Nebeski oganj

15 Šta se sve može saznati u snovima

Ninaeva u mislima pažljivo stvori sliku Amirlinine radne sobe, baš kao što je to učinila i sa Srcem Kamena dok je tonula u san. Međutim, ništa se nije dogodilo i ona se namršti. Trebalo je da se stvori u Beloj kuli, u odaji koju je zamislila. Ponovo je pokušala, ali je ovog puta zamislila prostoriju u koju je češće dolazila, mada s mnogo manje žara.

Srce Kamena pretvori se u radnu sobu nadzornice polaznica, skučenu odaju s tamnom drvenom oblogom na zidovima, punu jednostavnog, teškog nameštaja, koji su koristili mnogobrojni naraštaji devojaka. Tu su slali učenice kad naprave prestup koji se ne može okajati ribanjem podova ili grabuljanjem. Kad Prihvaćenu pozovu u tu odaju, to znači da je počinila zaista krupan prestup, i teška su srca odlazile tamo, znajući da će ishod biti jednako bolan, ako ne i bolniji.

Ninaeva se nije mnogo osvrtala po sobi – Šerijam ju je tu mnogo puta nazvala tvrdoglavom bezobraznicom – već se odmah zagledala u ogledalo u kome su polaznice i Prihvaćene morale da gledaju svoja uplakana lica dok slušaju pridike o kršenju pravila i ukazivanju poštovanja (što su bili njeni najčešći prestupi), ili pak nečemu trećem. Bledi ostaci pozlate na izrezbarenom ramu ukazivali su na to da je ogledalo tu još od Stogodišnjeg rata, ako ne i od Slamanja.

Tarabonska haljina jeste bila prelepa, ali mogla bi izazvati sumnju. Čak su se i Domanke smernije oblačile kad dolaze u Kulu, a Ninaeva nije mogla zamisliti da neko sanja sebe kako se nepristojno vlada na tom mestu. Bila je mala verovatnoća da će ikoga sresti, osim ako neko u snu zabasa na nekoliko trenutaka u Tel’aran’riod. Egvena je bila prva žena koja bez pomoći može ući u Svet snova još od Korijanin Nedeal, pre više od četiri stotine godina.

S druge strane, od ter’angreala ukradenih iz Kule, koji su još uvek bili u rukama Lijandrin i njenih saveznica, Korijanin je poslednja proučavala jedanaest. Ona dva što su ih sad imale Elejna i Ninaeva omogućavala su pristup u Tel’aran’riod, pa bi bilo najbolje smatrati da i ostali to mogu. Bilo je malo verovatno da bi Lijandrin ili neka druga sanjale sebe u Kuli iz koje su utekle, ali ništa se ne sme prepustiti slučaju kad postoji opasnost od zasede. Osim toga, nije se zasigurno znalo da li su ukradeni ter’angreali svi koje je Korijanin proučavala. Zapisi o njima često su bili nejasni i nerazumljivi, tako da bi vrlo lako još koji mogao biti u rukama Crnih sestara u Kuli.

Haljina se potpuno preobrazila i postala bela, od meke, mada ne previše fine vune, a porub joj beše opšiven sa sedam raznobojnih traka – po jednom za svaki ađah. Ako naiđe na nekog ko ne bi nestao posle nekoliko trenutaka, vratiće se u Sijendu, pa će se misliti da je bila samo neka Prihvaćena koja je u snu okrznula Tel’aran’riod. Ne. Neće se vratiti u krčmu, nego u Šerijaminu sobu. Svako takav pripadao bi Crnom ađahu, a ona je, na kraju krajeva, pošla u lov na njih.

Dovršila je prerušavanje, pa dograbila svoju kiku, koja odjednom postade crvenozlatna, i iskrevelji se Melaininom licu u ogledalu. E, tu bi ženu s najvećim zadovoljstvom predala Šerijam.

Nadzorničina soba nalazila se odmah pored odaja polaznica i svaki čas bi u širokim, popločanim hodnicima nečiji lik zatreperio kraj zidnih ukrasa ili ugašenih svetiljki. Sve su to bile preplašene devojke u belim haljinama, a Šerijam se pojavljivala u mnogim košmarima. Ninaeva nije obraćala pažnju na njih, pošto nisu bile dovoljno iskusne u Tel’aran’riodu da je mogu videti, a čak i onda bi mislile da je ona samo deo njihovog sna.

Od Amirlinine radne sobe delilo ju je samo kratko široko stepenište, kad se iznenada ispred nje stvori Elaida, znojavog lica, u krvavocrvenoj haljini, s kratkim ogrtačem Amirlin Tron prebačenim preko ramena. U stvari, nije to bio baš sasvim taj ogrtač, pošto mu je nedostajala plava traka.

One neumoljive, crne oči zagledaše se u Ninaevu. „Ja sam Amirlin Tron, devojko! Zar ne umeš valjano da mi ukažeš poštovanje? Sad ću te...“ Nestala je u pola reči.

Ninaeva promuklo odahnu. Elaida kao Amirlin – e, to je pravi košmar.

Verovatno joj je to najslađi san, pomisli jetko. Pre bi pao sneg u Tiru nego što će se ona dotle dogurati.

Predsoblje je bilo onakvo kakvog ga se sećala: veliki sto Čuvara hronika, uza zid nekoliko stolica za Aes Sedai koje čekaju da razgovaraju s Amirlin, dok polaznice i Prihvaćene čekaju stojeći. Međutim, uredno poslagani dokumenti, uvezani svici i veći komadi pergamenta s pečatima nekako joj nisu ličili na Leanu. Ne zato što je ona neuredna – naprotiv – ali Ninaeva bi očekivala da ona ništa ne ostavlja preko noći na stolu.

Otvorila je vrata glavne odaje, međutim odmah zastade. Nije ni čudo što nije mogla da se tu sanja, pošto više ništa nije bilo kao što je upamtila. Sada je tu bio bogato izrezbaren sto s visokom stolicom nalik prestolu. Ispred njega su stajale hoklice s kitnjasto ukrašenim nogama, poredane u savršenom luku, tako da nijedna ni za mrvu ne štrči. Sijuan Sanče je bila sklonija jednostavnom nameštaju, kao da je i dalje samo ribareva kći, a za posetioce je bila predviđena jedna jedina stolica, na koju nije svakome nuđeno da sedne. Pa još i bela vaza puna crvenih ruža, brižljivo nameštena na postolju nalik spomeniku. Sijuan je volela cveće, ali je više volela šarene bukete poljskih cvetića. Nad kaminom je ranije visio jednostavan crtež ribarskih čamaca u trščaku, a sada su tu bile dve slike. Ninaeva prepoznade onu na kojoj je bio prikazan Rand kako se u oblacima nad Falmeom bori s Izgubljenim koji se predstavljao kao Ba’alzamon. Na drugoj, sastavljenoj od tri drvene table, videli su se Ninaevi potpuno nepoznati prizori.

Uto se vrata otvoriše, a njoj se srce pope u grlo. Neka crvenokosa Prihvaćena, koju Ninaeva nikada ranije nije videla, uđe u odaju i zagleda se u nju. Nije ubrzo zatreperila i nestala. I baš kad je Ninaeva htela da se prebaci u Serijaminu sobu, crvenokosa reče: „Ninaeva, ako Melaina sazna da koristiš njen lik, neće se zaustaviti na dečjoj haljinici“, pa se u trenu preobrati u Egvenu u aijelskoj odeći.

„Skratila si mi život bar deset godina“, promrmlja Ninaeva. „Jesu li to Mudre konačno odlučile da te puštaju da dolaziš i odlaziš kad hoćeš? Ili će sad i Melaina...“

„Trebalo bi da te je strah“, prasnu Egvena, sva crvena u licu. „Ti si budala, Ninaeva. Kao dete koje se igra svećom u seniku.“

Ninaeva zinu. Egvena grdi nju? „Slušaj ti, Egvena al’Ver. Nisam to dopustila ni onoj Melaini, a pogotovo neću...“

„E, pa, mogla bi nekom da dopustiš, pre nego što pogineš.“

„Ja...“

„Trebalo bi da ti oduzmem taj kameni prsten. Bolje bi bilo da sam ga dala Elejni i rekla joj da ga uopšte ne koristi.“

„Da ga uopšte...!“

„Misliš li da Melaina preteruje?“, nastavila je Egvena, pa zapreti prstom gotovo istovetno kao crvenokosa Aijelka. „Ne preteruje, Ninaeva. Mudre su ti više puta rekle jednostavnu istinu o Tel’aran’riodu, ali ti kao da misliš da su one luđakinje koje zvižde uz vetar. Ne ponašaj se kao budalasto derište nego kao zrela žena. Časti mi, sav ti je razum ishlapio iz glave kao oblak dima. Saberi se, Ninaeva!“ Glasno je šmrknula i počela da namešta maramu na ramenima. „Sad si naumila da se igraš lepim plamičcima u ognjištu, a nisi svesna da možeš upasti u vatru.“

Ninaeva ju je zapanjeno gledala. Često su se svađale, ali Egvena je nikada nije izgrdila kao devojčicu koju su uhvatili s rukama u tegli meda. Nikada! Haljina. Bilo je to zbog haljine Prihvaćenih koju je nosila i tuđeg lica. Hitro se preobratila u sebe, i to u onoj vunenoj haljini koju je često nosila na sastancima Kruga i kad se obraćala Savetu. Činilo joj se da se može sakriti iza poštovanja koje je kao Mudrost uživala. „Veoma sam svesna koliko znam a koliko ne znam“, reče oholo, „ali ako ta Aijelka...“

„Shvataš li ti da si se mogla usanjati u nevolju iz koje ne bi mogla da se izvučeš? Ovde su snovi stvarnost. Ako utoneš u neki prijatan san, mogla bi ostati zarobljena u njemu. Samu bi sebe zarobila. I ostala bi tu dok ne umreš.“

„Hoćeš li...?“

„Tel’aran’riodom hodaju i košmari, Ninaeva!“

„Hoćeš li me pustiti da kažem nešto?“, dreknu Ninaeva. Bolje reći: pokušala je da drekne, pošto je u njenom vapaju bilo mnogo više očajničkog moljakanja nego što joj dolikuje. Ako joj imalo i dolikuje.

„Ne, neću“, odlučno će Egvena. „Ne dok ne budeš htela da kažeš nešto vredno slušanja. Kad kažem košmari, mislim košmari, Ninaeva. Kad neko doživi košmar dok je u Tel’aran’riodu, on je stvaran. A ponekad ostane stvaran i kad snevač ode. Ti to nikako da utuviš u glavu, zar ne?“

Ninaevu odjednom neko grubo zgrabi za ruke, na šta ona stade da se osvrće, iskolačenih očiju. Dvojica ogromnih, snažnih muškaraca odigoše je od poda. Umesto lica su imali poluraspadnute ostatke živog mesa, a usta im behu puna oštrih, požutelih zuba. Pokušala je da ih natera da nestanu – ako to može jedna Mudra, moći će i ona – na šta joj jedan pocepa prednji deo haljine kao da je od pergamenta. Drugi je čvornovatom, pohotnom šakom dograbi za bradu i okrenu joj lice prema sebi, pa poče da mu se priklanja otvorenih usta. Nije znala namerava li da je poljubi ili ugrize, ali radije bi umi la nego da dozvoli ijedno od to dvoje. Pokušala je da prigrli saidar, ali ne desi se ništa. Nije je ispunjavao gnev nego strah. Debeli nokti joj se zariše u obraze da se ne bi bacakala. Ovo je Egvenino maslo. Egvena. „Egvena, molim te!“ Bilo je to cičanje, ali bila je previše uplašena da bi se uzdržavala. „Molim te!“

Ona dva muškarca – dva stvora – nestadoše, a Ninaevina stopala trupnuše na pod. Isprva je bila nemoćna za ma šta sem da drhti i plače. Žurno je popravila haljinu, ali ogrebotine po vratu i grudima nije mogla da izbriše. U Tel’aran’riodu je lako srediti odeću, ali ono što se desi telu... Kolena su joj loliko drhtala da je jedva stajala.

Maltene je očekivala da Egvena počne da je teši i ovog bi joj puta bila zaista zahvalna na tome, ali ona samo reče: „Ovde ima i gorih stvari, ali i košmari su dovoljno gadni. Ovu dvojicu sam ja stvorila i poništila, ali čak ni meni to nije bilo lako. I nisam ih štitila, Ninaeva. Slobodno si ih mogla uništiti, da si znala kako.“

Ninaeva ljutito odmahnu glavom, trudeći se da ne počne da briše suze s obraza. „Mogla sam da se odsanjam odavde. U Šerijaminu sobu, ili natrag u krevet.“ Ne zvuči ona nadureno. Ma nikako.

„Možda i jesi, da nisi bila previše uplašena da se toga setiš“, suvo će Egvena. „Hajde, skini taj nadureni izraz s lica. Ne pristaje ti.“

Ninaeva besno pogleda sagovornicu, ali ovog puta to nije imalo isti učinak kao nekada. Umesto da otpočne svađu, Egvena jedva i da je izvila obrvu. „Meni ovde ništa ne liči na Sijuan Sanče“, pokuša Ninaeva da promeni temu. Šta se to dogodilo s ovom devojkom?

„Ne liči“, složila se Egvena, osvrnuvši se po sobi. „Sad shvatam zašto sam ovamo morala da dođem preko svoje stare sobe u odajama polaznica. Ali valjda ljudi ponekad požele da isprobaju nešto novo.“

„To i hoću da ti kažem“, strpljivo će Ninaeva. Ne zvuči nadureno i ne izgleda nadureno. Ma kud bi ona tako nešto? „Žena koja je uredila ovu sobu nema isti pogled na svet kao Sijuan. Pogledaj slike. Ne znam šta je ono trodelno, ali ova druga ti je dobro poznata, baš kao i meni.“ Zajedno su prisustvovale tom događaju.

„Bonvin, rekla bih“, zamišljeno će Egvena. „Trebalo je da budeš pažljivija na predavanjima. To se zove triptih.“

„Šta god da je, važna je ona druga.“ Slušala je samo predavanja Žutih. Sve ostalo je uglavnom bila gomila gluposti. „Meni se čini da je žena koja je ovo obesila htela da se neprestano podseća koliko je Rand opasan. Ako se Sijuan Sanče iz nekog razloga okrenula protiv njega... Egvena, ovo je možda nešto mnogo gore od njenog zahteva da se Elejna vrati u Kulu.“

„Možda“, zamišljeno će Egvena. „Možda ćemo naći nešto među dokumentima. Ti pogledaj ovde, a ja ću ti se pridružiti čim pretražim Leanin sto.“

Ninaeva ostade da uvređeno gleda za Egvenom. Ti pogledaj ovde. Nije nego! Egvena nema prava da joj naređuje. Trebalo bi da pođe za njom i jasno joj to stavi do znanja. A zašto onda stojiš tu kao klada?, upita besno samu sebe. Pretraživanje dokumenata je dobra zamisao i potpuno je svejedno hoće li to raditi ovde ili tamo. Štaviše, veća je verovatnoća da će u Amirlininom stolu naći nešto zanimljivo. Gunđajući sebi u bradu kako će naučiti Egvenu pameti, ona pođe ka bogato izrezbarenom stolu, besno odmičući nogom suknju pri svakom koraku.

Na stolu su bile jedino tri kitnjaste, lakirane kutije, poredane pod konac. Znajući kakve sve zamke može postaviti neko ko želi da sačuva svoje tajne, Ninaeva stvori dugačak štap, pa njime podiže poklopac ukrašen zlatno-zelenim ždralovima. Unutra se nalazio pisaći pribor: pera, mastilo i pesak. U najvećoj kutiji, s crvenim ružama upletenim oko svitaka pergamenta, bilo je dvadesetak umetnički izrezbarenih figurica životinja i ljudi od slonovače i tirkiza, poredanih po bledoplavoj kadifi.

Kada je podigla i treći poklopac – sa zlatnim sokolovima što se bore među belim oblacima na plavetnom nebu – primetila je da su prve dve kutije ponovo zatvorene. To je uobičajeno u Svetu snova. Kao da sve teži da ostane isto kao najavi, a na stranu što se detalji za tren oka promene čim čovek skrene pogled s nekog predmeta.

U trećoj kutiji pronašla je dokumente. Pustila je štap da nestane pa uze prvi pergament s gomile. Bio je jednostavno naslovljen „Aes Sedai Džolina“, a sadržao je nečiju poniznu molbu da se podvrgne takvom nizu pokora da je Ninaevi bio dovoljan i letimičan pogled da se strese. Ništa tu nije bilo važno, osim možda samoj Džolini. U dnu je uglastim slovima bilo nažvrljano „odobreno”. Kad je htela da spusti pergament, on nestade, a kutija je ponovo bila zatvorena.

Ninaeva uzdahnu pa je opet otvori. Dokumenti su sad izgledali drugačije. Držeći poklopac, vadila je jedan po jedan pergament i iščitavala na brzinu. Ili je bar pokušavala, pošto izveštaji i pisma iščezavahu još dok ih je spuštala ili tek što bi stigla dopola. Ako su i bila naslovljena, bilo je to jednostavno „Poštovanoj majci“. Neka su potpisale razne Aes Sedai, neka žene raznoraznih titula, plemkinje, a neka običan svet. Nijedno joj nije izgledalo bitno. Saldejskom vrhovnom vojskovođi nema ni traga ni glasa, a kraljica Tenobija odbija saradnju. Ninaeva je uspela da pročita taj izveštaj do kraja, ali bilo je očigledno da čitalac treba da zna zašto taj čovek nije u Saldeji i zašto bi kraljica trebalo da sarađuje. Već tri nedelje nije bilo nikakvih vesti od doušnika ađaha iz Tančika, ali nije stigla da pročita ostalo. Sukobi između Ilijana i Murandije su se stišali, za šta je zaslugu sebi pripisivao Pedron Nijal. Čak i iz onih nekoliko redaka koje je stigla da pročita shvatila je da je pošiljalac škrgutao zubima dok je to pisao. Sva ta pisma – ona koja je uspela da preleti i ona koja su joj izbledela pred očima – bez sumnje su bila veoma važna, ali njoj ni najmanje korisna. I baš kad je počela da čita izveštaj o sumnjivom – upravo je ta reč bila upotrebljena! – okupljanju Plavih sestara, iz predsoblja se začu bolan krik: „O, Svetlosti, ne!“

Ninaeva jurnu ka vratima, a u rukama joj se stvori debela toljaga s vrhom načičkanim šiljcima. Međutim, kad je utrčala tamo, očekujući da vidi Egvenu kako se brani od nečeg, ugledala ju je kako stoji kraj stola i zuri u prazno. Iako joj na licu beše užasnut izraz, ona sama, bar koliko je Ninaeva mogla da primeti, nije bila ni povređena, niti u opasnosti.

Egvena se trže kad je ugleda, pa se pribra. „Ninaeva, Elaida je Amirlin Tron.“

„Ne budali“, podrugljivo će Ninaeva. Doduše, ona soba je toliko odudarala od Sijuan Sanče... „Umišljaš. To je nemoguće.“

„Ninaevo, u rukama mi je bio pergament koji je potpisala ’Elaida do Avrinji a’Roihan, Čuvar pečata, Plamen Tar Valona, Amirlin Tron’, a na njemu je bio i Amirlinin pečat.“

Ninaevi stomak pokuša da se popne u grudi. „Ali kako? Šta je sa Sijuan? Egvena, Kula svrgava Amirlin samo ako je u pitanju nešto ozbiljno. To se dogodilo svega dva puta za gotovo tri hiljade godina.“

„Možda je Rand bio u pravu“, mirno će Egvena, mada joj oči još behu iskolačene. „Možda je obolela od nečeg što Žute nisu mogle da izleče ili pala niz stepenice i slomila vrat. Sad je jedino važna činjenica da je Elaida Amirlin. Ne verujem da će ona podržavati Randa kao što je to činila Sijuan.“

„Moiraina“, promrmlja Ninaeva. „Bila je sigurna da će Sijuan staviti Randa iznad Kule.“ Nije mogla ni da zamisli da je Sijuan Sanče mrtva. Često ju je mrzela, ponekad je se čak i pribojavala – sad to može da prizna, ali samo sebi – ali ju je i poštovala. Mislila je da će Sijuan zauvek biti tu. „Elaida. Svetlosti! Podmukla je kao guja i okrutna kao mačka. Ne smem ni da pomislim šta je sve sposobna da uradi.“

„Bojim se da naslućujem.“ Egvena je obema rukama pritisnula stomak, kao da pokušava da smiri utrobu. „Bio je to vrlo kratak dokument. Stigla ',.1111 sve da pročitam. ’Sve odane sestre moraju da jave ukoliko vide ženu po imenu Moiraina Damodred. Neophodno je zadržati je po svaku cenu i sprovesti u Kulu, zarad suđenja zbog izdaje.’ Biće da je ista poternica raspisana i za Elejnom.“

„Ako Elaida želi da zatvori Moirainu, onda sigurno zna da je ona na Randovoj strani i to joj se uopšte ne dopada.“ Prijalo joj je da govori. Tako je potiskivala mučninu. Izdaja. Za to je sledilo umirivanje. Želela je da ukloni Moirainu, a sada će Elaida to uraditi umesto nje. „Sigurno neće podržati Randa.“

„Jamačno. “

„Odane sestre. Egvena, to odgovara poruci koju je dobila ona Makura. Šta god da se dogodilo Sijuan, ađasi su se podelili zbog Elaide kao Amirlin. Nema drugog objašnjenja.“

„Da, naravno. Odlično, Ninaeva. Toga se ne bih dosetila.“

Osmeh joj beše toliko iskren da je Ninaeva morala da joj uzvrati. „Na Siju... Amirlininom stolu pronašla sam neku poruku o okupljanju Plavih. Baš sam je čitala kad si ti vrisnula. Kladim se da one nisu podržale Elaidu.“ Plavi i Crveni ađah su u srećna vremena bili u nekoj vrsti nategnutog primirja, ali spremni da se pokolju čim nešto krene naopako.

Međutim, kad su se vratile u radnu sobu, nisu više mogle da pronađu onaj izveštaj. Bilo je tu kojekakvih dokumenata – ponovo se bilo pojavilo ono Džolinino pismo i Egveni se obrve podigoše navrh čela dok ga je čitala – ali ne i onaj koji su tražile.

„Sećaš li se šta je pisalo?“ upita Egvena.

„Pročitala sam tek nekoliko redaka, a onda si ti vrisnula i... Ne sećam se.“ „Pokušaj, Ninaevo. Napregni se.“

„Trudim se, Egvena, ali badava. Zaista se trudim.“ Ninaevu to što je rekla pogodi kao malj u čelo. Pravda se. I to Egveni, devojci koju je pre nepune dve godine zbog bacakanja tukla po zadnjici. A koliko malopre je bila ponosna kao kvočka kad snese jaje samo zato što je Egvena bila njome zadovoljna. Jasno se sećala dana kad se njihov odnos promenio, kad su prestale da budu Mudrost i devojka koja je skakala na svaki njen mig i postale samo dve žene u tuđini. Sad joj se činilo da je promena postala još veća i to joj se uopšte nije dopalo. Moraće nešto da preduzme ne bi li se ponovo vratila na staro.

Laž. Toga je dana prvi put u životu svesno slagala Egvenu. Zato je nestala njena moralna nadmoć, i zato je bila zbunjena i nesposobna da se valjano postavi. „Popila sam onaj čaj, Egvena.“ S naporom je izgovarala svaku reč. Protiskivala ih je kroza zube. „Makurin čaj od dvokorena. Ona i Lusi odnele su nas na sprat kao da smo vreće perja. Toliko smo bile nemoćne. Da Tom i Džuilin nisu došli da nas izvuku odande, verovatno bismo još bile tamo. Ili na putu ka Kuli, toliko nalivene čajem da se ne bismo ni budile dok ne stignemo.“ Duboko je udahnula i pokušala da zvuči odlučno, ali teško je to neposredno pošto neko prizna da je ispao budala. Na kraju je bila mnogo neubedljivija nego što joj se dopadalo. „Natrljaću ti uši ako ispričaš Mudrima – a posebno onoj Melaini.“

Bar nešto u njenim rečima trebalo je da raspali bes u Egveni. Bilo bi glupo sada počinjati prepirku – njihove su svađe obično izbijale zato što je Egvena odbijala da se urazumi i retko su se završavale prijatno, upravo zato što je opiranje toj devojci prešlo u naviku – ali čak bi i to bilo bolje od ovog. Sad joj se samo nasmešila. I to blagonaklono. Previše blagonaklono.

„Bila sam gotovo sigurna u to, Ninaevo. Danonoćno si naklapala o biljkama, ali dvokoren nikada nisi ni pomenula. Bila sam sigurna da si za njega prvi put čula od te žene. Uvek pokušavaš da sve prikažeš onako kako tebi odgovara. Da naglavačke upadneš u svinjac, svima bi rekla kako si upravo to i htela. Nego, treba da odlučimo...“

„Ja to ne radim“, procedi Ninaeva.

„Radiš, radiš. Istina je istina. A sad prestani da cmizdriš i pomozi mi da...“

Da cmizdri! Razgovor se nije odvijao kako je ona naumila. „E, nije. Nije istina. Ja nikad ne radim to što si rekla.“

Egvena je mirno pogleda. „Ti baš ne odustaješ? Neka ti bude. Slagala si me...“

„Nije to bila laž“, promumla ona. „Ne sasvim.“

Egvena nije obraćala pažnju na to. „...A lažeš i sebe. Sećaš li se šta si me naterala da popijem kad sam te slagala?“ Iznenada joj se u ruci stvori šolja puna odvratne, zelene tečnosti. Izgledala je kao da je zahvaćena s dna kakve baruštine. „A slagala sam te jedan jedini put! Sećanje na taj ukus bilo je dovoljno da na tako nešto više i ne pomislim. Ako ne možeš čak ni sama sebi da priznaš istinu...“

Ninaeva ustuknu korak, a onda zastade. Kuvana mačja paprat i tucani list sveznaja. Jezik joj se zgrči i od same pomisli na to. „Pa nije to baš bila prava laž.“ Zašto se pravda? „Samo nisam rekla celu istinu.“ Ja sam Mudrost! Bila sam Mudrost! Pa valjda to nešto znači. „Ne misliš valjda...“ Reci joj. Ti nisi dete i sigurno nemaš nameru da popiješ to. „Egvena, ja...“ Egvena joj tutnu šolju pod nos. Mogla je da oseti kužni vonj. „Dobro“, reče brzo. Nemoguće! Nije mogla da odlepi pogled od pune šolje, baš kao što nije mogla da zadrži reči koje joj navreše s usana. „Ponekad pokušavam da prikažem stvari kako meni odgovara. Ponekad. Ah ne kad je nešto važno. Nikada nisam – slagala – u vezi s nečim važnim. Nikada, kunem se. Samo sitnice.“ Šolja nestade, a Ninaevi se ote uzdah olakšanja. Glupačo glupa! Ne bi mogla da te natera da popiješ ono! Šta je tebi?

„Moramo da odlučimo“, nastavi Egvena kao da se ništa nije desilo, „kome da kažemo. Moiraina svakako mora da zna, i Rand, ali ako se pročuje... Aijeli su u vezi sa Aes Sedai čudni kao i u vezi sa svim ostalim. Mislim da će, ma šta se desilo, slediti Randa kao Onog Koji Dolazi Sa Zorom, ali možda neće biti toliko orni ako saznaju da je Bela kula protiv njega.“

„Mislim da će pre ili kasnije saznati“, promrmlja Ninaeva. Ne bi mogla da me natera da popijem ono!

„Bolje kasnije nego pre, Ninaeva. Zato pazi da ti ovo ne izleti pred nekom Mudrom kad se sledeći put budemo videle. Štaviše, najbolje bi bilo da uopšte ne pominješ ovu posetu Kuli. Tako ćeš možda uspeti da sačuvaš tajnu.“

„Nisam budala“, ukočeno odgovori Ninaeva i oseti tinjanje kad Egvena ponovo podiže obrvu kao malopre. Neće pominjati ovo pred Mudrima. I nema veze što je lako prkositi im iza leđa. To uopšte nema veze. I neće pokušati da stvari predstavi onako kako njoj odgovara. Nije pošteno što Egvena može da skokne do Tel’aran’rioda kad god joj se prohte, a ona mora da trpi pridike i kinjenje.

„Znam da nisi“, reče Egvena. „Osim kad dopustiš da te ponesu osećanja. Moraš naučiti da se obuzdavaš i da sačuvaš prisebnost ako hoćeš da se nosiš s Izgubljenima, a posebno s Mogedijen.“ Ninaeva je smrknuto pogleda i zausti da kaže kako ume da se obuzdava i da će odalamiti Egvenu ako se samo drzne da pomisli drugačije, ali ova joj ne dade priliku za to. „Moramo saznati gde se to Plave sestre okupljaju, Ninaeva. Ukoliko se one suprotstave Elaidi, možda će – ali samo možda – podržati Randa, baš kao i Sijuan. Je li bio pomenut neki grad, ili možda selo? Ili makar država?“

„Mislim da... da se ne sećam.“ Trudila se da izbaci taj odbrambeni prizvuk iz glasa. Svetlosti, sve sam priznala, napravila budalu od sebe, a sad je još gore! „Trudiću se i dalje.“

„Dobro. Moramo ih naći.“ Egvena ju je posmatrala kako se upinje da ne počne opet da se pravda. „Ninaeva, čuvaj se Mogedijen. Ne srljaj kao mečka u proleće samo zato što je u Tančiku umakla od tebe.“

„Nisam budala, Egvena“, oprezno odgovori Ninaeva. Toliko obuzdavanja bilo je gotovo bolno, ali Egvena bi je ionako samo prekorila ili bi se pravila da ništa ne primećuje, tako da joj nije bilo druge nego da izigrava još veću šupljoglavicu nego što je već ispala.

„Znam. To si već rekla. Samo pazi da ne zaboraviš. Čuvaj se.“ Egvena ovog puta nije postepeno izbledela, već je nestala iznenada, kao Birgita.

Ninaeva je zurila tamo gde je ova do malopre stajala i u mislima nabrajala šta je sve trebalo da joj kaže. Na kraju je zaključila da će joj u tome proći noč, pošto je već bila počela da se ponavlja, a trenutak da kaže bilo šta ionako beše izgubljen. Gunđajući sebi u bradu, ona izađe iz Tel’aran’rioda i vrati se u svoj krevet u Sijendi.

Egvena se trže iz sna u gotovo potpunom mraku, narušenom jedino tračkom mesečine što se probijao kroz otvor za odvod dima. Bilo joj je drago što je pod gomilom pokrivača, pošto se vatra beše ugasila, a šator se ispunio mrazom. Dah joj se maglio ispred lica. Pogledala je oko sebe ne pomerajući glavu. Nema Mudrih. Još je uvek sama.

Najveći joj je strah bio da će po povratku s izleta nasamo u Tel’aran’riod zateći Amis ili neku drugu kako je čeka. Dobro, možda ne baš najveći, pošto uopšte nije preterala kad je Ninaevi opisivala opasnosti koje vrebaju u Svetu snova, ali sigurno među najvećima. Nije se ona pribojavala kazne koju bi joj Bair dodelila. Štaviše, sa zadovoljstvom bi je prihvatila kad bi se probudila i zatekla Mudre kako zure u nju, ali Amis joj još na samom početku beše rekla kako će je, ako bez pratnje bude odlazila u Tel’aran’riod, oterati i odbiti da je dalje podučavaju. Toga se plašila mnogo više nego bilo čega što bi joj mogle uraditi. Međutim, ipak je morala da nastavi po svome. Ma koliko brzo podučavale, njoj to nije bilo dovoljno. Žudela je da sazna sve, i to odmah.

Usmeravanjem upali lampu i vatru u ognjištu. U njima ne beše nikakvog goriva, ali ona rasplete malo tkanja. Ležala je tako i posmatrala kako joj se dah magli pred ustima i čekala da postane dovoljno toplo da se obuče. Bilo je kasno, ali nadala se da je možda Moiraina još budna.

Još je bila zapanjena onim što se dešavalo s Ninaevom. Mislim da bi zaista popila ono da sam je malo jače pritisnula. Toliko se plašila da će ova saznati kako ona uopšte nema dozvolu Mudrih da sama lunja po Svetu snova i toliko sigurna da će je navala krvi u obraze odati, da nije mogla da misli ni na šta osim kako da spreči Ninaevu da dođe do reči i možda nasluti istinu. A bila je potpuno sigurna da bi ova na kraju sve shvatila i da bi je prijavila, s izgovorom da je to za njeno dobro, pa zato nije prestajala da priča i uporno se vraćala na tvrdnju da je sve što Ninaeva radi pogrešno. Ma koliko bila ljuta na nju, prosto nije mogla da podvikne. A ipak je, uza sve to, vodila glavnu reč.

Kad je već o vikanju reč, Moiraina, eto, retko podiže glas, a baš tada kao da ne postiže ono što je htela. Tako je bilo još pre nego što je počela onako čudno da se ponaša pred Random. Mudre nikada ni na koga nisu vikale – osim ponekad jedna na drugu – ali koliko god da su gunđale kako ih poglavari više ne slušaju, na kraju je najčešće ipak bilo po njihovom. Tek tada je shvatila staru izreku da se onaj koji ne sluša vikanje napregne da čuje šapat.

Nikada više neće vikati na Randa. Tih, odlučan, ženstven glas – to je ono pravo. Ni na Ninaevu više neće vikati. Ipak je ona žena, a ne devojčurak koji se bacaka po patosu.

Zakikotala se. Zaista nema potrebe da podiže glas pred Ninaevom kad staložen govor ima toliki učinak.

Šator se u međuvremenu beše dovoljno zagrejao, te ona ustade i brzo se obuče. Ipak je morala da razbije led u krčagu ne bi li sprala san iz usta. Prebacila je vuneni ogrtač preko ramena i razvezala Vatru – previše je bilo opasno ostavljati Vatru samu – pa, kad plamenovi nestadoše, izađe iz šatora. Hladnoća stade da je steže poput ledenih mengela dok je odmicala kroz logor.

Jasno je videla samo najbliže šatore, a niski, senoviti obrisi, koji su lako mogli biti i uzvišenja na tlu, skrivali su činjenicu da se logor proteže miljama u planinu. Međutim, ti visoki nazubljeni vrhovi nisu bili Kičma sveta – ona je bila dosta viša i od nje ih je delilo još mnogo dana puta ka zapadu.

Nesigurno je prišla Randovom šatoru. Ispod zastora na ulazu videla se pruga svetlosti. Kad se približila, jedna Devica kao da izniče iz zemlje. Na leđima je imala luk, o pasu obešen tobolac sa strelama, a u ruci mali štit. Egvena u mraku nije videla više nikoga, ali znala je da su i druge tu negde, čak i ovde, gde je bilo šest klanova zakletih na vernost Kar’a’karnu. Mijagome su bile negde na severu i napredovale uporedo s njima. Timolan nije otkrivao svoje namere, a Randu kao da uopšte nije bilo stalo da zna gde su ostali klanovi. Sva mu je pažnja bila usmerena na napredovanje ka prolazu Džangai.

„Je li budan, Enaila?“, upita ona.

Devica klimnu, na šta joj mesečina zaigra po licu. „Nedovoljno spava. Čoveku je ipak potreban odmor.“ Zvučala je kao majka koja se sekira zbog sina.

Senke iza šatora se uskomešaše i pretvoriše se u Avijendu, ogrnutu šalom. Izgledala je kao da je ne brine hladnoća, već samo pozni sat. „Otpevala bih mu ja uspavanku, kad bih mislila da bi to pomoglo. Čula sam da žene noćima bdiju zbog dece, ali on je već dovoljno veliki da zna da i ostali vole da se zavuku pod pokrivač.“ Ona i Enaila se na to tiho zakikotaše.

Egvena odmahnu glavom na aijelski smisao za humor, pa se izvi ne bi li videla šta se dešava u šatoru. Unutrašnjost je osvetljavalo nekoliko svetiljki. Rand nije bio sam. Nataelove tamne oči izgledale su ispijeno dok je pokušavao da prikrije zevanje. Rand je ležao kraj jedne pozlaćene uljane svetiljke i čitao nekakvu prastaru knjigu u kožnom povezu. Koliko ga je ona poznavala, to je mogao biti jedino ovaj ili onaj prevod Zmajskih Proročanstava.

Iznenada se vratio nekoliko strana, pročitao nešto i nasmejao se. Egvena pokuša da ubedi sebe kako u tom smehu nije bilo nimalo ludila, već samo gorčine. „Dobra šala“, rekao je Nataelu, pa s treskom zatvori knjigu i dobaci mu je. „Pročitaj dvesta osamdeset i sedmu i četiristotu stranu pa mi reci šta misliš.“

Egvena se uspravi, stisnutih usana. Zaista bi morao da bude pažljiviji s tom knjigom. Nije mogla da razgovara s njim – ne pred zabavljačem. Prava je šteta što mu društvo pravi čovek kojeg jedva poznaje. Ne. Bila je tu i Avijenda, a vrlo često i poglavari, Lan svakodnevno, a Met ponekad. „Zašto im se ne pridružiš, Avijenda? Možda će onda poželeti da razgovara o još nečemu osim o toj knjizi.“

„Hteo je da razgovara sa zabavljačem, Egvena, a to retko čini preda mnom ili bilo kim drugim. Da nisam ja, izašla bi njih dvojica.“

„Kažu da su deca velika glavobolja“, nasmej a se Enaila, „a sinovi pogotovo. Možda ćeš sad, kad si se odrekla koplja, moći to da proveriš.“ Avijenda je mrko pogleda i vrati se kao uvređena mačka na svoje mesto kraj šatora. Enaili je i to, izgleda, bilo smešno, pa se podbočila i prasnula u smeh.

Mrmljajući sebi u bradu nešto o aijelskom smislu za šalu – gotovo ga nikada nije razumela – Egvena produži do Moiraininog šatora, podignutog nedaleko odatle. I u njemu se videlo upaljeno svetlo i znala je da je Aes Sedai budna. Moiraina je usmeravala. Bila je to samo majušna količina Moći, ali Egvena ju je osetila. Lan je spavao nedaleko od nje, umotan u ogrtač Zaštitnika. Čitavo mu se telo osim glave i čizama beše stopilo s mrakom. Egvena prikupi ogrtač i potkupi suknju, pa promače pored njega, pazeći da ga ne probudi.

Disanje mu se nije promenilo, ali nešto ju je nateralo da ga još jednom pogleda. Oči su mu sad bile otvorene, svetlucave od mesečine, i gledale su pravo u nju. Čim je skrenula pogled, one se zatvoriše. Nijedan mu se drugi mišić nije ni pomerio. Možda se nije čak ni probudio. Taj joj je čovek ponekad baš išao na živce. Uopšte joj nije bilo jasno šta je to Ninaeva videla u njemu.

Kleknula je kraj zastora i provirila unutra. Moiraina je sedela okružena sjajem saidara, a plavi kamenčić koji joj je obično visio na čelu sada joj se klatio pred licem. I on je svetlucao, pojačavajući malčice sjaj svetiljke. U ognjištu je bio ostao samo pepeo. Čak se ni njegov miris više nije osećao.

„Mogu li da uđem?“

Morala je da ponovi pitanje da bi joj Moiraina odgovorila. „Naravno.“ Svetlost saidara izblede i Aes Sedai poče da vraća zlatni lančić u kosu.

„Prisluškivala si Randa?“ Egvena sede do Moiraine. U šatoru nije bilo nimalo toplije nego napolju. Usmerila je plamenove preko pepela u ognjištu i vezala tokove Vatre. „Rekla si da nećeš to više raditi.“

„Rekla sam to samo zato što bi Mudre mogle da mu nadgledaju snove. Htela sam da mu obezbedim malo privatnosti. Nisu mi to tražile otkako se zatvorio za njih, a ja se nisam nudila. Ne zaboravi da one imaju svoje ciljeve, možda drugačije nego Kula.“

Ovo joj je bilo došlo kao naručeno. Egvena još nije bila sigurna kako da joj saopšti ono što zna a da se pri tom ne oda Mudrima, ali zaključila je da bi možda bilo najpametnije da jednostavno kaže šta ima pa da onda vidi šta će dalje. „Moiraina, Elaida je postala Amirlin. Ne znam šta se dogodilo sa Sijuan.“

„Otkud znaš?“, tiho upita Moiraina. „Jesi li saznala nešto hodajući u snu ili je tvoj snevački Dar konačno došao do izražaja?“

To ju je spasio. Neke Aes Sedai u Kuli sumnjale su da je ona možda Snevač – žena čiji snovi predskazuju budućnost. I sama je znala da su njeni snovi važni, ali tek je trebalo da nauči da ih tumači. Mudre su tvrdile da će znanje doći iznutra, a ni Aes Sedai nisu joj pomogle ništa više. Kada je sanjala Randa kako sedi na stolici, odmah je znala da će vlasnik te stolice biti van sebe od besa što ju je neko dirao, a i to da je vlasnik žensko, ali ništa više od toga. Ponekad su joj snovi bili zamršeni. Jednom je sanjala Perina kako sedi s Failom u krilu i ljubi je dok mu ona čupka bradicu, koju je imao u tom snu. Iza njih su se vijorila dva barjaka: jedan s crvenom vučjom glavom, drugi s grimiznim orlom. Kraj Perinovog ramena stajao je muškarac u svetložutoj odori, s mačem na leđima. Nekako je bila sigurna da je to Krpar, iako je znala da nijedan Krpar ne bi ni taknuo mač. I sve joj je osim brade izgledalo važno. Barjaci, Faila koja ljubi Perina, pa čak i Krpar. Kad god bi se on približio Perinu, svud bi se osetio ledeni dah zle kobi. Još jedan san. Met baca kockice dok mu krv lije niz lice, a šešir mu je toliko duboko natučen da se rana ne vidi. Za to vreme Tom Merilin stavlja ruku u vatru i vadi plavi kamenčić koji se sad klati na Moiraininom čelu. Zatim san o oluji bez vetra i kiše i velikim, tamnim oblacima koji se valjaju, dok munje, potpuno istovetne, pršte po zemlji. Sanjala je svašta, ali kao Snevač je zasad bila neupotrebljiva.

„Moiraina, videla sam poternicu koju je za tobom raspisala Elaida kao Amirlin. A to nije bio običan san.“ Bila je to sušta istina. Mada ne i potpuna. Odjednom joj bi drago što Ninaeva nije prisutna. Da je ona tu, sad bih ja buljila u onu solju.

„Točak tka kako Točak hoće. Možda to neće biti bitno kad Rand prevede Aijele preko Zmajevog zida. Ne verujem da je Elaida nastavila da se povezuje s vladarima, čak i ako zna da je Sijuan to radila.“

„I samo to imaš da kažeš? Mislim da ti je Sijuan nekada bila prijateljica, Moiraina. Zar ni suzu za njom nećeš pustiti?“

Aes Sedai je samo pogleda i ona u njenim hladnim, spokojnim očima vide koliki je put Moiraina morala da pređe da bi stekla to zvanje. Čak i sedeći, Egvena je bila za glavu viša od nje, a i s više Moći, ali biti Aes Sedai nije bilo pitanje snage. „Nemam ja vremena za plakanje, Egvena. Zmajev zid više nije daleko, a Alguenija... Sijuan i ja smo nekada bile prijateljice. Za nekoliko meseci navršiće se dvadeset jedna godina otkako smo počele da tragamo za Ponovorođenim Zmajem. Nas dve, same, tek proizvedene u Aes Sedai. Nedugo potom je Amirlin postala Sijerin Vaju, jedna od Sivih, mada bi joj više priličilo da je bila Crvena. Da je saznala šta smeramo, do kraja života bismo bile u pokori, a Crvene sestre bi nas nadgledale čak i dok spavamo. Ima jedna izreka u Kairhijenu, mada sam je čula čak i u Tarabonu i Saldeji, koja glasi: Uzmi ono što želiš i plati. Sijuan i ja smo odabrale put koji smo želele i znale smo da ćemo na kraju morati da platimo.“

„Ne razumem kako možeš da budeš toliko mirna. Sijuan je možda mrtva, ili čak umirena. Elaida će se suprotstaviti Randu ili će bar pokušati da ga zadrži negde do Tarmon Gai’dona. I sama znaš da ona neće olako dopustiti da joj pobegne muškarac koji usmerava. Ako ništa drugo, bar nisu svi na njenoj strani. Neke iz Plavog ađaha se okupljaju negde, još ne znam gde, ali izgleda da su i ostale napustile Kulu. Ninaeva mi reče da je od doušnice Žutih dobila poruku da se sve sestre mogu slobodno vratiti u Kulu. Ako su i Plave i Žute otišle odande, onda su sigurno i sve ostale, a ako su sve protiv Elaide, onda će možda stati na Randovu stranu.“

Moiraina tiho uzdahnu. „Očekuješ da se radujem što se Bela kula podelila? Ja sam Aes Sedai, Egvena. Posvetila sam život Kuli mnogo pre nego što sam čak i naslutila da ću doživeti da Zmaj bude ponovo rođen. Kula je već tri hiljade godina bedem odbrane od Senke. Navodila je vladare na mudre odluke, sprečavala ratove koji nisu počeli i zaustavljala one koji jesu. Samo zahvaljujući Kuli čovečanstvo zna da Mračni Gospodar samo čeka da pobegne i da se Poslednja bitka bliži. Kuli – jedinstvenoj i celovitoj. Gotovo želim da se svaka sestra zakune na odanost Elaidi, ma šta da se desilo Sijuan.“

„A Rand?“ Egvena se trudila da joj glas ostane staložen i tih. Plamenovi su počeli pomalo da zagrevaju vazduh, ali Moirainina ga je studen ohladila. „Ponovorođeni Zmaj. I sama si rekla da neće biti spreman za Tarmon Gai’don sve dok mu se ne da sloboda da uči i da menja svet. Ujedinjena Kula bi ga utamničila uprkos svakom Aijelu u Pustari.“

Moiraina se nasmeši. „Učiš. Hladan razum je uvek bolji od vatrenih reči. Međutim, zaboravila si da samo trinaest sestara zajedno može nekog odseći od saidara, a sve i da ne znaju kroćenje tokova, malo ih je koje taj štit mogu održati.“

„Znam da nisi od onih što odustaju, Moiraina. Šta ćeš sad?“

„Nosiću se s onim s čime se moram nositi koliko god budem mogla. Ako ništa drugo, bar više ne moram Randa da odvraćam od onog što želi. Valjda bi trebalo da mi bude drago što ne traži od mene da mu prinosim vino. Uglavnom sasluša ono što mu kažem, mada ničim ne pokazuje šta misli o tome.“

„Tebi prepuštam da mu kažeš za Sijuan i Kulu.“ Time će izbeći neugodna pitanja. Verovatno bi Rand, nadobudan kakav jeste, hteo da o njenim snovima sazna više no što ona može da izmisli. „To nije sve. Ninaeva je videla Izgubljene u Tel’aran’riodu. Nabrojala je sve preživele osim Asmodeana i Mogedijen. Pa čak i Lanfear. Ona veruje da nešto smeraju, a možda čak i da se udružuju.“

„Lanfear“, ponovi Moiraina.

Obe su znale da je Lanfear posetila Randa u Tiru, a možda i još koji put, ali im on to nije rekao. O Izgubljenima niko nije mnogo znao osim samih Izgubljenih – čak su i u Kuli bili ostali samo nagoveštaji nagoveštaja – ali znalo se da je Lanfear bila zaljubljena u Lijusa Terina Telamona. Njih dve i Rand znali su da to još uvek traje.

„S malo sreće“, nastavi Aes Sedai, „nećemo morati da brinemo zbog Lanfear. To ne važi i za ostale koje je Ninaeva videla. Ti i ja moramo otvoriti četvore oči. Šteta što više Mudrih ne može da usmerava.“ Tiho se nasmejala. „Kad smo već kod toga, šteta je i što nisu obučavane u Kuli ili besmrtne. Možda su u ponečemu izuzetno moćne, ali u ponečem drugom su tužno manjkave.“

„Dobro, pazićemo, ali šta osim toga? Ako ga šest Izgubljenih napadne istovremeno, trebaće mu sva pomoć koju možemo da mu pružimo.“

Moiraina joj položi šaku na mišicu i saosećajno je pogleda. „Ne možemo ga doveka držati za ruku, Egvena. Naučio je da hoda. Neka sad nauči da trči. Nadajmo se samo da će naučiti pre nego što ga neprijatelji sustignu. Naravno, nastavićemo da ga savetujemo. I da ga upućujemo, kad god možemo.“ Ustala je, pa se protegla i zevnula, pokrivši usta šakom. „Kasno je, Egvena. Verujem da će Rand narediti pokret za svega nekoliko sati, pa makar i ne sklopio oka noćas. Ja bih, međutim, volela da se malo odmorim pre nego što se opet nađem u sedlu.“

Egvena pođe ka izlazu, ali zastade da postavi još jedno pitanje. „Moiraina, zašto si počela da radiš sve što ti Rand zapovedi? Čak i Ninaeva smatra da to nije u redu.“

„Stvarno tako misli?“, promrmlja ona. „Biće ona Aes Sedai, htela to ili ne. Zašto? Zato što sam se setila kako se upravlja saidarom.“

Egvena razmisli pa klimnu. Ako hoćeš da upravljaš saidarom, prvo mu se moraš predati.

Tek kada je, drhteći od hladnoće, odmakla ka svom šatoru, shvatila je da joj se Moiraina obraćala kao sebi ravnoj. Možda je bliže izboru ađaha nego što je mislila.