Nebeski oganj

19 Sećanja

„Kraljice?“ Morgaza podiže pogled s knjige u krilu. Sunce je prosijavalo kroz prozor dnevne sobe u njenim odajama. Dan već beše vreo, bez daška vetra, i lice joj je bilo vlažno od znoja. Još malo pa će i podne, a ona još nije izlazila iz svojih odaja. To uopšte ne liči na nju. Više se nije mogla ni setiti zašto je odlučila da uz knjigu prelenstvuje čitavo prepodne. U poslednje se vreme nikako nije mogla usredsrediti na čitanje. Po zlatnom satu na okviru mermernog kamina znala je da je protekao čitav sat otkako je poslednji put okrenula stranu, a nije se sećala ni reči. Pripisala je to vrućini.

Mladi, u crveno odeveni zapovednik njene garde, koji je klečao pesnice priljubljene uz crveno-zlatni tepih, bio joj je odnekud poznat. Ranije je znala ime svakog gardiste u palati. Možda su ovo sad neki novi. „Talanvor“, reče ona, pa se i sama iznenadi zbog tog. Mladić je bio visok i naočit, ali nije se mogla dosetiti zašto je baš njemu upamtila ime. Da li joj on beše nekoga jednom doveo? Davno, davno? „Gardijski poručnik straže Martin Talanvor.“

On je pogleda, i to zapanjujuće mrko, a onda ponovo prikova pogled za tepih. „Oprostite, kraljice, ali iznenađen sam što ste ostali ovde posle jutrošnjih vesti.“

„Kakvih vesti?“ Bilo bi lepo čuti još ponešto osim Alteiminih tračeva s tairenskog dvora. Povremeno je želela da je upita i za nešto drugo, ali na kraju su uvek samo ogovarale, a njoj se činilo da ranije nije učestvovala u tome. Gebril kao da je uživao da ih sluša, sedeči u onoj visokoj fotelji kraj kamina, s nogom preko noge, i zadovoljno se smeškajući. Alteima je počela da se oblači prilično slobodno. Zaista bi joj trebalo ukazati na to. Morgazi se činilo da je već razmišljala o tome. Gluposti. Da jesam, sigurno bih joj i rekla. Odmahnula je glavom, shvativši da je potpuno zaboravila na mladog poručnika i da je on počeo nešto da joj priča, ali je prestao kad je shvatio da ga ne sluša. „Ispričaj mi to ponovo. Nešto sam se bila zamislila. I ustani.“

Ustao je, ljut kao ris, i prostrelio je pogledom pre nego što ga je ponovo oborio. Ona pogleda šta mu je to bilo privuklo oči, pa pocrvene. Haljina joj bila izuzetno duboko sečena. Ali Gebrilu se to tako sviđalo. Zato je i prestala da se sekira što je gotovo gola pred svojim gardistom.

„Budi kratak“, reče mu osorno. Kako samo sme tako da me gleda? Trebalo bi da dam da ga išibaju. „Koja je to vest toliko važna da si se zbog nje usudio da ušetaš u moje odaje kao u krčmu?“ Lice mu se stamni, ali ona nije znala da li od stida ili od još jačeg besa. Kako se usuđuje da se ljuti na svoju kraljicu? Zar taj misli kako ja nemam pametnija posla nego njega da slušam?

„Pobuna, kraljice“, reče on mirno, na šta se raspršiše njena razmišljanja o pogledima i ljutnji.

„Gde?“

„U Dvema Rekama, kraljice. Neko je istakao staru maneterensku zastavu s crvenim orlom. Tu vest je jutros doneo glasnik iz Belog Mosta.“

Morgaza stade da dobuje prstima po knjizi, a misli joj odavno ne behu toliko bistre. Kopkalo ju je nešto u vezi s Dvema Rekama, nekakva iskrica koju nikako nije uspevala da raspiri. Ta oblast već pokolenjima gotovo i da ne pripada Andoru. Ona i prethodne tri kraljice s naporom su održavale svoju vlast nad rudarima i topioničarima u Maglenim planinama tek na najmanjoj mogućoj meri, a ni toliko ne bi zadržale da se ruda mogla iskopavati bilo gde drugde. Pitanje izbora između rudnika zlata, gvožđa i drugih metala s jedne strane, i duvana i vune iz Dveju Reka s druge, uopšte se nije ni postavljalo. Međutim, zanemarena pobuna, pa bila ona i u delu države kojim je ona vladala samo na mapama, mogla bi se kao požar raširiti i na ostale krajeve. Maneteren, sravnjen u Troločkim ratovima, isti onaj Maneteren iz priča i legendi, još je postojao u srcu nekih ljudi. Osim toga, Dve Reke

pripadaju njoj. Iako je tom kraju predugo puštano na volju, i dalje je to deo Morgazinog kraljevstva.

„Da li je lord Gebril obavešten o tome?“ Naravno da nije. On bi odmah došao da joj to kaže, a i da joj predloži rešenje. Njegovi predloži su uvek savršeno jasni.

Predloži? Nekako joj se činilo da joj je on zapravo govorio šta da radi. Što je, naravno, nemoguće.

„Jeste, kraljice.“ Talanvorov je glas i dalje bio smiren, za razliku od lica, na kome je i dalje tinjao bes. „Nasmejao se. Rekao je da Dve Reke neprestano stvaraju nevolje i da će jednog dana morati da se pozabavi tim mestom. I još je rekao da ta neznatna neprijatnost mora da sačeka, pošto ima prečih stvari za rešavanje.“

Knjiga tresnu na pod kada je Morgaza skočila. Jurnula je kraj Talanvora i u prolazu joj se učini da se ovaj zadovoljno smeška. Jedna služavka joj reče gde da pronađe Gebrila te ona ode pravo u senovito dvorište okruženo stubovima, gde je, zbog mermerne fontane i ribnjaka punog lokvanja i riba, bilo malo svežije.

Gebril je sedeo na širokoj beloj ogradi fontane, okružen gospodom i gospama. Morgaza ih je poznavala manje od polovine. Bili su tu turobni Džarid iz kuće Sarand i njegova kreštava, smeđokosa žena Elenija. I ona uspijuša Arimila iz kuće Marn, jantarnih očiju večito raširenih od lažnog zanimanja, pa onda onaj koščati jarac Mazin iz kuće Kajren, koji je, iako već proćelav i sed, napadao svaku ženu koju stigne. Nijana iz kuće Araun, kojoj je prezrivi osmeh večito ružio beloputu lepotu, Lir iz kuće Barin, kavgadžija koji je čak i sad nosio mač, Karinda iz kuće Anšar, s onim njenim kuvanim očima za koje je neko rekao da su trojicu njenih muževa poslale na onaj svet. Ostale ili uopšte nije poznavala, što beše čudno samo po sebi, ili to behu oni kojima je pristup u palatu dopuštala samo u zvaničnim prilikama. Bili su tu svi koji su osporavali njeno pravo na presto. Elenija i Nijana želele su Lavlji presto za sebe. Što li ih je Gebril sad tu okupio?

„...veličina naših poseda u Kairhijenu, gospodaru“, govorila je Arimila, povivši se prema Gebrilu. Morgazu niko nije udostojio ni pogleda. Kao da je ona služavka koja je donela vino!

„Gebrile, hoću da porazgovaramo o Dvema Rekama. Nasamo.“

„To je sređeno, mila“, nehajno će on, hladeći prste u vodi. „Sada me brine nešto drugo. Mislio sam da ćeš čitati do kraja dana. Vrati se u svoju sobu dok ne padne veče i malo ne zahladi.“

Mila? Nazvao me je milom pred ovim uljezima! Ma koliko volela da to čuje kad su nasamo... Elenija pokri usta. „Ne bih rekla, lorde Gebrile“, hladno će Morgaza. „Iz ovih stopa da si pošao sa mnom. A ovi ovde da se gube iz palate pre nego što se vratim, ili ću ih proterati iz samog Kaemlina.“

On iznenada skoči i, onako veliki, nadnese se nad nju. Činilo joj se da ne može da gleda ni u šta drugo osim u njegove crne oči. Koža joj se naježi kao da je kroz dvorište dunuo ledeni vetar. „Idi i sačekaj me, Morgazo.“ Njegov joj glas ispuni uši kao potmula grmljavina. „Sredio sam sve što je trebalo srediti. Doći ću ti večeras. A sad idi. Idi.“

Tek kad je podigla ruku ka bravi svojih odaja shvatila je gde se nalazi. I šta se desilo. Rekao joj je da ide i ona je otišla. Užasnuto je buljila u vrata, prisećajući se podrugljivog smejuljenja muškaraca i otvorenog smeha nekih žena. Staje to sa mnom? Kako meje toliko opio neki muškarac? A opet je osećala potrebu da uđe i sačeka ga unutra.

Potpuno ošamućena, okrenula se i otišla. Nije joj to bilo lako. Zgrčila se u sebi od strepnje zbog Gebrilovog razočaranja kad je ne nađe gde ju je očekivao, ali još se više zgrčila zbog te ulizivačke misli.

Isprva nije ni razmišljala kuda ide, pošto joj je jedino bilo važno da ne sedi i poslušno čeka, ni Gebrila, niti ikog drugog na svetu. Neprestano se prisećala prizora iz dvorišta, njega kako joj nalaže da ode, onih omraženih likova kako gledaju i uživaju. Misli joj još behu zbrkane. Nije mogla sebi da objasni kako je i zašto dopustila da se to dogodi. Morala je da se seti nečega što može da razume, nečega s čime može izaći na kraj. Džarid Sarand i ostali.

Kada je sela na presto, dala im je pomilovanje za sve što su učinili u borbi za krunu, kao što je pomilovala sve svoje protivnike. Činilo joj se da bi najbolje bilo da zakopa sve stare zadevice pre nego što se izmetnu u kojekakve spletke i zavere, kakve su zagadile mnoga kraljevstva. To se zvalo Igra kuća – Daes Dae’mar – ili Velika igra, a vodilo je u beskrajne, zamršene zavade između porodica, pa čak i do svrgavanja vladara. Igra je bila i srž građanskog rata u Kairhijenu, a nema sumnje da ima ulogu i u previranjima u Arad Domanu i Tarabonu. Pomilovanja su imala za cilj da jednom zasvagda prekinu Daes Dae’mar u Andoru, ali da je mogla da ostavi sedam nepotpisanih, bila bi to ona s onih sedam imena.

Gebril je to znao. U javnosti nije smela da pokazuje netrpeljivost ni prema kome, ali zato je zaista želela da s njim nasamo porazgovara o svojim sumnjama. Maltene su silom otvarali gubice kako bi joj se zakleli na vernost i jasno je čula kako izgovaraju laži. Svako među njima skočio bi čim mu se ukaže prilika da je svrgne, ali svih sedmoro zajedno...

Na kraju se nametao samo jedan zaključak: Gebril sigurno kuje zaveru protiv nje. A sigurno mu cilj nije da na presto dovede Eleniju ili Nijanu. A i zašto bi, pomislila je ogorčeno, kad. mu već ja šenim kao psetance? On hoće sam da zauzme njeno mesto. Da postane prvi kralj u istoriji Andora. A ona je i dalje osećala želju da se vrati knjizi i čekanju. Još je žudela za njegovim dodirom.

Tek kada je oko sebe videla staračka, izborana lica i mnoga povijena leđa, shvatila je gde se nalazi. U staračkim odajama. Neke sluge su se kad ostare vraćale svojim porodicama, ali mnogi su toliko dugo bili u palati da drugog života više nisu ni imali. Tu su imali svoje stančiće, svoju baštu i prostrano dvorište. Kao sve kraljice pre nje, Morgaza im je pomagala tako što im je, osim što im je davala penziju, dozvoljavala da po nižoj ceni kupuju namirnice u dvorskoj kuhinji i omogućavala bolesnima negu. Svi oko nje su se ukočeno klanjali i nesigurno klecali, mrmljajući: „Svetlost vas obasjala, kraljice“, „Svetlost vas blagoslovila, kraljice" i „Svetlost neka vas čuva, kraljice“. Ona im je odsutno odgovarala. Sad je znala kuda ide.

Linina vrata bila su ista kao i sva ostala u hodniku popločanom zelenim pločicama – obeležena jedino ukrasom u vidu izrezbarenog propetog lava kraljevine Andor. Nije joj ni palo na pamet da kuca pre nego što uđe. Ona je kraljica i to je njena palata. Stara dadilja nije bila tu, mada se po uzavreloj vodi u čajniku nad malim ozidanim ognjištem videlo da će se uskoro vratiti.

Dve udobne sobice bile su veoma uredne, krevet savršeno razmešten, a dve stolice tačno poravnate za stolom, na čijem se središtu nalazila plava vaza s buketićem cveća. Lini je oduvek mnogo držala do reda. Morgaza bi se smela opkladiti da su sve haljine u ormaru poredane pod konac, kao i sve posuđe u kredencu.

Gornju ploču ognjišta krasilo je šest oslikanih minijatura od slonovače na drvenim postoljima. Morgaza nikada nije mogla da dokuči kako je Lini uspela sebi da ih priušti od plate dadilje, ali naravno da je to nije pitala. Prikazivale su tri mlade žene i svaku od njih kao devojčicu. Bile su tu i ona i Elejna. Uzela je portret koji ju je prikazivao kao četrnaestogodišnjeg, vižljastog devojčurka, i prosto nije mogla da poveruje da je ikada izgledala toliko nedužno. Na sebi je imala istu onu bledožutu svilenu haljinu u kojoj je otišla u Belu kulu i ne sanjajući da će jednog dana biti kraljica, s tek slabašnom nadom da će možda postati Aes Sedai.

Odsutno se igrala prstenom Velike zmije na desnoj ruci. Istini za volju, nije ga zasluživala. Žena koja ne može da usmerava ne dobija prsten. Međutim, uoči svog šesnaestog rođendana vratila se da se u ime kuće Trakanda bori za Ružinu krunu, a kada je nepune dve godine kasnije sela na presto, dobila je taj prsten na poklon. Običaj je bio da se sve andorske kćeri naslednice školuju u Kuli, a prsten su dobijale bilo da mogu da usmeravaju ili ne, što je bio znak zahvalnosti na podršci kraljevske porodice. Ona je u Kuli bila samo kći naslednica loze Trakand, ali dali su joj prsten čim je krunisana.

Vratila je svoj portret i uzela majčin, koji ju je prikazivao kao možda svega dve godine stariju. Lini je bila dadilja trima pokolenjima žena iz kuće Trakand. Majgdin Trakand je bila lepotica. Morgaza se sećala njenog osmeha punog ljubavi. Trebalo je da ona nasledi Lavlji presto, ali groznica ju je odnela i tek zadevojčena curica postala je Visoko sedište kuće Trakand, i to usred borbe za presto i u početku bez imalo podrške od posluge i kućnog pesnika. Osvojila sam Lavlji presto. Neću ga se odreći, niti ću dopustiti da muškarac sedne na njega. Hiljadu su godina kraljice vladale Andorom i neću dopustiti da se to sad prekine!

„Opet mi prčkaš po stvarima, dete?“

Taj glas pokrenu davno zaboravljene navike. Morgaza je, pre no što je postala svesna šta radi, sakrila minijaturu iza leđa. Drhtavom je rukom vratila sličicu na njeno postolje. „Nisam više devojčica, Lini. Upamti to, jer ćeš jednoga dana reći nešto na mestu gde neću moći preko toga da predem.“

„Moj vrat je star i mršav“, reče Lini, spustivši mrežicu punu šargarepe i repe na sto. Izgledala je krhko u urednoj sivoj haljini, a seda joj kosa beše začešljana i skupljena u punđu. Koža na uskom licu bila je tanušna poput pergamenta, ali leđa joj behu prava, glas jasan i smiren, a crne oči stroge kao i uvek. „Svejedno mi je hoćeš li me obesiti ili mi odrubiti glavu, ja sam svoje odslužila. ’Kvrgava stara grana otupi sekiru koja poseče mladicu.’“

Morgaza uzdahnu. Lini se nikada neće promeniti. Ne bi se poklonila ni da je čitav dvor gleda. „Proopasnila si se pod stare dane. Ne znam da li bi dželat našao dovoljno oštru sekiru za tvoj vrat.“

„Odavno te nije bilo, pa bih zato rekla da si u nekakvoj nedoumici. Kada si bila mala – a i kasnije – uvek si mi dolazila kad nešto ne možeš da dokučiš. Da pristavim čaj?“

„Odavno, Lini? Pa obilazim te svake nedelje, a ni sama ne znam zašto, kad tako razgovaraš sa mnom. Prognala bih i najvišu andorsku plemkinju kad bi mi rekla makar polovinu onoga što mi ti kažeš.“

Lini je ozbiljno pogleda. „Nisi kročila preko mog praga još od proleća, a ja govorim isto kao što sam oduvek govorila. Previše sam stara da se sad menjam. Jesi li za čaj?“

„Ne.“ Morgaza se zbunjeno uhvati za glavu. Svake nedelje je obilazila Lini. Sećala se da... Nije se sećala. Gebril joj je toliko ispunio vreme da joj je ponekad bilo teško da misli na bilo šta osim na njega. „Ne, neću čaj. Ne znam zašto sam došla. Ne možeš mi pomoći u vezi s onim što me muči.“

Stara dadilja šmrknu, mada je i to kod nje zvučalo odmereno. „Muči te Gebril, zar ne? Ali se stidiš da mi kažeš. Devojko, prepovijala sam te u kolevci, negovala te kad si bila bolesna, vezivala ti steznike i učila te svemu što treba da znaš o muškarcima. Nikada se nisi stidela da razgovaraš sa mnom, pa nema razloga da počneš ni sada.“

„Gebril?“ razrogačenih će očiju Morgaza. „Ti znaš? Ali kako?“

„Eh, dete“, tužno reče Lini. „Svi znaju, ali niko nije imao hrabrosti da ti kaže. Osim mene, možda, ali ovo nije baš nešto s čime bih mogla tek tako da se zaputim kod tebe, zar ne? Ovo je jedna od onih stvari u koje žena ne veruje dok sama sve ne shvati.“

„Šta to pričaš?“, oštro će Morgaza. „Bila je tvoja dužnost da dođeš kod mene ako si znala, Lini. Svačija dužnost! Svetlosti, zar da ja poslednja saznam, i to možda kad je već prekasno?“

„Prekasno?“, zgranu se Lini. „A što bi bilo prekasno? Izbaci Gebrila iz palate i iz Andora, a sa njim Alteimu i ostale i gotovo. Prekasno, nije nego.“

Morgaza je na trenutak ostala bez reči. „Alteimu“, progovori konačno, „i... ostale?“

Lini je oštro pogleda, pa zgroženo odmahnu glavom. „Ja sam matora budala. Vrane su mi mozak popile. Pa, eto, sad znaš. ’Kad izvadiš med iz saća, više ga ne možeš vratiti.’“ Glas joj beše malo nežniji, a ipak odlučan, kao kad je rekla Morgazi da je njen poni slomio nogu i da ga moraju ubiti. „Gebril noći provodi uglavnom s tobom, ali je zato ostatak vremena s Alteimom. A i s još šest drugih. Pet imaju sobe u palati. Kad kradom odlazi onoj maloj okatoj, sav se uvije u plašt, čak i po ovakvoj vrućini. Možda je udata. Žao mi je, devojko, ali istina je istina. ’Bolje je suočiti se s medvedom nego bežati od njega.’“

Morgazi klecnuše kolena i da Lini nije hitro izvukla stolicu i gurnula je poda nju, sigurno bi sela na pod. Alteima. Setila se kako je gledao njih dve dok su ogovarale. Muškarac koji zadovoljno posmatra svoje dve zaigrane mačkice. I još

šest drugih! Bes je proključao u njoj, bes koji je izostao i pri samoj pomisli da on želi njen presto. O tome je razmišljala hladno i smireno, kao i o mnogo čemu drugom u poslednje vreme. To je bila opasnost o kojoj je trebalo razmišljati hladne glave. Ali ovo! Taj čovek je doveo svoje devojčure u njenu palatu. Napravio je od nje jednu u nizu naložnica. Sad je želela njegovu glavu. I da ga živog oderu. I, Svetlosti, pomozi, želi njegov dodir. Sigurno sam poludela!

„To će se rešiti, kao i sve ostalo“, reče hladno. Dostaje zavisilo od toga ko je u Kaemlinu, a ko na seoskim imanjima. „Gde je lord Pelivar? A lord Abel? A gospa Aratela?“ Oni su predvodili jake kuće, s mnogo slugu.

„Proterani“, polako reče Lini, zbunjeno je pogledavši. „Proletos si ih prognala iz grada.“

Morgaza se zabulji u nju. Toga se uopšte ne seća. Mada, kad malo bolje razmisli, zvuči poznato. „A gospa Elorijen?“, sporo upita. „Gospa Aemlin i lord Luan?“ I to su jake kuće. Kuće koje su bile na njenoj strani pre nego što je sela na presto.

„Proterani“, jednako sporo odgovori Lini. „Kad je Elorijen upitala zašto, dala si da je izbičuju.“ Pognula se preko stola da skloni Morgazi kosu s lica, pa joj položi kvrgavu ruku na obraz, kao kad je proveravala ima li groznicu. „Jesi li dobro, malena?“

Morgaza odsutno klimnu glavom, zato što se toga sećala kroz maglu. Elorijen kako vrišti od besa dok joj cepaju haljinu. Kuća Triman je prva dala podršku Trakandima, i to preko lepuškaste debeljuce, tek nekoliko godina starije od Morgaze. Preko iste one Elorijen koja joj je jedna od najbližih prijateljica. Ili je bar to bila. Elejna je dobila ime po Elorijeninoj babi. Kao kroz maglu ih se sećala kako napuštaju grad, a i nju, kako sada stoje stvari. A ko je ostao? Kuće preslabe da budu korisne i ulizice. Prisećala se kako je potpisivala kojekakve ukaze koje je Gebril stavljao pred nju i kako je delila titule. Njegovi čankolisci i njeni neprijatelji. Sada je samo na njih mogla da računa u Kaemlinu.

„Baš me briga šta ti misliš“, odlučno će Lini. „Nemaš groznicu, ali nešto ipak nije u redu. Tebi sad treba jedna Aes Sedai.“

„Neću Aes Sedai“, još odlučnije će Morgaza. Ponovo je dotakla prsten. Bila je svesna da je njena netrpeljivost prema Kuli u poslednje vreme pomalo prevazilazila granice razumnog, ali nije se mogla naterati da veruje onima koje su od nje skrivale rođenu kćer. Na pismo u kome je zahtevala od nove Amirlin da se Elejna vrati – niko osim nje ne može ništa da zahteva od Amirlin Tron – nije još dobila odgovor. Dosad jedva ako je i stiglo do Tar Valona. U svakom slučaju, bila je potpuno sigurna da ne želi Aes Sedai kraj sebe. A opet, uprkos svemu, nije mogla da ne bude ponosna na Elejnu. Za toliko kratko vreme postala je Prihvaćena. Možda će postati prva žena koja je sela na presto kao puna Aes Sedai, a ne samo učenica iz Kule. Bila joj je besmislena potpuna suprotstavljenost tih osećanja, ali sad je ionako malo šta imalo smisla. A kći joj nikada neće sesti na Lavlji presto ukoliko ga Morgaza ne sačuva za nju.

„Rekoh da neću Aes Sedai, Lini, i slobodno prestani da me tako gledaš. Nije ovo kao onda kad bi me tako naterala da popijem gorke lekove. Osim toga, ne verujem da se u Kaemlinu sad može naći bilo kakva Aes Sedai.“ Njenih starih pristalica više nije bilo – sama je potpisala naređenja za njihov progon – a možda su joj i oni sada neprijatelji, posle onog što je učinila Elorijen. Nova gospoda i gospe zauzeli su njihova mesta u palati. I nova lica su u gardi. Na čiju odanost može da računa? „Znaš li gardijskog poručnika Talanvora, Lini?“, upita, pa kad joj dadilja brzo klimnu, nastavi: „Nadi ga i dovedi mi ga ovamo. Ali pazi da ne sazna da sam ga ja tražila. U stvari, reci svakom u staračkom krilu, ako pita, da nisam ovde.“

„Ima u ovom nešto više od te priče o Gebrilu i njegovim ženama, je li?“ „Idi sad, Lini. I požuri. Nema mnogo vremena.“ Po senkama drveća koje je kroz prozor videla u vrtu, znala je da je sunce odavno prošlo zenit i da će uskoro pasti mrak. A onda će je Gebril potražiti.

Kada je Lini izašla, Morgaza je ostala da ukrućeno sedi na stolici. Nije se usuđivala da ustane. Kolena joj sad behu jača, ali plašila se da, ustane li i počne da hoda, neće stati sve dok ne uđe u svoje odaje da čeka Gebrila. Taj joj poriv beše još jači sad, kad je ostala sama. A nema sumnje da će mu sve oprostiti čim je pogleda i dodirne. Možda će čak i sve zaboraviti, kad uzme u obzir koliko su joj sećanja maglovita i zbrkana. Dovoljno je pametna da zna da je na neki način upotrebio Jednu moć na njoj, ali nijedan muškarac koji ume da usmerava nije doživeo njegove godine.

Lini joj je oduvek govorila kako za svaku ženu negde u svetu postoji muškarac zbog kojeg će se ponašati kao maloumna budala, ali nije verovala da će se i njoj to dogoditi. Doduše, nikada nije umela da odabere muškarca, ma koliko joj isprva izgledalo da je na mestu.

Za Taringaila Damodreda udala se iz političkih razloga. On je bio oženjen Tigrejnom, kćeri naslednicom čijim je nestankom posle Modrelejnine smrti otpočela borba za presto. Udajom za njega Morgaza je napravila vezu s prethodnom kraljicom i umirila većinu protivnika, a što je još važnije, uspela je da stvori savez kojim su okončani beskrajni ratovi s Kairhijenom. Eto, tako kraljice biraju muževe. Taringail je bio hladan, nepristupačan čovek i jedino što ih je povezivalo behu dvoje divne dece. Njegova smrt u lovu gotovo joj je donela olakšanje.

Tomdril Merilin, prvo kućni, a potom i dvorski pesnik, isprva je bio zabavan, vispren i dovitljiv čovek, koji je koristio trikove iz Igre kuća kako bi joj pomogao da se domogne prestola, a potom i da ojača državu. Bio je dvostruko stariji, ali ona bi se rado udala za njega – brakovi s ljudima iz naroda nisu bili ništa novo u Andoru – da nije nestao bez ijedne reči, a njen ponos je učinio ostalo. Nikada nije saznala zašto je otišao, a više joj nije ni bilo važno. Kada se konačno vratio, htela je da ukine nalog za njegovo hapšenje, ali on je, umesto da pokuša da stiša njenu ljutnju, na oštre reči odgovarao još oštrijima i izrekao ponešto što mu ona nije mogla oprostiti. Još bi se zacrvenela kad se seti kako ju je nazvao razmaženim derištem i igračkom Tar Valona. Uvredio je nju, svoju kraljicu!

A bio je tu i Garet Brin, snažan i sposoban, čija se lažljivost mogla meriti s njenom tvrdoglavošću. Ispostavilo se da je on obična prevrtljiva budala. Lako ga je prebolela. Izgledalo joj je kao da su od njihovog rastanka protekle godine, iako se to desilo pre nešto više od šest meseci.

I konačno Gebril. Kruna njenog spiska pogrešnih izbora. Ostali bar nisu pokušali da je svrgnu.

Nije to bilo mnogo muškaraca u životu jedne žene, a opet previše. Lini joj je govorila da su muškarci dobri samo za tri stvari, ali da su u njima nezamenjivi. Tek kada je Morgaza postala kraljica, dadilja ju je smatrala dovoljno zrelom da sazna šta je to troje o čemu joj je govorila. Da sam se zadržala samo na plesu, pomislila je ogorčeno, možda ne bih imala toliko muka s njima.

Senke u vrtu premilele su još jedan sat pre nego što se Lini vratila s mladim Talanvorom, koji se spusti na koleno još pre no što su se vrata zatvorila. „Isprva se opirao“, reče dadilja. „Pre pedeset godina verovatno bi bilo dovoljno da mu pokažem to što ti pokazuješ svetu i pošao bi ko bela lala, ali sad mi je ostala samo slatkorečivost.“

Talanvor se osvrnu i ogorčeno je pogleda. „Zapretila si mi da ćeš me motkom doterati ovamo ako ne pođem sam. Sreća tvoja što me je zanimalo zašto ti je to toliko važno pa nisam naredio da te odvuku u negovalište.“ Nije ga zbunilo njeno prezrivo šmrkanje. Oštar mu pogled postade ljutit kad se okrenuo Morgazi. „Vidim da vaš sastanak s Gebrilom nije protekao kako treba, kraljice. Očekivao sam... više.“

Gledao ju je pravo u oči, ali Linina opaska ju je ponovo podsetila na izrez na haljini. Osećala se kao da svetleče strelice pokazuju ka njenim obnaženim grudima. S teškom se mukom trudila da zadrži šake u krilu. „Odrešit si momak, Talanvore. A i odan, rekla bih, inače ne bi došao da mi doneseš vesti iz Dveju Reka.“

„Nisam dete“, prasnu on, ne prestajući da kleči. „Ja sam muškarac koji se zakleo svojoj kraljici na vernost.“

To mu već nije mogla prećutati. „Ako si muškarac, onda se tako i ponašaj. Uspravi se i iskreno odgovaraj svojoj kraljici. I ne zaboravi da sam ja tvoja kraljica, mladi Talanvore. Ma šta ti mislio da se ovde dešava, ja sam i dalje kraljica Andora.“

„Oprostite, kraljice. Vaš sam sluga.“ Lepo je to rekao, mada ne previše skrušeno, a onda ustao i visoko podigao glavu, prkosno gledajući Morgazu. Svetlosti, ovaj je momak tvrdoglav baš kao Garet Brin nekada.

„Koliko ima pouzdanih ljudi među gardistima? Koliko njih će ispuniti svoju zakletvu i slediti me?“

„Ja hoću“, reče on, i iznenada nestade sveg besa, mada ju je i dalje netremice gledao u lice. „A ostali... Ako želite odane ljude, moraćete da ih potražite u udaljenim garnizonima, možda čak sve do Belog Mosta. Neki su iz Kaemlina poslati s regrutima u Kairhijen, a ovi koji su ostali u gradu svi do jednog su Gebrilove pristalice. Sada su... sada su zakleti na vernost kruni i zakonu, a ne kraljici.“

Bilo je gore nego što se nadala, ali ne i gore od onog što je očekivala. Šta god Gebril bio, budala sigurno nije. „Onda moram da odem negde drugde da povratim vlast.“ Na kuće je teško mogla da računa posle onolikih progona i posle onog s Elorijen, ali morala je da pokuša. „Gebril će možda pokušati da me spreči da napustim palatu“ – prisećala se kao kroz maglu da je dva puta pokušala da ode ali ju je on sprečio – „i zato ćeš mi pronaći dva konja i sačekati me u sokaku iza južnih staja. Tamo ću ti se pridružiti, odevena za jahanje.“

„Previše je prometno“, reče on. „A i preblizu. Gebrilovi ljudi bi vas možda prepoznali, ma kako se preobukli. Znam jednog čoveka... Možete li da pronađete krčmu Kraljičin blagoslov u zapadnom delu Novog grada?“ Novi grad bio je nov jedino u poređenju s Unutrašnjim gradom, oko kojeg je podignut.

„Mogu.“ Nije volela da joj se protivureči, pa čak ni kad to ima smisla. I Brin je bio takav. Sa zadovoljstvom će pokazati ovom momčiću koliko je vična prerušavanju. Volela je da se jednom godišnje – shvatila je da te godine još to nije radila – obuče kao obična građanka i prošeta ulicama, koliko da oseti raspoloženje naroda. Niko je nikada nije prepoznao. „Može li se tom čoveku verovati, mladi Talanvore?“

„Bazel Gil vam je odan koliko i ja.“ Zastao je, a lice mu nakratko preplavi bol, pa ponovo bes. „Zašto ste toliko čekali? Sigurno ste sve znali, a i videli, a opet ste čekali da Gebril sklopi šake Andoru oko vrata. Zašto ste čekali?“

Eto. Njegov jed je bio iskren i zaslužio je iskren odgovor. Samo, ona ga nije imala, ili bar ne takav koji bi mu mogla reći. „Nije na tebi da preslišavaš kraljicu, mladiću“, reče ona nežno ali nepopustljivo. „Odan muškarac, a znam da si takav, služi bez pitanja.“

On uzdahnu. „Čekaću vas u staji iza Kraljičinog blagoslova, kraljice.“ Potom se nakloni kao da je pred čitavim dvorom, pa ode.

„Zašto ga uporno zoveš mladićem?“, upita Lini čim su se vrata zatvorila. „Od toga mu je neprijatno. ’Samo budala stavlja ekser pod sedlo pre nego što uzjaše’“

„On jeste mlad, Lini. Majka mogu da mu budem.“

Lini ponovo šmrknu, ali ovog puta nimalo odmereno. „Tek je nekoliko godina mlađi od Galada, a Galad je prestar da ti bude sin. Kad se Talanvor rodio ti si se još igrala lutkama i mislila da se bebe prave baš kao i lutke.“

Morgaza se s uzdahom zapita da li je ta žena bila ovakva i prema njenoj majci. Verovatno jeste. A ako Lini poživi dovoljno dugo da vidi i Elejnu na prestolu – u šta ona uopšte nije sumnjala, pošto je verovala da je Lini besmrtna – verovatno će i s njom biti takva. Naravno, ako uopšte bude prestola koji će Elejna naslediti. „Pitanje je da li je on odan kao što tvrdi, Lini. Jedini verni gardista, a sve takve su udaljili iz palate. Suviše je to dobro da bi bilo istinito.“

„Položio je novu zakletvu.“ Morgaza zausti da kaže nešto, ali Lini je preduhitri. „Videla sam ga posle toga, samog, iza staja. Zato sam i znala na koga misliš. Tad sam doznala kako se zove. Nije me video. Klečao je i lio gorke suze. Naizmenično ti se izvinjavao i ponavljao staru zakletvu. I to ne ’kraljici andorskoj’, nego ’kraljici Morgazi andorskoj’. A činio je to po starinski, na svom maču, i na kraju se posekao da pokaže kako će i poslednju kap krvi proliti pre nego što pogazi zakletvu. Znam ja ponešto o muškarcima, devojko. Taj će za tebe poći na čitavu vojsku, i to goloruk.“

Laknulo joj je. Ako ne veruje njemu, to znači da bi posumnjala i u Lini. A to je nemoguće. Zakleo se po starinski? E, to je već za legendu. A ona je ponovo dopustila mislima da odlutaju. Naravno, sad kad sve ovo zna, Gebril joj više ne može mutiti um. Ali zašto je onda jedan njen deo i dalje priželjkivao da ode u sobu i sačeka ga? Mora da sredi misli. „Treba mi neka jednostavna haljina, Lini. Ali da mi ne bude baš po meri. S malo čađi iz ognjišta, i...“

Lini je bila zapela da i ona pođe. Morgaza bi je naterala da ostane jedino ako bi je vezala za stolicu, a nije joj se činilo da bi starica to olako dopustila. Oduvek je izgledala krhko, ali je takođe oduvek bila jača nego što izgleda. Kada su se iskrale kroz pomoćnu kapijicu, Morgaza uopšte nije ličila na sebe. Pomoću čađi je potamnela svoju crvenkastozlatnu kosu i prigušila joj sjaj i punoću. Dobro joj je došao i znoj koji joj se slivao niz lice. Ljudi misle da se kraljice ne znoje. Prerušavanje je upotpunila bezoblična siva haljina od grube – veoma grube – vunene tkanine, razdeljena između nogu. Čak su joj i košulja i čarape bile od grube vune. Izgledala je kao seljanka koja je na teglećem konju dojahala na pijacu, pa je poželela da malo vidi grada. Lini je ličila na sebe samu – uspravljena i bez ikakvog glupiranja – u zelenoj vunenoj haljini, dobro krojenoj, ali po modi od pre deset godina.

Osim što je priželjkivala da se počeše, Morgaza je priželjkivala i da ju je Lini malo manje ozbiljno shvatila kad joj je tražila da joj haljina ne bude po meri. Dok je ćuškala onu otvorenu haljinu pod krevet, stara je dadilja mrmljala nešto o izlaganju robe koja nije na prodaju, a kad ju je Morgaza optužila da je to sama izmislila, ona joj jetko reče: „Imam dovoljno godina da je čak i ono što izmislim drevna izreka.“ Morgaza je podozrevala da je otromboljena, gruba vreća koju sad nosi zapravo kazna za onu haljinu.

Unutrašnji grad bio je podignut na brdu, a ulice su pratile prirodni pad tla, postavljene tako da se iz njih iznenada izbijalo na parkove pune drveća i spomenika, ili pločicama obzidane kule koje su u stotinu boja sijale na suncu. S nekih je mesta pogled pucao preko čitavog Kaemlina, i dalje, greko šuma i ravnica. Morgaza ništa od svega toga nije primećivala dok je žurila kroz svetinu na ulicama. Obično se trudila da sluša ljude i proceni njihovo raspoloženje, ali sad je čula samo huk i romor velikog grada. Ni pomislila nije da ih podigne na bunu. Hiljade ljudi naoružanih kamenjem i besom mogle bi da nadjačaju obezbeđenje palate, ali zahvaljujući prolećnim nemirima upoznala je Gebrila, a sećala se i šta je rulja uradila pre godinu dana. Htela je da ponovo vlada Kaemlinom, a ne da ga spali do temelja.

Iza belih zidina Unutrašnjeg grada, Novi grad je nudio svoje lepote. Visoke, vitke kule, nepregledno prostranstvo krovova pod crepom i veliki svetlosivi spoljni zidovi s kulama, prošarani srebrnim i belim prugama. Široke ulice s drvoredima i travnjacima po sredini bile su prepune naroda, kola i kočija. Iako je neprekidno razmišljala o svom naumu, Morgaza nije mogla da ne primeti kako je trava polegla od suše.

Poučena iskustvima s ranijih izleta među narod, oprezno je birala kome će postaviti pitanje. Bili su to uglavnom muškarci. Znala je kako izgleda – čak i s nagaravljenom kosom – a žene bi je iz čiste zavisti mogle poslati na pogrešnu stranu. Muškarci su se, s druge strane, trudili da je zadive. Nije se obraćala samozadovoljnima, a ni grubijanima. Prve je njeno prisustvo vređalo, pa makar i nemali pametnija posla, a drugi su verovali da žena koja traži put zapravo traži nešto drugo.

Jedan momak s bradom prevelikom za svoje lice, inače ulični prodavač igala i pribadača, reče joj, široko se osmehnuvši: „Reče li ti ko da podsećaš na kraljicu? Koliko god da je zabrljala, i dalje je lepotica.“

Ona se glasno nasmeja, na šta je Lini samo pogleda. „Tako laskaj svojoj ženi. Druga ulica levo, je li? Zahvaljujem ti. A i na lepim rečima.“

Namršteno je nastavila da se probija kroz gužvu. Previše je puta to čula. Ne ono o sličnosti s kraljicom, već da je Morgaza svašta zabrljala. Izgleda da je Gebril nametnuo visoke dažbine kako bi isplatio svoje pristalice, ali svi su krivili nju, i to s pravom. Samo je kraljica odgovorna za takvo nešto.

Osim toga, iz palate su došli neki novi zakoni, mahom besmisleni, koji su ljudima dodatno otežali život. Čula je svakojaka govorkanja o sebi, a i da su Andorom možda predugo vladale žene. Bile su to samo glasine, ali ono što jedan sme da izgovori, desetoro misli. Možda neće tako lako podići narod na Gebrila kao što je mislila.

Konačno je pronašla svoj cilj – široku kamenu krčmu, na čijoj je tabli bio prikazan čovek koji kleči pred zlatokosom ženom s Ružinom krunom, koja mu je položila ruke na glavu. Kraljičin blagoslov. Ako je to trebalo da predstavlja nju, promašili su. Nije ona toliko bucmasta.

Tek kad je stala pred krčmu, shvatila je da se Lini zadihala. Išle su prilično brzo, a dadilja je ipak bila u godinama. „Izvini, Lini. Nije trebalo toliko da jurim...“

„Ako ne mogu da držim korak s tobom, devojko, kako ću da podižem Elejninu decu? Hoćeš li još dugo da stojiš ovde? ’Onaj ko vuče noge nikad ne završi putovanje.’ Rekao je da će nas čekati u staji.“

Sedokosa žena pođe oko krčme, mrmljajući sebi u bradu, a Morgaza za njom. Pre nego što je stupila u kamenu staju, zaklonila je oči i pogledala ka suncu. Do sutona je bilo ostalo manje od dva sata, a onda će Gebril početi da je traži. Ukoliko već nije.

Talanvor nije bio sam. Kada je, u kaputu od zelene vune, s mačem pripasanim preko, spustio koleno na slamom zastrven pod, isto to učiniše i dva muškarca i jedna žena, mada pomalo nesigurno, kao da nisu sigurni da je to zaista ona. Onaj proćelavi rumeni debeljko sigurno je Bazel Gil, krčmar. Na sebi je imao stari kožni prsluk ukrašen ovalnim čeličnim pločicama oko pojasa. I on beše naoružan mačem.

„Kraljice“, reče Gil, „nisam nosio mač godinama, još od Aijelskog rata, ali bila bi mi čast da me povedete sa sobom.“ Nekome bi možda izgledao smešno, ali ne i Morgazi.

Ona pogleda ostalo dvoje – plećatog momka u sivom suknenom kaputu, oborenih kapaka, višestruko lomljenog nosa i lica prepunog ožiljaka, i nisku, lepuškastu ženu srednjih godina. Činilo se da je njegova pratilja, ali njena plava vunena haljina s visokim okovratnikom bila je previše otmena da bi joj je on kupio.

Momak kao da je osetio njenu sumnju. „Ja sam Lemgvin, kraljice, i odani sam podanik. Sve se izvrnu naopako i sad mora da se dovede u red. I ja bi’ s vama. I ja i Brijana.“

„Ustanite“, reče ona. „Mislim da bar još neko vreme nije mudro da se prema meni ophodite kao prema kraljici. Drago mi je što si nam se pridružio, gazda Gile. A i ti, Lemgvine, ali će tvoja žena biti bezbednija u Kaemlinu. Dani koji slede neće biti laki.“

Brijana otrese slamu s haljine, pa je oštro pogleda, a Lini još oštrije. „Znam i za gore dane“, reče mlađa žena kairhijenjanskim naglaskom. Bila je plemenitog roda, ukoliko Morgaza nije pogrešila. Verovatno izbeglica. „Ljudsku dobrotu sam upoznala tek kad sam pronašla Lemgvina. Ili on mene. Deset sam mu puta vernija nego on vama. On ide za vama, a ja za njim. Neću da ostanem ovde.“

Morgaza duboko udahnu, a onda dade pristanak klimnuvši glavom. Ta žena je ionako već bila odlučila. Baš lep začetak vojske koja će joj pomoči da povrati presto: mladi vojnik koji se manje-više stalno duri na nju, proćelavi krčmar koji izgleda kao da dvadeset godina nije uzjahao konja, kairhijenjanska plemkinja u izbeglištvu koja joj je jasno stavila do znanja dokle seže njena odanost. I Lini, naravno. Lini, koja se prema njoj ponaša kao da je devojčica. O, da, baš lep začetak.

„Kuda ćemo, kraljice?“ upita Gil, povevši ih ka osedlanim konjima. Lemgvin iznenađujuće brzo otrča da namesti visoko sedlo na Lininog konja.

Morgaza shvati da o tome uopšte nije razmišljala. Svetlosti, pa nije valjda da mi Gebril još muti mozak? Međutim, i dalje je osećala potrebu da se vrati u svoje odaje. Ne, nije to zbog njega. Morala je da razmišlja o izlasku iz palate i dolasku u krčmu. Najradije bi otišla kod Elorijen, ali poslužiće i Pelivar ili Aratela. Naravno, tek kad smisli kako da im objasni zašto ih je prognala.

Međutim, pre nego što je stigla išta da kaže, Talanvor reče: „Prvo moramo do Gareta Brina. Plemićke kuće su mahom protiv vas, kraljice, ali ako on pođe za vama, svi će vam se ponovo zakleti na vernost, i to samo zato što znaju da taj ne gubi nijednu bitku.“

Stisnula je zube kako mu se ne bi opet usprotivila. Brin je izdajnik. Ali je ujedno i jedan od najboljih živih vojskovođa. Njegovo bi joj prisustvo sigurno koristilo kad bude molila Pelivara i ostale da joj oproste što ih je prognala. Pa, dobro. On neće odoleti prilici da ponovo bude zapovednik Kraljičine garde. U suprotnom će se snaći i bez njega.

Kada je sunce dotaklo horizont, bili su pet milja od Kaemlina i galopirali su prema Srcu Izvora.

Noč je bila vreme kada se Padan Fejn osećao najprijatnije. Dok se šunjao po tapiserijama okićenim hodnicima Bele kule, činilo mu se da ga noćna tama, uprkos upaljenim pozlaćenim stojećim svetiljkama, poput kakvog plašta štiti od pogleda neprijatelja. Znao je da je to samo varka. Njegovih je neprijatelja bilo i mnogo i svuda. I sada je, kao uostalom i u svakom trenutku, osećao Randa al’Tora. Nije znao gde je on, ali je znao da je još živ, tamo negde. Živ. Tu svest o al’Toru dobio je na dar u Jami usuda kod Šajol Gula.

Odagnao je misli od sećanja na ono što mu se desilo u Jami. Tamo je f pročišćen i obnovljen, ali je preporođen tek kasnije, u Aridolu, i to s jednim ciljem: da se razračuna sa svim svojim neprijateljima, starim i novim.

Još je nešto osećao dok je žurio pustim hodnicima, nešto što je bilo njegovo i što su mu bili ukrali. Trenutno je za time čeznuo još žudnije nego za al’Torovom smrću, uništenjem Kule, pa čak i obračunom sa svojim davnašnjim neprijateljem. Zudeo je da ponovo bude ceo.

Teška, obložena vrata imala su debele šarke, gvozdeni okov i crni gvozdeni katanac velik kao njegova glava. Malo je vrata u Kuli zaključavano – pa ko bi se još usudio da krade pored tolikih Aes Sedai? – ali neke su stvari smatrane suviše opasnima da bi se držale nadohvat ruke. Najopasnija se nalazila upravo iza tih vrata, zabravljenih velikim katancem.

Fejn se tiho zakikota, pa iz džepa izvadi dve tanke, svijene šipčice i gurnu ih u ključaonicu. Okretao ih je, gurao i pritiskao sve dok se katanac ne otvori uz škljocaj. Privio se uz vrata i promuklo se zasmejao. Veliki katanac. Tolika moć Aes Sedai i parče metala. Čak su i služavke i polaznice u to gluvo doba verovatno već posvršavale poslove, ali možda je neko ipak budan, a može i da naiđe. Još se smejuljio kada je vratio šipčice u džep i izvadio sveću od pčelinjeg voska, koju je upalio na obližnjoj svetiljci.

Zatvorio je vrata za sobom, a onda podigao sveću i osvrnuo se. Duž zidova su se nizale police pune običnih kutija i ukrašenih kovčežića raznoraznih veličina, figurica od kosti, slonovače ili nekih tamnijih materijala, predmeta od metala, stakla i kristala, koji su svetlucali u tami. Ništa mu od toga nije izgledalo opasno. Sve beše prašnjavo. Čak su i Aes Sedai retko ovamo zalazile, a nikoga drugog nisu puštale unutra. Osećao je kako ga privlači ono po šta je došao.

Na onižem kredencu stajala je tamna metalna kutija. Otvorio ju je i ugledao dva prsta debele plovne zidove, s tek toliko slobodnog prostora da se smesti zakrivljeni bodež u zlatnim koricama, s velikim rubinom u dršci. Međutim, nije njega zanimalo ni zlato, a ni rubin taman poput krvi. Nestrpljivo je kanuo malo voska na kredenac da učvrsti sveću, a onda izvukao bodež.

Uzdahnuo je čim ga je dotakao, pa klonulo odahnuo. Ponovo je bio ceo, spojen s onim s čime je još odavno vezan i što ga je doslovno održavalo u životu.

Gvozdene šarke tiho zaškripaše, na šta on jurnu ka vratima i podiže nož. Bleda, mlada devojka koja je otvorila vrata imala je tek toliko vremena da zine i pokuša da odskoči, ali on je poseče po obrazu, pa je uhvati za ruku i uvuče je u ostavu. Provirio je i osvrnuo se na jednu i drugu stranu. Nigde nikog.

Bez žurbe je uvukao glavu iza vrata i zatvorio ih. Znao je kakav ga prizor očekuje.

Devojka se batrgala po podu, bezuspešno pokušavajući da vrisne. Zarivala je nokte u lice, sada već naduveno i počrnelo do neprepoznatljivosti, dok joj se tamni otok poput ulja slivao ka ramenima. Snežnobela haljina obrubljena raznobojnim trakama lepršala je dok su se devojčine noge uzaludno koprcale. Olizao je krv s ruke, zakikotao se i mašio korica da vrati bodež u njih.

„Budalo jedna.“

Okrenuo se i pokušao da podigne bodež, ali vazduh oko njega kao da je očvrsnuo i zarobio ga od vrata naniže. Stajao je tako, na petama, s bodežom zaustavljenim u napadu, i gledao kako Alvijarin zatvara vrata i naslanja se na njih. Šarke ovoga puta nisu zaškripale. Tiho grebanje papuča devojke na samrti ne bi moglo da prikrije taj zvuk. Zatreptao je ne bi li oterao iz očiju znoj koji ga je iznenada zapekao.

„Zar si zaista mislio“, reče Aes Sedai, „da ovu odaju niko ne čuva? Zaštita je bila postavljena u katancu. Ova glupačica je imala zadatak da ga nadgleda cele noći. Da je radila kako treba, ispred vrata bi sad bilo bar deset Zaštitnika i isto toliko Aes Sedai. Neka plati cenu svoje gluposti.“

Zvuk bacakanja utihnu, a njemu se oči suziše u proreze. Alvarijan nije bila Žuti ađah, ali ipak je mogla pokušati da Izleči devojku. Osim toga, ni ona nije podigla tu uzbunu što je još zlosrećna Prihvaćena trebalo da je podigne, inače ne bi ovde bila sama. „Ti si Crni ađah“, prošaputa on.

„To je opasna optužba“, mirno reče ona. Nije bilo jasno za koga opasna. „Sijuan Sanče je na ispitivanju tvrdila da Crni ađah postoji. Preklinjala nas je da je saslušamo. Elaida nije htela to da sluša, niti će. Glasine o Crnom ađahu samo su zlobne klevete protiv Kule.“

„Ti si Crni ađah“, ponovi on malo glasnije.

„Hteo si to da ukradeš?“ Zvučalo je kao da ga uopšte ne čuje. „Nije taj rubin baš toliko vredan, Fejne, ili kako se već zoveš. To sečivo je tako zatrovano da bi ga svako ko nije blesav doticao jedino mašicama i zadržavao se u njegovom prisustvu samo koliko je neophodno. Video si šta se desilo Verin. Zašto si onda došao ovamo i zatrčao se pravo na nešto za šta uopšte ne bi smeo da znaš da je tu? Za pretragu nisi imao vremena.“

„Srediću Elaidu ako hoćeš. Jedan dodir ovim sečivom i više joj čak ni Lečenje neće pomoći.“ Pokušao je pokaže ka nožu, ali nije mogao da se pomeri ni za dlaku. Da je mogao, Alvijarin bi već bila mrtva. „Ti bi istog časa postala glavna u Kuli.“

Ona se prezrivo nasmeja. „Zar zaista misliš da ne bih već bila glavna kad bih htela? Odgovara mi da sam druga. Puštam Elaidu da ubire lovorike za ono što ona smatra uspehom i znojim se zbog njenih neuspeha. Ja znam gde leži moć. A sada mi odgovori na pitanja da sutra ovde ne bi pronašli dva leša umesto jednog.“

Pronaći će dva, ma šta joj rekao. Nije nameravala da mu poštedi život. „Video sam Takandar.“ Teška je srca to izgovorio. Sećanje je bilo previše bolno. Nastavio je da govori, kako ne bi zacvileo. „Veliko more magle, koja se valja i razbija o crno stenje, dok odozdo svetlucaju crvene vatre kovačkih ognjišta, a nebo paraju takve munje da čovek poludi.“ Nije želeo da nastavi, ali ipak se prisilio na to. „Sišao sam u grotlo Šajol Gula, stazom pod stenjem nalik kljovama, sve do jezera vatre i rastopljenog kamenja...“ Ne, ne ponovo! „...koje u svojim beskrajnim dubinama drži Gospodara Tame. Od njegovog je daha nebo nad Šajol Gulom crno i u podne.“

Alvijarin je sad već stajala uspravno, širom otvorenih očiju, ali ne od straha, već od divljenja. „Čula sam za...“, poče tiho, ali onda se prenu i upilji st u njega. „Ko si ti? Zašto si ovde? Šalje li te neko od Izg... Izabranih? Zašto ja ne znam ništa o tome?“

On zabaci glavu i nasmeja se. „Zar bi neko kao ti trebalo da zna nešto o zadacima poverenim nekome kao što sam ja?“ U govoru mu se ponovo osetio jak prizvuk maternjeg lugardskog jezika. Taj mu je grad na neki način bio postojbina. „Da ti se možda Izabrani ne poveravaju?“ Nešto u njemu je govorilo da to nije pravi način, ali toliko je mrzeo Aes Sedai, a ni to nešto u njemu ih nije volelo nimalo više. „Pripazi se, slatka mala Aes Sedai, da ne bi pustili nekog Mirdraala da se poigra tobom.“

Njen pogled mu se poput ledenica zari u oči. „To ćemo još videti, gospodine Fejne. Srediću ovaj svinjac koji si napravio, a onda ćemo videti ko je od nas dvoje bliži Izabranima.“ Držeći bodež na oku, ona izađe iz prostorije. Vazduh oko njega nije se razredio još čitav minut posle njenog odlaska.

Tiho je režao na sebe samog. Budala. Toliko ponižavanja pred Aes Sedai i puzanja pred njima, i da sve upropasti zbog jednog naleta besa. Posekao se kad je vraćao nož u korice, ali samo je olizao ranu i sakrio oružje ispod kaputa. On uopšte nije ono što ona misli. Nekada je bio Prijatelj Mraka, ali sad je to prevazišao. I te kako prevazišao. Sad je nešto drugo. Nešto više. Ako ona uspe da se obrati nekom od Izgubljenih pre nego što joj on dođe glave... Bolje da ne pokušava. Nema sad vremena da traži Rog Valera. Van grada ga čeka mnogo pristalica. Trebalo bi da ga još čekaju. Ulio im je strah. Nadao se da među njima još ima preživelih ljudskih bića.

Pre svanuća je za sobom ostavio Kulu i ostrvo Tar Valon. Al’Tor je tamo negde. A on je ponovo ceo.