Nebeski oganj

13 Sobica u Sijendi

Dok se kočija divljački ljuljala na kožnom remenju, Elejna se pravila da ne primećuje Ninaevino kiselo lice na sedištu preko puta. Uprkos prašini koja ih je povremeno zasipala spolja, zavese behu povučene s prozora – malo promaje je koliko-toliko ublažavalo poslepodnevnu žegu. Kraj njih su promicali brežuljkasti pošumljeni predeli s pokojim imanjem na proplanku. Na vrhu jednog brda, nekoliko milja od druma, videle su plemićku kuću sagrađenu po amadicijskom ukusu – masivni kameni temelj visok petnaestak metara, a na njemu veoma složena drvena građevina, sva u kitnjastim balkonima i krovovima pokrivenim crvenim crepom. Nekada se sve to gradilo od kamena, ali mnogo je godina prošlo otkako su amadicijskim plemićima bila potrebna prava utvrđenja, tako da je zakon sada propisivao drvene zgrade. Tako nijedan pobunjeni plemić ne bi mogao dugo da se opire kralju. Naravno, za Decu Svetla taj zakon nije važio, kao, uostalom, ni mnogi drugi. Amadicija je, baš kao i dete, morala štošta da nauči iz zakona i običaja okolnih zemalja.

Brda u daljini takođe behu prošarana krčevinama sličnim smeđim zakrpama na zelenoj tkanini, na kojima su radili ljudi, naizgled sitni poput mrava. Sve je bilo sparušeno. Jedan udar groma, i planuo bi požar koji bi se raširio ligama unaokolo. Međutim, grom bi značio i kišu, a ono malo oblaka na nebu bilo je i premalo i previsoko za tako nešto. Elejna se zapita da li bi mogla da izazove kišu. Prilično je dobro naučila da upravlja vremenom. Svejedno, teško je nešto uraditi kad nema od čega da se počne.

„Dosađuje li se moja gospa?“, pakosno je upita Ninaeva. „Po načinu kako moja gospa osmatra okolinu – preko svog gospodskog nosića – rekla bih da bi moja gospa volela da putujemo malo brže.“ Potom otvori prozorčić iza sebe, pa viknu: „Brže, Tome, i reč da nisam čula! A i ti drži jezik za zubima, Džuiline, hvataču lopova! Brže, rekoh!“

Drveni poklopac se s treskom vrati na mesto, ali Elejna ipak ču Toma kako naglas gunđa. A verovatno i psuje. Ninaeva se celog dana izdirala na njih dvojicu. Ubrzo se začu pucanj biča i kočija sunu napred još brže, toliko se drmusajući da su njih dve poskakivale po svilenim presvlakama boje zlata. Sedišta su bili dobro protresli, ali punjenje se već odavno beše stvrdnulo. Po Ninaevinom se licu videlo da, ma koliko odskakivala, ni mrtva ne bi tražila od Toma da ponovo uspori odmah pošto je zahtevala da ubrza.

„Molim te, Ninaeva“, zausti Elejna. „Ja...“

Saputnica je odmah saseče. „Mojoj je gospi neudobno? Znam da su velike dame navikle na udobnost za kakvu ovo ubogo služinče nije ni znalo da postoji, ali verujem da bi moja gospa volela da pre mraka stignemo u sledeči grad. Tako će gospina služavka moći da svojoj gospi posluži večericu i da joj razmesti postelju.“ Zubi joj škljocnuše kad ju je sedište presrelo u padu i ona prostreli Elejnu pogledom kao da je to njena krivica.

Ova samo uzdahnu. Ninaeva je tamo u Mardesinu bila potpuno u pravu. Jedna gospa nikad ne putuje bez služavke, a dvema gospama bi trebale dve. To je značilo da će, ukoliko Tom i Džuilin ne obuku haljine, jedna od njih dve morati da bude služavka. Ninaeva je zaista shvatila da Elejna zna više o tome kako se ponašaju gospe. Vrlo joj je pažljivo to stavila do znanja, a Ninaeva je obično dovoljno razumna da prihvati mudar savet. Obično. Ali sve je to bilo u Makurinoj radnji, pošto su one dve nalili njihovim odvratnim bućkurišem.

Po odlasku iz Mardesina, nisu se zaustavljali sve do ponoći, kad su naišli na neko seoce s krčmom, gde su digli gazdu iz kreveta i iznajmili dva sobička s uskim krevetima, a u cik zore nastavili put, obišavši Amador u širokom luku. Iako su naizgled zaista bili ono za šta su se predstavljali, nikome se nije prolazilo kroz veliki grad pun Belih plaštova. Tamo se nalazi i Tvrđava Svetla. Elejna je čula glasine da je u Amadoru vladar kralj, ali da vlada Pedron Nijal.

Nevolje su počele prethodne noći u mestu Belon, na obali blatnjavog potoka hrabro nazvanog Geanska reka, dvadesetak milja od prestonice. Krčma Betonski gaz bila je veća od prethodne, a gazdarica Alfara je gospi Morelin ponudila zasebnu trpezariju, što beše ponuda koju Elejna ni za živu glavu ne bi odbila. Krčmarica je bila čvrsto uverena kako niko ne može valjano uslužiti gospu osim gospine služavke Nane, pošto fine dame, kako sama reče, imaju svoje prohteve – kao što i treba da bude – a njene devojke prosto nisu bile navikle da služe taj otmeni svet. Nana će najbolje znati kako njena gospodarica voli da joj bude razmešten krevet i kako da joj pripremi prijatnu kupku posle napornog dana provedenog u putu. Spisak svega što će Nana najbolje znati da uradi za svoju gospodaricu otegao se u nedogled.

Elejna ne beše sigurna da li je amadicijsko plemstvo zaista toliko zahtevno ili je to gazdarica Alfara htela da što više posla prebaci na gošćinu služavku. Pokušala je da spase Ninaevu, ali ova nimalo nije zaostajala za krčmaricom u „kako izvoljevate“ i „moja je gospodarica vrlo istančanog ukusa“. Bilo bi sumnjivo, ako ne i budalasto, previše se opirati. Ionako su hteli da izbegnu svako nepotrebno skretanje pažnje na sebe.

Sve dok su bili u Belonu, Ninaeva je u javnosti bila slika i prilika savršene služavke. Ali samo u javnosti. Elejna je priželjkivala da Ninaeva ponovo postane ona stara, umesto što je zlostavlja poniznošću. Na sva njena izvinjenja odgovarala je: „Moja gospodarica je previše ljubazna" ili ih prosto nije primećivala. Neću joj se više izvinjavati, pomislila je, sigurno petnaesti put. Ne za ono za šta nisam kriva.

„Nešto sam razmišljala, Ninaeva.“ Držeći se za viseći rukohvat, Elejna se osećala kao lopta u dečjoj igri poznatoj kao „skakutanje po Andoru" u kojoj je trebalo lopaticom što duže lupkati šarenu drvenu lopticu. Nije htela da je zamoli da uspore. Ako Ninaeva može da izdrži, može i ona. Tvrdoglave li žene! „I ja žudim da što pre stignem u Tar Valon i vidim šta se dešava, ali...“

„Moja gospodarica je razmišljala? Moju gospodaricu je sigurno zabolela glava od tolikog naprezanja. Spremiću mojoj gospodarici čaj od korena ovčijeg jezika i crvenog krasuljka čim stignemo u...“

„Ćuti, Nano“, reče Elejna, mirno ali odlučno. Trudila se da podražava ponašanje svoje majke. Ninaeva samo zinu. „Potegneš li tu kiku na mene, put ćeš nastaviti na krovu kočije.“ Ninaeva zakrklja, pošto se toliko napinjala da progovori da ni reč nije mogla da izusti. Vrlo zadovoljavajuće. „Ti kao da ponekad misliš da sam dete, ali zapravo se ti ponašaš detinjasto. Nisam tražila da mi opereš leđa, ali nisam mogla da te sprečim osim da se potučem s tobom. A i ne zaboravi da sam ponudila da zauzvrat i ja operem leđa tebi. Kao što sam se ponudila da spavam na pomoćnom ležaju, ali ti si se već bila pokrila i nisi htela ni da makneš. Prestani da se duriš. Ako hoćeš, u sledećoj ću krčmi ja biti služavka.“ To bi verovatno bilo strašno. Ninaeva bi se pred svima izdirala na Toma ili bi nekome natrljala uši. Ali neka, sve za malo mira. „Evo, možemo odmah zastati da se presvučemo u žbunju.“

„Odabrale smo fine haljine po tvojoj meri“, promrmlja Ninaeva posle kraćeg razmišljanja, pa ponovo otvori ono prozorče i dreknu: „Usporite malo! Pokušavate li vi to da nas pobijete? Glupi muškarci!“

Spolja nije dopirao nikakav zvuk dok je kočija polako usporavala do razumnije brzine, ali Elejna bi se smela opkladiti da ona dvojica nešto pričaju. Popravila je kosu najbolje što je mogla bez ogledala. Još joj je bilo čudno kad vidi svoje blistave, crne uvojke. Zelena svilena haljina bila je zrela za dobro četkanje.

„O čemu si to razmišljala, Elejna?“ upita Ninaeva. Obrazi su joj bili grimizni. Očigledno je shvatila da je Elejna u pravu, ali povlačenje je nešto najbliže izvinjenju što bi se od nje moglo dobiti.

„Žurimo da se vratimo u Tar Valon, ali imamo li uopšte pojma šta nas čeka u Kuli? Ako je Amirlin zaista izdala onakvo naređenje... Ja u to ne verujem, niti išta razumem, ali nemam nameru da ušetam u Kulu sve dok to ne razjasnim. ’Samo budala zabije nos u šuplje drvo a da prvo ne proveri šta je unutra.’“

„Mudra je žena ta tvoja Lini“, reče Ninaeva. „Možda ćemo još nešto saznati ako opet negde vidimo buket žutog cveća obešen naopako, ali mislim da bi dotle trebalo da se ponašamo kao da je sam Crni ađah preuzeo Kulu.“

„Makura je do sada sigurno poslala novog goluba Narenvin, i to s opisom naših haljina, kočije, a verovatno i Toma i Džuilina.“

„Mi tu ništa ne možemo. Ništa se od toga ne bi desilo da nismo dangubili po Tarabonu. Trebalo je da putujemo brodom.“ Elejna zinu da joj odgovori na taj optužujući ton, ali Ninaeva je ipak bila dovoljno pristojna da ponovo porumeni. „Pa, šta je tu je. Moiraina poznaje Sijuan Sanče. Možda je Egvena može zamoliti da...“

U to se kočija iznenada zaustavi, a Elejna polete na Ninaevu. Čula je njisku konja i zvuk lomljave dok je unezvereno pokušavala da ustane, u čemu joj je Ninaeva zdušno pomagala gurajući je od sebe.

Prigrlila je saidar i izvirila napolje, pa ga s olakšanjem pustila. Ne jednom je to imala prilike da vidi u Kaemlinu. Na ovećoj čistini kraj druma bila se ulogorila putujuća menažerija. Veliki crnogrivi lav dremao je u kavezu koji je zauzimao gotovo čitav zadnji deo kola, dok su se dve njegove ženke šetkale u drugom. Treći je kavez stajao otvoren, a pred njim je jedna žena terala dva crna medveda belih lica da stoje na velikim crvenim loptama. U narednom je bilo nešto što je ličilo na velikog, čupavog vepra, s tim što je imalo šiljatu njušku i šape s kandžama. Elejna je znala da ta životinja potiče iz Aijelske pustare i da se zove kapar. Bilo je tu još kaveza sa životinjama i živopisnim pticama, ali za razliku od ostalih putujućih menažerija koje je imala prilike da vidi, u ovoj je bilo i ljudskih izvođača: dva muškarca su se dobacivala koturovima ukrašenim šarenim trakama, četvorica akrobata su stajala jedan drugom na ramenima, a jedna je žena hranila desetak pasa koji su hodali na zadnjim šapama i premetali se preko glave. U pozadini su se videli ljudi koji podižu dva visoka jarbola, za koje Elejna nije mogla da dokuči čemu bi mogli da služe.

Međutim, ništa od svega toga nije nagnalo njihove konje da se iskolačenih očiju propinju u amovima, potpuno neosetljivi na Tomove pokušaje da ih smiri potezanjem dizgina. Elejna i sama beše osetila miris lavova, ali konji su zapravo zverali u tri goleme, sive, naborane životinje. Dve behu visoke kao kočija, velikih ušiju i ogromnih, izvijenih kljova što su im štrčale iza nosa koji je visio do zemlje. Treća je bila niža od konja, mada ne i manje teška, i nije imala kljove. Mladunče, pomisli Elejna. Jedna svetlokosa žena ga je češkala iza uha debelim štapom s kukom na vrhu. Elejna već beše videla takva stvorenja, ali nije očekivala da će ih ikada opet ugledati.

Iz logora tad izađe jedan visok crnokos muškarac, uprkos vrućini ogrnut crvenim svilenim plaštom, koji raskrili uz otmen naklon. Bio je prilično zgodan, lepo oblikovanih nogu i očigledno svestan obeju tih činjenica. „Oprosti, gospo, ako ti džinovski veprokonji preplašiše zapregu.“ Potom se uspravio i dao znak dvojici svojih ljudi da umire konje, a onda zastao, zagledao se u nju, pa promrmljao: „Miruj, miruj, srce moje.“ Izrekao je to dovoljno glasno da ga Elejna čuje, što mu je, pretpostavila je, i bio naum. „Ja sam Valan Luka, gospo, zabavljač bez premca.“ Ponovo se naklonio, još kitnjastije nego prvi put.

Elejna pogleda u Ninaevu i vide da se ova, baš kao i ona sama, začuđeno smeška. Taj Valan Luka je baš pun sebe! Ispostavilo se da su njegovi ljudi vični smirivanju konja. Životinje su i dalje frktale i kopale tle, ali bar im oči nisu bile iskolačene kao malopre. Tom i Džuilin su s gotovo jednakim oprezom kao konji zurili u neobične zverove.

„Veprokonji, gazda Luka?“, reče Elejna. „A odakle oni potiču?“

„Džinovski veprokonji, gospo“, dočeka je spreman odgovor, „potiču iz čudesne Šare, gde sam lično išao u pohod kroz divljinu punu čudnih kultura i neobičnih prizora ne bih li ih uhvatio. Svašta bih mogao da vam pričam. Tamo žive ljudi dvaput viši od Ogijera.“ Širokim je pokretima pokušavao da bolje dočara ono što priča. „I bezglava bića. I ptice toliko velike da bi lako ugrabile odraslog bika. I zmije koje mogu čak i čoveka da progutaju. Gradovi su od suvog zlata. Hodi, gospo, da ti pripovedam.“

Elejna nije ni sumnjala da je Luka oduševljen sopstvenim pričama, ali iskreno je sumnjala da te životinje potiču iz Šare. Za početak, čak ni Morski narod nije od Šare video ništa više do utvrđenih luka u koje im ne beše dopušteno da uđu, dok one koji ipak uđoše više niko nikad nije video, a ni Aijeli nisu znali mnogo više. Osim toga, i ona i Ninaeva su več videle ta stvorenja u Falmeu, za vreme seanšanske opsade. Seanšani ih koriste za rad, ali i za ratovanje.

„Radije ne bih, gazda Luka“, reče.

„Onda dopusti da ti pokažemo šta umemo“, na to će on. „Kao što vidiš, ovo nije obična putujuća menažerija, već nešto sasvim novo. Prava predstava. Akrobate, žongleri, dresirane životinje, najjači čovek na svetu, pa čak i vatromet. Imamo i jednog Iluminatora. Krenusmo put Geldana, a već sutra ćemo nestati na krilima vetra. Ali za neku crkavicu...“

„Moja gospodarica je rekla da radije ne bi“, prekide ga Ninaeva. „Ima ona da troši novac i na nešto pametnije nego što je gledanje životinja“, dodade, iako je zapravo ona držala kesu s novcem i drešila je vrlo nerado. Kao da misli kako sve treba da bude jeftino, kao u njene Dve Reke.

„A šta ćeš u Geldanu, gazda Luka?“ upita Elejna. Morala je nekako da zagladi grubost svoje saputnice. „Čula sam da se tamo svašta dešava. Priča se da ni vojska ne može da stane na put tom Proroku koji propoveda o Ponovorođenom Zmaju. Sigurno ti se ne žuri tamo gde su nemiri.“

„Preteruju, moja gospo. Baš preteruju. Gde god ima gužve, ljudima je potrebna zabava, a tamo gde se traži zabava, moja je predstava uvek dobrodošla.“ Luka zastade, pa priđe kočiji. Kao da se stideo nečega dok je gledao Klejnu pravo u oči. „Gospo, istina je da bi mi učinila izuzetnu uslugu kad bi pogledala moju predstavu. Jedan veprokonj je napravio malo štete u gradu kroz koji smo upravo prošli. Bila je to nesreća“, žurno dodade, „časna reč. To su pitoma stvorenja. Potpuno su bezopasni. Ali oni iz Sijende ne samo da mi nisu dali da tamo nastupim, nego neće čak ni ovamo da dođu... U stvari, i poslednju sam paru dao da platim štetu i sve kazne.“ Tu žmirnu. „A kazne da i ne pominjem. Ako mi dopustiš da te zabavim – ali zaista za crkavicu pominjao bih te kao zaštitnicu svoje putujuće predstave po celom svetu i širio slavu tvoje velikodušnosti, gospo...?“

„Morelin“, reče ona. „Gospa Morelin od Samareda.“ S crnom kosom lako je mogla proći kao Kairhijenjanka. Nije imala vremena da odgleda predstavu, iako bi inače veoma uživala u njoj, što mu i reče, pa dodade: „Ipak ću ti, pošto si bez novca, malo pomoći. Daj mu nešto, Nano, ne bi li stigao do Geldana.“ Poslednje što je želela bilo je da neko „širi njenu slavu“, ali nikada nije oklevala kad treba pomoći siromašnima i onima u nevolji, pa čak i kad je daleko od kuće.

Ninaeva zagunđa, pa iz torbe o pasu izvadi vrećicu i zavuče ruku u nju. Nagnula se kroz prozor i sklopila Lukine prste oko onog što mu je dala. Zapanjeno ju je pogledao kad mu je rekla: „Kad bi našao neki pošten posao i malo zasukao rukave, ne bi morao da prosiš. Idemo, Tome!“

Bič pucnu a Elejna pade na sedište. „Nisi morala da budeš baš toliko gruba“, reče, „a ni toliko osorna. Koliko si mu dala?“

„Srebrnjak“, mirno odgovori Ninaeva, vraćajući kesicu u torbu. „A ni toliko nije zaslužio.“

„Ninaeva“, zaječa Elejna, „čovek će verovatno pomisliti da smo se sprdale s njim.“

Ninaeva frknu. „S onakvim ramenima, ne bi ga ubio koji dan poštenog rada.“

Elejna zaćuta, iako se nije slagala s njom. Ili bar ne sasvim. Malo rada mu, jamačno, ne bi škodilo, samo što je stekla utisak da posla nema dovoljno. Doduše, ne verujem da bi gospodin Luka prihvatio bilo kakav posao na kome ne bi mogao da nosi onaj plašt. Da je to rekla, Ninaeva bi verovatno prasnula – kad god bi Elejna ljubazno pokušala da joj objasni nešto o čemu ona ništa ne zna, ova bi je odmah optužila za oholost i sklonost pridikovanju – a Valan Luka zaista nije bio vredan nove prepirke, i to neposredno pošto je malopredašnja izglađena.

Senke su već počele da se izdužuju kad stigoše u Sijendu – oveće selo od kamenih kuća pokrivenih slamom i sa čak dve gostionice. Na prvoj, po imenu

Kraljev kopljanik, umesto vrata zjapila je rupa, a okupljena je svetina posmatrala radove na opravci. Možda se Lukinom veprokonju nije dopala tabla, na kojoj je bio naslikan vojnik s kopljem, a koja je sad stajala naslonjena pored one rupe. Izgledalo je kao da ju je neko iščupao iz zida.

Elejna se iznenadi kad vide da na zakrčenim prašnjavim ulicama ima više Belih plaštova nego u Mardesinu, i to mnogo više, ali i drugih vojnika, u oklopima, s kupastim kacigama i plavim plaštovima sa zvezdom i čkaljem – državnim znamenjem Amadicije. Sigurno se u blizini nalazi neki garnizon. Kraljevi ljudi i Beli plaštovi kao da se nisu podnosili. Mimoilazili su se praveći se da ne primećuju jedni druge, ili su se pak preteći odmeravali, kao da će svakog časa potegnuti mačeve. Neki od Belih imali su ispod sunca na svojim plaštovima crvene pastirske štapove. Ti su sebe nazivali Rukom Svetlosti, Rukom što traga za istinom, mada su ih svi ostali zvali Ispitivačima. Čak su ih se i drugi Beli plaštovi klonili.

Sve u svemu, bilo je to dovoljno da Elejna oseti grč u stomaku. Međutim, do sutona ne beše ostalo ni sat vremena, čak ni kad se uzme u obzir da je leto i da mrak pada kasnije. Ako nastave putovanje noću, pitanje je hoće li naići na neku gostionicu, a mogli bi i da privuku nečiju pažnju. Tog su dana, pride, imali razlog da se ranije zaustave.

Pogledala je Ninaevu, na šta ova klimnu glavom pa reče: „Moramo da stanemo.“

Kad se kočija zaustavila ispred Svetlosti istine, Džuilin skoči dole i otvori vrata, a Ninaeva s licem punim poštovanja sačeka da on pomogne Elejni da izađe. Ipak joj se, pošto nije bila zlopamtilo, hitro osmehnula. Kožna torbica o ramenu pomalo joj je odskakala od odeće, ali – nadala se Elejna – ne previše. Sad, kad se konačno dokopala zalihe lekovitih trava i masti, Ninaeva se neće odvajati od nje.

Čim je videla znak iznad gostionice, zlaćano sunce nalik onom s plaštova Dece, poželela je da se „veprokonj“ ispizmio na to mesto, umesto na ono drugo. Ako ništa drugo, bar nije bilo pastirskog štapa iza zrakova. Bar polovina gostiju u zajedničkoj prostoriji nosila je bele plastove, a kacige behu položili na stolove. Duboko je udahnula i svom se snagom oduprla želji da se okrene i pobegne.

Bila je to, ako se izuzmu vojnici, prijatna gostionica, s visokim tavanicama poduprtim gredama i tamnom, dobro uglačanom drvenom oblogom na zidovima. Ognjišta dva ugašena kamina behu ukrašena buketima zelenih grančica, a iz kuhinja su dopirali slasni mirisi. Služavke s belim keceljama s osmehom su se provlačile između stolova, noseći poslužavnike s vinom, pivom i hranom.

Ulazak jedne gospe nije privukao mnogo pažnje, pošto su bili nedaleko od prestonice. A možda je to bilo i zbog blizine onog plemićkog imanja. Nekolicina ju je muškaraca pogledala, ali mnogo ih je više odmerilo njenu „služavku“, mada ih je Ninaevin strogi pogled, kad je utvrdila da zure u nju, naterao da se ponovo posvete vinu. Kao da je smatrala muški pogled zločinom, pa makar ništa ne značio i bio potpuno lišen pohote. Ako je već lako, pomisli Elejna, zašto onda bar ne nosi lošije krojene haljine. A baš se bila potrudila da joj napravi onu sivu haljinu kako treba, pošto je Ninaeva izgubljen slučaj za finije radove iglom.

Gostioničarka, gazdarica Džaren, beše punačka žena, dugih, sedih uvojaka, prijatnog osmeha i ljubopitljivih tamnih očiju. Elejna pretpostavi da bi ta s rastojanja od deset koraka primetila iskrzan porub ili praznu kesu. Očigledno su bile prošle probu, pošto im se duboko naklonila, raširivši rukama sivu suknju, pa im s malo previše oduševljenja poželela dobrodošlicu i upitala putuje li to gospa u Amador ili odande dolazi.

„Dolazim odande“, pomalo će oholo Elejna. „Balovi su bili božanstveni, a kralj Ailron je zgodan baš kao što se priča, što s kraljevima nije uvek slučaj, ali sad moram natrag na svoj posed. Treba mi soba za mene i Nanu, a i nekakav smeštaj za kočijaša i lakeja.“ Tad se seti Ninaeve i pomoćnog ležaja, pa dodade: „Moramo imati dva propisna kreveta. Hoću da mi Nana bude blizu, a ako bude spavala na običnom madracu, neću moći da trenem od njenog hrkanja.“ Ninaeva se naroguši – srećom, samo na trenutak – ali to beše sušta istina. Strašno je hrkala.

„Naravno, gospo“, reče debeljuškasta gazdarica. „Imam baš ono što vam treba, samo što će muškarci morati da noće na seniku u staji. Kao što vidite, gostionica je prepuna. Juče su neke skitnice dovele nekakve užasne, ogromne životinje u selo i jedna je maltene srušila Kraljevog kopljanika. Jadni Sim je izgubio bar polovinu gostiju, pošto su svi prešli ovamo.“ Gazdaričin osmeh bio je više zadovoljan nego saosećajan. „Međutim, ostala mi je jedna slobodna soba.“

„Sigurna sam da će nam poslužiti. Ako biste nam poslali laku večeru i vodu za umivanje, ja bih se ranije povukla na počinak.“ Kroz prozore je još dopirala sunčeva svetlost, ali Elejna otmeno prinese ruku ustima, kao da prikriva zevanje.

„Naravno, gospo. Kako god želite. Ovuda, molim.“

Gazdarica je, izgleda, mislila kako treba neprestano da zanima Elejnu razgovorom dok ih je vodila na sprat. Nastavila je priču o tome kako je sve puno i kako je pravo čudo što je ostala ta jedna soba, o skitnicama i njihovim zverima i kako su ih proterali iz grada i kako im tako i treba, o plemićima koji su ranije odsedali u njenoj gostionici, a među njima čak i jedan kapetan zapovednik Dece, i kako je, eto, baš juče jedan Lovac na Rog prolazio kroz selo, na putu u Tir, gde kažu da je Kamen Tira pao u ruke nekakvom lažnom Zmaju i zar nije neverovatno da su ljudi u stanju da učine nešto toliko pogano? „Nadam se da ga nikad neće naći“, dodade gazdarica i zatrese glavom, na šta joj se sedi uvojci zadrmaše.

„Rog Valera?“, upita Elejna. „A što da ga ne nađu?“

„Znate, gospo, ako ga nađu, to će značiti da se bliži Poslednja bitka. I oslobađanje Mračnog.“ Gazdarica Džaren se strese. „Daj, Svetlosti, da nikad ne pronađu taj Rog. Tako neće biti ni Poslednje bitke, zar ne?“ Tom pomalo neobičnom rasuđivanju nije se mogla naći zamerka.

Soba koju su dobile beše skučena, a i prilično pretrpana. S obe strane prozora s pogledom na ulicu stajao je po jedan uzan namešten krevet, tako da je do belo okrečenih zidova bilo ostalo tek nešto malo prostora za kretanje. I’od prozorom se nalazio stočić s lampom i kutijom truda, na podu prostirka s cvetnom šarom, a bio je tu i umivaonik s malim ogledalom. Ako ništa drugo, bar je sve bilo čisto i dobro uglačano.

Gostioničarka rastrese jastuke i poravna prekrivače, pa dodade kako su dušeci punjeni najboljim guščijim perjem, da će gospine sluge doneti njen prtljag stepeništem sa zadnje strane, da će im biti udobno i da se gospe mogu lepo rashladiti ako preko noći ostave otvoren prozor i odškrinuta vrata. Kao da bi mogla zaspati s vratima otvorenim prema hodniku kroz koji svako prolazi. Dok je Elejna pokušavala da izgura gazdaricu Džaren napolje, dve devojke s belim keceljama donesoše veliki plavi bokal pun vruće vode i poslužavnik od lakiranog drveta prekriven belim ubrusom. Izbočina na jednom kraju odgovarala je obliku krčaga za vino s dvema čašama.

„Kao da se pribojava da bismo mogle da pobegnemo u Kraljevog kopljanika uprkos onoj rupi“, reče kad su se vrata konačno zatvorila. Potom pogleda po sobi i namršti se. Tu jedva da je bilo mesta i za njih i za prtljag. „A uopšte nisam sigurna da ne bi trebalo upravo to i da učinimo.“

„Ja ne hrčem“, procedi Ninaeva.

„Naravno da ne hrčeš, ali morala sam da dam nekakvo objašnjenje.“

Ninaeva glasno frknu, ali reče samo: „Drago mi je što sam toliko umorna da odmah mogu u krevet. Kod one Makure nisam našla nikakvo sredstvo za spavanje osim onog dvokorena.“

Tom i Džuilin su tri puta morali da se vraćaju dok nisu prebacili sve gvožđem okovane kovčege u sobu, ne prestajući da gunđaju – kako, uostalom, muškarci to već umeju – što moraju da ih tegle uskim zadnjim stepeništem. Kad su ulazili prvi put, noseći između sebe kovčeg sa šarkama u obliku listova, u kome se na dnu nalazio najveći deo njihovog novca i dragocenosti, uključujući i povraćeni ter’angreal, žalili su se i što moraju da spavaju u staji, ali onda su videli sobu, pogledali se i zaćutali. I to je nešto.

„Videćemo možemo li dole nešto da saznamo“, reče Tom kad su doneli i poslednji kovčeg. U sobi beše ostalo tek toliko prostora da se stigne do umivaonika.

„A možda ćemo i malo prošetati po selu“, dodade Džuilin. „Ljudi svašta pričaju kad na ulicama vlada tolika netrpeljivost.“

„Vrlo dobro“, reče Elejna. Rade to jer žele da misle kako nisu tu samo zarad vučenja i guranja. Tako je zaista bilo u Tančiku – i u Mardesinu, naravno – a biće i ubuduće, ali teško da bi se tako nešto moglo očekivati i u Sijendi. „Vodite računa da se ne uvalite u neprilike s Belim plaštovima.“ Njih dvojica se ozlojeđeno pogledaše, kao da se nikad iz takvih šetnji nisu vratili izranavljeni i okrvavljeni, ali oprostila im je to i nasmešila se Tomu. „Jedva čekam da čujem šta ste saznali.“

„Sutra“, odlučno reče Ninaeva. Toliko je upadljivo izbegavala Elejnin pogled da je bilo isto kao da pilji u nju. „I grdno ćete zažaliti ako samo pokušate da nas pre jutra probudite zbog nečeg sitnijeg od Troloka.“

Iz pogleda koji razmeniše njih dvojica knjige su se mogle napisati. Ninaeva na to samo izvi obrve, ali ipak im preko volje dade p© nekoliko novčića, a oni obećaše da će ih pustiti da se naspavaju.

„Ako već ne mogu da razgovaram s Tomom...“ započe Elejna kad su otišli, ali Ninaeva je prekide.

„Ne pada mi na pamet da mi banu ovamo dok spavam i vide me u spavaćici.“ Nespretno je pokušavala da raskopča dugmad na leđima haljine, ali kad Elejna priđe da joj pomogne, reče: „Mogu sama. Izvadi mi prsten.“

Elejna šmrknu, pa zadiže suknju kako bi dohvatila džepčić koji je našila s unutrašnje strane. Ako je Ninaeva namerila da džangriza, neka samo izvoli. Ona neće odgovarati na njene napade. U džepu su bila dva prstena. Nije uzela onaj zlatni – prsten Velike zmije, koji je dobila kad je primljena u Prihvaćene – već drugi, kameni.

Sav išaran crvenim, plavim i smeđim tačkicama i linijama, bio je preveliki za prst, a ličio je na izuvijanu traku koja ima samo jednu oštru ivicu. Međutim, onaj ko prstom prati taj brid napravio bi pun krug i po spoljašnjoj i po unutrašnjoj strani pre nego što se vrati na mesto s kog je počeo. Bio je to ter’angreal, a omogućavao je pristup u Tel’aran’riod čak i nekom ko nema Dar koji je Egvena delila s aijelskim snevačima. Trebalo je samo zaspati s prstenom priljubljenim uz kožu. Za razliku od ona dva ter’angreala što su ih povratile od Crnog ađaha, ovome usmeravanje ne beše potrebno. Elejni se činilo da bi čak i muškarac mogao da ga koristi.

Odevena samo u pamučnu spavaćicu, Ninaeva kroz prsten provuče onu kožnu traku na kojoj su joj već visili Lanov pečatni i njen prsten Velike zmije, pa je ponovo priveza i obesi oko vrata, a onda leže u krevet. Pažljivo je rasporedila prstenje tako da joj bude uz kožu pa položi glavu na jastuk.

„Ima li dovoljno vremena pre nego što stignu Egvena i Mudre?“, upita Elejna. „Nikad ne znam koje je doba u Pustari.“

„Imamo vremena, osim ako ne porani, u šta čisto sumnjam. Mudre je drže na kratkom povocu. Neće joj to škoditi. Oduvek je bila svojeglava.“ Ninaeva na to otvori oči i zagleda se pravo u Elejnu – kako se usuđuje! – kao da isto važi i za nju.

„Nemoj zaboraviti da kažeš Egveni da prenese Randu kako mislim na njega.“ Rešila je da joj ne dopusti da otpočne pridiku. „Reci joj... da mu kaže da volim samo njega i nikog drugog.“ Eto. I to je rekla.

Ninaeva prevrnu očima, i to na vrlo uvredljiv način. „Ako baš hoćeš“, reče jetko i smesti se udobno na jastuku.

Čim se ovoj disanje usporilo, Elejna odgura jedan kovčeg do vrata i sede na njega da čeka. Oduvek je mrzela čekanje. Ninaevi je ionako svejedno da li je ona tu ili dole, u zajedničkoj sobi. Tom je sigurno još uvek tamo, i... I ništa. On mora da glumi njenog kočijaša. Zapitala se da li je Ninaeva imala to u vidu kad je pristala da bude služavka. Uzdahnula je i naslonila se na vrata. Zaista mrzi čekanje.