Nebeski oganj

36 Novo ime

Dugo je Elejna sedela i posmatrala usnulu Birgitu. Zaista je izgledala kao da spava. Samo se jednom promeškoljila i očajničkim glasom promrmljala: „Čekaj me, Gajdale. Čekaj. Dolazim, Gajdale. Sačekaj...“ I tu reči ustupiše mesto ujednačenom disanju. Oporavlja li se? Još uvek izgleda smrtno bolesna. Možda malo bolje nego pre, ali i dalje je bleda i ispijena.

Ninaeva se vratila posle otprilike jednog sata. Stopala joj behu blatnjava, a obrazi još mokri od suza. „Nisam mogla da se smirim“, reče, vrativši ogrtač na čiviluk. „Idi da spavaš. Ja ću paziti na nju. Moram.“

Elejna sporo ustade i poravna suknju. Možda će bdenje nad Birgitom pomoći Ninaevi da se sredi. „Ni meni se ne spava“, reče. Bila je iznurena, ali joj se više nije spavalo. „Sad ću ja malo da prošetam.“ Ninaeva samo klimnu, pa zauze njeno mesto na krevetu. Prljave su joj se noge lagano klatile dok je netremice gledala u Birgitu.

Na Elejnino iznenađenje, ni Tom ni Džuilin nisu spavali. Zapalili su vatricu kraj kola i prekrštenih nogu sedeli kraj nje i puckali na lulu. Tom je upasao košulju u pantalone, a Džuilin beše obukao kaput na golo telo i podvrnuo rukave. Ona se osvrnu oko sebe, pa im se pridruži. Usnuli je logor bio u potpunom mraku, koji su remetile jedino ta vatra i sjaj svetiljke u njihovim kolima.

Nijedan ne progovori dok se nije smestila, a onda Džuilin pogleda Toma, na šta mu ovaj klimnu, pa hvatač lopova podiže nešto sa zemlje i pruži ga Elejni. „Pronašao sam ovo na mestu gde se pojavila', reče. „Možda joj je ispala iz ruke.“

Elejna oprezno uze srebrnu strelu. Čak su i perca izgledala kao da su od srebra.

„To je svima dobro poznato“, mirno će Tom, ne vadeći lulu iz usta, „a ako tome dodaš i kiku... Ona se iz nekog razloga pominje u svakoj legendi. Doduše, nekoliko sam puta posumnjao da se ona bez nje pojavljuje pod drugim imenima. A i s njom, ali pod trećim imenima.“

„Briga me za legende“, prekide ga Džuilin, jednako mirnim glasom. Njih je dvojicu bilo zaista teško uzdrmati. „Je li to ona? Šteta ako nije, ali ipak se pojavila tek tako, niotkuda, potpuno gola... U šta ste nas to uvalile ti i Ni... Nana?“ To je bio znak da je zabrinut. Džuilin nikada nije grešio i nikada se nije izletao. Tom je samo pućkao i čekao.

Elejna je premetala strelu po rukama praveći se da je proučava. „Ona je na našoj strani“, reče na kraju. Još uvek ju je obavezivalo obećanje koje je dala Birgiti. „Nije Aes Sedai, ali nam pomaže.“ Gledali su je kao da očekuju nastavak. „Zašto niste ovo dali Ninaevi?“

Kratko se zgledaše – ta dvojica kao da su čitave razgovore mogla da vode pogledima – jasno joj time stavivši do znanja šta misle o njenom čuvanju tajni, tim pre što su sve već ionako shvatili. Svejedno, ona je održala svoju reč.

„Bila je uznemirena“, reče Džuilin i povuče dim, a Tom izvadi svoju lulu iz usta i dunu kroz bele brkove.

„Uznemirena? Izašla je u spavaćici, toliko pogubljena da nije čak ni pokušala da mi odgrize glavu kada sam je pitao mogu li nekako da joj pomognem. I još mi je plakala na ramenu!“ Dotakao je svoju pamučnu košulju da pokaže da je mokra. „Elejna, ona mi se izvinila za svaku grubu reč koju mi je ikada uputila, što bi otprilike bila svaka druga. I još je rekla da bi je trebalo išibati ili možda da je to već neko uradio. Govorila je nepovezano. Rekla je i da je kukavica i tvrdoglava budala. Ne znam šta joj je, ali uopšte joj nije dobro.“

„Jednom sam poznavao ženu koja se tako ponašala“, reče Džuilin, zagledan u vatru. „Probudila se u po noći, zatekla provalnika u svojoj sobi i zabola mu nož u srce. Međutim, kad je upalila svetio, shvatila je da je to bio njen muž. Ranije se vratio s puta. Dve nedelje je bauljala unaokolo kao Ninaeva.“ Potom stisnu usnice. „Onda se obesila.“

„Žao mi je što te opterećujem ovim, dete moje“, nežno će Tom, „ali ako joj iko od nas može pomoći, to si ti. Ja znam kako se muškarac izvlači iz čemera – dobro ga nalupaš ili ga napiješ i nađeš mu kur...“ Glasno se nakašljao i počeo da se igra brkovima. Muka s tim njegovim očinskim odnosom prema Elejni bila je u tome što ju je ponekad gledao kao da joj je dvanaest godina. „Elem, hoću da kažem da ja to ne umem. Džuilin bi možda hteo da je cupka na kolenu, ali nešto nemam utisak da bi mu bila zahvalna za to.“

„Radije bih cupkao zuboribu“, promrmlja hvatač lopova, ali mnogo blažim glasom nego ranije. Nije se sekirao ništa manje od Toma, ali nije bio voljan da to pokaže.

„Prepustite to meni“, umiri ih ona, pa se ponovo posveti streli. Dobri su to ljudi i ne mili joj se da ih laže, niti da im bilo šta prećutkuje. Osim ako to nije neophodno. Ninaeva je rekla da se s muškarcima mora kao s decom, i da je to za njihovo dobro, ali ovo je nešto drugo. Ne bi bilo pošteno da ne znaju kakva im opasnost preti.

I tako im je sve ispričala. O Tel’aran’riodu, o oslobađanju Izgubljenih i o Mogedijen. Dobro, ne baš sve. Previše se stidela nekih događaja u Tančiku i nije volela čak ni da ih se seća. Održala je obećanje u vezi s Birgitinom tajnom, a zaista nije bilo nužno da im potanko objašnjava šta je Mogedijen uradila Ninaevi. To joj je malo otežalo objašnjavanje događaja koji su se odigrali te noći, ali nekako se ispetljala. Rekla im je sve što treba da znaju i dovoljno da konačno shvate s kakvim protivnikom imaju posla.

Ne samo da im je za petama Crni ađah – mada ih je i ta priča dovoljno zabezeknula – nego i Izgubljeni, čiji se jedan pripadnik izgleda posebno ostrvio na nju i Ninaevu. Bez uvijanja je objasnila da i njih dve jure Mogedijen i da je svako iz njihovog okruženja u opasnosti da se nađe između čekića i nakovnja, ko god bio šta u datom trenutku.

„Sad sve znate“, reče na kraju, „pa odlučite hoćete li ostati s nama ili ne.“ Tu je zaćutala, pazeći da ne pogleda Toma. Očajnički se nadala da će on ostati, ali nije htela da on pomisli kako ga ona preklinje, pa makar i samo pogledom.

„Nisam te naučio ni polovinu onoga što treba da znaš ako hoćeš da budeš dobra kraljica kao tvoja majka“, reče on, trudeći se da zvuči otresito, što je pokvario kad joj je koščatim prstom sklonio pramen crne kose s lica. „Nećeš me se tako lako ratosiljati, mala. Napraviću od tebe majstora Daes Dae’mar pa makar morao da urlam dok ne ogluviš. Nisam ti još pokazao ni kako se rukuje nožem. Pokušao sam da tome naučim i tvoju majku, ali ona mi je rekla da će, ukoliko joj ikada bude zatrebalo išta slično, narediti muškarcu da to obavi umesto nje. Prilično budalasto s njene strane.“

Pognula se i poljubila ga u izborani obraz, na šta on trepnu a čupave mu obrve poskočiše, pa se onda nasmeši i nastavi da pućka.

„Slobodno možeš i mene da poljubiš“, jetko će Džuilin. „Rand al’Tor bi od moje utrobe napravio mamac za pecanje ako mu te ne bih isporučio onakvu kakvu te je ostavio.“

Elejna podiže bradu. „Neću da ostaneš zbog Randa al’Tora, Džuiline.“ Da je isporuči? Dakle, stvarno! „Ostani ako to zaista želiš. I da znaš, a i ti, Tome" – zarje baš morao da se naceri Džuilinovim rečima? – „da vas nisam razrešila obećanja da ćete raditi kako vam se kaže.“ Tomov zbunjeni pogled bio je melem za njenu dušu. Ponovo se okrenula ka Džuilinu. „Pratićeš mene – i Ninaevu, naravno – potpuno svestan opasnosti koje ti prete, ili se pakuj i idi kud god ti duša ište. Šunjala ti poklanjam.“

Džuilin se ukruti, a tamno mu lice postade još tamnije. „Nikada u životu nisam ostavio ženu na cedilu.“ Uperio je lulu u nju kao da je nekakvo oružje. „Otpustiš li me, biću ti za petama kao vetar jedrima.“

Nije baš to tako zamišljala, ali nema veze. „Vrlo dobro.“ Ustala je i uspravila se, nehajno držeći strelu u ruci. Verovala je da su njih dovjica konačno shvatila ko je gazda. „Uskoro će zora.“ Zar je Rand zaista imao obraza da naredi Džuilinu da je „isporuči"? I Tom će se napatiti, kao i on, ali to je i zaslužio zbog onog keza. „Ugasite vatru i idite na spavanje. Odmah. Bez priče, Tome. Sutra nećete biti nizašta ako budete neispavani.“

Oni poslušno počeše da zatrpavaju vatru zemljom, ali tek što je kročila na drveni stepenik pred vratima kola, Elejna ču kad je Tom rekao: „Ponekad je ista majka.“

„Onda mi je drago što je nisam upoznao“, na to će Džuilin. „Stvarno je poludela za zapovednikom straže?“ Tom potvrdi.

Najpre je htela da se vrati, ali onda se samo osmehnu. Muškarci! Ova ju je misao odobrovoljila, ali to je potrajalo samo do ulaska u kola.

Ninaeva je sedela na samoj ivici kreveta, čvrsto se obgrlivši rukama, i iznureno posmatrala Birgitu. Noge su joj i dalje bile prljave.

Elejna stavi strelu u kredenac, iza vreće suvog graška. Ninaeva je, srećom, nije ni pogledala. Ipak sad nije bio pravi trenutak da vidi Birgitinu strelu. A zar će ijedan biti?

„Ninaeva, krajnje je vreme da opereš noge i pođeš na počinak.“

Ova se samo zaljulja i pospano trepnu. „Noge? Molim? Moram da pazim na nju.“

Moraće jedno po jedno. „Tvoje noge, Ninaeva. Prljave su. Operi ih.“

Ninaeva se namršti, a onda se zagleda u svoja štrokava stopala i klimnu. Najpre je prosula vodu kad je oborila veliki beli bokal sa umivaonika, a sigurno još toliko dok konačno nije bila gotova s pranjem i sušenjem. Međutim, onda je opet sela na krevet. „Moram da je pazim. Za slučaj da... da... Zvala je Gajdala.“

Elejna je natera da legne. „Moraš da spavaš, Ninaeva. Oči ti se same sklapaju.“

„Neću“, promrmljala je, pokušavajući da se odupre Elejninim rukama na ramenima. „Moram da je pazim, Elejna. Moram.“

U poređenju s njom, ona dvojica su bila sušt razum i prijemčivost. Čak i kad bi zaista to htela, Elejna bi teško uspela da je napije i pronađe joj... valjda bi to trebalo da bude kakav naočit momak. Očigledno joj preostaje sirova sila, pošto saosećajnost i razum ovde ne pomažu. „Dosta mi je tvog bacakanja i samosažaljevanja, Ninaeva“, reče odlučno. „Odmah da si zaspala, a ujutru neću ni reč da čujem o tome kolika si paćenica. Ako se ne budeš ponašala kao razumna žena – što jesi – reći ću Serandini da ti napravi dve šljive umesto one koju sam ti izlečila. A nisi mi čak ni zahvalila. A sada, na spavanje!“

Ninaeva se besno izbeči – ako ništa drugo, bar više nije izgledala kao da će briznuti u plač – ali Elejna joj prstima spusti kapke. Usledilo je malo nerazgovetnog protivljenja, ali ubrzo ga je smenilo duboko, ravnomerno disanje.

Elejna je pogladi po ramenu pa se uspravi. Nadala se da će Ninaeva mirno spavati i sanjati Lana, mada je sve bolje od bdenja. Zevnula je i pognula se da pogleda Birgitu. Nije mogla da odredi vraća li se ovoj boja u obraze ili ne. Sad joj nije preostalo ništa drugo nego da čeka i nada se.

Svetiljke očigledno nisu smetale dvema usnulim ženama pa ih Elejna ostavi da gore. Sela je između kreveta na pod ne bi li ostala budna. Nije baš da je znala zašto bi trebalo da ostane budna. Učinila je sve što je mogla, baš kao i Ninaeva. Nesvesno se naslonila na zid i glava joj klonu na grudi.

San je bio prijatan, mada čudan. Rand je klečao pred njom, a ona mu je položila ruku na čelo i učinila ga svojim Zaštitnikom. Svojim novim Zaštitnikom. Sada će morati da odabere Zeleni ađah, pošto je tu i Birgita. Oko nje je bilo još žena, čija su se lica svakog časa menjala. Ninaeva, Min, Moiraina, Avijenda, Berelajn, Amatera, Lijandrin, i još neke koje nije poznavala. Ma ko bile, znala je da će morati da ga deli s njima, pošto je u snu bila potpuno sigurna da je to ono što je Min predvidela. Nije znala šta da misli o tome – bila je to jedna od onih činjenica koje bi najradije poništila – ali ako je tako zapisano u Šari, onda se tu ništa može. Svejedno, između njega i nje sad postoji nešto što nijedna od njih nikada neće imati, a to je veza između Zaštitnika i Aes Sedai.

„Gde smo mi to?“, upita crnokosa Berelajn, toliko lepa da je Elejna morala da stisne zube. Na sebi je imala onu duboko izrezanu crvenu haljinu koju je Luka želeo da gleda na Ninaevi. Oduvek se oblačila preterano izazovno. „Probudi se. Ovo nije Tel’aran’riod.“

Elejna se trže i ugleda Birgitu, nagnutu preko ruba kreveta, kako je slabašno steže za mišicu. Lice joj beše bledo i znojavo kao da je trese groznica, ali plave su oči bile bistre i prikovane za Elejnino lice.

„Ovo nije Tel’aran’riod.“ To nije bilo pitanje, ali Elejna ipak klimnu, na šta se Birgita ponovo zavali i ispusti dug uzdah. „Svega se sećam“, prošaputa. „Tu sam gde sam i svega se sećam. Sve se promenilo. Gajdal je tamo negde, kao dete, možda čak i mladić. A čak i ako ga pronađem, šta će pomisliti o ženi koja može majka da mu bude?“ Besno je protrljala oči i promrmljala: „Ne plačem. Nikada ne plačem. Toga se sećam, tako mi Svetlosti. Ja ne plačem.“

Elejna se uspravi i kleknu kraj ratničinog kreveta. „Naći ćeš ga, Birgita“, tiho reče. Ninaeva, reklo bi se, čvrsto spava – čak je u pravilnim razmacima tiho hrkala – i zaista joj ne treba da još jednom kroz ovo prolazi. „Pronaći ćeš ga nekako. I on će te voleti. Znam da hoće.“

„Zar zaista misliš da je to važno? Preživela bih i bez njegove ljubavi.“ U oku joj zasja izdajnička suza. „Biću mu potrebna, Elejna, a neću biti s njim. On uvek previše srlja, a ja ga obuzdavam. Da sve bude gore, lutaće i tražiće me, a neće znati šta traži, niti zašto se stalno oseća kao da mu nešto nedostaje. Nas dvoje smo oduvek zajedno, Elejna. Kao dve polovine jedne celine.“ Tu joj se suze zakotrljaše niz lice. „Mogedijen je rekla da će me naterati da doveka plačem...“ Lice joj se iskrivi i iz grla joj se ote besan jecaj.

Elejna je prigrli i stade da je teši šapatom, i sama svesna jalovosti svojih reči. Kako bi se ona osećala da joj neko tako oduzme Randa? I sama pomisao na nešto takvo bila je dovoljna da poželi da položi glavu na Birgitino teme i pridruži joj se u plakanju.

Nije znala koliko je vremena trebalo ratnici da se isplače, ali je ova na kraju odgurnu i zavali se, otirući suze prstima. „Nikada ovo nisam radila, osim možda kad sam bila dete. Nikada.“ Izvila je vrat i namršteno pogledala Ninaevu, koja je i dalje mirno spavala. „Da li ju je Mogedijen teško povredila? Nisam videla nikoga onako utegnutog još otkako je Turag zauzeo Mariš.“ Elejna ju je sigurno zbunjeno pogledala, jer ova odmah dodade: „To je bilo drugo Doba. Je li povređena?“

„Ništa ozbiljno. Više joj je stradao duh. Spasla si je, ali tek pošto...“ Elejna nije mogla da se natera da to prevali preko usta. Previše je tu svežih rana. „Ona krivi sebe. Misli da je sve... ovo... njena krivica, jer je tražila tvoju pomoć.“

„Da to nije učinila, Mogedijen bi je sad učila da preklinje. Ona ti je kao Gajdal.“ Birgitin opori glas odudarao je od uplakanog lica. „Nije me na silu odvukla tamo. Ako preuzima na sebe odgovornost za posledice, onda je odgovorna i za moja dela.“ Sad je već zvučala ljutito. „Ja sam slobodna žena i radim ono što hoću. Nije ona odlučivala umesto mene.“

„Moram priznati da bolje podnosiš sve ovo nego... što bih ja.“ Nije mogla da kaže „bolje nego Ninaeva“, mada je i jedno i drugo bilo istina.

„Ja uvek kažem: kad si pod vešalima, našali se s ruljom, daj napojnicu dželatu i umri s osmehom.“ Birgitin je osmeh bio turoban. „Mogedijen mi je izmakla tronožac, ali nije mi slomila vrat. Možda još i uspem da je iznenadim.“ Tad pogleda Elejnu pa se namršti. „Ti... Osećam te. Čini mi se da bih mogla da zažmurim i uperim prst u tebe pa makar bila i milju daleko.“

Elejna duboko udahnu. „Vezala sam te kao Zaštitnika“, izusti. „Umirala si, a od Lečenja nije bilo vajde, i onda...“ Ratnica ju je netremice posmatrala. Više se nije mrštila, ali pogled joj postade neugodno oštar. „Nismo imale izbora, Birgita. Umrla bi.“

„Zaštitnica“, polako izgovori ova. „Mislim da sam nekada čula priču o ženi-Zaštitniku, ali to je bilo u jednom toliko davnom životu da se ničega više ne sećam.“

Elejna ponovo udahnu, ali je sad s teškom mukom izgovarala reči. „Još nešto treba da znaš. Ionako bi pre ili kasnije sama to shvatila, a ja nemam običaj da išta prećutkujem onima koji imaju pravo da znaju, osim ako to nije zaista nužno.“ I treći udah. „Ja nisam Aes Sedai. Samo sam Prihvaćena.“

Zlatokosa ratnica ju je prvo samo gledala, da bi na kraju polako odmahnula glavom. „Prihvaćena. U Troločkim ratovima sam upoznala Prihvaćenu, Barašel, koja je vezala jednog momka za sebe. Trebalo je da narednog dana polaže ispit za unapređenje u Aes Sedai i bila je sigurna da će dobiti šal, ali se pribojavala da će joj neka druga preoteti Zaštitnika. U to vreme se zbog rata veoma brzo napredovalo u Kuli.“

„Šta je bilo s njom?“, nije mogla Elejna da ne zapita. Barašel? To ime joj je odnekud bilo poznato.

Birgita preplete prste na grudima, pa se namesti udobnije na jastuku i napravi izraz tobožnjeg saosećanja. „Naravno, čim se to pročulo, nisu joj dali da polaže. Nikakva nužnost nije mogla da opravda takav prekršaj. Naterali su je da tog jadnika prepusti drugoj, a da bi se naučila strpljenju, poslali su je u kuhinju, među služinčad i sudopere. Čula sam da je tamo ostala tri godine, a kada je konačno dobila šal, lično joj je Amirlin Tron odabrala Zaštitnika, čoveka tvrdoglavijeg od mazge. Zvao se Anselan. Videla sam ih nekoliko godina kasnije i nisam mogla da razlučim ko tu kome naređuje, a mislim da nije mogla ni Barašel.“

„Strašno“, promrmlja Elejna. Tri godine u... Čekaj malo. Barašel i Anselan? Ne može biti da je to taj par. U priči se nigde ne pominje da je Barašel bila Aes Sedai. Međutim, čitala je dve verzije, a treću je čula od Toma, i svuda se kaže da je ona morala mnogo i teško da radi da bi zaslužila njegovu ljubav. Priča se, očigledno, za dve hiljade godina bitno izmenila.

„Strašno“, potvrdi Birgita, a pogled joj, uprkos bledilu, odjednom postade nekako previše nedužan i naivan. „Pošto verovatno želiš da čuvam tvoju užasnu tajnu, pretpostavljam da mi nećeš zajahati na grbaču kako to neke Aes Sedai čine sa svojim Zaštitnicima. U suprotnom, mogla bih te odati samo da te se rešim.“

Elejna prkosno podiže bradu. „To mi zvuči kao pretnja, a ne dopuštam da mi preti niko, pa ni ti. Ako misliš da...“

Ratnica je uhvati za ruku u znak izvinjenja. Stisak joj sad beše osetno jači. „Izvini. Nisam to zaista mislila. Gajdal kaže da imam smisla za humor koliko i kamen bačen u krug šodže.“ Senka joj prelete licem na pomen Gajdalovog imena, ali brzo minu. „Spasla si mi život, kćeri naslednice Andora. Čuvaću ti tajnu i biću tvoj Zaštitnik. A i tvoja prijateljica, ako me želiš.“

„Biće mi čast da mi ti budeš prijateljica.“ Krug šodže? Nema veze, drugi put će o tome. Iako joj je već bolje, Birgiti je sad potreban odmor, a ne pitanja. „A i Zaštitnica.“ Izgleda da će na kraju ipak odabrati Zeleni ađah, pošto će jedino tako moći da veže Randa. Još uvek se jadno sećala onog sna i bila je čvrsto rešena da po svaku cena istera ono što je naumila. „Možda bi mogla malo da... promeniš... svoj smisao za humor?“

„Pokušaću“, reče Birgita, kao da obećava da će pomeriti planinu, „ali ako sam ti Zaštitnik, pa makar i tajni, onda sam ti Zaštitnik. Jedva držiš oči otvorene. Vreme je da i ti odspavaš.“ Elejni i brada i obrve sunuše uvis, ali ratnica joj ne dade ni da zucne. „Jedna od dužnosti Zaštitnika jeste i da ne dozvoli da se njegova – ili njena – Aes Sedai previše zamara, kao i da bude glas razuma ako ova pomisli da može da siđe u Jamu usuda. I da je čuva, kako bi mogla da radi ono što mora. Sve ću to ja činiti za tebe, Elejna. Ne moraš da čuvaš leđa kad sam ja tu.“

Pretpostavljala je da joj zaista treba malo sna, ali Birgiti je on sad bio potrebniji. Elejna ugasi svetiljke i natera svoju Zaštitnicu da odspava još malo, mada je prvo morala da između kreveta postavi jastuk i ćebad za sebe. Malo su se raspravljale oko toga koja će spavati na podu, ali Birgita je ipak bila previše slaba, tako da nije bilo teško naterati je da ostane tu gde je. Ninaeva je sve vreme tiho hrkala.

Uprkos obećanju Birgiti, nije odmah pošla na počinak. Njena Zaštitnica neće moći bez odeće da izlazi iz kola, a dostaje viša i od nje i od Ninaeve. Elejna zato sede između kreveta i poče da para porub svoje tamnosive svilene haljine za jahanje. Ujutru će imati taman toliko vremena da je na brzinu popusti i ponovo porubi. Zaspala je pre nego što je i pola posla obavila.

Opet je sanjala kako vezuje Randa, i to nekoliko puta. Čas bi klekao dobrovoljno ispred nje, a čas bi morala da ga prisili na to, baš kao Birgitu malopre, a jednom se čak i ušunjala u njegovu sobu dok je spavao. Među onim drugim ženama sada je bila i Birgita. Elejni to nije mnogo smetalo. Nisu je brinule ni Min, ni Egvena i Avijenda, pa ni Ninaeva, mada nije mogla ni da zamisli šta bi Lan rekao na ovu poslednju. Ali one druge... Taman što je naredila Birgiti, koja je sad već nosila zaštitnički plašt neuhvatljive boje, da odvuče Berelajn i Elaidu na trogodišnje izgnanstvo u kuhinju, kad ove dve iznenada počeše da je udaraju. Probudila se i shvatila da se to Ninaeva saplela o nju kad se probudila i skočila da vidi kako je bolesnica. Kroz prozorčiće se videlo sivilo praskozorja.

Birgita se probudila i izjavila da je zdrava, prava i gladna kao vuk. Još se nije moglo reći da li je Ninaeva završila sa svojim samoprekorima. Nije kršila ruke, niti je išta pominjala, ali je zato, dok se Elejna umivala i objašnjavala šta je menažerija i zašto još izvesno vreme moraju tu da ostanu, prilježno oljuštila crvene kruške, očistila žute jabuke od koštica i nasekla sir, pa sve to dala Birgiti na tanjiru kao i čašu bevande s medom i začinima. Verovatno bi je i nahranila da ju je ova pustila. Potom joj je sama oprala kosu u beloj bibernjači, sve dok nije postala crna kao Elejnina – ona je to, naravno, morala da radi sama – a onda joj je poklonila svoje najbolje čarape i podsuknju. Nije joj bilo pravo što su joj Elejnine papuče udobnije, ali je zato zahtevala da pomogne Birgiti da obuče sivu svilenu haljinu – ispostavilo se da je treba još malo popustiti na bokovima i grudima, ali to može i da sačeka – čim joj osuši i uplete kosu. Čak je bila zapela da joj sama dovrši porub, ali Elejnin ju je pogled naterao da se povuče i posveti se umivanju. Nije prestajala da gunđa kako ne šije ništa gore od drugih. Kad hoće.

Kada su konačno izašle iz kola, sunce se već pomaljalo iznad krošanja na istoku. Bio je to varljivo prijatan početak dana. Na nebu se nije video ni oblačak, što je značilo da će do podneva zavladati žega.

Tom i Džuilin su već uprezali konje u kola. Čitav je logor bio zabavljen pripremama za polazak. Šunjalo već beše osedlan i Elejna pomisli kako bi bilo zgodno da se na vreme prijavi da ga ona jaše tog dana, pre nego što se neki od one dvojice domogne sedla. A opet, nema veze ni ako se to dogodi, pošto je trebalo da toga poslepodneva ona prvi put nastupi pred publikom.

Malo ju je brinuo kostim koji joj je Luka pripremio, ali bar nije kukumavčila kao Ninaeva.

Luka je galopirao kroz logor, dok mu se crveni plašt vijorio za leđima, i svima dodijavao nepotrebnim naređenjima. „Latel, probudi te proklete medvede! Hoću da stoje i urliču dok budemo prolazili kroz Samaru. Klarina, ovog puta povedi više računa o psima. Ako opet neki pojuri mačku... Brug, ti i tvoja braća premečite se malo ispred mojih kola. Pazi: malo ispred. Ovo treba da bude svečana povorka, a ne vaše takmičenje u premetanju! Serandina, dobro pazi na veprokonje. Hoću da narod zanemi od iznenađenja, a ne da se razbeži.“

Zastao je i pred njihovim kolima i mrko pogledao Ninaevu, Elejnu i Birgitu. „Vrlo ljubazno od vas što ste rešile da nam se pridružite, gospođice Nano i

plemenita gospo Morelin. Već sam mislio da ste namerile da spavate do podneva.“ A onda je klimnuo Birgiti. „Navratila si da malo ćaskaš, a? Nemamo sad vremena za goste. Hoću da do podneva budemo spremni za predstavu.“

Ninaeva se našla malo zatečena njegovim napadom, ali se pre kraja druge rečenice pribrala i uzvratila mu mrk pogled. Ma koliko bila nesigurna pred Birgitom, njeni odnosi prema ostalima ostali su u dlaku isti kao pre. „Bićemo spremni kad i svi ostali i ti to dobro znaš, Valane Luka. Osim toga, sat-dva više ili manje uopšte ne menja stvar. S one strane reke već ima dovoljno naroda da će, čak i ako svaki stoti dođe na tvoju predstavu, to biti više no što si mogao i da sanjaš. Ako rešimo da prvo natenane doručkujemo, ne preostaje ti ništa do da vrtiš prste i čekaš, pošto nećeš dobiti ono što želiš ako nas ostaviš.“

Iako ga je otvorenije nego ikada pre podsetila na obećanih stotinu zlatnih maraka, on joj uzvrati istom merom. „Dovoljno naroda? Dovoljno naroda! Taj narod moraš nekako privući, ženo! Čin Akima je već tri dana tamo, a on ima momka koji žonglira mačevima i sekirama. I devet akrobata. Devet! Tu je i neka žena za koju nikad nisam čuo, sa dve akrobatkinje koje na užetu izvode stvari od kojih bi braća Čavana ostala bez daha. Svetu se ne može verovati. Silija Serano ima neke glumce našminkane kao dvorske budale, koji jedni druge polivaju vodom i mlate se naduvanim mešinama, a ljudi plaćaju srebrnjak da to vide!“ Na to mu se oči suziše u procepe i on odmeri Birgitu. „A da ti namalaš lice? Silija nema nijednu ženu među budalama. Možda pristane i neki od konjušara. Udarac naduvanom mešinom ništa ne boli, a još ću ti i platiti...“ Glas mu tu utihnu, pošto nije bio ništa darežljiviji od Ninaeve, čime Birgita dobi priliku da prozbori koju reč.

„Nisam budala, niti ću to biti. Ja sam strelac.“

„Strelac“, promrmlja on, odmerivši blistavu crnu kiku prebačenu preko devojčinog levog ramena. „Da se možda još i ne zoveš Birgita? Ko si ti? Jedna od onih budala koje tragaju za Rogom Valera? Čak i da tako nešto postoji, ko kaže da ćeš ga ti prva pronaći? Bio sam u Ilijanu kad su Lovci polagali zakletvu i video još hiljade njih na Velikom trgu u Tamazu, ali to nije ništa spram aplauza koji bi dobila kao...“

„Ja sam strelac, fićfiriću“, prekide ga Birgita. „Daj mi luk i strele i dajem sto zlatnih kruna na tvoju jednu da ću nadmašiti svakog takmaca kog mi nađeš.“ Elejna je očekivala da Ninaeva cikne na ovo – pošto bi one morale da plate u slučaju da Birgita izgubi opkladu, a na stranu to što, ma šta tvrdila, ratnica još nije bila sasvim ozdravila – ali ova samo sklopi oči i duboko udahnu.

„Žene!“, procedi Luka. Tom i Džuilin nisu morali da se pogledaju u znak slaganja s njim. „Gospa Morelin i Nana, ili kako se već zovu, pravo su ti društvo.“ Široko je zamahnuo svilenim ogrtačem ka ostatku logora. „Možda je tvom oštrom oku to promaklo, Birgita, ali ja ovde kao bajagi vodim nekakvu predstavu, a one secikese od mojih suparnika već uveliko muzu novac u Samari.“

Birgita se osmehnu. „Uplašio si se, fićfiriću? Neka onda tvoj ulog bude jedan srebrnjak.“

Luki na ovo krv tako udari u lice, da je Elejna pomislila da će mu se glava rasprsnuti. Odjednom je izgledalo da mu je okovratnik postao pretesan. „Odoh po luk“, prosiktao je. „Svejedno mi je hoćeš li tih sto zlatnih maraka da odradiš namalanog lica ili čisteći kaveze!“

„Jesi li sigurna da si se dovoljno oporavila?“, upita Elejna, kad je vlasnik menažerije besno otišao mrmljajući nešto sebi u bradu, pri čemu se jedino razumela nekoliko puta ponovljena reč „žene!“ Ninaeva je gledala ratnicu kao da želi da se zemlja otvori i proguta je. Nju, ne Birgitu. Oko Toma i Džuilina se u međuvremenu okupila grupica konjušara.

„Ima lepe noge“, reče Birgita, „ali nikad nisam volela visoke muškarce. Ako su pri tom i naočiti, potpuno su nepodnošljivi.“

Petra se pridružio onoj grupi – bio je dvostruko viši od svih ostalih – i rekao nešto, a onda se rukovao s Tomom. Dođoše i braća Čavana, a za njima i Latel, koja je sve vreme pogledom streljala Ninaevu i druge dve žene dok je nešto govorila. Kola, zaprege, kavezi, pa čak i veprokonji – sve je to ostalo napušteno, pošto se čitava menažerija tiskala oko Toma i hvatača lopova. Uskoro svi pođoše za Lukom do livade nadomak logora.

„Prilično sam dobar strelac“, reče on kad je najednom hrastu urezao krst u visini svojih grudi. Ponovo mu se vratila samouverenost i razmetljivo je odmerio pedeset koraka. „Gađaću prvi, tek da vidiš s kim imaš posla.“

Birgita mu na to uze luk i udalji se još pedeset koraka. On ju je nemo otpratio pogledom. Odmerila je luk i odmahnula glavom, a onda ga oslonila na stopalo i vesto nategla strunu još pre nego što je Luka stigao da se pridruži njoj, Elejni i Ninaevi. Izvadila je jednu strelu iz njegovog tobolca, pogledala je, a onda je odbacila kao da je đubre. Luka se namršti i zausti da se pobuni, ali ona je već bila izvadila novu. Još tri su završile na lišćem pokrivenom tlu dok konačno nije zadržala jednu, koju je zabola u zemlju. Od dvadeset i četiri strele, zadržala je svega četiri.

„Može ona to“, prošaputa Elejna, trudeći se da zvuči uverljivo. Ninaeva klonulo klimnu. Moći će da isplate još stotinu zlatnih kruna samo ako prodaju nakit koji su dobile od Amatere. Menice su im – Elejna se namučila da joj to objasni – bile potpuno beskorisne, pošto bi im Elaida preko njih lako ušla u trag. Da sam se na vreme umešala, sprečila bih ovo. Ona je sad moj Zaštitnik i morala bi da radi kako joj kažem. Valjda. Nigde nije pisalo da njihova veza podrazumeva pokornost. Jesu li one Aes Sedai koje je uhodila naterale muškarce da im se zavetuju? Kad je malo bolje razmislila, bila je gotovo sigurna da je bar jedna upravo to učinila.

Birgita namesti strelu, podiže luk i odape takoreći bez nišanjenja. Elejna zažmuri, ali čelični šiljak na vrhu zari se tačno u središte krsta. Strela još ne beše prestala da podrhtava kad se odmah do nje zabi i naredna. Birgita sačeka da se sve umiri. Okupljeni ostadoše bez daha kad treća strela rascepi prvu, ali to ne beše ništa spram tajca koji je zavladao kad poslednja isto tako rascepi drugu. Jednom je možda to bila sreća, ali dvaput...

Luka je izgledao kao da će mu ispasti oči. Otvorenih se usta zabuljio u ono drvo, pa u Birgitu, pa ponovo u drvo, i još jednom u Birgitu. Ona mu ponudi luk, na šta on utučeno odmahnu glavom.

Tad iznenada baci tobolac, pa raširi ruke i zadovoljno uskliknu: „Ne noževi! Strele! I to sa sto koraka odstojanja!“

Ninaeva se privi uz Elejnu dok im je objašnjavao šta je zamislio, ali nije se bunila. Tom i Džuilin su prikupljali novac od okupljenih. Svi su im plaćali s tužnim uzdasima ili pak s osmehom, osim Latel, koju je Džuilin uhvatio kad je pokušala da se iskrade i nešto joj ljutito rekao pre nego što je posegla u svoju vrećicu s novcem. Toga su se dakle oni dosetili. Pokazaće ona njima. Ali kasnije. „Nano, niko te ne može na to primorati.“ Međutim, Ninaeva je samo tupo zurila u Birgitu.

„A naša opklada?“, reče ratnica kad je Luka konačno ostao bez daha. On se namrgodi, pa nevoljno gurnu ruku u vrećicu i dobaci joj novčić. Elejna vide zlatni odsjaj kad mu ga je Birgita vratila. „Tvoj je ulog bio srebrnjak.“

Luka se zgranuto iskolači, pa prasnu u smeh i tutnu joj onaj novčić u ruku. „Zaslužila si svaku paru. Šta kažeš, a? I sama bi geldanska kraljica mogla da uživa u tvojoj tački. Birgita i njene strele. Mogli bismo da ih obojimo srebrnom bojom. A i luk!“

Elejna je očajnički želela da uhvati Birgitin pogled. Jednostavnije bi im bilo da postave putokaze za Mogedijen.

Međutim, Birgita samo baci novčić uvis i uhvati ga, pa se široko nasmeši. „Boja bi samo dokrajčila ovaj jadni luk“, reče. „Zovi me Maerion. Tako su me nekada zvali.“ Potom se naslonila na luk i još šire osmehnula. „Mogu li i ja da dobijem crvenu haljinu?“

Elejni se ote uzdah olakšanja. Ninaeva je izgledala kao da će povratiti.