ako je mislila da će to biti dovoljno, grdno se prevarila. Anaija je imala mnogo pitanja i za jednu i za drugu, kao i Karlinja i Šerijam, koje su, ispostavilo se, bile polaznice, odnosno Prihvaćene, istovremeno kad i njih dve. Ništa od tog varalice ne bi mogle da znaju, razne nevažne sitnice, uspele i neuspele smicalice, mišljenje o raznim Aes Sedai koje su im predavale. Min prosto nije mogla da veruje da su se žene koje će kasnije postati Amirlin Tron i Čuvar hronika toliko često uvaljivale u nevolje, ali činilo joj se da je i to tek jedva delić, a i da Šerijam nije mnogo zaostajala za njima. Mireli, najmlađoj po godinama, sve je to uglavnom bilo zabavno, sve dok Sijuan nije ispričala kako je neka polaznica ubacila živu pastrmku u kadu Saroji Sedai pa se narednih šest meseci učila pameti. Istini za volju, ako neko nije imao prava da priča o učenju pameti, onda je to bila upravo ona. Baš ona, koja je još kao polaznica oprala čajem od svrabeža posteljinu jedne omražene Prihvaćene. I ista ona koja se iskradala iz Kule kako bi išla na pecanje, iako je čak i Prihvaćenima trebala dozvola za izlazak van propisanog vremena. Sijuan i Leana jednom su čak ohladile kofu vode gotovo do smrzavanja i namestile je tako da se prospe na Aes Sedai koja ih je, po njihovom mišljenju nepravedno, kaznila batinama. Po blesku Anaijinih očiju bilo je jasno da je dobro što nikada nije otkriveno da su to uradile njih dve. Na osnovu onog što je Min znala o polaznicama i Prihvaćenima, pretpostavila je kako njene saputnice treba da budu srećne što su uspele da ostanu u Kuli dovoljno dugo da postanu Aes Sedai, a pogotovo što još imaju kožu na leđima.

„Zadovoljna sam“, konačno reče krupna žena, pogledavši ostale tri.

Mirela klimnu, pričekavši najpre na Šerijam, ali Karlinja reče: „Još ostaje pitanje šta da radimo s njom.“ Netremice je gledala u Sijuan, a ostalima kao da postade neprijatno. Mirela napući usne, Anaija stade da proučava patos. Šerijam je počela da poravnava haljinu, trudeći se da uopšte ne gleda pridošlice.

„I dalje znamo sve što smo znale i pre“, reče Leana, iznenada se uozbiljivši. „Možemo da pomognemo.“

Sijuan se bila namrgodila – za razliku od Leane, uopšte je nisu zabavljala prisećanja na devojačke nestašluke i kazne – ali joj za razliku od ljutitog pogleda glas beše tek neznatno napet. „Zanimalo vas je kako smo vas pronašle. Stupila sam u vezu s jednom mojom doušnicom koja radi i za Plavi ađah i ona mi je rekla za Sali Daeru.“

Min nije razumela to o Sali Daeri – i ko je to uopšte? – ali Šerijam i ostale samo klimnuše. Međutim, bilo joj je jasno da im Sijuan nije samo objasnila kako je saznala gde su. Ovako im je stavila do znanja da još ima mrežu doušnika kao i kad je bila Amirlin.

„Sedi tamo, Min“, reče Šerijam, pokazavši joj slobodan sto u uglu. „Ili si možda još uvek Elmindreda? Povedi i Logana.“ Potom ona i ostale tri Aes Sedai povedoše Sijuan i Leanu ka drugom kraju prostorije. Još dve žene u jahaćim haljinama pridružile su im se pre nego što sve nestadoše iza vrata od nerendisanih dasaka.

Min uzdahnu pa uze Logana za ruku i povede ga do onog stola. Spustila ga je na grubo tesanu klupu, a onda i sama sela na klimavu stolicu s naslonom. Dva Zaštitnika stadoše nedaleko od njih i nasloniše se na zid. Pravili su se da ne gledaju Logana, ali Min je dobro poznavala Gaidine. Oni vide sve, a mač potežu za tren oka čak i kad spavaju.

Dakle, nema srdačne dobrodošlice, iako su Sijuan i Leana dokazale da su to zaista one. A šta je i očekivala? Njih dve su nekada bile najmoćnije žene u Beloj kuli, a sad nisu čak ni Aes Sedai. Ostale verovatno ne znaju kako da se postave prema njima. A još su dovele i smirenog lažnog Zmaja. Sijuan bi bilo bolje da ne laže i da ga ne upliće u svoje namere. Šerijam i ostale verovatno neće biti strpljive kao on.

Ako ništa drugo, Šerijam ju je prepoznala. Ustala je i provirila kroz odškrinut prozor. Konji su im još stajali privezani ispred gostionice, ali jedan od onih Zaštitnika koji ih nisu gledali stigao bi je pre no što bi razvezala Divljoj Ruži uzde. Kada su poslednji put bile u Kuli, Sijuan se baš potrudila da je dobro preruši, ali tome kao da nije bilo kraja. Izgledalo je da niko ne zna za njenu moć. Sijuan i Leana ništa nisu pominjale i Min je iskreno želela da to tako i ostane. Ako ove Aes Sedai saznaju za njenu moć, upregnuće je, baš kao i Sijuan, i onda ona nikada neće stići do Randa. Ako je budu držale na povocu, nikada neće moći da mu pokaže šta je sve naučila od Leane.

Lepo je što je pomogla Sijuan da pronađe ovo mesto i što joj pomaže da privole Aes Sedai da se stave Randovu stranu, ali ima ona i svoje lične ciljeve. Mora da natera čoveka koji je nikad nije primećivao da se zaljubi u nju pre nego što poludi. Možda je i sama luda kao što je njemu suđeno da bude. „E, onda bismo bili baš lep par“, promrmljala je tiho.

Pegava zelenooka devojka, očigledno polaznica, priđe njihovom stolu. „Da li biste nešto da pojedete ili popijete? Ima srnećeg paprikaša i divljih krušaka. A možda se nađe i malo sira.“ Toliko se upadljivo trudila da ne gleda u Logana da je slobodno mogla i da bulji.

„Sir i kruške zvuče sasvim dobro“, reče joj Min. Već je dva dana bila gladna. Sijuan je uspevala da upeca pokoju ribu, ali ih je mesom snabdevao Logan kad nisu jeli u gostionicama ili kod seljaka. Suvi pasulj nije za jelo, ako neko nju pita. „Može i malo vina, ako ima. Ali prvo bih da nešto pitam. Gde smo mi sad, ako to nije i dalje tajna? Ovo selo se zove Salidar?“

„U Altari. Eldar protiče otprilike milju zapadno odavde, a s druge strane je Amadicija.“ Tu devojka poče nevešto da glumi tajanstvenost Aes Sedai. „Gde je bolje skrovište za Aes Sedai nego tamo gde ih niko neće tražiti?“

„Uopšte ne treba da se krijemo“, prasnu mlada kovrdžava crnka i stade kraj stola. Min ju je prepoznala. Bila je to Faolajn, jedna od Prihvaćenih. Od nje bi očekivala da još bude u Kuli. Faolajn nikada nikoga nije volela i često je govorila kako će se jednoga dana opredeliti za Crveni ađah. Bila bi savršena Elaidina sledbenica. „Zašto si došla ovamo? I to s njim? Zašto je ona došla?“ Min uopšte nije bila u nedoumici za koga je devojka pita. „Zbog nje sad moramo da se krijemo. Nisam verovala da je ona pomogla Mazrimu Taimu da pobegne, ali ako je njega dovela ovamo, onda možda i jeste.“

„Dostaje bilo, Faolajn“, reče joj neka vitka žena, do pasa duge crne kose, odevena u svilenu jahaću haljinu boje starog zlata. Min se učini da je poznaje. Bila je to Edesina. Valjda Žuta. „Vrati se svojim dužnostima. A ako si već gostima ponudila hranu, Tabija, onda im je i donesi.“ Ne obazirući se na Faolajnin ljutiti naklon – polaznica se nakloni malo pristojnije pa odjuri Edesina položi šaku Loganu na glavu. On je samo zurio u sto, kao da je i ne primećuje.

Min tad vide kako se oko ženinog vrata odjednom pojavljuje srebrni okov, koji ubrzo potom puče. Stresla se. Nije volela da gleda prizore vezane za Seanšane. Edesina je bar uspela nekako da se spase. Čak i da je Min bila voljna da se ikome razotkrije, ne bi imalo nikakve svrhe da je upozorava, pošto se time ništa ne bi promenilo.

„To je od smirivanja“, reče Aes Sedai. „Rekla bih da on više ne želi da živi. Ne mogu mu pomoči, mada nisam sigurna da bih i htela čak i da mogu.“ Kad je pogledala Min, u očima joj nije bilo ničeg prijateljskog.

Jedna izvanredno lepa žena u otmenoj žućkastomrkoj svilenoj haljini zastade nedaleko od njih i hladno se zagleda u nju i Logana. Bila je to dostojanstvena Kiruna, iz Zelenog ađaha. Iako je, kako je Min čula, ona bila sestra kralja Arafela, prijateljski se prema njoj postavila u Kuli. Min joj se nasmeši, ali te krupne, tamne oči pređoše preko nje bez traga prepoznavanja i Kiruna izađe iz gostionice, a četvorica Zaštitnika, potpuno različitih ali jednako opasnog izgleda, izjuriše za njom.

Min ostade da čeka svoj obrok, nadajući se da su Sijuan i Leana naišle na bar malo topliji doček.