Nebeski oganj

17 Na zapad

Kad se služavka vratila i donela im šešire, Elejna je ležala opružena na krevetu, odevena samo u svilenu košulju i s vlažnom maramicom preko lica, a Ninaeva se pravila da ušiva porub gospodaričine svetlo-zelene svilene haljine. Svaki čas se ubadala u palac. Nikom živom to ne bi priznala, ali slabo se snalazila s iglom i koncem. Bila je u haljini, naravno – služavke se ne izležavaju povazdan kao plemkinje – ali joj je kosa bila raspuštena kako bi bilo očigledno da nema namera da u dogledno vreme napušta sobu. Šapatom je zahvalila devojci kao da ne želi da probudi gospodaricu, tutnula joj srebrnu paricu u ruku, pa još jednom ponovila da ih niko i ni po koju cenu ne sme uznemiravati.

Čim je brava škljocnula, Elejna skoči, pa izvadi preobuku ispod kreveta i poče da se oblači. Ninaeva ćušnu šiće u stranu i stade da otkopčava dugmad na leđima. Za tili čas su bile spremne – Ninaeva u zelenoj vunenoj haljini a Elejna u plavoj – sa zavežljajima prebačenim preko ramena. Prva je uzela vrećicu s lekovitim biljem i novac, druga sandučiće umotane u ćebe. Obodi šešira su im toliko pokrivali lice da se Ninaevi činilo kako bi mogle da prođu Galadu ispred nosa a da ih on ne prepozna, tim pre što je bila raspustila kosu. On ju je sigurno upamtio s kikom. Međutim, gazdarica Džaren bi mogla da zaustavi dve neznanke koje s velikim denjcima silaze niz stepenice.

Zadnje stepenište spuštalo se u vidu strmog niza kamenih ploča duž spoljašnjeg zida gostionice. Ninaevi na tren bi žao Toma i Džuilina, koji su morali tuda da se pentraju s teškim sanducima, ali pažnja joj je uglavnom bila prikovana na dvorište i škriljčani krov kamene staje. Jedan žuti pas ležao je pod kočijom, gde se sklonio od sve jače žege, ali svi konjušari behu unutra. Povremeno je kroz otvorena vrata staje mogla da nazre nekakvo kretanje, ali niko nije izašao. Čak je i tamo bila kakva-takva hladovina.

Brzo su pretrčale dvorište i zašle u prolaz između staje i visoke kamene ograde. Jedva se mimoiđoše s kolima punim stajskog đubreta, okruženim rojevima muva i tek malo užim od prolaza. Ninaeva je posumnjala da je Elejna okružena sjajem saidara, iako ga ona sama nije mogla primetiti. Nadala se da onaj pas neće rešiti da zalaje i da niko neće izaći iz kuhinje ili staje. Moć im ne bi pomogla da se nečujno išunjaju, a svaki bi razgovor mogao predstavljati trag za Galada.

Gruba drvena vrata na kraju prolaza imala su samo običnu rezu, a kroz njih se izlazilo na uski sokak s dva niza prostih kamenih kuća sa škriljčanim krovovima. Nije bilo nikoga osim nekolicine dečaka, zabavljenih nekakvom igrom, koja se, izgleda, svodila na to da jedan drugog gađaju polupraznom vrećicom pasulja. Jedina odrasla osoba na vidiku bio je neki čovek koji je hranio golubove u golubarniku na krovu preko puta, a i od njega behu vidljivi jedino glava i ramena. I on i dečaci ih tek ovlaš pogledaše kad su zatvorile kapiju i krenule niz vijugavu uličicu kao da svakoga dana tuda prolaze.

Odmakle su dobrih pet milja prašnjavim drumom na zapad pre nego što ih Tom i Džuilin ne sustigoše u nečemu što je ličilo na krparska kola osim što behu jednobojna, i to maslinastozelena, s kojih se boja na mnogo mesta beše oljuštila i otpala. Ninaeva je sa zadovoljstvom ćušnula zavežljaj ispod Tomovog sedišta, ali se ljutnu kad vide da Džuilin jaše na Šunjalu. „Rekoh li ti ja da se ne vraćaš u gostionicu?“, ukori ga, rešena da ga udari nečim samo li pogleda u Toma.

„Nisam se vraćao“, reče on, nesvestan da je time spasao glavu. „Rekao sam konjušaru da moja gospodarica želi sveže bobice iz šume i da Tom i ja moramo po njih. Takva glupost bi se i mogla očekivati od jedne plem...“ Iznenada zaćuta i nakašlja se kad ga Elejna preseče hladnim, bezizražajnim pogledom. Ponekad je zaboravljao da je ona zaista plave krvi.

„Morali smo da damo nekakvo obrazloženje što napuštamo staju“, reče Tom i ošinu konje. „Vas dve ste verovatno rekle da vas je ophrvao neverovatan umor pa se povlačite u sobu da dremnete, ili bar da je gospa Morelin to naumila, ali konjušari bi se zapitali zašto nas dvojica bazamo unaokolo po ovakvoj vrućinčini umesto da ostanemo u prijatnom, prohladnom seniku i dokoličimo s ostalima, a možda čak i popijemo pokoji vrč piva. Ovako nismo privukli ničiju pažnju.“

Elejna ga osinu pogledom – sigurno zbog onog „neverovatnog umora" – ali on se pravio da to ne primećuje. A možda se i nije pravio. Muškarci umeju da budu slepi kad im odgovara. Ninaeva glasno šmrknu. To mu nije moglo promaći. U narednom je trenutku sigurnim pokretom pucnuo nad glavama čeonih konja. Sve je to samo izgovor da bi mogli naizmenično da jašu. Još jedna muška osobina: stalno nalaze izgovore da rade baš ono što su naumili. Ako ništa drugo, bar se Elejna sad mrštila na njega umesto da se kliberi.

„Još nešto sam saznao sinoć“, nastavi Tom posle nekog vremena. „Pedron Nijal pokušava da ujedini narode protiv Randa.“

„Nije da ti ne verujem, Tome“, na to će Ninaeva, „ali kako si to saznao? Ne verujem da ti je neki Beli plašt prišao da ti to kaže.“

„Previše mi je ljudi reklo jedno te isto, Ninaeva. U Tiru je lažni Zmaj, a da ne pominjem Kalandor ili proročanstva o padu Kamena Tira. Taj tip je opasan i narodi treba da se ujedine, baš kao za vreme Aijelskog rata. Ko će ih bolje voditi protiv tog lažnog Zmaja ako ne Pedron Nijal? Kad ti toliko ljudi kaže isto, znači da se ista misao provlači i među višim svetom, a u Amadiciji čak ni Ailron ne kaže šta misli ako prethodno ne pita Nijala.“

Stari zabavljač kao da je uvek uspevao da od glasina i govorkanja sastavi ispravne odgovore. Ne, nije on zabavljač i ona to mora da upamti. Ma kako se predstavljao, bio je dvorski pesnik i verovatno je lično prisustvovao dvorskim spletkama nalik onima o kojima je pripovedao. Možda je čak i lično bio uključen u neke, ako je već bio Morgazin ljubavnik. Iskosa je odmerila to izborano lice, čupave bele obrve i duge brkove, snežnobele poput njegove kose. O ukusu nekih žena ne vredi raspravljati.

„Ne može se reći da ovako nešto nismo mogli da očekujemo.“ Pa ipak, ona nije. A trebalo je.

„Majka će podržati Randa“, reče Elejna. „Znam da hoće. Ona se razume u Proročanstva, a ima i priličan uticaj na Pedrona Nijala.“

Tom blago odmahnu glavom kao da želi da opovrgne bar ovo poslednje. Morgaza je vladala imućnim narodom, ali Belih plaštova je bilo iz svih zemalja i u svim zemljama. Ninaeva je shvatila da će ubuduće morati na njega da obrati više pažnje. Možda on zaista zna koliko tvrdi. „Znači li to da sad misliš kako je trebalo da pustimo Galada da nas otprati do Kaemlina?“

Elejna se prignu da je oštro pogleda preko Toma. „Svakako da ne. Pre svega zato što ne znamo šta bi na kraju odlučio. A osim toga...“ Uspravila se i sakrila iza Toma. Izgledalo je kao da se obraća sama sebi, kao da sebe ubeđuje. „Osim toga, ako se majka zaista okrenula protiv Kule, radije bih da za sada vezu s njom održavam pismima. Ta bi nas za naše dobro mogla zadržati na dvoru. Možda ne ume da usmerava, ali ipak joj se ne bih suprotstavljala dok ne budem puna Aes Sedai. A možda ni tad.“

„Snažna je to žena“, blagonaklono će Tom. „Očas posla bi te naučila lepom ponašanju, Ninaeva.“ Ona ponovo glasno šmrknu – kosa joj je bila raspuštena pa nije imala šta da dograbi – ali matora joj se budala samo široko nasmeši.

Sunce je već bilo doseglo zenit kad su stigli do menažerije, još uvek ulogorene tamo gde su je ostavili, na čistini kraj druma. Bilo je toliko vruće da su čak i hrastovi izgledali pomalo klonulo. Sve životinje osim konja i divovskih veprokonja bile su u svojim kavezima i na vidiku ne beše nijednog ljudskog bića, pošto se sigurno svi behu sklonili u kola slična njihovima. Ninaeva i ostali siđoše, a uto se pojavi i Valan Luka, ponovo u onom smešnom plaštu od crvene svile.

Ovoga puta nije bilo kićenih govora, niti naklona uz lepršanje plaštom. Oči mu se prvo razrogačiše kad je prepoznao Toma i Džuilina, ali se suziše u proreze čim primeti kola iza njih. Povio se da zaviri ispod dubokih oboda šešira i osmeh mu ne beše nimalo prijatan. „Oho, malo smo sišli među svet, gospo Morelin? Ili se možda nikad nismo ni izdizali iznad njega? Ukrali ste onu kočiju i odeću, zar ne? Pa, zaista bi mi bilo žao da vidim žig na tako lepom čelu. Ovde se to tako završava, ako niste znali, i to ako imate sreće. Pa, pošto izgleda da su vas otkrili – a zašto biste inače bežali? – savetovao bih vam da požurite. Ako hoćete da vam vratim vaš prokleti novčić, potražite ga na drumu. Bacio sam ga za vama i što se mene tiče, može tamo da ostane do samog Tarmon Gai’dona.“

„Tražio si pokrovitelja“, reče mu Ninaeva kad se već bio napola okrenuo. „Mi ćemo ti biti pokroviteljke.“

„Vi?“, podrugljivo će on, ali ipak zastade. „Iako bi mi poslužilo nekoliko dukata ukradenih iz kese kakvog plemića, nikad ne bih prihvatio ukraden...“

„Platićemo sve troškove, gospodine Luka“, prekide ga Elejna onim svojim nadmenim tonom, „a dodaćemo i još stotinu zlatnih maraka, ako nam dopustiš da s tobom putujemo do Geldana i ako pristaneš da se ne zaustavljamo do granice.“ Luka ju je gledao i olizivao zube.

Ninaeva tiho zaječa. Stotinu maraka, pa još u zlatu! Sto srebrnjaka bi mu lepo pokrilo troškove sve do Geldana, pa i dalje, ma šta jeli ti takozvani veprokonji.

„Toliko ste ukrali?“, oprezno će Luka. „Ko vas juri? Ne bih se šalio s Belim plaštovima ili vojskom. Sve bi nas bacili u zatvor, a životinje bi verovatno pobili.“

„Moj brat“, odgovori Elejna pre no što je Ninaeva stigla da ljutito ustvrdi kako ništa nisu ukrali. „Izgleda da su mi ugovorili brak dok sam bila odsutna, a brata su poslali da me nađe. Ne pada mi na pamet da se vratim u Kairhijen kako bih se udala za nekog ko je za glavu niži, triput teži od mene, a i triput stariji.“ Obrazi joj se zarumeneše taman toliko da se bolje dočara ljutnja, što je ona naglasila pročišćavanjem grla. „Moj otac sanja da će se uspeti na Sunčev presto ako bude sakupio dovoljno pristalica. Moji snovi su pak vezani za jednog riđeg Andorca za koga ću se svojevoljno udati. I to je, gospodine Luka, sve što treba da znaš o meni.“

„Možda jesi ona za koju se izdaješ“, polako odgovori Luka, „a možda i nisi. Pokaži mi deo tog novca koji mi obećavaš. Obećanjima se kupuju male čaše vina.“

Ninaeva ljutito gurnu ruku u torbu i izvadi najtežu kesu s novcem, pa je zatrese pred njim, ali je hitro vrati natrag čim on pruži ruku da je uzme. „Dobićeš kolibo ti zatreba kad ti zatreba. I stotinu zlatnih maraka kad stignemo u Geldan.“ Stotinu maraka u zlatu! Ako Elejna ovako nastavi, moraće da pronađu kakvog bankara i pređu na one vrednosne hartije.

Luka ogorčeno zagunđa. „Ukrali te pare ili ne, vi bežite od nekoga. Svejedno je li to vojska ili neki kairhijenjanski plemić, neću da zbog vas dovodim predstavu u opasnost. Plemić bi bio još gori, ako pomisli da mu je sestra kod mene. Moraćete da se umešate među ostale.“ Isti neprijatni osmeh ponovo mu se pojavi na licu. Nije imao nameru da olako zaboravi onaj novčić. „Svako ko putuje sa mnom ima nekakvo zaduženje, pa ćete morati i vi, ako nećete da budete upadljivi. Ako ostali doznaju da ste platili da putujete s nama, o tome će početi da se govorka, a to ne želite. Možete da čistite kaveze. Konjovođe ionako vazdan zanovetaju što moraju to da rade. Čak ću pronaći i onaj novčić i vratiti vam ga umesto plate. Nemojte posle da pričate kako je Valan Luka cicija.“

Ninaeva zausti da kaže kako ni pod kojim uslovima neće platiti put do Geldana pa još i raditi uz to, ali Tom je uhvati za ruku. Ne rekavši ni reč, on zagrabi šaku kamenčića sa zemlje i poče da žonglira njima, i to sa čak šest komada istovremeno u krugu.

„Imam žonglere“, reče Luka. Šest postade osam, pa deset, a onda čitavo tuce. „Nisi loš.“ Krug se razdvoji na dva, ukrštena. Luka se počeša po bradi. „Možda se za tebe nađe i nešto drugo.“

„Umem i da gutam vatru“, reče Tom, pustivši kamenčiće da padnu, „da bacam noževe" – tu pokaza da nema ništa u rukama, a onda kao da izvadi kamenčić iz Lukinog uveta – „i još štošta.“

Luka se trudio da prikrije osmeh. „To važi za tebe, a šta je s ostalima?“ Izgledao je kao da se ljuti na sebe čim pokaže malo dobre volje.

„Šta je ono?“, upita Elejna pokazavši prstom.

Ona dva jarbola čije je podizanje Ninaeva gledala sada su stajala uspravno, učvršćena konopcima. Na vrhu svakog se nalazila ravna platforma, a između njih beše razapeto uže dužine tridesetak koraka. S platformi su visile lestve od užeta.

„To je Sedrinova skalamerija“, odgovori Luka i odmahnu glavom. „Sedrin, hodač po užetu, i njegove vratolomije od kojih zastaje dah, i to na visini od deset koraka. Luđak.“

„To mogu i ja“, na to će Elejna. Tom pokuša da je uhvati za ruku kad je zbacila šešir i jurnula napred, ali se povuče kad mu se ona osmehnu i neprimetno odmahnu glavom.

Međutim, onda joj Luka stade na put. „Slušaj, Morelin, ili kako god da ti je ime, tvoje čelo možda jeste previše lepo za žigosanje, ali vrat ti je sigurno previše lep da ga ovde skrhaš. Sedrin je znao šta radi, a ipak nema ni sat vremena kako smo ga sahranili. Zato su svi u kolima. Naravno, popio je malo više kad su nas sinoć proterali iz Sijende, ali video sam ga i treštenog pijanog kako hoda po užetu. Nego, slušaj ti mene. Ne moraš da čistiš kaveze. Putovaćeš mojim kolima i svima ćemo reći da si mi naložnica. Naravno, biće to samo zvanično.“ Po lukavom mu se osmehu videlo da se nada i ponečem nezvaničnom.

Elejna mu uzvrati osmehom od kog se ledi krv u žilama. „Cenim tvoju ponudu, gospodine Luka, ali ako bi bio toliko ljubazan da se malo pomeriš...“ Morao je da je posluša, inače bi ga pregazila.

Džuilin prvo stade da gužva onu svoju kapu, a onda je natuče na glavu kad Elejna poče da se penje uz lestve od užeta, pomalo se mučeći s haljinom. Ninaeva je znala šta devojka radi. Trebalo bi da i momci znaju, ili bar Tom, ali on je iddje izgledao kao da se sprema da jurne i uhvati je ako slučajno padne. Luka pođe ka jarbolima, kao da mu se i samom ista misao vrzmala po glavi.

Elejna zastade na platformi da poravna haljinu. Drvena tabla izgledala je manja i viša sad kad je ona stajala na njoj. A onda, prefinjeno zadigavši suknju kao da stupa po blatu, ona zakorači na uže, opuštena kao da prelazi ulicu. Ninaeva je znala da ona to na neki način i radi. Nije joj videla sjaj saidara, ali znala je da je Elejna izatkala stazu između dveju platformi, nateravši Vazduh da očvrsne poput kamena.

Tad iznenada Elejna spusti ruke i napravi dva premeta, na šta joj vrana kosa zaleprša, a noge u svilenim čarapama blesnuše na suncu. Samo za tren, dok se uspravljala, izgledalo je kao da joj se skuti vuku po ravnoj podlozi, ali ona ih odmah dograbi i zadiže. Napravila je još dva koraka i stupila na drugu platformu. „Je li majstor Sedrin umeo i ovo, gospodine Luka?“

„On je to radio bez ruku“, doviknu joj on, pa upola glasa dodade: „Ali nije imao takve noge. Gospa! Nije nego!“

„Ne umem samo ja ovo“, viknu Elejna. „Džuilin i...“ Ninaeva stade žustro da odmahuje glavom. S usmeravanjem ili bez njega, stomak bi joj uživao na onom užetu koliko i po oluji na pučini, „...i ja smo radili ovo bezbroj puta. Hajde, Džuiline, pokaži mu.“

Hvatač lopova je izgledao kao da bi radije čistio kaveze golim rukama. I to lavlje kaveze, dok su lavovi u njima. Sklopio je oči i usne počeše da mu se mrdaju u bezglasnoj molitvi. Potom stade da se penje uz lestve, nalik na čoveka koji se penje na gubilište. Na vrhu se uspravio i neko vreme duboko usredsređen naizmenično gledao devojku i uže. Tad iznenada pođe napred, žurno koračajući, raširenih ruku, očiju prikovanih za Elejnu. Usne nisu prestajale da mu izgovaraju molitvu. Ona se prebaci na lestve kako bi mu napravila mesta, a potom mu pomože da stopalom pronađe prečage i bezbedno siđe na tlo.

Tom joj se ponosno osmehnu i uze njen šešir od Ninaeve. Džuilin je izgledao kao da ga je neko umočio u vrelu vodu i dobro iscedio.

„To je bilo dobro“, reče Luka, znalački se češkajući po bradi. „Naravno, niste dobri kao Sedrin, ali niste ni loši. Posebno mi se dopala lakoća s kojom si ti to izvela dok se... Džuilin, zar ne?... Džuilin pretvarao da je smrtno preplašen. To će vrlo lepo proći.“ Džuilin mu uputi mlitav osmeh, u kome se ipak nazirala želja da se maši noža. Luka zamahnu crvenim plaštom i okrete se Ninaevi. Izgledao je veoma zadovoljno. „A ti, draga moja Nano? Čime ćeš me ti iznenaditi? Jesi li akrobata? Ili možda gutaš mačeve?“

„Ja brojim novce“, reče ona i pljesnu po torbi. „Osim ako nećeš i meni da ponudiš da putujem s tobom?“ Njen osmeh obrisa i poslednji trag njegovog i natera ga da odstupi dva koraka.

Vika je izmamila ljude iz kola i svi se okupiše oko njih dok je Luka predstavljao nove izvođače. U vezi s Ninaevom bio je prilično neodređen, napomenuvši samo da je to što ona ume neverovatno. Moraće da mu kaže reč-dve.

Konjovođe, kako je Luka nazivao ljude bez ikakvog umeća, bili su uglavnom zapušteni i neprijazni, verovatno zato što im je plata bila manja. Nije ih bilo mnogo kad se uzme u obzir broj kola. Štaviše, ispostavilo se da svi rade sve, uključujući i kočijaše. Nije se moglo mnogo zaraditi u putujućoj menažeriji, pa čak ni u takvoj.

Snagator Petra bio je najveći čovek kog je Ninaeva ikada videla. Ne previše visok, ali stamen. Kožni mu je prsluk otkrivao mišice debele kao stabla. Žena mu je bila Klarina, smeđoputa debeljuškasta dreserka pasa. Kraj njega je izgledala sićušno. Latel, koja je nastupala s medvedima, beše črnooka, napetog lica, kratke crne kose i usana večito izvijenih u nagoveštaj podsmeha. Aludra, vitka žena koja im je predstavljena kao Iluminator, lako je mogla to i biti. Tamna joj kosa ne beše upletena u tarabonske pletenice, što i nije čudno kad se uzme u obzir raspoloženje u Amadiciji, ali imala je odgovarajući naglasak. Uostalom, ko je mogao znati šta se desilo s esnafom Iluminatora? Njihova podružnica u Tančiku zasigurno je bila zatvorena. Akrobati su se pak predstavljali kao braća Čavana, ali osim što su svi bili niski i nabijeni, behu potpuno različiti – od Terika, čije su visoke jagodice i povijen nos ukazivali na saldejsku krv, do Barita, tamnijeg od Džuilina, ruku išaranih tetovažama Morskog naroda, iako u ušima nije imao minđuše.

Svi osim Latel srdačno su dočekali pridošlice. Više izvođača znači veću posetu, a samim tim i više novca. Dvojica žonglera, Bari i Kin – ispostavilo se da su zaista braća – uvukli su Toma u razgovor o svom umeću čim su otkrili da on to radi drugačije. Privlačenje veće publike je jedno, ali konkurencija je nešto drugo. Ninaevinu pažnju je ipak osvojila svetlokosa žena koja se starala o veprokonjima. Serandina je ukočeno stajala po strani i gotovo da ni reč nije rekla. Luka je tvrdio da ju je doveo iz Šare, sa životinjama – ali njen mazni, gotovo nerazgovetni govor odmah je zaparao Ninaevine uši.

Malo je potrajalo dok nisu smestili kola na odgovarajuće mesto. Tomu i Džuilinu je bilo više nego drago što su im konjovođe pomogle oko zaprege, iako nerado, a Ninaeva i Elejna odmah počeše da primaju svakojake ponude. Petra i Klarina pozvaše ih da dođu na čaj čim se smeste, braća Čavana su htela da dve dame večeraju s njima, a isto su poželeli i Bari i Kin, na šta se Latelin podrugljivi osmeh pretvorio u gađenje. Sve pozive su ljubazno odbile, Ninaeva možda malo žustrije nego Elejna. Sećanje na to kako je morala da bulji u Galada još je bilo previše sveže i stoga nije htela ni prema jednom muškarcu da bude ljubaznija nego što je neophodno. Ni Luka nije bio izuzetak, s tim što je njegov poziv bio upućen samo Elejni, i to kad Ninaeva nije bila tu. Uspeo je i da zaradi šamar, na šta Tom poče razmetljivo da se igra noževima, tako da je izgledalo kao da mu lete kroz ruke, i nije prestajao sve dok onaj nije napokon otišao, gunđajući sebi u bradu i trljajući obraz.

Ostavivši Elejnu da rasporedi svoje stvari u kolima – u stvari da ih pobaca, besno mrmljajući nešto za sebe – Ninaeva ode do mesta na kome su se nalazili veprokonji. Velike sive životinje izgledale su joj prilično miroljubivo, ali kad se setila rupe u kamenom zidu Kraljevog kopljanika, kožne opute kojima su im bile sapete prednje noge odjednom joj nisu više ulivale poverenje. Serandina je češala mužjaka onim svojim štapom s bronzanom kukom na vrhu.

„Kako se ovo zapravo zove?“ Ninaeva bojažljivo pogladi mužjakov dugi nos, ili njušku, ili šta god to bilo. Kljove mu behu debele kao njena noga, bar tri koraka duge i tek malo veće od ženkinih. Ona njuška stade da joj šmrče oko haljine i Ninaeva žustro odstupi.

„S’redit“, reče svetlokosa žena. „To su s’rediti, ali Luka je mislio da bi izgovorljivije ime bilo bolje.“ Taj otegnuti govor nije se mogao pomešati ni sa kojim drugim.

„Ima li mnogo s’redita u Seanšanu?“

Štap zastade na trenutak, pa nastavi po starom. „Seanšan? Gde je to? Srediti su iz Šare, kao i ja. Nikad nisam čula za...“

„Možda si bila u Šari, Serandina, ali čisto sumnjam. Možda grešim, ali učestvovala si u napadu na Tomansku glavu, samo su te posle Falmea ostavili za sobom.“

„Nema sumnje“, reče Elejna, pojavivši se iza nje. „Čuli smo seanšanski naglasak u Falmeu, Serandina. Nećemo ti nauditi.“

Ninaeva nije bila toliko izdašna u obećanjima. Sećanja na Seanšane nisu bila prijatna. A opet... Od Seanšana si dobila pomoć kada ti je bila potrebna. Nisu svi oni zli. Samo većina jeste.

Serandina duboko uzdahnu i kao da malo splasnu. Izgledalo je kao da je toliko dugo već napeta da nije ni primetila kad se opustila. „Vrlo malo ljudi koje sam upoznala zna makar i nagoveštaj istine o Povratku ili o Falmeu. Čula sam stotinu priča, sve jednu maštovitiju od prethodne, ali nijednu istinitu. Šta da se radi. Jesam ostavljena, kao i mnogo s’redita. Uspela sam da okupim samo ovo troje. Ne znam šta se dogodilo s ostalima. Mužjak je Mer, ženka Sanit, a mladunče Nerina. Nije Sanitina.“

„I tamo si to radila?“ upita Elejna. „Dresirala si s’redite?“

„Ili si bila sul’dam?“, dodade Ninaeva, pre nego što je žena stigla da odgovori.

Serandina odmahnu glavom. „Bila sam na probi, kao i sve ostale devojke, ali nisam se snašla s a’damom. Bilo mi je drago što su mi dali da radim sa s’reditima. To su veličanstvene životinje. Sigurno mnogo znate ako već znate za sul’dam i damane. Još nisam srela nikoga ko to zna.“ Nije pokazivala strah. Ili ga je možda potrošila kad se obrela sama u nepoznatoj zemlji. A možda je i sve slagala.

Seanšani su prema ženama koje umeju da usmeravaju bili gadni koliko i Amadicijci, ako ne i gori. Oni takve nisu ni proterivali ni ubijali. Oni su ih zatvarali i iskorišćavali. Pomoću nečega što se zove adam (Ninaeva je bila uverena da je to neka vrsta ter’angreala), ženom sposobnom da koristi Jednu moć upravljala je druga žena, suldam, koja je damanu prisiljavala da svoj dar koristi onako kako odgovara Seanšanima, čak i kao oružje. Damane nisu bile ništa bolje od životinja, pa makar i dobro negovanih. A pronalazili su svaku ženu sposobnu da usmerava, ili makar rođenu s iskrom tog dara. Seanšani su počistili Tomansku glavu bolje nego što bi Kula mogla i da sanja. Ninaevi se utroba prevrtala i od same pomisli na a’dam, sul'dame i damane.

„Ne znamo mnogo“, rekla je Serandini, „ali voljne smo da učimo.“ Seanšani behu otišli – Rand ih je proterao – ali to nije značilo da se jednoga dana neće vratiti. To je bila samo još jedna moguća opasnost, uza sve one s kojima se trebalo nositi, mada to što neko ima trn u peti ne znači da mu se ogrebotina od divlje ruže ne može zagaditi. „Ti bi mogla iskreno da nam odgovoriš na nekoliko pitanja.“ Imaće za to dovoljno vremena na putu ka severu.

„Obećavam ti da ti se ništa neće desiti“, dodade Elejna. „Ako zatreba, ja ću te štititi.“

Svetlokosa žena pogleda jednu, pa drugu, a onda se, na Ninaevino iznenađenje, prući pred Elejnom. „Ti si visoka gospa u ovoj zemlji, baš kao što si i rekla Luki. Nisam to shvatila ozbiljno. Oprosti mi. Tvoja sam sluškinja.“ Potom poljubi tle pred Elejninim nogama, na šta ovoj oči samo što ne iskočiše iz glave.

Ninaeva je bila sigurna da ni sama ne izgleda ništa bolje. „Ustani“, prosiktala je, mahnito se osvrćući da vidi gleda li ih ko. Tu su bili Luka – proklet bio! – i Latel, koja ih je još uvek mrko gledala, ali sad se nije moglo natrag. „Ustani!“ Žena se nije ni makla.

„Ustani, Serandina“, reče Elejna. „U ovoj zemlji niko, pa čak ni vladar, ne očekuje od ljudi da se tako ponašaju.“ Čim je Serandina ustala, ona dodade: „U zamenu za odgovore na naša pitanja, naučiću te da se ponašaš valjano.“

Žena se duboko nakloni, oslonivši ruke na kolena. „Da, visoka gospo. Biće kako ti kažeš. Tvoja sam.“

Ninaeva uzdahnu. Ludo će se provesti na putu do Geldana.