Nebeski oganj

52 Mogućnost izbora

Odložio je britvu i obrisao poslednje ostatke pene s lica, pa prionuo na zapertlavanje košulje. Zraci jutarnjeg sunca prodirali su kroz četvrtasta vrata balkona u njegovoj spavaćoj sobi. Teške zavese bile su sklonjene u stranu ne bi li unutra ušao i koji dašak svežeg vazduha. Biće drugima na raspolaganju tek kad ubije Rafhina. Ta mu misao u utrobi pokrenu mehur besa, koji stade da se diže. Potisnuo ga je natrag. Biće na raspolaganju i staložen. Hladan. Bez grešaka.

Kada je odvojio pogled od ogledala u pozlaćenom ramu i osvrnuo se, ugleda Avijendu kako sedi na svom ležaju kraj zida, ispod slike neverovatno visokih zlatnih kula. Ponudio joj je da naloži da se u sobu unese još jedan krevet, ali ona je to odbila rekavši da su joj dušeci suviše meki za spavanje. Netremice ga je gledala. Košulja joj je još uvek bila u ruci. Dok se brijao, vodio je računa da je ne gleda kako bi joj dao vremena da se obuče, ali sad vide da osim belih čarapa ona na sebi nema ni jedan jedini končić.

„Nikada te ne bih ponizila pred drugima“, iznenada će ona.

„Ne bi me ponizila? Kako to misliš?“

Ustala je. Bila je bela tamo gde je sunce nije dotaklo, vitka i mišićava, a opet dovoljno obla i meka da mu i dalje pohodi snove. Prvi put je dopustio sebi da je otvoreno gleda golu, ali ona to kao da nije primećivala. Plavozelene je oči bila prikovala za njegove. „Nisam ja tražila od Sulin da onog dana povede ni Enailu, ni Somaru, a ni Lamel, baš kao što od njih nisam tražila da te drže na oku ili da išta preduzmu ako ti pozli. Sve su to uradile na svoju ruku.“

„Ali si me zato pustila da mislim kako će me odneti kao bebu. Baš ti hvala.“

Njegova ju je jetkost mimoišla. „To te je bar nateralo da povedeš računa o sebi.“

„Kako da ne“, kiselo će on. „U svakom slučaju, hvala ti što me nikad nećeš poniziti.“

Nasmešila se. „Nisam to rekla, Rande al’Tore. Kazala sam ’pred drugima’. Ali ako je to neophodno, za tvoje dobro...“ Nije prestajala da se ceri.

„Hoćeš li takva u boj?“, ljutnu se on, mahnuvši ka njenom telu.

Nikada nije pokazivala ni nagoveštaj stida kad je naga pred njim – naprotiv! – ali sada je, videvši kako je on gleda, spustila pogled na svoju golotinju i zarumenela se. Za tili čas je navukla tamnosmeđe sukno i belu algodu, pa nastavila da se oblači takvom brzinom da je na trenutak pomislio da je počela da usmerava. „Jesi li sve pripremio?“, upitala ga je u jednom trenutku iz tog vrtloga tkanine. „Jesi li razgovarao s Mudrima? Sinoć si kasno došao. Ko još ide s nama? Nadam se niko od mokrozemaca. Njima se ne može verovati. A pogotovu ne drvoubicama. Zar zaista možeš da nas prebaciš u Kaemlin za samo jedan sat? Hoće li to biti nešto slično onome što sam ja uradila one noći kada smo...? Hoću da kažem: kako to nameravaš da izvedeš? Nekako ne verujem nečemu što ne znam ili ne razumem.“

„Sve je sređeno, Avijenda.“ Zašto li toliko priča? I zašto izbegava njegov pogled? Sastao se s Ruarkom i ostalim poglavarima nadomak grada. Nije im se dopao njegov naum, pošto su sve to gledali u svetlu đi’e’toha, ali niko nije imao pametniji predlog. Kratko su porazgovarali o tome, složili se i brzo prešli na druge stvari, potpuno nevezane za Izgubljene, Ilijan ili predstojeću bitku. Pričali su o ženama i lovu, poredili kairhijensku rakiju s uskvajem i mokrozemski duvan s onim iz Pustare. Bar je na jedan sat mogao da skrene misli s onog što ga je čekalo. Nadao se da Ruideansko proročanstvo nije baš sasvim tačno i da on neće te ljude povesti u propast. Mudre su ga podsetile na Avijendin poziv, i to preko pedeset njih, s Amis, Melainom i Bair na čelu, a možda ih je dovela i Sorilea, pošto se kod njih ionako nikad ne zna koja je glavna. Nisu došle da razgovaraju s njim ni o čemu – ponovo đi’e’toh, naravno – nego da se uvere da on razume kako njegova obaveza prema Elejni nije važnija od one koju ima prema Aijelima i držale su ga u sobi za sastanke sve dok nisu bile zadovoljne postignutim dogovorom. U suprotnom bi morao silom da se probija do vrata. Te žene su, kad zatreba, vične glumljenju gluvoće isto koliko i Egvena. „Tek kad budem pokušao to da izvedem znaću koliko ljudi mogu da prebacim. Biće to samo Aijeli.“ Uz malo sreće, Mejlan, Maringil i ostali neće ništa znati dok ne bude prekasno. Ako Kula ima uhode u Kairhijenu verovatno ih imaju i Izgubljeni, a kako da veruje ljudima koji bi čak i činjenicu da sunce svakodnevno izlazi pokušali da iskoriste za Daes Dae’mar?

Kad je konačno navukao svoj crveni kaput sa zlatnim vezom – na neki mu se mračan način dopadalo to što je fina tkanina potpuno primerena za odlazak u kraljevsku palatu – video je da je Avijenda već gotovo spremna. Nikako nije shvatao kako joj polazi za rukom da tolikom brzinom obuče svu tu odeću, a da ipak sve stoji kako treba. „Jedna žena je dolazila sinoć dok te nije bilo.“

Svetlosti! Potpuno je bio zaboravio Kolaver. „Šta si uradila?“

Prestala je da vezuje uzicu na košulji i pogledala ga kao da bi mu najradije prosvrdlala glavu, ali glas joj ipak beše nehajan. „Otpratila sam je do njenih odaja i malo smo popričale. Drvoubilačke namiguše ti više neće dodijavati, Rande al’Tore.“

„Baš sam to i hteo, Avijenda. Svetlosti! Jesi lije teško povredila? Plemkinje ne smeš da tučeš. I bez tebe mi je teško da s ovim svetom izađem na kraj.“

Ona na to glasno šmrknu, pa se ponovo posveti uzicama. „Plemkinje! Žena je žena, Rande al’Tore. Osim ako je Mudra“, dodala je, kao da se to podrazumeva. „Ova će danas moći da sedi, a modrice joj se neće videti. Ako bude mirovala, sutra će verovatno moći među ljude. Sad bar zna kako stoje stvari. Rekla sam joj da ću, bude li ti ponovo dosađivala, ponovo doći da popričamo i da će to biti mnogo duži razgovor. Radiće ono što ti budeš hteo i kad budeš hteo. To će biti dobar primer ostalima. S drvoubicama drugačije ne možeš.“

Rand uzdahnu. On to baš i ne bi tako uradio, ali ko zna, možda i uspe. A možda Kolaver i ostali posle tog postanu još podmukliji. Avijendu možda ne brine moguća osveta – ruku na srce, iznenadio bi se da joj je to uopšte palo na pamet – ali žena koja je Visoko sedište u moćnoj Kući uopšte nije isto što i neko devojče iz redova nižeg plemstva. Nije znao kako će sve to uticati na njega, ali Avijendi bi se moglo desiti da u nekom mračnom hodniku prođe deset puta gore nego Kolaver sinoć, ako ne i grđe. „Takve stvari ubuduće prepusti meni. Ipak sam ja Kar’a’karn.“

„Imaš malo pene na uvetu, Rande al’Tore.“

Progunđao je nešto sebi u bradu pa dograbio prugasti ubrus. Uto se začu kucanje i on viknu: „Napred!“

Pojavi se Asmodean u crnom kaputu s čipkom na okovratniku i manžetnama. Na leđima je nosio harfu a na boku mač. Lice mu je bilo savršeno mirno, ali su zato crne oči bile pune opreza.

„Šta hoćeš, Nataele?“, oštro će Rand. „Sinoć sam ti dao jasna uputstva.“

Asmodean oliza usne i pogleda Avijendu, koja ga je namrgođeno merkala. „I te kako jasna. Verovatno bih ti bio korisniji kad bih ostao i malo slušao šta se priča, ali jutros svi toroču samo o vrisci koja se sinoć čula iz odaja gospe Kolaver. Govorka se da te nije zadovoljila, mada niko ne zna u kom smislu, pa su zato sad svi na note. Mislim da narednih nekoliko dana niko neće ni disati a da prvo ne razmisli kako ćeš ti to da protumačiš.“ Avijendino lice bilo je slika i prilika nepodnošljivog samoljublja.

„Znači, i ti bi sa mnom?“, tiho će Rand. „Hoćeš da budeš iza mene kad budem stao pred Rafhina?“

„Zmajevom bardu je tu i mesto, zar ne? Međutim, radije bih ti bio na oku, tako da možeš da vidiš koliko sam ti odan. Ja ipak nisam baš mnogo jak.“ Asmodean napravi izraz lica primeren čoveku koji je upravo priznao tako nešto, ali Rand istog trena oseti kako ovoga ispunjava saidin i onaj glib kako krivi Asmodeanov osmeh. To je trajalo samo delić sekunde, ali bilo mu je dovoljno da prelomi. Čak i da Asmodean prigrli saidina koliko god može, teško bi mogao da se nosi s jednom Mudrom koja može da usmerava. „Nisam jak, ali možda i ja mogu nekako da pomognem.“

Rand požele da može da vidi štit koji je Lanfear izatkala. Rekla je da će vremenom nestati, ali sva je prilika da Asmodean ne može da usmerava ništa jače nego onog dana kad mu je pao šaka. Možda je lagala kako bi mu dala lažnu nadu ili možda Randa navela da pomisli kako će ovaj ojačati dovoljno da ga nauči svemu što je nekada znao. To bi baš ličilo na nju. Nije bio siguran je li to njegova ili Lijusova misao, ali je bila tačna.

Dugi muk natera Asmodeana da ponovo oliže usne. „Ovde se ništa bitno neće dogoditi u naredna dva dana, a dotle ćeš se već vratiti ili ćeš biti mrtav. Dozvoli mi da ti dokažem svoju odanost. Možda mogu nekako da pomognem. Ponekad je sasvim malo dovoljno da vaga pretegne na jednu stranu.“ Ponovo je saidin nakratko pocurio u njega. Rand oseti napetost, iako je tok bio prilično slab. „Ti znaš kako mi je. Visim s litice držeći se za busen trave i molim se da izdrži još samo jednu sekundu. Ako ti propadneš, mene čeka nešto gore od smrti. Potreban si mi živ i kao pobednik.“ Tad pogleda Avijendu pa shvati da je rekao previše. Smeh mu zazvuča šuplje. „Kako bih inače stvarao pesme u slavu gospodara Zmaja? Bard mora imati nešto s čime će da radi.“ Vrućina nikada nije uticala na Asmodeana – tvrdio je da je to samo pitanje volje, a ne Moć – ali čelo mu se sad orosilo znojem.

Da ga drži na oku ili da ga ostavi? Možda će prvom prilikom uteći i sakriti se negde. Asmodean se nije promenio ponovnim rođenjem, niti će se ikada menjati. „Držaću te na oku“, procedi Rand. „Budem li makar posumnjao da vaga preteže na pogrešnu stranu...“

„Stavljam se gospodaru Zmaju na milost i nemilost“, promrmlja Asmodean uz duboki naklon. „Ako gospodar Zmaj nema ništa protiv, sačekao bih ga napolju.“

Rand stade da se osvrće po sobi dok se ovaj još natraške povlačio ka vratima ne prestajući da se klanja. Mač mu je stajao na pozlaćenom sanduku u podnožju kreveta. Opasač s kopčom u vidu Zmaja bio je omotan oko korica i seanšanskog koplja. Danas neće biti ubijanja čelikom, ili bar on neće učestvovati u njemu. Dotakao je džep i napipao izrezbarenog debeljka s mačem. E, taj će mu mač danas biti potreban. Na trenutak je pomislio da ode u Tir po Kalandor, ili čak u Ruidean, po ono što je tamo skriveno. Samo jedno od to dvoje bilo bi mu dovoljno da uništi Rafhina pre no što ovaj i sazna šta ga je snašlo. Mogao bi da uništi i čitav Kaemlin. Međutim, sme li da toliko veruje sebi? Mnogo je to moći. Mnogo Jedne moći. Osećao je prisustvo saidina. Ona izopačenost kao da je postala deo njega. Osećao je kako bes počinje da mu curi pod površinom. Bes na Rafhina. Na sebe samog. Ako dopusti da sve to pokulja napolje, pa još dok mu je Kalandor u rukama... Šta bi onda bilo? Bio bi nepobediv. Mogao bi da ode pravo u Šajol Gul i završi sa svim ovim jednom zasvagda, pa kud puklo da puklo. Kud puklo da puklo. Ne može to tako. Ne radi se ovde samo o njemu. Za njega sad postoji jedino pobeda.

„Kao da čitav svet nosim na grbači“, promrmljao je, a onda poskočio i pljesnuo se po levoj butini. Osećao se kao da ga je neko bocnuo iglom, ali je i bez ježenja kože na rukama znao šta je to bilo. „Zašto si to uradila?“, zarežao je na Avijendu.

„Samo da vidim da li je gospodar Zmaj još od krvi i mesa kao mi smrtnici.“

„Jesam“, odbrusi on pa prigrli saidin – sav od slasti i sav od pogani – tek toliko da nakratko može da usmerava.

Oči joj se razrogačiše, ali nije ni reč rekla. Nastavila je da ga gleda kao da se ništa nije desilo. Međutim, kad su pošli ka vratima, protrljala je zadnjicu kad je mislila da je on ne gleda. Izgleda da je i ona samo od krvi i mesa. E, nek izgorim ako je ne bih naučio pameti.

Otvorio je vrata i izašao. I ukopao se u mestu. Malo podalje od Asmodeana stajao je Met, naslonjen na ono njegovo neobično koplje, a šešir sa širokim obodom beše natukao na oči. Međutim, nije to iznenadilo Randa. Nigde nije bilo ni jedne jedine Device. Trebalo je da zna da nešto nije u redu čim je Asmodean došao nenajavljen. Avijenda stade da se zbunjeno osvrće, kao da očekuje da će ih naći sakrivene iza tapiserija na zidovima.

„Melindra je sinoć pokušala da me ubije“, reče Met, na šta Rand potpuno zaboravi Device. „Jednog trenutka smo razgovarali, a sledećeg me je šutirala u glavu.“

Met im ukratko prepriča šta se desilo. Nož sa zlatnim pčelama. Njegovi zaključci. Sklopio je oči kad je rekao kako se sve završilo – kratko i jasno: „Ubio sam je" – a onda ih je brzo otvorio, kao da mu se privideo neki prizor koji ne može da podnese.

„Žao mi je što si to morao da učiniš“, tiho će Rand, na šta Met samo snuždeno sleže ramenima.

„Bolje ona nego ja. Valjda. Bila je Prijatelj Mraka.“ Nije zvučao kao da mu je imalo lakše zbog toga.

„Pokazaću ja tom Samaelu, čim budem spreman.“

„A kad će to biti?“

„Izgubljeni nije ovde“, prasnu Avijenda. „A nisu ni Device koplja. Gde su one? Šta si to uradio, Rande al’Tore?“

„Ja? Ovde ih je bilo bar dvadeset kada sam sinoć pošao na spavanje i otada ih nisam video.“

„Možda je uzrok tome to što je Met...“, započe Asmodean, ali zaćuta kad ga ovaj pogleda stisnutih usana s izrazom lica negde između boli i spremnosti da nekoga ubije.

„Ne budali“, odlučno će Avijenda. „Far Dareis Mai ne bi zbog ovoga teretile Meta Kautona tohom. Ne bi ga teretile čak ni njene skorosestre, da ih je imala. Osim toga, niko ne bi krivio Kar’a’karna za nešto što je neko drugi uradio, osim u slučaju da je to bilo po njegovom naređenju. Ti si nešto uradio, Rande al’Tore, i to nešto mnogo veliko ili mnogo loše, inače bi one sad bile tu.“

„Ništa nisam uradio“, brecnu se on, „a nemam nameru ni da stojim ovde i naklapam. Jesi li spreman za polazak na jug, Mete?“

Met gurnu ruku u džep kaputa i napipa nešto. Tu je obično držao čašu i kockice. „Kaemlin. Dojadilo mi je da mi se drugi prikradaju. Hoću da jednom ja nekoga napadnem. Nadam se samo da neću dobiti prokleto cveće“, dodao je kiselo.

Rand ga nije pitao šta je hteo time da kaže. Dva ta’verena. Ko zna šta će zajedno da učine? Nije pitanje ni kako, ni ako, nego... „Izgleda da ćemo ipak još neko vreme ostati zajedno.“ Met je sad već izgledao ogorčeno.

Nisu daleko odmakli hodnikom ukrašenim tapiserijama kad naleteše na Moirainu i Egvenu, koje su izgledale kao da su pošle da se prošetaju vrtom.

Egvena bi, onako smirena, hladnog pogleda i s Velikom zmijom na prstu, uprkos aijelskoj nošnji i šalu obmotanom oko glave, lako mogla proći kao Aes Sedai, dok je Moiraina... Zlatne niti prosijavale su u njenoj treperavoj plavoj svilenoj haljini, a mali dragulj na čelu, obešen na zlatni lančić koji se završavao negde u talasima tamne kose, nije bleštao ništa slabije od velikih safira u ogrlici. Iako bi se to teško moglo nazvati odgovarajućom odećom za ono što su pošli da urade, Rand joj zbog svog crvenog kaputa nije mogao prigovoriti ni reč.

Ko zna da li zato što se nalazi tu, gde je kuća Damodred nekada bila na Sunčevom prestolu, ali Moiraina se držala kraljevskije nego što je on ikada imao prilike da je vidi. Čak ni neočekivano prisustvo „Jasina Nataela" nije poljuljalo njeno dostojanstveno držanje, ali je zato Metu uputila topao osmeh. „Dakle, i ti ideš s nama, Mete. Nauči da veruješ Šari. Ne traći život na pokušaje da izmeniš ono što je neizmenjivo.“ Met je izgledao kao da uveliko razmišlja da li da ode ili da ostane, ali Aes Sedai nije previše brinula zbog toga. „Ovo je stiglo za tebe, Rande.“

„Još pisama?“, na to će on. Na jednome je njegovo ime bilo ispisano dobro poznatim gospodstvenim rukopisom. „Od tebe, Moiraina?“ Drugo je bilo naslovljeno na Toma Merilina. Oba su bila zapečaćena plavim voskom i prstenom Velike zmije, pošto se jasno video otisak njene glave koja grize rep. „Zašto si mi napisala pismo? Pa ga još i zapečatila? Nikada se nisi ustezala da mi sve kažeš otvoreno, u lice. Čak i da sam to smetnuo s uma, imam Avijendu da me podseća da sam ipak samo čovek od krvi i mesa.“

„Nisi više onaj momčić kojeg sam upoznala pred gostionicom Kod vinskog izvora.“ U glasu joj se nazirao blagi prizvuk prekora. „Mnogo si se promenio. Dovoljno, nadam se.“

Egvena promrmlja nešto upola glasa. Randu se učinilo da je rekla: „Ne previše, nadam se.“ Namršteno je gledala ona pisma kao da se i sama pita šta je u njima. Baš kao i Avijenda.

Moiraina je, međutim, nastavila da priča vedro, gotovo živahno. „Pečati obezbeđuju privatnost. Tu je nešto o čemu bih volela da razmisliš. Ali ne sada. Kad nađeš vremena za razmišljanje. Što se pisma za Toma tiče, nemam nikoga sigurnijeg od tebe kome bih ga poverila. Predaj mu ga kada ga ponovo budeš video. A sada bih volela da pođeš sa mnom do luke da ti nešto pokažem.“

„Do luke?“, na to će Rand. „Moiraina, zar si baš danas našla da...“

Ali ona je već produžila hodnikom kao da podrazumeva da će on poći za njom. „Dala sam da nam pripreme konje. Čak i za tebe Mete, za svaki slučaj.“ Egvena načas zastade, ali ipak pođe za njom.

Rand zausti da pozove Moirainu. Ipak mu se zaklela na poslušnost. Šta god bilo to što želi da mu pokaže, moraće da pričeka neki drugi dan.

„Jedan sat manje ili više ne može da škodi“, promrmlja Met. Možda je opet počeo da se predomišlja.

„Nije zgoreg da se danas pojaviš u javnosti“, reče Asmodean. „Rafhin će možda odmah čuti za to. Čak i ako išta sumnja – ako ima uhode u palati – to bi ga zavaralo.“

Rand se onda obrati Avijendi. „I ti predlažeš odlaganje?“

„Ja samo predlažem da slušaš Moirainu Sedai. Samo bi se budala oglušila o savet Aes Sedai.“

„Šta li je to u luci što je važnije od Rafhina?“ progunđao je i odmahnuo glavom. Ima jedna izreka u Dvema Rekama koja se ne pominje pred ženama. „Tvorac je žene napravio da odmori oči i umori mozak.“ Aes Sedai zasigurno nisu izuzetak ni u jednom pogledu. „Jedan sat.“

Sunce još ne beše dovoljno odskočilo da skloni senku gradskih zidina sa kamenog doka na kome su bila nanizana Kaderova kola, ali on je svejedno brisao lice velikom maramicom. Doduše, vrućina je samo delimično bila uzrok tolikom njegovom znojenju. Zbog visokih zidina koje su s obe strane niza dokova zadirale duboko u reku činilo mu se da je čitava luka, zajedno s njim, nagurana u nekakvu mračnu kutijicu. Nije bilo nikakvih brodova osim dereglija za prevoz žita, koje su čekale utovar ili istovar. Nosio se mišlju da se ušunja u neku koja isplovljava, ali onda bi morao da ostavi svu svoju imovinu. A opet, da je na trenutak pomislio da bi ga sporo putovanje niz reku odvelo bilo gde drugde osim u smrt, ne bi časa časio. Lanfear mu više nije pohodila snove, ali su ga zato opekotine na prsima podsećale na njena naređenja. Iako mu je znoj sad već lio niz lice, stresao se i od same pomisli na neposlušnost nekom od Izgubljenih.

Kad bi samo znao kome da veruje. Na druge Prijatelje Mraka mogao je samo donekle da računa. Poslednji kočijaš koji je položio sve zakletve nestao je pre dva dana. Verovatno je pobegao na nekoj deregliji. Još nije saznao koja mu je to Aijelka ćušnula ono pisamce ispod vrata – „Nisi sam među strancima. Put je izabran" – iako mu se po glavi vrzmalo nekoliko mogućnosti. Na dokovima je Aijela bilo gotovo koliko i lučkih radnika. Dolazili su da gledaju reku. Neke je viđao češće no što mu se činilo razumnim, a neki su ga značajno pogledavali. Bilo je tu i nekoliko Kairhijenjana, kao i jedan tairenski plemić. To samo po sebi ne mora ništa da znači, ali kad bi imao nekoliko pouzdanih ljudi...

Uto u luku uđe grupa na konjima, na čelu sa Moirainom, Random al’Torom i Zaštitnikom. Talas oduševljenja pratio ih je dok su promicali kraj kola sa žitom.

„Slava gospodaru Zmaju“ i „Živeo gospodar Zmaj!“ odzvanjalo je lukom, a povremeno čak i „Živeo gospodar Metrim!“ i „Živela Crvena ruka!“ Samo je jednom Aes Sedai okrznula Kadera pogledom, ali uopšte mu nije bilo žao zbog toga. Čak i da nije bila to što jeste, pa čak i da ga nije uvek gledala kao da mu zna svaku misao do poslednje, ne bi se on svojevoljno previše majao oko onih stvari kojima mu je bila napunila kola. Prethodne ga je večeri naterala da skine platno s onih neobičnih vratnica od crvenog kamena, koje su uvek putovale u prvim kolima iza njegovih. Kao da je osećala neko izopačeno zadovoljstvo terajući ga da joj pomaže u proučavanju tih stvari. Pokrio bi on ponovo tu prokletinju da se usuđivao da joj priđe ili da je bar uspeo da natera nekog kočijaša da to učini umesto njega. Niko od ovih koji su sad bili s njim nije video kad je Herid u Ruideanu dopola upao u tu stvar i dopola nestao – Zaštitnik ga je izvukao, ali taj više nikad nije bio sasvim svoj; prvi je on pobegao čim su prošli kroz Džangai – ali su zato mogli da vide da su uglovi čudno udešeni i da se ivice ne mogu pratiti pogledom a da se čoveku na kraju ne zavrti u glavi.

Nije obraćao pažnju na prvo troje jahača koliko ni Moiraina na njega, a ni Met Kauton mu ne beše mnogo zanimljiviji. Taj čovek sad nosi njegov šešir, a on više nikada nije našao toliko dobar. Ona aijelska cura, Avijenda, jahala je zajedno s mladom Aes Sedai, a suknje su bile zadigle toliko da su im se cele noge videle. Bilo mu je dovoljno da vidi kako ta Aijelka gleda Randa al’Tora pa da zna da mu je ona naložnica. Kad žena jednom odvuče muškarca u krevet, posle ga uvek gleda s nekakvim posedničkim sjajem u očima. Međutim, sa njima je bio i Natael. Kader se nije zatekao u njegovoj blizini još otkako su prešli Kičmu sveta. Natael se visoko kotira među Prijateljima Mraka. Kad bi se nekako prošunjao između Devica i uspeo da porazgovara s njim...

A onda se lecnu. Gde su Device? Al’Tor nikud ne ide bez pratnje svojih ratnica s kopljima. Namrštio se kad je shvatio da među Aijelima u luci nema ni jedne jedine Device.

„Zar nećeš ni da se pozdraviš sa starom prijateljicom, Hadnane?“

Kader se na zvuk tog zvonkog glasa osvrnu i zapilji se u dobro poznato lice s nosem nalik sekiri i crnim očima koje se gotovo nisu ni videle od sala. „Keila?“ Nemoguće. Niko osim Aijela ne može da sam preživi u Pustari. Ona mora da bude mrtva. A opet, tu je, u beloj svilenoj haljini zategnutoj preko telesine i s crnim kovrdžama pokupljenim češljevima od slonovače.

Na usnama joj zatitra osmeh, a onda se okrenula s ljupkošću koja ga je oduvek iznenađivala kod tolike žene, i hitro ušla u njegova kola.

Stajao je tako trenutak-dva, a onda utrčao za njom. Ne bi se žalio da je Keila Šaogi umrla u Pustari – neka ta gadura i ne pomišlja da će joj dati makar jednu paricu svoje zlehude ušteđevine – ali ipak je cenjena koliko i Jasin Natael. Možda bi ona mogla da mu odgovori na neka pitanja. Ako ništa drugo, sad bar ima saradnika. U najgorem slučaju, imaće na koga da svali krivicu. Visok položaj znači veću moć, ali i veću krivicu zbog neuspeha onih ispod. Jednom li je svoje pretpostavljene oklevetao onima iznad njih ne bi li sebe zaštitio?

Oprezno je zatvorio vrata, okrenuo se i... verovatno bi vrisnuo da mu se grlo nije stislo.

Žena pred njim i dalje je nosila belu svilenu haljinu, ali više nije bila debela. U životu lepšu nije video. Crnih očiju, sličnih gorskim jezerima, tananog struka opasanog srebrnim pletenim pojasom, blistave crne kose ukrašene srebrnim polumesecima. To je lice viđao u snovima.

Dah mu se povratio tek kad mu kolena udariše o pod. „Velika gospodarice“, prokrkljao je, „šta mogu da učinim za vas?“

Lanfear je izgledala kao da posmatra kakvu bubu koju će možda zgaziti, a možda i neće. „Možeš da izvršavaš moja naređenja. Bila sam prezauzeta pa nisam mogla sama da nadzirem Randa al’Tora. Reci mi šta je još uradio osim što je osvojio Kairhijen i šta sad namerava.“

„Teško je, velika gospodarice. Neko kao što sam ja ne može se tek tako približiti Randu al’Toru.“ Obična buba – govorile su te crne oči – koja će živeti samo dok od nje bude koristi. Kader poče da se grozničavo priseća svega što je video, čuo ili izmislio. „Počeo je da šalje Aijele u ogromnom broju na jug, velika gospodarice, ali ne znam zašto. Izgleda da Tairenci i Kairhijenjani to ne primećuju, ali mislim da su njima ionako svi Aijeli isti.“ Kao i njemu, uostalom. Nije se usuđivao da je laže, ali sve dok misli da joj još može biti koristan... „Osnovao je i nekakvu školu u palati koja je pripadala jednoj Kući iz koje niko nije preživeo...“ U početku nije mogao da proceni koliko joj se dopada ono što je čula, ali kako je priča tekla njeno je lice bilo sve namrgođenije.

„Šta si to htela da mi pokažeš, Moiraina?“, upita Rand dok je privezivao Džedeenove uzde za točak poslednjih kola u nizu.

Ona se bila propela na prste kako bi preko ograde kola pogledala dva kovčežića u prtljažnom delu. Ukoliko ga sećanje ne vara, u njima su dva pečata od kuendilara, ututkana u vunu, pošto više nisu nesalomivi. Jasno je osećao izopačenost Mračnog. Činilo mu se da isijava iz tih kovčežića, slično kužnom vonju nečega što truli na kakvom skrovitom mestu.

„Ovde je bezbedno“, promrmlja ona, pa ljupko zadiže haljinu i pođe duž niza kola. Lan jurnu za njom poput polupripitomljenog vuka, a plašt mu se mreškao na leđima, stvarajući neprijatnu igru boje i praznine.

Rand besno pogleda za njima. „Da li ti je rekla šta hoće, Egvena?“

„Samo da nešto moraš da vidiš. Ili bar da mora da te dovede ovamo.“

„Ne sumnjaj u Aes Sedai“, dodade Avijenda jednako mirnim glasom, mada ne i toliko sigurnim. Met samo šmrknu.

„Pa, sad ćemo da vidimo. Nataele, idi i poruči Baelu da ćemo se naći za...“

Uto se jedna strana Kaderovih kola raspuče, a komadi drveta se razleteše na sve strane i pobiše silne Aijele i Kairhijenjane. Randu je i bez peckanja po koži ili jeze odmah sve bilo jasno. Jurnuo je za Moirainom i Lanom. Vreme kao da se usporilo. Sve se dešavalo istovremeno, a vazduh kao da se pretvorio u pihtijastu masu.

Kada je Lanfear izašla iz kola, zavladao je muk i nije se čulo ništa osim ječanja i vriske ranjenih. U ruci je držala nešto mlitavo i bledo, prošarano crvenim žilicama, što se oteglo za njom kad je krenula niz nevidljive stepenice. Lice joj izgledalo kao ledena maska. „Sve mi je rekao, Lijuse Terine“, gotovo je vrisnula, a onda zavitla u vazduh onu ljigavu stvar, koju kao da nešto dohvati i naduva, pretvorivši je u krvavo, poluprovidno obličje odranog Hadnana Kadera. Prikaza se izduva i pade, a Lanfearin se glas pretvori u kreštanje. „Dopustio si da te druga takne! Opet si to uradio!“

Trenuci se slepiše i svi se događaji sliše u jedno.

Pre no što je Lanfear kročila na kameni dok, Moiraina zadiže haljinu još više i jurnu pravo prema njoj. Ma koliko brza bila, Lan beše još brži. Isukao je mač i, oglušivši se o njen krik „Ne, Lane!“, jurnuo ispred, dok se plašt varljive boje vijorio za njim. A onda je iznenada naleteo na nešto poput nevidljivog kamenog zida, odbio se i zateturao, pa ponovo krenuo u napad. Međutim, već posle prvog koraka poleteo je kroz vazduh kao da ga je odalamila kakva džinovska ruka, i sručio se deset koraka dalje.

Dok je on još leteo, Moiraina dotrča kao bez duše i stade pred Lanfear. To je trajalo samo časak. Izgubljena ju je pogledala kao da se pita otkud se stvorila, a onda je Moiraina tolikom silinom odbačena u stranu da se kotrljala sve dok nije završila ispod jednih kola.

Na dokovima je zavladao potpuni metež. Samo slepac posle onakvog rasprskavanja Kaderovih kola ne bi shvatio da žena u belom koristi Jednu moć. Na sve strane su sevale sekire i pucali konopci dok su posade dereglija očajnički pokušavale da se što pre otisnu ka sredini reke i uteknu glavom bez obzira. Lučki radnici goli do pasa i građani u crnom suknu pojuriše da se i oni ukrcaju, a oni bliži kapiji stadoše da vrišteći beže ka gradu. Prilike u kadinsorovima probijale su se između njih, u trku zavijajući velove, da bi naoružani kopljima i noževima ili pak goloruki jurnuli na Lanfear. Nije bilo mesta sumnji da je ona vinovnik napada, kao ni da koristi Moć. Svejedno su jurili da razigraju koplja.

Vatra poče da u talasima suklja na njih, probija ih i pali im odeću. Lanfear uopšte nije izgledala kao da se bori, pa čak ni kao da ih smatra iole vrednima pažnje. Isto bi tako rasterivala mušice ili komarce. Svi su jednako goreli – i oni koji su hteli da pobegnu i oni koji su pokušali da se bore. Napredovala je prema Randu kao da ništa drugo ne postoji.

Samo su ih trenuci delili.

Nije bila prešla ni tri koraka kad je Rand zagrabio muški deo Istinskog izvora. Osetio je rastopljeni čelik i ledene oštrice, slast meda i smrad nužnika. Duboko u Praznini odvijala se borba za opstanak, jednako daleka kao i ova pred njim. Kad se Moiraina otkotrljala pod ona kola, počeo je da usmeravanjem izvlači vrelinu iz Lanfearinog ognja i sprovodi je u reku. Plamenovi koji su dotle gutali sve živo nestadoše. Istog trena on opet poče da prepliće tokove i ni iz čega se stvori kupola od sivkaste izmaglice, koja poklopi njega, Lanfear i većinu kola i poput nevidljivog zida odvoji od ostatka sveta i njih i sve koji su se zatekli unutra. Čak ni kad je podvezao tkanje nije znao kako mu je to palo na pamet – možda iz sećanja Lijusa Terina? – ali bar je uspeo da zaustavi Lanfearine vatre. Nejasno je video ljude koji su ostali unutra. U vazduhu se osećao smrad oprljenog mesa, a mnogi su se još koprcali i tresli od zadobijenih opekotina. Rand je ipak samo uklonio vatru a ne i ono što je uradila. Bilo je tu i nepokretnih tela, nalik hrpama ugljenisane odeće. Neki su drhturili i ječali. Ona na sve to nije obraćala pažnju. Njene vatre su se ugasile. Komarči su odleteli. Ni za trenutak nije skrenula pogled.

Otkucaji srca. Bio je potpuno ravnodušan u bespućima Praznine, a čak i ako je bilo nagoveštaja sažaljenja nad mrtvima, umirućima i unakaženima, bilo je to toliko nejasno osećanje da ga je jedva i primećivao. Pretvorio se u samu hladnoću. U samu Prazninu. Ispunjavao ga je jedino bes saidina.

Nešto se pomerilo kraj njega. Bile su to Avijenda i Egvena. Stajale su i zurile u Lanfear. Hteo je da ih ostavi napolju. Sigurno su utrčale za njim. Met i Asmodean su napolju. Zid nije zahvatio poslednjih nekoliko kola. S ledenim je mirom usmerio Vazduh da napravi zamku za Lanfear. Egvena i Avijenda mogu joj staviti štit dok je on zamajava.

Međutim, nešto mu saseče tokove. Tako su pukli da je zaječao.

„Je li to jedna od ove dve?“, zaurla Lanfear. „Koja je Avijenda?“ Tu Egveni glava polete unatrag i ona iskolači oči i zavrišta kao da ju je ophrvao svetski bol. „Koja?“ Avijenda se prope na prste i poče da se trese, a njena vriska uskoro nadjača Egveninu.

Kroz Prazninu mu iznenada dolete jedna misao. Upleti Duh, Vatru i Zemlju i gotovo. Osetio je kako nešto nevidljivo puca i u narednom se trenutku Egvena sruči i pretvori u beživotnu gomilu, dok je Avijenda povijene glave drhtala na rukama i kolenima.

Lanfear se zateturala, naizmenično gledajući njih i njega, a oči joj behu kao mračna jezera crnog plamena. „Ti si moj, Lijuse Terine! Moj!“

„Ne.“ Randu je sopstveni glas zvučao kao da dopire s drugog kraja dugačkog tunela. Odvuci joj pažnju s devojaka. Krenuo je ka njoj. Nije se osvrtao. „Nikada nisam bio tvoj, Mijerin. Uvek ću biti Ilijenin.“ Praznina zadrhta od tuge i čežnje. A i od očajanja, pošto se borio s još nečim osim curenja saidina. Na tren je stao kao da hvata ravnotežu između Ja sam Rand al’Tor s jedne strane i Ilijena, moja jedna i jedina s druge. Kao da stoji na oštrici britve. Ja sam Rand al’Tor! I druge misli pokušaše da grunu iz njega poput vodoskoka, misli o Ilijeni, o Mijerin, o tome kako da je porazi. Sve ih je potisnuo, pa čak i poslednju. Ako mu previše bude popuštao... Ja sam Rand al’Tor! „Ti se zoveš Lanfear, a ja ću radije umreti nego da volim jednu Izgubljenu.“

Preko lica joj prelete nešto što bi mogao biti bol, a onda se ono ponovo pretvori u mermernu masku. „Ako nisi moj“, reče hladno, „onda si mrtav.“

U grudima ga zabole kao da će srce da mu prepukne a u glavi kao da neko poče da mu ukucava usijane klinove u mozak. Bol beše toliki da je čak i u Praznini poželeo da zaurla. Smrt je tu i on to zna. Mahnito je – da, mahnito, čak i uprkos Praznini, koja je u međuvremenu počela da svetluca i čili – uplitao Duh, Vatru i Zemlju i divljački mlatarao njima. Srce prestade da mu kuca. Prsti mračnog bola smoždiše Prazninu. Na oči mu se navuče siva koprena. Osetio je kako se njegovo tkanje probija kroz njeno. Dah zapeče u praznim plućima, a srce stade da se grči ne bi li ponovo zakucalo. Vid mu se polako vraćao i kroz oblak srebrnih i crnih tačkica on nazre Lanfear, kako jednako pokušava da se povrati od odbijanja njenog tkanja. Bol u grudima i glavi još nije uminuo, ali važno je da se Praznina ponovo bila učvrstila, pošto je sve telesno ionako bilo daleko i manje važno.

I dobro je što je bilo tako, jer nije imao vremena za oporavak. Prisilio se da ponovo napadne, ali je ovog puta nasrnuo Vazduhom, ne bi li uspeo da je njime kao batinom odalami po glavi. Presekla mu je tkanje, na šta on nastavi da je iznova napada a ona da mu svaki put saseca niti. Odbijala je kišu njegovih udaraca kao da ih vidi i uporno mu se približavala. Kad bi makar nakratko uspeo da je zadrži, da je makar jednom pogodi u glavu, ili bar da joj toliko priđe da može da je potkači pesnicom... Izgubljeni su u nesvesti bespomoćni kao i svako drugi.

Odjednom, ona kao da shvati šta to on pokušava. Nastavivši da odbija njegove udarce kao da ih vidi, počela je da se povlači unatrag, sve dok leđima ne dotače prikolicu jednih kola. Osmeh joj je bio hladan kao srce zime. „Umiraćeš polako i još ćeš me pre kraja preklinjati da ti dopustim da me voliš.“

A onda je ponovo udarila, ali ne pravo u njega. Napala je njegovu vezu sa saidinom.

Praznina poče da odjekuje od bezumnog straha već pri prvom dodiru oštrice koja poče da klizi između njega i Izvora. Presekao je njeno sečivo spletom Duha, Vatre i Zemlje. Znao je kako da ga nađe jer je dobro znao gde mu je ta veza. Njeno tkanje nestade pa se odmah vrati, a on ga opet preseče, i tako bezbroj puta, ali svaki put ga je zasecala malo dublje, na trenutke gotovo prekidajući struju saidina, tako da je jedva uspevao da odbije napad. Lako je istovremeno držati dva tkanja – mogao je da ih drži i više od deset – ali ne i kada jednim od njih očajnički pokušava da se odbrani od nečega što zna gde je tek u poslednjem trenutku. A pogotovu ne kad misli nekog drugog čoveka pokušavaju da se probiju na površinu Praznine i posavetuju ga kako da je pobedi. Ako ga posluša, možda će odatle otići kao Lijus Terin Telamon, kome se povremeno javlja glas Randa al’Tora.

„Nateraću obe tvoje devojčure da gledaju kako moliš“, reče Lanfear. „Samo, da li da prvo one gledaju tebe kako umireš ili ti njih?“ Kada se popela na kola? Netremice ju je gledao ne bi li uočio ma i najmanji trag umora ili pada pažnje, ali uzalud. Stajala je kraj izuvijanih vratnica ter’angreala i gledala ga odozgo, kao kraljica koja se sprema da izda zapovest, ali je stizala i da uputi pokoji jeziv osmeh narukvici od potamnele slonovače koju nije prestajala da obrće oko ruke. „Šta bi te više bolelo, Lijuse Terine? Hoću da te boli. Hoću da osetiš bol kakav nijedan čovek nikada nije osetio!“

Što je deblji mlaz koji mu dotiče od Izvora, to će ga ona teže preseći. Pritisnuo je dlanom džep kaputa, postavivši žig u vidu čaplje tačno na čovečuljka s mačem. Glib je kao ledena kiša prskao po Praznini.

„Bol, Lijuse Terine.“

I bi bol. Bol koji je gutao čitav svet. Ovoga puta to nije bila glava ili srce, već sve, svaki delić njegovog tela. Usijane igle počeše da se zarivaju u Prazninu. Činilo mu se da pri svakom ubodu čuje podmuklo šištanje i svaki je bio dublji od prethodnog. Njeni pokušaju da mu stavi štit nisu se usporili, već su, naprotiv, postali učestaliji i jači. Nije mogao da poveruje koliko je jaka. Očajnički se branio, pokušavajući da istovremeno održi Prazninu i zamrzne saidin. Mogao je da svemu učini kraj i da jednom zasvagda završi s njom. Mogao je da prizove grom ili da je obavije vatrom kojom je i sama do malopre ubijala.

Kroz bol počeše da mu se javljaju slike. Žena u crnoj trgovačkoj haljini pada s konja; on s plamenocrvenim mačem u rukama; došla je zajedno s nekoliko Prijatelja Mraka da ga ubije. Metov sumorni pogled; Ubio sam je. Zlatokosa žena koja leži u ostacima nekakvog hodnika u kome kao da su se zidovi rastopili i iscurili. Ilijena, oprosti mi! Bio je to očajnički krik.

Mogao je da svemu učini kraj. Ali nije. On umire, a sa njim možda i čitav svet, ali ni to ga neće naterati da ponovo ubije ženu. To mu je odjednom zazvučalo kao najsmešnija šala koju je svet ikada čuo.

Moiraina obrisa usta od krvi i ispuza ispod kola. Uspela je nekako da ustane. U ušima joj je odzvanjao muški smeh. Osvrnula se da vidi gde je Lan i ugledala ga je kako leži tik do zida magličaste kupole koja se uzdizala iznad njih. Trzao se, možda pokušavajući da smogne snage da ustane, a možda i zato što umire. Istisnula ga je iz misli. Toliko joj je već puta spasao život da je slobodno mogao da polaže pravo na njega, ali ona je još odavno učinila sve što je mogla ne bi li mu pomogla u njegovom ratu protiv Senke. Sada samo od njega zavisi hoće li živeti ili ne.

Ono je bio Randov smeh. Klečao je na kamenom doku i smejao se dok su mu suze lile niz lice, iskrivljeno kao da je stavljen na najstrašnije muke. Osetila je jezu. Ako ga je ludilo uhvatilo, ona mu više ne može pomoći. Preostalo joj je samo jedno. Da uradi ono što mora.

Sledila se kada je ugledala Lanfear. Ništa neobično, s obzirom na to da je ugledala prizor koji joj se još od Ruideana javlja u snovima. Lanfear stoji na kolima, uokvirena vratnicama od crvenog kamena, i kao sunce blešti od saidara dok gleda Randa i bezdušno se smeška. Igra se nekakvom narukvicom. Sigurno joj je to angreal. Mogla bi njime da uništi Randa ukoliko i on nema neki. Pitanje je samo da li ga i on ima ili se ona to samo poigrava. Moiraini se nije dopadala ta narukvica izrezbarena od prastare slonovače. Na prvi je pogled izgledala kao akrobata izvijen unazad kako bi uhvatio sopstvene gležnjeve, ali posle pažljivijeg posmatranja videlo se da su mu ruke vezane za stopala. Ni pre joj se nije dopadala, ali ipak ju je donela iz Ruideana. Prethodnog ju je dana izvadila iz vreće s đinđuvama i ostavila ju je podno vratnica.

Moiraina je bila niska i krhke građe, tako da se kola nisu ni zaljuljala kad se uspuzala na njih. Samo je zažmurila kad joj se haljina zakačila za treščicu i počepala, ali Lanfear to nije primetila. Bila je svesna samo Randa. Za nju se u tom trenutku čitav svet sažeo u njega.

Potisnuvši nagoveštaj tračka nade – ipak nije mogla sebi da dozvoli nešto toliko bahato – Moiraina ustade pa prigrli Istinski izvor i baci se na Lanfear. Kao da je nešto osetila, Izgubljena se osvrnu trenutak pre no što je mala Aes Sedai udarila u nju i strgla joj narukvicu. Držeći jedna drugu, proletele su kroz vratnice ter’angreala. Bela svetlost proguta čitav svet.