Nebeski oganj

35 Otrgnuta

Elejna zevnu i pogleda ka Ninaevi. Glavu je bila oslonila na lakat tako da su joj se crni uvojci rasuli preko ramena. Zaista je prilično besmisleno da ona koja ne ide u Tel’aran’riod mora da ostane budna. Nije znala koliko je vremena proteklo u svetu snova, ali ona je već dva sata ležala tako, bez ikakve knjige, ručnog rada, bilo čega drugog da prekrati vreme dok nadzire svoju saputnicu opruženu na uskom krevetu. Više joj nije pomagalo ni proučavanje a’dama, pošto je iz njega izvukla sve što je mogla. Pokušala je čak i da na usnuloj Ninaevi isproba ono malo Lečenja što je znala, pošto ova ni za živu glavu ne bi budna na to pristala jer uopšte nije imala poverenja i u takve Elejnine sposobnosti. A možda će sad promeniti mišljenje jer masnice na oku više nije bilo. Istini za volju, to beše vrhunac Elejninog isceliteljskog umeća i pošteno se bila zamorila. Dosada. Kad bi imala srebrnjake, mogla bi pokušati da napravi a’dam. Nije nužno da bude od srebra, ali novčiće bi lako mogla da pretopi. Ninaeva se uopšte ne bi obradovala da pronađe još jedan a’dam. Da je makar bila voljna da sve ispriča onoj dvojici, Elejna bi sad imala izgovor da pozove Toma da joj pravi društvo.

A baš je uživala u njihovim razgovorima. Bio je kao otac koji kćeri prenosi svoje znanje. Ni sanjala nije da je Igra kuća toliko duboko utkana u Andor, mada, srećom, ne koliko u nekim drugim zemljama. Tom je rekao da toga nema jedino u pograničnim krajinama. S Pustoši u neposrednoj blizini i svakodnevnim upadima Troloka, tamo se nije imalo vremena za zavere i igre. Divni su bili ti njeni i Tomovi razgovori otkako se uverio da ona ne pokušava da mu se baci u naručje. Pocrvenela je kad se toga setila. Jednom ili dvaput je bila na ivici da pokuša, ali nije smogla hrabrosti.

„I kraljici se može desiti da podbije palac, ali mudra žena gleda kud ide“, izgovorila je tiho Lininu izreku. Elejna je bila uverena da neće više napraviti takvu grešku. Mnoge je u životu napravila, ali retko ih je ponavljala. Jednoga će dana možda ipak biti dostojna da nasledi majčin presto.

A onda je skočila. Iz Ninaevinih sklopljenih očiju linuše suze. Ono što je Elejna smatrala tihim hrkanjem – a Ninaeva jeste hrkala, ma koliko to poricala – bilo je zapravo tiho jecanje. To ne valja. Da je povređena, javio bi se bol, ali tek kad se vrati iz sveta snova.

Možda bi trebalo da je probudim. Pružila je ruku, ali je ipak oklevala. Probuditi nekoga ko je u Tel’aran’riodu nije uvek lako. Ponekad ne pomaže ni drmusanje, pa čak ni polivanje ledenom vodom, a Ninaevi se tako nešto sigurno ne bi dopalo posle batina koje je dobila od Serandine. Živo me zanima šta se zaista desilo. Moraću da pitam Serandinu. Šta god da se tamo dešava, trebalo bi da je Ninaeva u stanju da izađe iz sna kad god poželi. Osim ako... Egvena je pričala kako Mudre mogu da drže čoveka u Tel’aran’riodu protiv njegove volje i da su joj pokazale kako se to radi, ali nije ih uputila u tu veštinu. Međutim, ako neko drži Ninaevu tamo protiv njene volje, to sigurno nisu ni Birgita ni Mudre. U stvari, ove potonje bi to možda i učinile kad bi je uhvatile da baza tamo gde ne treba. Ali ako nisu one, preostaje jedino...

Uhvatila je Ninaevu za ramena da je prodrmusa – ako to ne uspe, zamrznuće vodu u krčagu na stolu ili će joj opaliti šamar – na šta se ovoj oči širom otvoriše i ona glasno zarida. Elejna nikada nije čula toliko bola u nečijem plaču. „Ubila sam je. O, Elejna, ubila sam je svojim glupim ponosom jer sam mislila da mogu...“ Jecaji joj ugušiše reči.

„Koga si ubila?“ Sigurno ne Mogedijen, pošto njena smrt svakako ne bi izazvala ovoliko očajanje. I baš kad je htela da zagrli Ninaevu ne bi li je utešila, neko zalupa na vrata.

„Otarasi ih se“, promumla Ninaeva i zgrči se, pretvorivši se u uzdrhtalo klupko na krevetu.

Elejna uzdahnu, pa ode do vrata i otvori ih, ali pre nego što je stigla da izgovori ma i jednu reč, Tom ulete unutra – izgužvana mu košulja beše izvučena iz čakšira – i unese nekog umotanog u svoj plašt. Samo su ženska stopala provirivala napolje.

„Pojavila se niotkuda“, javi se i Džuilin, kao da ni sam ne veruje svojim recima. Bio je bos, kao i Tom, i go do pasa, vitak i bez ijedne dlake na grudima. „Prenuo sam se iz sna i ona se odjednom pojavila, gola kao od majke rođena, i samo se sručila na zemlju.“

„Živa je“, reče Tom, položivši neznanku na Elejnin krevet, „ali jedva. Srce joj se gotovo i ne čuje.“

Elejna se namršti, pa smače kapuljaču i zapilji se u bledo, izmučeno Birgitino lice.

Ninaeva trapavo ustade sa svog kreveta i kleknu kraj nepomične žene. Lice joj i dalje beše mokro od suza, ali više nije plakala. „Živa je“, izusti. „Živa.“ A onda se trže kao da je tek tad shvatila da je samo u spavaćici pred muškarcima, pa reče, gotovo ih i ne pogledavši: „Izbaci ih, Elejna. Ne mogu da radim dok stoje tu i blenu kao ovce.“

Tom i Džuilin prevrnuše očima i odmahnuše glavom kad ova poče da ih isteruje kao živinu, ali ne rekoše ni reč. „Ona je... na našoj strani“, reče Elejna. Osećala se kao u snu, lelujavo i bez ikakvih osećanja. Zar je ovo moguće? „Mi ćemo se pobrinuti za nju.“ Šta se to dogodilo? „I nikom ni reč.“ Zamalo je pocrvenela od pogleda koji su joj uputili pre no što je zatvorila vrata. Naravno da nikom neće ništa da kažu, ali sve muškarce – pa čak i Toma – treba podsećati s vremena na vreme. „Ninaeva, kako se, za ime Svetlosti...“, zaustila je, ali onda se okrete i zaćuta kad vide ovu kako kleči okupana sjajem saidara.

„Gorela doveka“, procedi Ninaeva, usmeravajući iz sve snage. „Gorela doveka za ovo što je učinila!“ Elejna je uspela jedino da prepozna da se tokovi prepliću zarad Lečenja, ali ništa više. „Naći ću je, Birgita“, promrmlja Ninaeva. Preovlađivale su niti Duha, ali bilo je tu i Vode i Vazduha, pa čak i Zemlje i Vatre. Izgledalo je kao da svakom rukom i nogom veze po jednu haljinu. I to vezanih očiju. „Platiće mi ona za ovo.“ Sjaj oko Ninaeve postajao je sve jači, dok na kraju potpuno ne zaseni svetiljke. Elejna je sad mogla da je gleda jedino škiljeći. „Pokazaću ja njoj, tako mi svega! Hoću, tako mi Svetlosti i nade u spasenje i ponovno rođenje!“ Bes u njenom glasu sada je bio drugačiji. Mračniji. „Ne vredi. Nije joj ništa što bi se sredilo Lečenjem. Zdrava je ko dren. A umire. O, Svetlosti, osećam da mi već izmiče. Gorela doveka, Mogedijen! Doveka! A i ja s njom!“ Ipak nije odustajala. Niti nastaviše da se prepliću i uviru u Birgitino telo. Ratnica je samo ležala, kike prebačene preko ruba kreveta, i sve sporije disala.

„Možda ja mogu da joj pomognem“, oprezno će Elejna. Obično se za to traži dozvola, ali nekada se to radilo i bez nje. Piše li negde da sa ženom ne bi uspelo? Ne, ali ona nikada nije čula da je to iko pokušao.

„Sprezanje?“ Ninaeva nije podigla pogled sa žene na krevetu, niti je na trenutak prestala da koristi Moć. „Da. Moraćeš to da uradiš, mada ne znam kako ćeš, ali pusti mene da vodim. Ni sad nisam baš sasvim sigurna da znam šta radim, ali sigurna sam da ja to mogu. Ti ne bi izlečila ni modricu.“

Elejna stisnu usnice, ali ne odgovori na poslednju primedbu. „Nisam to mislila.“ Ninaeva je u sebe povukla neverovatnu količinu saidara i ako joj to nije dovoljno da izleći Birgitu, slaba joj je vajda od Elejnine pomoći. Zajedno bi bile jače nego svaka ponaosob, ali ne koliko bi se dobilo prostim sabiranjem njihovih moći. Osim toga, uopšte nije sigurna da bi umela da se poveže. Samo je jednom učestvovala u tome, a i tada su sve obavile Aes Sedai, samo da bi joj pokazale da je to moguće, a ne da je nauče kako se to radi. „Stani, Ninaeva. I sama si rekla da ne vredi. Pusti me da pokušam. Ako ne uspem, možeš da...“ Šta može? Ako Lečenje pomogne – pomoglo je, a ako ne pomogne... Nema svrhe ponovo pokušavati.

„Šta da pokušaš?“, brecnu se Ninaeva, ali se ipak nespretno pomeri kako bi napravila Elejni mesta. Tkanje Lečenja nestade, ali ne i svetlucava aura.

Elejna bez ijedne reči položi dlan na Birgitino čelo. Dodir je i ovde bio neophodan, baš kao kod Lečenja, a oba puta kada je u Kuli prisustvovala tome Aes Sedai su držale dlan na nečijem čelu. Počela je da prepliće tokove Duha, mada ne toliko zamršeno kao Ninaeva malopre. Ni samoj joj nije bilo baš najjasnije šta zapravo radi, ali upamtila je tačan oblik tkanja kad je iz svog skrovišta pažljivo pratila čitav postupak. To ju je zanimalo jer joj je u to vreme glava bila puna legendi i ljubavnih maštarija. Uskoro je sela na drugi krevet i pustila saidar.

Ninaeva se namršti, pa priđe da pogleda Birgitu, kojoj disanje kao da postade jače, a i boja poče da joj se vraća u obraze. „Šta si to uradila, Elejna?“ Ninaeva nije skidala pogled s Birgite, a sjaj oko nje poče lagano da čili. „To nije bilo Lečenje. Mislim da bih ovo i ja mogla, ali to nije Lečenje.“

„Hoće li preživeti?“, klonulo će Elejna. Nije bilo nikakve vidljive veze između nje i Birgite, niti ikakvih tokova, ali osećala je njenu slabost. Strahovitu slabost. Osetila bi Birgitinu smrt čak i u snu, ili da je sto milja daleko.

„Ne znam. Više ne kopni, ali ne znam hoće li preživeti.“ Ninaevin glas beše tih od brige i ophrvan bolom, kao da i sama deli Birgitnu patnju. Žmirnula je, pa ustala i razmotala prugasto crveno ćebe, kojim je potom pokrila ratnicu. „Šta si to uradila?“

Elejnino dugo ćutanje natera je da bojažljivo sedne kraj nje. „Vezala sam je“, konačno progovori devojka. „Vezala sam je za sebe. Kao Zaštitnika.“ Neverica u Ninaevinom pogledu naterala ju je da nastavi da objašnjava. „Lečenje nije pomagalo. Morala sam nešto da preduzmem. I sama znaš koje sve darove Zaštitnik dobija od onog za kog je vezan. Među njima je i snaga. Tako može da preživi i ono što drugi ljudi ne bi mogli i da odoli ranama od kojih bi svako umro. Samo mi je to palo na pamet.“

Ninaeva uzdahnu. „Pa, bar si bila uspešnija nego ja. Žena Zaštitnik. Šta li će Lan na to da kaže? Doduše, ne vidim zašto to ne bi moglo. Ako ijedna žena može da bude Zaštitnik, onda je to ona.“ Zažmurila je nakratko, pa podvila noge poda se. Pogled joj se neprestano vraćao na Birgitu. „Ovo će morati da ostane tajna. Ako se pročuje da je jedna Prihvaćena uzela sebi Zaštitnika, ko zna kakve bi posledice...“

Elejna se strese. „Znam“, reče kratko i s dubokim uverenjem. Nije to bio greh za umirivanje, ali svaka bi je Aes Sedai naterala da poželi da je umire. „Ninaeva, šta se to desilo?“

Na trenutak joj se zbog drhtanja usana i brade učinilo da će ova ponovo zaplakati, ali kad je konačno progovorila, glas joj beše leden, a lice joj se pretvori u smešu besa i neizmerne boli. Svedeno je, gotovo u crticama, prepričala događaje do Mogedijeninog pojavljivanja u menažeriji, a sve potom do najsitnije bolne pojedinosti.

„Trebalo bi da sam sva u masnicama“, završila je ogorčeno, dotakavši svoju ruku na kojoj ne beše nikakvog traga. Ipak se trznula od bola. „Ne razumem zašto se ništa ne vidi. Osećam bol, iako zbog svog budalastog, glupog ponosa zaslužujem da budem modra od glave do pete. I zato što me je bilo strah da uradim ono što treba. Treba me obesiti u pušnici, kao pršut. Da ima pravde, ja bih se još tamo koprcala, a Birgita ne bi ovde ležala polumrtva. Da sam samo više znala. Da sam samo pet minuta imala Mogedijenino znanje, mogla sam da je izlečim. Sigurna sam da bih.“

„Da si ostala tamo“, pomirljivo će Elejna na to, „sada bi bila ovde i stavljala bi mi štit. Ne sumnjam da bi te Mogedijen dovoljno razbesnela da možeš da usmeravaš – ne zaboravi da nas sve odlično poznaje – ali zato sam sigurna da ništa ne bih primetila pre nego što bude prekasno. Ne mili mi se baš da me neko izruči toj ženi, a ne verujem ni da si ti išta voljnija.“ Ninaeva je nije ni pogledala. „Sigurno je i to neka vrsta veze, nešto kao adam. Zato i bez modrica osećaš bol.“ Ninaeva je i dalje sedela i turobno ćutala. „Hej, Birgita je živa. Učinila si sve što si mogla i ona će, daće Svetlost, preživeti. Nisi joj ti ovo učinila, nego Mogedijen. Vojnik koji sebe krivi što mu je drug poginuo u borbi obična je budala. Mi smo sad vojnici, ali ti nisi budala i zato prestani tako da se ponašaš.“

Ninaeva je tek tad pogleda i nakratko se namršti, da bi joj se već u sledečem trenutku lice potpuno izmenilo. „Ti to ne razumeš.“ Glas joj utihnu gotovo do šapata. „Ona je... bila... jedan od junaka vezanih za Točak vremena i predodređenih da se iznova rađaju kako bi se o njima ispredale legende. Ona se ovoga puta nije rodila u ovom svetu, Elejna, već je otrgnuta iz Tel’aran’rioda. Da li je i dalje vezana za Točak ili je i ta veza prekinuta? Zar je ostala bez svega što je zaslužila svojom hrabrošću samo zato što sam ja bila gluplja od najtvrdoglavijeg muškarca i naterala je da pođe u potragu za Mogedijen?“

Elejna se dotle nadala da se Ninaeva neće sve ovo zapitati dok se makar malo ne oporavi. „Znaš li koliko je teško Mogedijen povređena? Možda je mrtva...“

„Nadam se da nije“, zareža Ninaeva. „Ima da mi plati...“ Duboko je udahnula, ali ne nastavi dalje da besni nego splasnu. „Ne umire ta tako lako. Birgita joj je promašila srce. Čudo je što ju je u onakvom stanju uopšte i pogodila. Ja posle takvog udarca ne bih više ni ustala. Nisam to mogla ni posle onog što mi je Mogedijen uradila. Ne, sigurno je još živa i u najboljem se slučaju neće pre jutra dovoljno oporaviti Lečenjem da krene u poteru za nama.“

„Ipak će morati malo da se odmori, Ninaeva, i ti to znaš. Da li zna gde smo? Iz ovog što si mi ispričala, čini mi se da nije imala vremena da uoči išta više nego da smo u nekoj menažeriji.“

„A šta ako jeste?“ Ninaeva stade da trlja slepoočnice kao da joj je teško da razmišlja. „Šta ako tačno zna gde smo? Mogla bi da pošalje Prijatelje Mraka za nama. Ili da dojavi svojim podanicima u Samari.“

„Luka je besan jer u gradu trenutno ima već jedanaest menažerija i još tri na mostu. Ona će se danima oporavljati od takve rane, Ninaeva, pa makar uza se imala i nekog iz Crnog ađaha ko ume da Leči, ili pak nekog od Izgubljenih. Trebaće joj još nekoliko dana da pretraži petnaest menažerija, a i to samo pod uslovom da više nijedna ne ide za nama, ili iz Altare. Ako se ipak zaputi za nama ili pošalje Prijatelje Mraka, mi ih već očekujemo i imamo dovoljno vremena da pronađemo čamac kojim ćemo pobeći niz reku.“ Zastala je kao da se nečeg setila. „Imaš li među onim tvojim travama nešto čime bi i sebi obojila kosu? Kladim se u šta hoćeš da si u Tel’aran’riodu nosila kiku. Meni se tamo uvek vrati prirodna boja. Ako ti kosa bude raspuštena, kao sad, i ako joj promeniš boju, teže će nas naći.“

„Belih plaštova ima na sve strane“, uzdahnu Ninaeva. „A tu je i Galad. I Prorok. Nema brodova. Kao da se sve zaverilo ne bismo li ostale ovde da sačekamo Mogedijen. Umorna sam, Elejna. Umorna sam od strepnje na koga ću naleteti iza svakog ugla. Umorna sam od straha od Mogedijen. Ništa mi ne pada na pamet. Moja kosa? Nemam ništa čime bih joj promenila boju.“

„Idi da spavaš“, odlučno će Elejna. „I to bez prstena. Daj mi ga.“ Ninaeva je oklevala, ali devojka beše ispružila dlan s takvom odlučnošću da joj ne preostade ništa drugo nego da skine prsten s kožice o vratu. Elejna ga tutnu u torbicu, pa nastavi: „Sad ti legni ovde, a ja ću da pazim na Birgitu.“

Ninaeva pogleda na usnulu junakinju i odmahnu glavom. „Ne mogu da spavam. Htela bih... da budem malo sama. Prošetaću.“ Ustala je ukočeno kao da je stvarno izubijana, pa skide ogrtač s čiviluka i navuče ga preko spavaćice. Zastala je na vratima. „Ako bude poželela da me ubije“, reče turobno, „ne znam hoću li moći da je sprečim.“ Okrenula se i bosa otišla u noć.

Elejna je oklevala, pitajući se kojoj je od njih dve potrebnija, pa ponovo sede. Ničim nije mogla da olakša Ninaevinu patnju, ali imala je veru u njenu izdržljivost. Neka malo na miru razmisli o svemu i uvideće da je za sve kriva Mogedijen, a ne ona. Mora to da shvati.