Nebeski oganj

23 „Petinu vam dajem“

Dok je zauzdavala Maglu na vrhu zatravnjenog brežuljka, Egvena je posmatrala kako se reke Aijela slivaju iz prolaza Džangai. U sedlu joj se suknja ponovo podigla do bedara, ali ona je to sad jedva i primećivala. Pa ne može se povazdan natezati s njom. Uostalom, ima čarape, tako da joj se ne vide baš gole noge.

Aijeli su trčećim hodom promicali oko nje, podeljeni po klanovima, septama i društvima. Hiljada za hiljadom, s tovarnim konjima i mulama, s gaisainima što se staraju o logoru dok se ostali bore – ljudska je masa bila šira od milje i dok su jedni još izlazili iz prolaza, oni na čelu već su se gubili u daljini. Čak i ovako, bez porodica, izgledalo je kao da je čitav narod u pokretu. Put svile – ovde je to već bio pravi drum, prosečen kroz okolna brda, širok pedesetak koraka i popločan širokom belom kaldrmom – tek se mestimično nazirao kroz more Aijela, iako su oni, izgleda, ipak više voleli da trče po travi nego po pločama od kojih su se mnoge bile izdigle ili utonule na jednom kraju. Već više od dvadeset godina tuda nije prošlo ništa osim taljiga seljaka iz okoline i šačice zaprežnih kola.

Bilo je gotovo iznenađujuće ponovo videti drveće, i to pravo: visoke hrastove i četinare, i pravo žbunje umesto onog retkog, iskrivljenog i kržljavog rastinja, i visoku travu kako se talasa na vetru. Na severu se videla prava šuma, a na nebu oblaci, visoki i bledi, ali ipak oblaci. Vazduh je u odnosu na onaj pustarski bio blaženo svež i vlažan, iako se po žutom lišću i velikim površinama pod suvom travom moglo zaključiti da je dosta toplije i suvlje nego što bi trebalo u to doba godine. Svejedno, priroda Kairhijena bila je pravi raj u poređenju s drugom stranom Zmajevog zida.

Jedan potočić proticao je ispod gotovo potpuno ravnog mosta i vijugao dalje ka severu. Po širokom pojasu sasušene ilovače na obalama videlo se da je to nekada bila reka, koja se nekoliko milja odatle ulivala u Gaelin. Egvena se zapitala šta li će sad Aijeli uraditi. Jednom je već imala priliku da ih vidi kraj reke. Uski potočić je zaista napravio zastoj, pošto su i muškarci i Device zastajali da se siti načude pre nego što se odvaže da ga preskoče i nastave put.

Povorka kola je tandrkala drumom. Dugačke zaprege su se zaista upinjale, ali nisu se mogle nositi s Aijelima. Trebalo im je četiri dana da krivudavim putem prođu kroz prolaz, a Randu je očigledno bilo stalo da za videla što više odmakne ka unutrašnjosti Kairhijena. Moiraina i Lan jahali su uporedo s kolima; ne ispred njih, čak ni uz Kaderovu kutijastu belu kućicu na točkovima, već kraj drugih kola u nizu, na čijem je tovaru umotanom u grubo platno ter’angreal u obliku vratnica pravio izbočinu. Deo tovara bio je brižljivo umotan ili naslagan u sanduke i burad u kojima je ranije u Pustaru dovožena roba, a neki su smotuljci jednostavno nagurani tamo gde je preostalo mesta. Bilo je tu neobičnih predmeta od metala i stakla, pa crvena kristalna stolica, figure nagog muškarca i žene veličine deteta, šipke različitih debljina i dužina, napravljene od kostiju, slonovače i nekih čudnih crnih materijala. Bilo je tu svega i svačega, pa čak i stvari koje Egvena ne bi umela čak ni da opiše. Moiraina je iskoristila svaki milimetar slobodnog prostora.

Živo ju je zanimalo zašto je Aes Sedai toliko stalo baš do tih kola. Možda niko nije primetio da Moiraina o njima vodi više računa nego o svim ostalima zajedno, ali Egvena jeste. Malaje verovatnoća da će u skorije vreme to saznati. Njena novostečena jednakost s Moirainom bila je prilično krhka, što je shvatila kada ju je to pitala usred prolaza i dobila odgovor kako ima previše bujnu maštu i da bi, ako već ima dovoljno vremena da uhodi jednu Aes Sedai, ova mogla da porazgovara s Mudrima i zatraži da joj malo pojačaju obuku. Egvena ju je, naravno, zasula izvinjenjima i činilo se da ju je laskanjem primirila. Amis i ostale nisu joj oduzimale noći ništa više nego pre.

Stotinak Far Dareis Mai iz klana Taardad protrčalo je kraj nje. Velovi su im lepršali dok su lakonogo jezdile, spremne da ih čim zatreba ponovo pritegnu. Neke su svoje vijugave rožnate lukove s urezanim ležištem za strelu nosile u ruci, a neke na leđima, gde su ujednačeno poskakivali uz koplja i tobolce. Iza njih je desetak gaisaina u belom vodilo tovarne mule i davalo sve od sebe da ne zaostanu. Međutim, jedna je među njima bila u crnom. Isendra se upinjala jače od ostalih. Egvena je uspela da razazna Adelin i još dve-tri koje su čuvale Randov šator one noći kad je bio napad. Svaka je zajedno s oružjem stiskala i grubo napravljenu krpenu lutku u suknji i beloj košulji. Bile su još ozbiljnije nego inače, trudeći se valjda da se pretvaraju kako se ne događa ništa neobično.

Egveni uzrok nije bio jasan. Sve Device koje su tada bile na straži došle su po svršetku smene kod Bair i Amis i dugo su razgovarale s njima. Sutradan, dok se logor tek pomaljao iz sivila praskozorja, uzele su da prave te lutke. Naravno da nije smela ništa da ih pita, ali kad je uvukla u razgovor crvenokosu Majru iz tomanelske septe Serai, ova joj je objasnila kako to treba da je podseti da više nije dete. Po načinu na koji je to rekla bilo je jasno da ne želi da razgovara o tome. Jedna od Devica s lutkom nije imala ni šesnaest godina, a Majra sigurno ne beše mlađa od Adelin. Egveni je sve to bilo besmisleno i ponižavajuće. Kad godbi pomislila da je proniknula u aijelski način razmišljanja, nešto bi joj pokazalo da greši.

Pogled joj, mada to nije htela, ponovo pobeže ka izlazu iz prolaza. U daljini se još nazirao niz motki, koji se protezao od jednog do drugog strmog obronka, prekinut samo na mestima gde su Aijeli napravili sebi prolaz. Kuladin je ostavio još jednu poruku, ovoga puta u vidu ljudi i žena još pre sedam dana nabijenih na kočeve, kojima je potom preprečen put. Nikoga nije bilo na visokim sivim zidinama Selina, desno od prolaza. Moiraina je kazala da je u njima preostala tek senka nekadašnje slave. Nekada je to bio grad mnogo veći od Taijena, ali od njega sada više ništa nije ostalo. Niti je bilo preživelih – ako se ne računaju oni koje su Šaidoi odveli – mada su se neki verovatno posakrivali kako su znali i umeli. Na obroncima s ove strane bilo je čak i imanja. Istočni Kairhijen je uglavnom bio napušten posle Aijelskih ratova, ali grad je morao nekako da se snabdeva hranom. Sada su čađavi dimnjaci štrčali iz nagorelih zidova. Tu i tamo su se, ukoliko se kuće i ambari nisu urušili u požaru, nazirale ugljenisane krovne grede. Brežuljak na kome je Egvena osedlala Maglu ranije je služio za ispašu ovaca, a sada su kraj ograde u podnožju padine rojevi muva još zujali oko ostataka pokolja. Ni na jednom pašnjaku nije ostala nijedna životinja, pa čak ni živina u dvorištima. Usevi su bili spaljeni do zemlje.

Kuladin i Šaidoi bili su Aijeli. Ali bili su to i Avijenda, Amis, Melaina i Ruark, koji joj je rekao da ga podseća na njegovu kćer. Svi su oni bili zgroženi nabijanjem ljudi na kolac, mada bi se reklo kako smatraju da je to tek malo više od onog što drvoubice zaslužuju. Izgleda da Aijele može razumeti samo onaj ko je rođen kao Aijel.

Osvrnuvši se još poslednji put na razrušeni grad, ona polako odjaha do kamene ograde i izađe kroz kapiju. Sagnula se i po navici pritegla kožni remen. Da sve bude tužnije, Moiraina je rekla kako su Selinci mogli da pristanu uz Kuladina. Uz nemire prouzrokovane Daes Dae’marom, ko zna kome bi se priklonili – aijelskom osvajaču ili čoveku koji je poslao Tairence u Kairhijen – da im je Kuladin samo dao priliku da biraju.

Izašla je na široki drum i sustigla Randa, koji je tog dana bio u crvenom kaputu, pa se pridružila Avijendi, Amis i još tridesetak Mudrih, među kojima je dobro poznavala jedino druge dve Snevačice, koje su išle malo iza njega. Bio je tu i Met, sa šeširom i kopljem, i Jasin Natael s harfom u kožnoj navlaci na leđima i grimiznim barjakom koji se vijorio na vetru. Aijeli su ih preticali s jedne i druge strane pošto se Rand bio zapričao s poglavarima klanova, vodeći svog šarca za uzde. Sa suknjama ili bez njih, Mudre bi lako držale korak s povorkama koje su promicale da se nisu kao lišaji bile prilepile za svog Kar’a’karna. Toliko su bile usredsređene na njega i svojih šest poglavara da Egvenu gotovo nisu ni primećivale.

„...a isto to treba reći svakome ko prođe posle Timolana“, odlučno je govorio Rand. Kameni psi koji su ostali da drže Taijen na oku izvestili su da će Mijagome sutradan ući u prolaz. „Nisam došao ovamo da pljačkam, nego da u tome sprečim Kuladina.“

„Teško će ti to poći za rukom“, na to će Bael, „ako nam ne daš da uzmemo petinu.“ Han i ostali, pa čak i Ruark, zaklimaše glavom.

„Petinu vam dajem.“ Rand nije podigao glas, ali reči mu postadoše teške kao tuč. „Međutim, ništa od toga ne sme biti hrana. Živećemo od onog što nađemo, ulovimo ili kupimo – ako iko ovde još ima hrane za prodaju – sve dok Tairenci ne uvećaju zalihe onog što donose iz Tira. Uzme li neko makar jedan novčić preko petine ili makar jedan hleb a da ga ne plati, spali li neko makar šupu zato što joj je vlasnik drvoubica ili ubije nekog a da to nije u samoodbrani, ja ću ga lično obesiti, ko god da je.“

„Mrak me odneo ako kažem to klanovima“, odvrati Dearik, gotovo jednako ledenim glasom. „Došao sam da sledim Onog Koji Dolazi Sa Zorom, ne da tetošim verolomnike.“ Bael i Džeran zaustiše da se slože, ali onda videše jedan drugog pa samo zatvoriše usta.

„Upamti moje reči, Deariče“, reče Rand. „Došao sam da spasem ovu zemlju, a ne da je dokrajčim. Ono što sam rekao važi za svaki klan, uključujući i Mijagome i sve koji dođu posle njih. Svaki klan. Dobro upamti.“ Ovog puta niko ni reč ne proslovi, te on uzjaha Džedeena i pusti pastuva u korak između poglavara klanova. Lica Aijela ostadoše bezizražajna.

Egvena uzdahnu. Svaki od tih ljudi imao je dovoljno godina da mu bude otac, ako ne i više, i svaki je bio prekaljeni borac, vladar s kraljevskim ovlašćenjima, a Rand je takoreći do juče bio dečak koji je pre molio i nadao se nego što je naređivao i podrazumevao poslušnost. Toliko se brzo menjao da ona više nije uspevala to da prati. Dobro je ako uspe da spreči ove ljude da u drugim gradovima počine ono što je Kuladin uradio u Taijenu i Selinu, pomislila je, mada joj je bilo žao što je svakoga dana sve osioniji. Koliko će vremena proteći dok ne bude i od nje očekivao da mu se pokorava kao Moiraina? Hoće li onda na red doći i sve Aes Sedai? Nadala se da je to samo oholost.

Željna razgovora, izvukla je nogu iz uzengije i pružila ruku Avijendi, ali Aijelka samo odmahnu glavom. Ta baš mrzi da jaše. A možda okleva i zbog ovolikog čopora Mudrih oko sebe. Neke od njih ne bi jahale ni da su im obe noge slomljene. Egvena uzdahnu, pa sjaha i povede Maglu za uzde, nadureno popravljajući suknju. Meke aijelske čizme bile su udobne baš kao što su i izgledale, ali ne i podesne za duži hod po tvrdoj, neravnoj kaldrmi.

„Pravi je vođa“, reče.

Avijenda jedva da je skrenula pogled s Randovih leđa. „Ne poznajem ga. Ne mogu da ga prepoznam. Pogledaj samo šta nosi.“

Naravno, mislila je na mač. Doduše, Rand ga nije doslovno nosio, nego ga je držao obešenog o jabuku sedla, u običnim koricama od svinjske kože, od koje beše napravljena i navlaka za dugački balčak koji mu se izdizao do pasa. I balčak i korice mu je napravio jedan Taijenac dok su putovali kroz Prolaz. Egvena se pitala zašto je to tražio, kad već može da usmeravanjem napravi mač od vatre, a i da izvede takva čuda u poređenju s kojima je svako oružje obična igračka. „Pa ti si mu ga dala, Avijenda.“

Njena prijateljica se naroguši. „Da, a onda je hteo da uzmem balčak natrag. Upotrebio ga je i sad je njegov. Upotrebio ga je preda mnom, kao da hoće da mi se naruga.“

„Nisi ti ljuta zbog mača.“ Zaista je tako mislila. Nije ga ni pomenula one noći u Randovom šatoru. „Ljuta si što ti se onako obratio i ja te potpuno razumem. Znam da mu je žao zbog toga. Ponekad mu je jezik brži od pameti, ali ako ga pustiš da ti se izvini...“

„Ne trebaju meni njegova izvinjenja“, promrmlja Avijenda. „Neću da... Ne mogu više ovako. Ne mogu i dalje da spavam u njegovom šatoru.“ Tu iznenada uhvati Egvenu za ruku i ova bi se, da je nije dobro poznavala, mogla zakleti da je Avijenda na ivici suza. „Razgovaraj s njima umesto mene. S Amis, Bair i Melainom. Tebe će saslušati. Ti si Aes Sedai. Moraju me pustiti da se vratim u njihove šatore. Moraju!“

„Ko šta mora?“, upita Sorilea, koja beše zaostala kako bi im se pridružila. Mudra iz uporišta Šende imala je retku, sedu kosu, a lice joj je izgledalo kao da je neko zategao kožu preko nečije gole lobanje. Pogledom svojih bistrih zelenih očiju mogla je da obori konja s daljine od deset koraka. A tako je gledala kad je sve u redu. Kada je Sorilea ljuta, Mudre sede i ćute, a poglavari klanova nalaze izgovor da se udalje.

Melaina i proseda Mudra iz septe Crne vode Nakai Aijela htedoše da im se pridruže, ali Sorilea ih samo prostreli pogledom. „Da nisi toliko obuzeta razmišljanjem o mužiću, Melaina, znala bi da Amis hoće da razgovara s tobom. A i ti, Erina.“ Melaina sva pocrvene, pa otrča da se pridruži ostalima, a ona starija još i brže od nje. Sorilea ih je otpratila pogledom, pa se ponovo posvetila Avijendi. „Sad možemo lepo da popričamo. Dakle, ti nešto nećeš da radiš. Nešto što ti je naloženo. I još misliš da ćeš se izvući preko ove male Aes Sedai.“

„Sorilea, ja...“, bilo je sve što je Avijenda uspela da kaže.

„U moje vreme su devojke skakale kad im Mudra kaže da skaču, i nisu prestajale dok im ova to ne naredi. Pošto sam još živa, moje vreme nije prošlo. Jesam li bila dovoljno jasna?“

Avijenda duboko udahnu. „Jesi, Sorilea“, reče krotko.

Starica potom pogleda Egvenu. „A ti? Zar si mislila da ćeš izmoliti za njeno razrešenje?“

„Nisam, Sorilea“, reče Egvena, poželevši da se uz to još i nakloni.

„Dobro“, reče Sorilea, ali ne kao da je zadovoljna, već više kao da je očekivala takav odgovor. Sigurno i jeste. „A sada mogu da te pitam ono što me zapravo zanima. Čula sam da ti je Kar’a’karn dao zanimljiv dar, za kakav još niko nije čuo, i to s rubinima i mesečevim suzama.“

Avijenda poskoči kao da joj je miš potrčao uz nogu. Dobro, verovatno ne bi ni mrdnula da se tako nešto desi, ali Egvena bi baš tako poskočila. Aijelka stade da priča o Lamanovom maču toliko usrdno da su joj se reči prosto sustizale na usnama.

Sorilea popravi šal i promrmlja nešto o devojkama koje su dotakle taj mač, pa makar i preko pokrivača, i kako će morati ozbiljno da porazgovara s „malom Bair“. „Znači, on ti nije zapao za oko. Šteta. To bi ga vezalo za nas. Sada se previše druži sa sličnima sebi.“ Odmerila je Avijendu od glave do pete. „Reći ću Feranu da obrati pažnju na tebe. Njegov deda je moj sestrosin. Imaš ti i druge dužnosti osim pripremanja da postaneš Mudra. Ta bedra su stvorena za rađanje.“

Avijenda se na to spotače preko jedne isturene ploče na drumu i jedva se zadrža da ne padne. „Ra... razmisliću o njemu kad dođe vreme za to“, reče kao bez daha. „Sad imam još štošta da naučim ako hoću da postanem Mudra, a osim toga, Feran je Seja Dun, a svi iz Crnih očiju su se zakleli da neće noćiti pod krovom ili šatorom sve dok je Kuladin živ.“ Kuladin je takođe bio Seja Dun.

Stara Mudra klimnu glavom kao da je time sve rešeno. „A ti, mala Aes Sedai. Kažu da ti dobro poznaješ Kar’a’karna. Hoće li zaista ostvariti onu svoju pretnju? Povešati čak i poglavare klanova?“

„Mislim da... možda... hoće“, reče Egvena, pa brže-bolje dodade: „Ali sigurna sam da bi se nekako mogao urazumiti.“ Uopšte nije bila sigurna ni u šta slično, pa čak ni da bi to stvarno bilo urazumljivanje – ono što je rekao zvučalo je potpuno pravično – ali od pravičnosti ne bi imao nikakve koristi ako bi se svi okrenuli protiv njega kao Šaidoi.

Sorilea je iznenađeno odmeri, a onda premeri poglavare koji su hodali oko Randovog konja takvim pogledom da je čudo što nisu popadali. „Pogrešno si me razumela. On mora da pokaže tim šugavim vukovima da je on vođa njihovog čopora. Poglavar klana mora da bude jači od ostalih ljudi, mala Aes Sedai, a Kar’a’karn mora da bude jači od svakog poglavara. Beznađe svakog dana odnosi sve više ljudi, pa čak i Devica, ali svi su oni samo meka kora oko zdravog drveta. Oni koji ostaju zdrava su i čvrsta srž, a on mora biti još čvršći ako hoće da im bude vođa.“ Egvena je primetila da među one koje će on voditi nije uključila ni sebe ni druge Mudre. Mrmljajući sebi u bradu nešto o „šugavim vukovima“, Sorilea pođe napred i uskoro su je sve Mudre pažljivo slušale u hodu. Šta god da im je pričala, ostalo je tajna.

„Ko je taj Feran?“ upita Egvena. „Nikada ga nisi pominjala. Kako izgleda?“

Smrknuto gledajući u Sorilein potiljak, koji se nazirao između okupljenih žena, Avijenda joj odsutno objasni: „Prilično podseća na Ruarka, ali je mlađi, viši i naočitiji. A i kosa mu je crvenija. Već više od godinu dana pokušava da privuče Enailinu pažnju, ali mislim da će ga ona pre naučiti da peva nego što će se odreći koplja.“

„Ne razumem. Hoćeš li da ga deliš s Enailom?“ A bilo joj je još čudnije što Avijenda toliko opušteno priča o tome.

Ova se ponovo saplete, pa je pogleda. „Da ga delim? Ne treba mi nijedan njegov delić. Prelep je, ali njače kad se smeje i stalno čačka uši.“

„Ali kad si pričala sa Sorileom, učinilo mi se da... da ti se dopada. Zašto joj nisi rekla ovo što si meni ispričala?“

Avijendin smeh beše tužan. „Egvena, ako ona posumnja da pokušavam da se izvučem, sama će mi napraviti svadbeni venac i odvući i Ferana i mene na venčanje. Jesi li ikada čula da je neko Sorilei rekao ’ne’? Da li bi ti to mogla?“

Egvena zausti da kaže: „Naravno da bih mogla“, ali odmah zatvori usta. ledno je naterati Ninaevu da čuti, ali Sorilea je nešto drugo. Bilo bi to kao tla stane pred lavinu i zapovedi joj da se zaustavi.

Ne bi li skrenula razgovor na drugu stranu, ona reče: „Razgovaraču o tebi s Amis i ostalima.“ Doduše, nije bila previše uverena da če sad od toga biti ikakve vajde. To je trebalo učiniti još pre nego što je sve počelo. Ako ništa drugo, barje Avijenda konačno postala svesna neugodnosti situacije. A možda... „Ako zajedno izađemo pred njih, sigurna sam da će nas saslušati.“

„Ne, Egvena. Ja se moram pokoriti Mudrima. Đi’e’toh me na to obavezuje.“ Ponašala se kao da je nije malopre zamolila da posreduje. Kao da joj ni na kraj pameti nije bilo da zamoli Mudre da je razreše spavanja u Randovom šatoru. „Ali zašto među mojim dužnostima nikad nije ono što bih ja volela? Zar to uvek mora da bude nešto od čega bi mi i smrt bila draža?“

„Avijenda, niko te neće naterati da se udaš ili da rađaš decu, pa čak ni Sorilea.“ Egvena je poželela da zvuči makar malo ubedljivije.

„Ne razumeš ti to“, tiho će Avijenda, „a ja ti ne mogu objasniti.“ Prikupila je šal oko sebe i zaćutala. Bila je voljna da razgovara o njihovoj obuci, o tome hoće li se Kuladin vratiti i upustiti u boj i koliko je brak uticao na Melainu – koja kao da se sad trudila da bude zajedljiva – i o svemu drugom, ali ne i o ovome što nije mogla ili nije htela da objasni.