Nebeski oganj

30 Opklada

Blagi noćni povetarac prohujao je Ejanrodom i zamro. Sedeći na kamenoj ogradi širokog mosta u srcu grada, Rand pretpostavi da je vetrić bio vruć, mada to ne beše ništa spram Pustare. Možda je pretopio za noćno doba, ali ipak nedovoljno da ga natera da raskopča crveni kaput. Reka pod njim, iako oduvek nevelika, sada se beše prepolovila. Svejedno je uživao gledajući kako voda teče ka severu, i poigravanje senki užurbanih oblaka na svetlucavoj mračnoj površini. Zato je zapravo i došao tu u po noći – da uživa u proticanju reke i vremena. Njegovo obezbeđenje zauzelo je svoje položaje oko Aijela, koji pak behu opkolili grad. Ni vrabac ne bi prošao neprkjiećen. Zato on i može da straći čitav sat na opuštanje dok posmatra rekli.

Bolje i to nego da ponovo mora da otpravi Moirainu kako bi mogao da uči s Asmodeanom. Čak je bila počela i hranu da mu donosi kako bi mogla da priča dok on jede, kao da je namerila da mu svoje svekoliko znanje natiska u glavu pre nego što stignu do Kairhijena. Nije mogao da i ove noći sluša njeno preklinjanje – a doslovno ga je preklinjala! – da ostane. Za ženu kao što je Moiraina takvo je ponašanje toliko neprirodno da joj je popuštao samo da bi prestala s tim. A verovatno je upravo to i htela. Mnogo je prijatnije čitav sat slušati tihi žubor reke. Uz malo sreće, večeras će ga svi ostaviti na miru.

Pojas ilovače između vode i prvog rastinja na obalama bio je suv i ispucao. Rand se zagleda ka oblacima koji su promicali preko meseca. Mogao bi pokušati da prizove kišu. Obe gradske fontane behu presušile, a trećina bunara zapuštena i puna prašine. Ipak bi to bio samo pokušaj. Jednom je prizvao kišu i pokušavao je da se priseti kako se to radi. Ako uspe, ovog puta to neće biti potop i divlja oluja.

Asmodean mu ne bi bio od pomoći pošto se, reklo bi se, slabo razumeo u vremenske prilike. Za svaku stvar koju ga je naučio, bile su druge dve pred kojima je nemoćno širio ruke ili je ovlaš prelazio preko njih. Rand je ranije mislio da Izgubljeni znaju sve i da jedino nisu svemogući, ali ako su i ostali kao Asmodean, onda su i te kako imali slabosti i rupa u znanju. Staviše, činilo mu se da se on sam u štošta razume bolje od njih. Ili bar od nekih među njima. Muka je u tome što ne zna koji su to. Ni Semirhag ne beše mnogo bolja od Asmodeana u upravljanju vremenom.

Stresao se kao da je noč sveža poput onih u Trostrukoj zemlji. Asmodean mu to nikada nije rekao. Bolje da sluša vodu i ne razmišlja, inače uopšte neće zaspati te noći.

Uto mu priđe Sulin – a šoufa joj beše zbačena na ramena tako da joj se videla kratka seda kosa – pa se nasloni kraj njega. Žilava je Devica bila pod punom ratnom opremom, što je podrazumevalo luk i strele, koplja, nož i štit. Te se noći ona starala za njegovu bezbednost. Još dvadesetak Far Dareis Mai stajalo je nedaleko od njih. „Čudna neka noć“, reče ona. „Kockale smo se, ali odjednom smo sve počele da bacamo samo šestice.“

„Izvinjavam se“, reče on bez razmišljanja, na šta ga ona čudno pogleda. Ona ne zna, naravno, pošto nije pričao o tome. Odjeci ta’verena širili su se potpuno nasumično. Čak ni Aijeli – da to znaju – ne bi voleli da mu budu bliže od deset milja.

Toga se dana zemlja provalila pod trojicom Kamenih pasa i upali su u zmijsko leglo, ali nijedan od više desetina ujeda ne zakači ništa osim njihove odeće. Znao je da je to vitoperenje verovatnoće njegovo delo. Tal Netin, sedlar, preživeo je Taijen, ali se oko podneva sapleo na kamen i slomio vrat, iako je pao na ravno, travnato tle. Rand je bio svestan da je i za to on kriv. A opet, Bael i Džeran su zbog njega prekinuli staro neprijateljstvo između Šaarada i Gošijena i sada su zajedno obedovali ili u putu delili sušeno meso. I dalje se nisu voleli, i jedva da su uopšte shvatali šta su uradili, ali sad sve beše gotovo, pošto su se zavetovali i zakleli vodom, tako što su jedan drugog napojili iz krčaga. Za Aijele je to bila najjača zakletva. Mnogo će pokolenja proći dok Šaaradi i Gošijeni ponovo ne zametnu kavgu, pa makar i zbog ovce, koze ili govečeta.

Zanimalo ga je hoće li mu ti nepredvidljivi ishodi uvek ići naruku. Doduše, mogao je i gore da prođe. Nije znao da li se toga dana desilo još nešto za šta treba sebe da krivi. Ništa nije pitao, a niko mu ništa nije rekao. Baelovo i Džeranovo pomirenje samo je delimično moglo da ublaži smrt Tala Netina.

„Danima nisam video ni Enailu ni Adelin" reče, samo da bi promenio temu. Njih dve su najljubomornije čuvale svoja mesta u njegovom obezbeđenju. „Da nisu bolesne?“

Sulin ga pogleda blago rečeno začuđeno. „Vratiče se kad prestanu da se igraju lutkama, Rande al’Tore.“

On zausti da kaže nešto, pa zatvori usta. Aijeli jesu čudan narod – posle Avijendinih je predavanja u to bio još uvereniji – ali ovo je već potpuno besmisleno. „Onda im reci da su odrasle žene i da počnu već jednom tako da se ponašaju.“

Čak je i u pomrčini video njen zadovoljni osmeh. „Biće onako kako Kar’a’karn kaže.“ Šta li sad to znači? Pogledala ga je i zamišljeno skupila usne. „Preskočio si večeru. Još uvek za sve ima dovoljno hrane, a gladovanjem nikoga nećeš usrećiti. Ako ne budeš jeo, ljudi će se zabrinuti što si bolestan. A onda ćeš se stvarno razboleti.“

On se tiho nasmeja, ispustivši zvuk nalik prozuklom zviždanju. Jednog je trenutka Kar’a’karn, a drugog... Ako sam ne ode da nešto pojede, Sulin će mu verovatno doneti hranu. I nahraniće ga ako treba. „Ješću. Moiraina je dosad sigurno već otišla na počinak.“ Ovog ga puta njen zbunjeni pogled ispuni zadovoljstvom. Za promenu, ona njega nije razumela.

Samo što je sišao s ograde, iz ulice koja je vodila ka mostu začu topot kopita. Device u trenu poskakaše, pokrivenih lica, i mašiše se strela. Njemu ruka nagonski polete ka pojasu, ali ne napipa balčak mača. Dodijalo mu je aijelsko iščuđavanje što on ne samo da jaše, nego još i nosi to čudo u sedlu, tako da mu zaista ne beše stalo da i dalje krši njihove običaje noseći mač sa sobom. Osim toga, nije bilo mnogo konja, a i sporo su se približavali.

Kada su se pojavili, okruženi pratnjom od bar pedeset Aijela, ispostavilo se da je to tek dvadesetak utučenih konjanika. Većina ih je imala okovane kacige, a pod prsnicima tairenske kapute prugastih, nabranih rukava. Dvojica na čelu imala su bogato ukrašene oklope i velike bele perjanice na prednjem delu kaciga, a satenske su im pruge na rukavima svetlucale na mesečini. U pozadini je išlo pola tuceta ljudi u crnim kaputima i sa zvonastim kacigama. Dvojica su na leđima nosila privezane male barjake na kratkim držaljama, poznate kao kon. Kairhijenjani su ih koristili da u borbi znaju ko je zapovednik, ali i kao obeležje svog gospodara.

Tairenci s perjanicama zapiljiše se u njega, a onda se zgranuto pogledaše, pa brže-bolje sjahaše i baciše se na kolena, držeći kacige u rukama. Bili su mladi, tek malo stariji od njega, obojica s kratkim, šiljatim bradicama, koje behu oznaka tairenskih plemića. Po oštećenim ukrasima i ulubljenim prsnicima videlo se da su s nekim bili ukrstili mačeve. Nisu se usuđivali ni da pogledaju Aijele koji su ih okruživali, kao da se nadaju da će ovi sami nestati ako ih niko ne primećuje. Device skidoše velove, ali nisu izgledale ništa nespremnije da kopljem ili strelom proburaze ratnike na kolenima.

Za njima stiže i Ruark, s jednim sivookim Aijelom, malo mlađim i višim od sebe, i stade pozadi. Mangin iz septe Džirdo Taardada – u kojoj je bilo konjanika – jedan od onih koji su se borili kod Kamena Tira.

„Gospodaru Zmaju“, progovori rumeni, bucmasti plemić, „nek mi duša sagori, ali zar su i tebe zarobili?“ Njegov sadrug, koji je uprkos bradi, zbog mesnatih ušiju i baburastog nosa više ličio na seljače, nije prestajao da s čela sklanja pramen slabe kose. „Rekoše da nas vode kod nekog što dolazi sa zorom, nekakvog Kar’a’karna. Taj ima neke veze s njihovim poglavarima, ako se dobro sećam onoga što sam u detinjstvu učio. Oprosti mi, gospodaru. Ja sam Edorion od kuće Selorna, a ovo je Estean od kuće Andijama.“

„Ja sam Onaj Koji Dolazi Sa Zorom“, tiho će Rand na to. „I Kar’a’karn.“ Sad ih je naučio pameti. Bili su to isti oni mladi plemići koji su dok je on bio u Srcu Kamena dangubili pijući, kockajući se i jureći žene. Esteanu oči samo što nisu iskočile iz glave, a Edorion je tek na trenutak izgledao zbunjeno, da bi potom polagano klimnuo, kao da mu je odjednom sve postalo jasno. „Ustanite. Ko su vam saputnici?“ Zanimalo ga je ko su ti Kairhijenjani koji nisu pobegli pred Šaidoima niti drugim Aijelima. Ukoliko su s Edorionom i Esteanom, onda bi mu to bile prve pristalice koje je upoznao u toj zemlji. Ako se dva tairenska oca nisu oglušila o njegova naređenja. „Neka priđu.“

Estean se uspravi i stade zbunjeno da trepće, ali Edorion odmah povika, čestito se i ne osvrnuvši: „Merezine! Darikejne! Ovamo!“ Zvučalo je kao da doziva pse. Ona dvojica s kairhijenjanskim barjacima bojažljivo sjahaše.

„Gospodaru“, reče Estean, pa zastade i oliza usne, kao da su mu se osušila usta. „Jesi li... jesi li poslao Aijele na Kairhijen?“

„Dakle oni su vas napali?“

Ruark klimnu, a Mangin reče: „Ako je verovati ovima, Kairhijen još odoleva. Ili je bar tako bilo pre tri dana.“ Uopšte nije skrivao svoju sumnju u to, kao ni da ga je baš briga šta se dešava s gradom drvoubica.

„Nisam ih ja poslao, Esteane“, reče Rand, sačekavši da im se pridruže i ona dvojica. Kada su skinuli kacige, videlo sa da su im potiljci izbrijani do iznad ušiju. „Ti što su napali grad moji su neprijatelji, Šaidoi. Hoću da spasem Kairhijen, ako ima šta da se spasava.“

Pomučio se da ubedi onu dvojicu da ustanu. Živeći s Aijelima, gotovo je potpuno zaboravio običaje s ove strane Kičme sveta, načine klanjanja i klečanja na levoj ili desnoj nozi. Zatražio je da mu se predstave, što Kairhijenjani i učiniše. Bili su to zapovednik lord Merezin od kuće Daganreda i zapovednik Darikejn od kuće Analin. Prvome kon beše sav u uspravnim vijugavim crvenim i belim prugama, a drugome sa šarom u vidu crvenih i crnih kvadratića. Iznenadilo ga je to što su plemići. Iako su u Kairhijenu lordovi predvodili vojsku, nisu brijali glave, niti su učestvovali u bitkama. Ili je bar tako bilo nekada, ali očigledno više nije.

„Gospodaru" promuca Merezin. Obojica behu bledi i mršavi, uskih lica i dugih noseva, no ovaj beše malo krupniji. Izgledali su prilično izgladnelo. Merezin potom nastavi, kao da se boji da ga kogod ne prekine. „Kairhijen neće pasti, gospodaru. Izdržaće još nekoliko dana, možda čak deset ili dvanaest, ali moraš požuriti ako hoćeš da ga spaseš.“

„Zato smo i otišli odande“, reče Estean, sevnuvši očima ka Merezinu. Kairhijenjani ga mrko pogledaše, ali u njihovom prkosu bilo je i dosta ogorčenosti. Estean skloni pramen slabašne kose s čela. „Da potražimo pomoć. Grupice su odaslate na sve strane, gospodaru.“ Stresao se, mada mu čelo beše orošeno znojem, a glas mu postade odsutan i bezvoljan. „Nije nas bilo samo ovoliko. Video sam kad je Baran pao, s urlikom, stomaka proburaženog kopljem. Taj više neće igrati karte u krčmi. Prijao bi mi vrč jake rakije.“

Edorion je namršteno premetao kacigu po rukama u oklopnim rukavicama. „Gospodaru, grad će izdržati još malo, ali čak i ako ovi Aijeli pristanu da se bore s onima, pitanje je hoće li stići na vreme. Mislim da je čak i u najboljem slučaju deset-dvanaest dana malo. Pravo budi rečeno, pošao sam samo zato što sam verovao da je bolje poginuti od koplja nego da me živog uhvate kad savladaju zidine. Grad je krcat ljudima koji su izbegli pred Aijelima. Tamo više nema ni pasa ni golubova, a ne verujem da je ostao i koji pacov. Jedino je dobro što, otkako se taj Kuladin pojavio, kao da više nikog nije briga ko će zauzeti Sunčani presto.“

„Drugog dana opsade ponudio nam je da se predamo Onome Koji Dolazi Sa Zorom“, ubaci se Darikejn, na šta ga Edorion prostreli pogledom.

„Kuladin se iživljava nad zarobljenicima“, reče Estean. „Radi to podalje od zidina, ali tako da svi iz grada mogu da vide. Svetlost me spalila ako znam pokušava li on tako da slomi naš otpor ili prosto uživa u tome. Ponekad pusti kmetove da trče ka zidinama, a onda ih napuni strelama kad su već gotovo na sigurnom. Ukoliko je Kairhijen siguran. Ipak su to samo kmetovi, ali...“ Tu mu glas zamre i on proguta knedlu, setivši se šta Rand misli o tom njegovom „samo kmetovi“. Ovaj ga samo pogleda, a Estean se zgrči i upola glasa promrmlja nešto o rakiji.

Tad se ponovo javi Edorion. „Gospodaru, ako požuriš, grad će izdržati do tvog dolaska. Prvi napad smo odbili samo zato što se Forgejt zapalio...“

„Malo je nedostajalo da izgori čitav grad“, prekide ga Estean. Rand se seti da je Forgejt, zaseban grad unutar kairhijenskih zidina, sagrađen pretežno od drveta. „Spasio nas je samo to što je blizu reka.“

Drugi Tairenac nastavi tamo gde je stao: „...Ali lord Mejlan je mudro isplanirao odbranu, tako da izgleda kao da se Kairhijen sve vreme dobro drži.“ Merezin i Darikejn se na to namrštiše, što on nije primetio, ili bar to nije pokazao. „Sedam dana, ako budemo imali sreče. Možda osam. Ako možeš...“ Bucmasti Edorion kao da se izduva uz težak uzdah. „Nigde nisam video nijednog konja“, reče, kao za sebe. „Aijeli ne jašu. Pešice nećete stići na vreme.“

„Koliko?“, upita Rand Ruarka.

„Sedam dana“, glasio je odgovor. Mangin klimnu, a Estean se nasmeja.

„Nek mi duša sagori, ali nama je na konjima trebalo više vremena da stignemo dovde. Ako mislite da ćete pešice brže da stignete tamo, sigurno ste...“ Najednom svestan aijelskih pogleda, Estean zgreba ulepljenu kosu s lica. „Ima li rakije u ovom gradu?“, promrmlja.

„Nije pitanje koliko ćemo mi brzo stići tamo“, tiho će Rand, „nego vi, ako ostavite nekoliko svojih ljudi ovde i povedete njihove konje za rezervu. Hoću da Mejlan i Kairhijen znaju da je pomoć na putu. Međutim, ko god krenuo da to dojavi, mora da drži jezik za zubima ako ga Šaidoi uhvate. Ne bih da Kuladin sazna ništa osim onog do čega sam može da dođe.“ Estean preblede više od one dvojice Kairhijenjana.

Merezin i Darikejn istovremeno padoše na kolena i stadoše da ljube Randove ruke. Pustio ih je, prizvavši sve svoje strpljenje u pomoć, pošto se setio Moiraininog saveta da nikada ne krši običaje drugih naroda, ma koliko mu čudni ili čak odbojni bili, osim ukoliko to ne mora, ali da čak i onda dvaput promisli.

„Mi ćemo poći, gospodaru“, kao bez daha će Merezin. „Hvala ti, gospodaru. Hvala ti. Tako mi Svetlosti, radije ću umreti nego da išta kažem bilo kome do svom ocu ili lordu Mejlanu.“

„Zdravo bio, gospodaru“, dodade njegov zemljak. „Hvala ti, gospodaru, i neka te Svetlost zauvek obasjava. Odan sam ti dok sam živ.“ Rand pusti i Merezina da mu se zakune na odanost pre nego što izvuče ruke iz njihovih i naredi im da ustanu. Nije mu se dopadalo njihovo ponašanje. Edorion ih jeste dozvao kao pse, ali nijedan čovek ne treba drugog da gleda kao pas gospodara.

Edorion toliko duboko udahnu da mu debeli obrazi nabrekoše, pa polako ispusti vazduh. „Pa, ako sam se odande izvukao u jednom komadu, valjda ću isto tako uspeti i da se vratim. Gospodaru, oprosti mi ako ću te uvrediti, ali da li bi hteo da se opkladimo u, recimo, hiljadu zlatnih kruna, da nećeš u Kairhijen stići za sedam dana?“

Rand se zagleda u njega. Taj čovek nije ništa bolji od Meta. „Nemam ni stotinu srebrnih kruna, a kamoli hiljadu...“

Tu se umeša Sulin. „Ima on to, Tairenče“, reče odlučno, „i ne samo da prihvata tvoju opkladu, nego je diže na deset hiljada, ako ti uopšte imaš toliko.“

Edorion se nasmeja. „Dogovoreno, Aijelko. Neće mi biti žao nijedne pare ako izgubim. Kad malo bolje razmislim, čak i ako dobijem, neću doživeti da uživam u tom novcu. Hajdemo. Merezine. Darikejne.“ Ponovo je to zvučalo kao da doziva pse. „Polazak.“

Rand sačeka da se sva trojica poklone i odmaknu ka konjima, pa se obrati sedokosoj Aijelki. „Šta si mislila kad si rekla da imam onoliko novca? Nikada nisam video ni hiljadu zlatnih kruna, a pogotovu ne deset hiljada.“

Device se zgledaše kao da je poludeo. Isto učiniše i Ruark i Mangin. „Petina blaga koje se nalazilo u Kamenu Tira pripada onima koji osvoje Kamen, a biće im isplaćena kad god dođu da je preuzmu.“ Sulin je govorila kao da detetu objašnjava jednostavne činjenice iz svakodnevnog života. „Kao vojskovođi, tebi pripada jedna desetina te petine. Tir ti se, kao pobedniku, potčinjava, tako da ti pripada i jedna đesetina.Tira. Osim toga, rekao si da ovde možemo uzimati jednu petinu na ime... poreza, kako si ti to nazvao.“ Bila joj je strana ta reč. Aijeli nisu imali poreze. „Pošto si ti Kar’a’karn, pripada ti i jedna desetina toga.“

Rand odmahnu glavom. Onoliko je razgovarao s Avijendom, a nijednom mu nije čak ni palo na pamet da je pita ima li on nekakve veze s tom petinom. Bio on Kar’a’karn ili ne, ipak nije Aijel i činilo mu se da ga se sve to baš i ne tiče. Dobro, možda to nije porez u pravom smislu reči, ali on će taj novac da upotrebi kao što kraljevi već rade s porezima. Nažalost, imao je tek nejasnu predstavu šta to znači. Moraće da pita Moirainu, pošto to beše preskočila. Valjda je smatrala da je toliko očigledno pa ne mora posebno da mu objašnjava.

Elejna sigurno zna šta se radi s porezom, a jamačno bi bilo mnogo zabavnije slušati njene savete nego Moirainine. Zapitao se gde li je ona sad. Verovatno je još uvek u Tančiku. Egvena mu je takoreći samo prenosila njene pozdrave. Čudne su žene, bilo da su Device koplja ili andorske kćeri naslednice. Osim Min, možda. Tačno je da ga je ismevala ponekad, ali bar ju je uvek razumeo šta priča. Sad mu se, međutim, ne bi smejala. Ako se ikada ponovo sretnu, ona će verovatno glavom bez obzira pobeći od Ponovorođenog Zmaja.

Edorion naredi svojim ljudima da sjašu, pa poveza sve konje uzdama, kao i Esteanovog. Svog će, nema sumnje, sačuvati za poslednji galop – kroz Šaidoe. Merezin i Darikejn učiniše isto s konjima svojih ljudi. Iako je bilo očigledno da će Kairhijenjani tako imati samo po dva rezervna grla, niko nije nalazio za shodno da im prebaci pokojeg tairenskog konja. Potom otkasaše ka zapadu, praćeni pripadnicima Džinda.

Pazeći da nikoga ne pogleda u oči, Estean stade odmicati ka vojnicima koji su, okruženi Aijelima, preplašeno stajali na početku mosta, ali Mangin ga hitro uhvati za prugasti rukav. „Pričaj nam kako je u Kairhijenu, mokrozemče.“ Bucmasti momak je izgledao kao da će se onesvestiti.

„Siguran sam da će ti lepo reći sve što ga pitaš“, oštro reče Rand, posebno naglasivši poslednju reč.

„Sva će pitanja ostati bez odgovora“, reče Ruark, pa uhvati Tairenca za drugu ruku. Izgledalo je kao da on i Mangin drže između sebe mnogo sitnijeg Esteana. „Dobro je što si poslao poruku hraniteljima grada, Rande al’Tore“, nastavi Ruark, „ali trebalo bi da pošaljemo izvidnicu. Ako požure, stići će do Kairhijena kad i ovi na konjima, i odmah će nam krenuti u susret da nas izveste kako je Kuladin rasporedio Šaidoe.“

Rand je znao da ga sve Device sad netremice gledaju, ali ipak se smireno obrati Ruarku. „Gromovnici?“ predloži.

„Ša’mad Konde“, složi se ovaj, a onda on i Mangin okrenuše Esteana – zaista su ga držali između sebe – i pođoše ka ostalim vojnicima.

„Pitajte ga!“, doviknu im Rand. „On je sad vaš saveznik, a moj vazal.“ Pojma nije imao da li je Estean zaista ovo poslednje ili nije – i to će morati da pita Moirainu – niti koliko ga može smatrati saveznikom, pošto je ipak njegov otac, visoki lord Torean, kovao zaveru protiv Randa, ali nije želeo da se išta obavlja ni približno slično Kuladinovom pristupu.

Ruark se osvrnu i klimnu glavom.

„Dobar si prema svojim ljudima, Rande al’Tore.“ Sulin je to izrekla glasom ravnim poput rendisane daske.

„Trudim se“, odgovori on. Neće se upecati na njen mamac. Oboje su znali da se, ma koga on pošalje u izvidnicu, neće svi vratiti. „Mislim da ću sad nešto da pojedem. I da malo odspavam.“ Do ponoći ne beše ostalo više od dva sata, a u to doba godine rano sviće. Device pođoše za njim, oprezno odmeravajući okolne senke kao da očekuju kakav napad i neprestano se sporazumevajući rukama. Doduše, Aijeli uvek očekuju napad.