Nebeski oganj

34 Srebrna strela

Te je večeri bio Elejnin red da kuva, što je značilo da nema jednostavnih jela, iako su jeli sedeči na hoklicama oko vatre, uz pesmu zrikavaca iz okolne šume i povremen žalobni poj neke noćne ptice koji je dopirao iz sve dublje tame. Supa je bila hladna i pihtijasta, posuta usitnjenim vlascem. Sama Svetlost zna gde je uspela da pronađe mladi vlašac i lučice. Govedinu je toliko tanko isekla da je bila takoreći providna, pa je u nju uvila smesu od šargarepe, mladog graška, praziluka i kozjeg sira, a za kraj su se čak zasladili medenjacima.

Sve je bilo veoma ukusno, iako se kuvarica vajkala kako ništa nije ispalo baš onako kako treba, pošto je valjda mislila da može ponoviti majstorije kuvara kraljevske palate u Kaemlinu. Ninaeva beše prilično uverena da to nije bilo kamčenje divljenja. Elejna je pohvale glatko odbijala, jasno stavljajući do znanja šta nije u redu. Tom i Džuilin su gunđali što ima tako malo mesa, ali ne samo da su pojeli sve do poslednjeg zalogaja, nego su se još i umusili kad nije više ostalo ni zrno graška. Ninaevina su jela iz nekog razloga uvek jeli u kolima, a njih dvojica su spremala jedino gulaš ili neko slično jelo od mesa ili pasulja, ali uvek s toliko sušene ljute paprike da joj je jezik posle brideo.

Naravno, nisu jeli sami. Luka je doneo svoju stolicu i nasadio se do Ninaeve, a potom zarad boljeg utiska raširio crveni ogrtač oko sebe i opružio one njegove duge noge tako da su mu čitavi listovi virili iz smaknutih čizama. Dolazio je gotovo svake večeri. Nije ga bilo samo kad Ninaeva kuva.

Bilo joj je čudno što joj ukazuje toliko pažnje pored takve lepotice kao što je Elejna, ali sigurno je imao neke svoje razloge za to. Uvek je sedao previše blizu – te je večeri tri puta odmicala stolicu, a on joj se bez ikakve nelagode ponovo primicao. Naizmenično ju je poredio s ovim ili onim cvećem, na štetu cveća – naravno, praveći se da ne primećuje masnicu na njenom oku, koju jedino slepac ne bi video – i naglas razmišljao koliko bi samo bila lepa u onoj crvenoj haljini, povremeno ubacujući pohvale njenoj hrabrosti. Dvaput joj je kao uzgred predložio da prošetaju po mesečini, ali toliko uvijeno, da je tek posle dubokog razmišljanja uspevala da shvati šta je hteo da kaže.

„Ta haljina bi savršeno istakla tvoju neverovatnu hrabrost“, mrmljao joj je na uvo, „ali nije ni prineti tvojoj lepoti, tolikoj da bi noćni dara ljiljani plakali od muke kad bi te videli kako hodiš kraj mesečinom okupane reke dok ti ja pevam ode u jednoj ovako divnoj noći.“

Zbunjeno je treptala dok je pokušavala da dokuči značenje tih reči, ali Luka je to protumačio kao otvoreno koketovanje, pa je morala da ga ćušne laktom ne bi li ga sprečila da je gricne za uvo. Ili je bar ona mislila da je to pokušao, mada se on na to zakašljao, pravdajući se da se zagrcnuo zalogajem kolača. Činjenica je da je on naočit muškarac – Prestani! – i da ima lepo oblikovane listove – Sad si još počela i noge da mu merkaš? – ali sigurno je smatra za benu. Sve je to činio zarad svoje proklete predstave.

Iskoristila je njegov napad kašlja da još jednom odmakne hoklicu. Nije mogla previše da se udalji, kako ne bi postalo očigledno da beži od njega, ali je zato pripremila viljušku za slučaj da mu nešto slično opet sine. Tom je zurio u svoj tanjir kao da u njemu ima ko zna čega umesto mrlje na beloj glazuri, a Džuilin je gotovo nečujno zviždukao, praveći se da zamišljeno posmatra vatru. Elejna ju je samo gledala i odmahivala glavom.

„Lepo od tebe što si nam pravio društvo“, reče Ninaeva i ustade. Luka ustade za njom, a oči mu se zacakliše od nade i odsjaja vatre. Ona spusti svoj tanjir na njegov, pa reče: „Sigurna sam da će Tom i Džuilin ceniti tvoju pomoć u pranju sudova“, a onda se, pre nego što je on stigao čestito da zine, okrete ka Elejni. „Kasno je, a verujem da ćemo sutra veoma rano poći preko reke.“

„Naravno“, promrmlja Elejna s tek nagoveštajem osmeha, pa stavi svoj tanjir na gomilu i pođe za njom u kola. Ninaeva požele da je zagrli. To je trajalo sve dok Elejna ne reče: „Zaista ne bi trebalo da ga toliko ohrabruješ.“ Svetiljke na zidu kola upališe se same od sebe.

Ninaeva se podboči. „Da ga ohrabrujem'. Manje bih ga ohrabrivala jedino kad bih ga preklala!“ To je naglasila bučnim frktanjem, da bi potom začkiljila ka svetiljkama. „Sledeči put upotrebi ona Aludrina palidrvca. Kresalice. Jednom ćeš se zaboraviti i usmeravaćeš kad ne treba i šta ćemo onda? Bežaćemo glavom bez obzira sa stotinu Belih plaštova za leđima.“

Elejna, tvrdoglava kakva je bila, nije dopustila da je to pomete. „Ja možda jesam mlađa, ali ponekad mi se čini da o muškarcima znam više nego što ćeš ti ikada znati. Za muškarca kao što je Valan Luka tvoje večerašnje stidljivo uzmicanje samo je mig da nastavi da te juri. Da si ga preslišala kao kad smo se tek sreli, možda bi i odustao. Ti ga uopšte ne odbijaš. Ma ni blizu. Samo si mu se smeškala, Ninaeva! Šta će čovek da pomisli? Pa danima se nikome nisi ni osmehnula.“

„Trudim se da obuzdam svoju narav“, promumla Ninaeva. Svi su se žalili na njenu narav, a sada joj Elejna zamera što pokušava da je obuzda. Pa nije toliko glupa da je zaludi njegovo laskanje. Tolika budala sigurno nije. Elejna joj se nasmeja u brk, a ona se naduri.

„O, Ninaeva. 'Ne možeš sprečiti sunce da izađe.’ Lini kao da je na tebe mislila kad je to rekla.“

Ninaeva se primora da se smiri. Obuzdaće ona svoju narav. Pa zar to nisam uradila malopre? Pružila je ruku. „Daj mi prsten. On zaista namerava da sutra rano krenemo put reke, a ja bih da bar malo odspavam kad se vratim.“

„Mislila sam da ću noćas ja ići.“ U Elejninom glasu začu se zabrinut prizvuk. „Ninaeva, gotovo svake noći si išla u Tel’aran’riod, osim kad su bili sastanci s Egvenom. I da znaš: ona Bair hoće da popriča s tobom. Morala sam da im objasnim zašto se ponovo nisi pojavila, a ona je na to rekla da ti, ma koliko često odlazila tamo, ne treba odmor, osim ako nešto ne radiš kako treba.“ Briga je prerasla u odlučnost i ovog se puta Elejna podboči. „Morala sam da istrpim pridiku koja je tebi bila namenjena, a to uopšte nije bilo prijatno, tim pre što je Egvena stajala tamo i klimala na svaku njenu reč. Stoga zaista mislim da bi trebalo da noćas ja...“

„Molim te, Elejna.“ Ninaeva je i dalje držala ruku ispruženu. „Imam štošta da pitam Birgitu, a posle njenih odgovora imaću još i više.“ Nije mnogo slagala. Uvek je imala pitanja za Birgitu i to nema nikakve veze s izbegavanjem Egvene ili Mudrih. A to što je uvek Elejni zapadalo da ide na te sastanke, potpuna je slučajnost.

Elejna uzdahnu, ali ipak izvadi izuvijani kameni prsten iz nedara. „Pitaj je još jednom, Ninaeva. Ne mogu Egveni na oči. Znam da je videla Birgitu. Ništa mi ne kaže, ali stalno me gleda. Još je gore kad se ponovo nađemo čim Mudre odu. Onda

može da me pita, ali ona ne kaže ništa i od toga se još gore osećam.“ Namrštila se kad je Ninaeva obesila mali ter’angreal na kožicu koju je nosila oko vrata, zajedno s Lanovim prstenom i Velikom zmijom. „A šta misliš, zašto onda Mudre ne dolaze s njom? U Elaidinoj sobi nismo otkrile takoreći ništa, ali zar ti nije čudno što makar nisu poželele da vide Kulu? Egvena takoreći izbegava da pred njima govori o tome. Kad god pokušam da natuknem nešto, ona me pogleda kao da bi me najradije udarila.“

„Čini mi se da one izbegavaju Kulu koliko god mogu.“ Što je vrlo mudro. I ona bi je izbegavala da joj nije bilo stalo do Lečenja i do zvanja Aes Sedai. Svesna je da ona to nikada neće postati, ali ipak može štošta da nauči. A i da pomogne Randu. „One su slobodne žene, Elejna. Čak i da Kula nije u rasulu u kakvom jeste, misliš li da bi one volele da im Aes Sedai bazaju po Pustari i nagovaraju ih da pređu u Tar Valon?“

„Valjda si u pravu“, reče Elejna, mada joj se po glasu videlo da ne misli tako. Ona je Kulu smatrala divnim mestom i nije razumela zašto bi ijedna žena zazirala od Aes Sedai. Govorile su da ih prsten doveka vezuje za Belu kulu i zaista su verovale u to. Samo što ova budalasta devojka u tome ne vidi ništa loše.

Kad se uz Elejninu pomoć presvukla, Ninaeva leže na svoj krevet i zevnu. Bio je to dug dan. Neverovatno je koliko je iscrpljujuće stajati dok vas neko nevidljiv gađa noževima. Nasumične misli joj ispuniše glavu čim je sklopila oči. Elejna je tvrdila da joj je ono glupiranje s Tomom bilo samo zarad provežbavanja zavođenja, mada ni ovo glumatanje brižnog tatice i kćeri ljubimice nije bilo ništa dubokoumnije. A možda bi i sama mogla da malo vežba s Valanom. E, to bi tek bila glupost! Muškarci umeju ponekad malo da zabasaju sa strane – Lanu bi bilo pametnije da na to i ne pomišlja! – ali ona nije prevrtljivica. Neće nositi onu haljinu i gotovo. Zaista je previše izrezana.

Kao u magnovenju čula je kad joj Elejna reče: „Ne zaboravi da je pitaš.“

A onda utonu u san.

Bila je noć. Stajala je ispred kola. Mesec je bio visoko na nebu a oblaci su bacali senke na usnuli logor. Čuli su se cvrčci i noćne ptice. Lavlje oči svetlucale su iz kaveza. Beloliki medvedi spavali su kraj rešetaka, nalik nekakvim tamnim gomilama. Međutim, nigde nije videla nijednog konja, niti su Klarinim psi spavali ispod njenih i Petrinih kola. Nije bilo ni s’redita. Ninaeva je znala da se u Tel’aran’riodu pojavljuju samo divlje životinje, mada joj je i dalje bilo teško da poveruje da su – ma šta Seanšanka tvrdila – ona siva čudovišta toliko pitoma da se odavno već ne smatraju zverima.

A onda je primetila da na sebi ima onu haljinu. Plamenocrvenu, nepristojno pripijenu na bokovima, s četvrtastim izrezom, toliko dubokim da su joj grudi svakog časa mogle ispasti napolje. U takvoj haljini mogla je da zamisli samo Berelajn. Doduše, možda bi je ona obukla za Lana. Ali isključivo kad su sami. Mislila je na njega dok je tonula u san, zar ne?

Bilo kako bilo, nije htela da je Birgita vidi takvu. Ta je žena ratnica i što je više vremena provodila s njom, Ninaeva je uviđala kako mnogi njeni stavovi – a i opaske – nisu ništa bolji od muških. A često su i gori. Bila je nešto između Berelajn i uličnog kavgadžije. Primedbe nisu bile česte, ali ipak su je pogađale, čim je dopustila da zahvaljujući uzgrednim mislima završi u toj haljini. Presvukla se u dobro, debelo tamno sukno iz Dveju Reka, s potpuno nepotrebnim šalom, a kosa joj ponovo beše propisno upletena. Zaustila je da dozove Birgitu.

„Zašto si se presvukla?“ upita je ova, izronivši iz tmine i naslonivši se na svoj srebrni luk. Zlatnu pletenicu beše prebacila preko ramena, a mesečina joj je obasjavala luk i strele. „Jednom sam nosila istu takvu haljinu. Uradila sam to samo da odvučem stražarima pažnju dok se Gajdal ne prošunja iza njih, ali bilo je zabavno. Izbečili su se kao žabe. Još je bolje bilo kad sam tako obučena posle igrala s njim. On mrzi da igra, ali je hteo da po svaku cenu spreči bilo koga da mi priđe, tako da nije propustio nijedan ples.“ Zadovoljno se nasmejala. „Te večeri sam mu na kocki uzela pedeset zlatnika, pošto je toliko zijao u mene da uopšte nije gledao u kockice. Čudni su muškarci. Ponašao se kao da me vidi prvi put.“

„Verovatno si u pravu“, ukočeno će Ninaeva, još čvršće se umotavši u šal, i pre nego što je stigla da bila šta zapita, Birgita reče: „Pronašla sam je.“ Sva pitanja iščileše joj iz glave.

„Gde je? Da li je i ona videla tebe? Možeš li da me odvedeš do nje a da nas ne primeti?“ Utroba poče da joj podrhtava od straha – da sada može da je vidi, Valan Luka ne bi toliko hvalio njenu hrabrost – ali bila je sigurna da će strah ustupiti mesto besu čim ugleda Mogedijen. „Ako joj pridem dovoljno blizu...“ Brigita podiže ruku da je ućutka.

„Sigurno me nije videla, inače ne bih bila ovde.“ Sad je bila smrtno ozbiljna, što je Ninaevi mnogo više odgovaralo. „Ako baš hoćeš, mogu te nakratko odvesti blizu nje, ali znaj da nije sama. U stvari... Videćeš. Moraš da ćutiš i ne smeš ništa da pokušavaš. Tu su i drugi Izgubljeni. Nju bi možda i mogla da uništiš, ali da li bi izašla na kraj s njih petoro?“

Ono treperenje joj se pope do grudi. I spusti do kolena. Petoro. Mogla bi da traži od ratnice da joj prepriča šta je videla i čula i da se onda lepo vrati u svoj krevet... Ali Birgita ju je posmatrala. Nije odmeravala njenu hrabrost, nego ju je samo gledala, spremna da joj izađe u susret šta god da kaže. „Biču tiha. Neću ni pomisliti na usmeravanje.“ Ne protiv petoro Izgubljenih istovremeno. U tom trenutku verovatno ne bi mogla da proizvede ni varnicu. Stisnula je noge ne bi li zaustavila drhturenje kolena. „Kad god ti kažeš.“

Birgita uze svoj luk i uhvati Ninaevu za mišicu...

...na šta ovoj zastade dah. Stajale su u ništavilu, u crnom beskraju u kome nije postojalo ni gore ni dole i gde bi pad na bilo koju stranu trajao zauvek. Uprkos vrtoglavici, okrenula se da pogleda šta joj Birgita pokazuje.

Ispod njih je u mraku, u gotovo jednako tamnoj odori, stajala Mogedijen, blago povijena napred, i pažljivo osluškivala. Pod njom su na bleštavobelom podu koji je lebdeo u crnilu stajale četiri velike, međusobno potpuno različite fotelje visokih naslona. Ninaeva se začudi što može sasvim jasno da čuje svaku reč, baš kao da je i sama među njima.

„...nikada bio kukavica“, govorila je lepuškasta bucmasta plavuša, „pa nećeš valjda ni sad.“ Naizgled sva u srebrnastosivoj izmaglici i svetlucavim draguljima, sedela je zavaljena u fotelji od slonovače, izrezbarenoj tako da se činilo da je sačinjena od nagih akrobata – četiri muškarca umesto nogu, nasloni za ruke u vidu dveju žena na kolenima, a dva muškarca i dve žene držali su beli svileni jastuk iza njene glave. Ostali su bili iskrivljeni u položajima za koje je Ninaeva bila sigurna da ih ljudsko telo uopšte može postići. Pocrvenela je kad je shvatila da neki od njih izvode nešto što nema nikakve veze s akrobacijama.

Srednje visoki stameni muškarac, zlatnožute brade, s modrim ožiljkom preko celog lica, besno se povi napred. Njegova je naslonjača bila od punog drveta, s rezbarijama u vidu oklopnika na konjima. Na vrhu naslona nalazila se ruka u čeličnoj rukavici koja drži munju. Manjak pozlate na fotelji nadoknađivao je njegov kaput, bogato vezenih rukava i ramena. „Niko mene neće da naziva kukavicom“, reče osorno, „ali ako ovako nastavimo, on će doći da me dokusuri.“

„To i hoćemo“, odgovori mu zvonki ženski glas. Ninaeva nije mogla videti kome on pripada, pošto je dotična neznanka bila skrivena naslonom od snežnobelog kamena i srebra.

Drugi muškarac bio je krupan i privlačan na neki opak način, a kosa mu na slepoočnicama beše potpuno seda. Sedeo je udobno zavaljen i igrao se bogato ukrašenim putirom. Ovo je bio tek bled opis tog predmeta, optočenog s toliko dragulja da se kovina između njih tek tu i tamo prosijavala. Ninaeva nijednog trenutka nije ni posumnjala da je to što se nazire između svih tih rubina, smaragda i mesečevog kamenja čisto zlato. Sve je to, udruženo s njegovom masivnošću, ostavljalo utisak prilične težine. „Okomiće se samo na tebe“, reče orijaš dubokim glasom. „Ako zatreba, samo reci i neko iz njegovog okruženja če umreti. Onda će on doći po tebe, i dok ga ti budeš zamajavao, nas troje ćemo se povezati i zajednički ćemo ga srediti. Da li se desilo nešto zbog čega bismo menjali ovaj plan?“

„Ništa se nije promenilo“, procedi onaj s ožiljkom, „a pogotovu ne moja vera u vas. I ja hoću da budem povezan s vama, ili odustajem.“

Zlatokosa zabaci glavu i grohotom se nasmeja. „Jadniče“, reče podrugljivo i odmahnu rukom okićenom prstenjem. „Zar zaista misliš da on ne bi primetio da si povezan? Ne zaboravi da on sad ima učitelja, koji jeste očajan, ali ne i potpuna budala. Posle ćeš još da tražiš da primimo dovoljno one dece Crnog ađaha kako bi imao krug veći od trinaestoro, pa da ti i Rafhin preuzmete vlast.“

„Ako nam već Rafhin dovoljno veruje pa pristaje da še veže iako će neko od nas upravljati“, reče onaj zvonki glas, „ne vidim zašto nam i ti ne bi ukazao malo poverenja.“ Krupajlija se zagleda u svoj putir, a žena u izmaglici slabašno se osmehnu. „Ako ne veruješ da te nećemo ostaviti na cedilu“, nastavi nevidljiva žena, „onda bar veruj da ćemo toliko jedni druge držati na oku da ništa neće krenuti naopako. Pristao si na ovo, Samaele. Zašto si sad počeo da sitničariš?“

Ninaeva se trže kad je Birgita dotače po ruci...

...i one se ponovo obretoše među kolima. Mesec je prosijavao kroz oblake. Sve joj izgledalo gotovo obično u poređenju s onim što je videla.

„Zašto...“, zausti Ninaeva, pa zastade da proguta knedlu. „Zašto si nas povukla odande?“ Srce joj se popelo u grlo. „Da nas nije Mogedijen primetila?“ Toliko se bila usredsredila na ostale Izgubljene – na njihovu smešu običnog i neobičnog – da je na Mogedijen potpuno bila zaboravila. Iz grudi joj se ote uzdah olakšanja kad Birgita odmahnu glavom.

„Ni na trenutak nisam skidala oka s nje, ali nije se ni makla. Svejedno, ne volim da budem toliko otkrivena. Da je samo podigla pogled, ili neko od onih ostalih...“

Ninaeva je i dalje drhtala, pa se čvršće umota u šal. „Rafhin i Samael.“ Poželela je da malo manje krklja. „Jesi li prepoznala ostale?“ Naravno da jeste. Glupo je sročila pitanje, ali previše se bila potresla.

„Ona što se nije videla od stolice bila je Lanfear. Ona druga je Grendal. Ne smatraj je budalom zato što se baškari u onoj stolici od čega bi čak i sendženski grubijan pocrveneo. Opaka je, a svoje ljubimce koristi za obrede od kakvih bi se i najokorelija vojničina koju znaš zaklela na doživotni celibat.“

„Opaka je“, začu se Mogedijenin glas, „ali ne koliko treba.“

Birgita se okrete i podiže luk, a srebrna strela za tren oka se nađe u žlebu, ali onda iznenada odlete kroz mesečinom obasjanu noč i toliko silovito udari o zid Ninaevinih kola da se odbila i sručila na tlo dobrih pet koraka dalje.

Ninaeva očajnički poseže za saidarom. Bes joj se prošara strahom, ali ga ipak ostade dovoljno da... Međutim, nekakav nevidljiv zid isprečio se između nje i toplog sjaja Istinskog izvora. Poželela je da urlikne. Nešto je otpozadi uhvati za noge i cimnu ih uvis, da bi joj potom i ruke poletele unatrag, tako da su joj se nad glavom šake spojile s gležnjevima. Odeća joj se pretvori u prah koji skliznu s tela a kika joj sunu nazad i završi na zadnjici. Mahnito je pokušala da izađe iz tog sna, ali ne desi se ništa. Visila je tako izvijena kao u klopci. Svaki mišić beše joj istegnut do granice pucanja. Drhtaji počeše da joj potresaju telo a prsti klonulo da se trzaju, dotičući stopala. Činilo joj se da bi joj kičma pukla i od najmanjeg pokreta.

Da sve bude čudnije, strah joj beše iščileo, mada prekasno. Bila je sigurna da bi uspela u svom naumu da se nije glupo prepala u trenutku kad je trebalo da dela. A toliko je žudela za prilikom da sklopi šake oko Mogedijeninog vrata. Badava ti je to sada! Disanje joj se pretvorilo u isprekidano dahtanje.

Mogedijen stade tako da Ninaeva može da je vidi kroz drhtavi trougao od sopstvenih ruku. Sjaj saidara koji ju je okruživao bio je gotovo podrugljiv. „To ti je detalj s Grendaline stolice“, reče Izgubljena. Haljina joj beše maglena kao i Grendalina, a boja joj se gotovo neprestano menjala – od crne, preko gotovo prozirne do sveltucavosrebrne. Istu takvu je nosila i u Tančiku. „Sama se toga nikad ne bih setila, ali Grendal je ponekad tako... poučna.“ Ninaeva je prostreli pogledom, ali Mogedijen to kao da nije primećivala. „Prosto ne mogu da poverujem da si ti došla da tražiš mene. Zar si zaista verovala da to što si jednom imala sreće da me zatekneš nespremnu znači da si mi ravna?“ Podrugljivo se nasmeja. „Kad bi samo znala koliko sam se namučila da te pronađem. A ti mi došla sama.“ Osvrnula se i pogledala kola, a onda lavove i medvede, pa se ponovo obrati Ninaevi. „Menažerija? Tako ću te lakše naći. Ako mi zatrebaš, naravno.“

„Udri, Svetlost te spalila“, zareža Ninaeva, najglasnije što je mogla. Onako izvijena, morala je da cedi reč po reč. Nije se ni usuđivala da pogleda ka Birgiti – mada verovatno ne bi ni mogla da toliko okrene glavu – ali ju je, dok su joj u mešavini straha i besa oči sevale na sve strane, ipak nakratko videla. Grč joj preseče stomak, iako je visila obešena kao uštavljena ovčija koža. Birgita je ležala na tlu okružena srebrnim strelama što su joj se rasule iz tobolca o pasu, a luk joj beše na pedalj od nepomične šake. „Kažeš da sam imala sreće? Da mi se nisi onako mučki prikrala, živu bih te odrala. Zavrnula bih ti šiju kao piletu.“ Ako je Birgita mrtva, ostala joj je još jedna šansa, i to slaba. Da toliko razjari Mogedijen da je ova u nastupu besa brzo ubije. Kad bi samo nekako mogla da upozori Elejnu. Možda će njena smrt to učiniti umesto nje. „Sećaš li se da si rekla da ćeš me upotrebi!i kao ciglu? A posle, kad sam te savladala, isto to sam rekla ja tebi, dok si cmizdrila i molila me da ti poštedim život. I šta si mi sve nudila. Kukavna kukavice! Brabonjku jedan! Ti si jedno obično...“ Nešto debelo ugmiza joj ti usta, raskreči joj vilice i pritisnu jezik.

„Baš si providna“, promrmlja Mogedijen. „Veruj mi, dovoljno sam već besna. Mislim da te ipak neću upotrebiti kao ciglu.“ Od njenog osmeha Ninaevu podiđoše žmarci. „Pretvoriću te u konja. To je ovde moguće. Ili možda u miša, ili pak u žabu...“ Zastala je i oslušnula. „Ili u cvrčka. Kad god budeš dolazila u Tel’aran’riod, bićeš konj, sve dok ja to ne promenim, ili neko dovoljno moćan.“ Ponovo je zastala da bi gotovo saosećajno pogledala Ninaevu. „Ne. Ipak ti neću davati lažnu nadu. Ovde nas ima svega devetoro koji znamo to tkanje, a sigurna sam da ti nije stalo da nekome od njih padneš šaka. Dolazićeš ovamo kao konj kad god te ja pozovem. Imaćeš sedlo i oglav. Pa čak i upletenu grivu.“ Ninaevina se kika tržnu kao da će joj izleteti iz glave. „Naravno, sve vreme ćeš znati ko si. Mislim da ću, za razliku od tebe, uživati u jahanju.“ Mogedijen duboko udahnu a haljina joj potpuno pocrne i pretvori se u nešto što je svetlucalo na mesečini. Ninaeva nije bila sigurna, ali to ju je podsećalo na svežu krv. „Omogućićeš mi da se približim Semirhag, pošto ću tako moći da obratim punu pažnju na ono što je bitno. Da li je i ona mala žutokosa u menažeriji?“

Ono nestade iz Ninaevinih usta. „Sama sam, ti, glup...“ Bol. Kao hiljadu istovremenih ugriza od glave do pete. Promuklo je jauknula. Pa još jednom. Pokušala je da stisne zube, ali sopstveni joj vrisak zapara uši. Izdajničke suze grunuše joj niz obraze dok je bespomoćno čekala novi nalet bola.

„Da li je i ona s tobom?“, strpljivo će Mogedijen. „Ne gubi vreme pokušavajući da me toliko naljutiš da te ubijem, pošto neću. Služićeš mi mnogo godina. Možda mi tvoja bedna moč nečemu i posluži ako te naučim ponešto. Možda. A možda će ti ovo izgledati kao nežno milovanje. A sada mi odgovori na pitanje.“

Ninaeva uspe da nekako dođe do daha. „Nije“, procedi. „Pobegla je s nekim muškarcem malo pošto smo napustili Tančiko. Deda bi mogao da joj bude, ali bio je bogat. Čule smo šta se desilo u Kuli...“ – bila je sigurna da Mogedijen to zna – „...i bilo ju je strah da se vrati tamo.“

Izgubljena se nasmeja. „Pričam ti priču. Počinjem da razumem zašto Semirhag toliko uživa u slamanju duha. O, ala ćeš me ti lepo zabavljati, Ninaeva al’Mera. Ali prvo ćeš mi dovesti onu malu Elejnu. Obmotaćeš je i svezaćeš niti, a onda ćeš je prepustiti meni. A znaš li zašto? Zato što su neke stvari mnogo jače u Tel’aran’riodu nego na javi. Zato ćeš i biti bleštavobela kobila kad god te dovedem ovamo. A neće samo bol trajati i posle buđenja. Trajaće i osećaj prinude. Hoću da razmisliš trenutak-dva pre nego što poveruješ kako si se sama tog setila. Ta mala ti je verovatno prijateljica, ali dovešćeš mi je kao da je psetance...“ Mogedijen vrisnu kad joj vrh srebrne strele iznenada izbi iz desne dojke.

Ninaeva se kao vreća sruči na tlo. Pad joj je istisnuo i poslednju mrvu vazduha iz pluća, kao da ju je neko maljem odalamio po stomaku. Pokušavajući da dođe do daha, batrgala se i borila s bolom ne bi li došla do saidara.

Birgita se uskobelja na noge i iz tobolca izvadi još jednu strelu. „Beži, Ninaeva!“, više je promumlala nego viknula. „Beži!“ Glava joj je podrhtavala, baš kao i ruka kojom je podigla strelu.

Sjaj oko Mogedijen toliko se pojača da je uskoro bila okupana bleštavom svetlošću.

Noć se kao morski talas sklopi oko Birgite i obavi je tamom. Kad je sve bilo gotovo, luk pade na hrpicu njene odeće na tlu. Potom ispari i odeća. Na kraju jedino njeni luk i strele ostadoše da svetlucaju na mesečini.

Mogedijen pade na kolena, teško dišući, i obema se rukama uhvati za vrh strele što joj štrčaše iz grudi. Sjaj oko nje minu i zgasnu. Onda nestade i ona, a na tom mestu ostala je samo srebrna strela zamrljana krvlju.

Ninaevi se činilo da je protekla čitava večnost dok nije uspela da se osovi na šake i kolena. Jecala je dok je puzala do Birgitinog luka. Ovog puta joj nije bol izmamio suze. Klekla je, potpuno nesvesna svoje golotinje, i prigrlila luk. „Žao mi je“, grcala je. „Birgita! Oprosti mi, Birgita!“

Jedini odgovor beše joj žalobni poj noćne ptice.

Lijandrin skoči kad se vrata Mogedijenine sobe s treskom otvoriše i Izabrana istetura odande u spavaćici oblivenoj krvlju. Česmal i Temaila odmah pritrčaše i uhvatiše je podruku kako ne bi pala, ali Lijandrin ostade kraj svoje stolice. Samo su njih tri bile tu. Lijandrin čak nije znala ni jesu li ostale uopšte u Amadoru ili ne. Mogedijen je saopštavala samo ono što je želela da potčinjeni znaju, a kažnjavala je svako pitanje koje joj se ne dopadne.

„Šta se dogodilo?“, izusti Temaila.

Mogedijenin pogled samo što je nije spržio. „Česmal, ti pomalo imaš moć Lečenja“, promumla Izabrana. Krv je već počela da joj udara na usta. „Leči me. Hajde, budalo!“

Tamnokosa joj Geldanka brže-bolje položi šake na glavu. Lijandrin se u sebi podrugljivo osmehnu kad svetlost okupa Česmal, čije je naočito lice sad bilo ophrvano brigom, a Temailine prefinjene, lisičje crte pretvoriše se u masku straha. Baš su verne. Kao psi. Mogedijen zabaci glavu i izvi se unatrag. Razrogačila je oči i počela da se trese, sikćući kao da su je uronili u led.

Sve se brzo svršilo. Sjaja oko Česmal nestade, a Mogedijen ostade da stoji na plavo-zelenom tepihu. Možda ne bi uspelo da Temaila nije bila tu. Sposobnost Lečenja samo delimično potiče od Moći. Drugi deo crpi se iz osobe na koju se ona primenjuje. Kakva god rana izazvala onoliko krvarenje, Mogedijen je sad bila slaba kao da je nedeljama nepokretno ležala u krevetu. Strgla je zlatnožućkasti šal s Temailinog struka i brisala njime usta dok su je one dve okretale ka vratima njene sobe. Sad više nije bila samo slaba,'nego i okrenuta leđima.

Lijandrin napade silovitije nego ikada, prizvavši sećanja na sve što joj je ta žena učinila.

Međutim, saidar istog trena poput krvi ispuni Mogedijen. Lijandrin ostade odsečena od Izvora i njena moć zgasnu. Tokovi Vazduha omotaše se oko nje i zavitlaše je o zid s tolikom žestinom da su joj zubi škljocnuli. Ostala je da visi kao razapeta.

Česmal i Temaila se preneraženo zgledaše, kao da im nije jasno šta to bi. Podupirale su Mogedijen dok nije stala ispred Lijandrin, i dalje smireno brišući usta šalom. Izabrana tad poče da usmerava i krv s njene spavaćice najpre pocrne, a onda se spraši i pade na tepih.

„N-niste razumeli, gospodarice“, unezvereno će Lijandrin. „Samo sam htela da vam pomognem da lakše zaspite.“ Prvi put u životu joj nije ni palo na pamet da vodi računa o svom narodskom naglasku. „Samo sam...“ Zagrcnula se kad je struja Vazduha ščepa za jezik i izvuče joj ga između zuba. Kestenjaste oči joj se iskolačiše. Još samo jedan trzaj i...

„Da li da ga iščupam?“ Mogedijen ju je gledala pravo u lice, ali izrekla je to kao da se obraća samoj sebi. „Ipak neću. Na tvoju žalost, ona al’Mera me je naterala da razmišljam kao Semirhag. A inače bih te samo ubila.“ Tad poče da priteže i uvezuje tkanje, praveći još složenije preplete, sve dok Lijandrin na kraju nije bila potpuno sapeta. „Eto, tako“, zadovoljno reč Mogedijen kad je završila. „Dugo ćeš tragati dok ne nađeš nekog ko to ume da razveže. Ako uopšte budeš imala prilike da tragaš.“

Lijandrin pogleda Česmal, pa Temailu, tražeći kakav znak saosećanja, žaljenja, bilo čega. Česmaline oči bile su hladne i ozbiljne. Temailine sinuše i ona dotače usnu vrhom jezika i osmehnu se, ali nimalo prijateljski.

„Mislila si da si naučila nešto o prinudi“, nastavila je Mogedijen, „ali naučiću te ja još ponešto.“ Lijandrin zadrhta kad joj Mogedijenine oči ispuniše vidno polje a glava poče da joj odzvanja od njenog glasa. „Živi.“ A onda sve prođe. Lijandrinino čelo se orosi znojem, dok joj se Izabrana mirno smeškala. „Prinuda ima mnogo ograničenja, ali zapoved nekome da čini ono što u dubini svog srca zapravo želi traje doživotno, i ti češ živeti, ma koliko ti se činilo da želiš to da okončaš. A i te kako će ti se činiti da to želiš. Mnoge ćeš noći proplakati čeznući za smrću.“

Tokovi s Lijandrininog jezika nestadoše i ona istog časa stade da blebeće, jedva stigavši da proguta knedlu. „Molim vas, velika gospodarice. Kunem se da nisam htela...“ U glavi joj zazveča od Mogedijeninog šamara a pred očima joj zaigraše crne tačke.

„Ponekad imam... potrebu... da nešto uradim i rukama“, reče Mogedijen. „Hoćeš li još da moljakaš?“

„Molim vas, velika gospodarice...“ Od drugog joj se šamara razlete kosa.

„Još?“

„Molim...“ Treći joj iščaši vilicu. Obraz joj je goreo.

„Ako ne umeš bolje, neću ni da te slušam. Ali zato ćeš ti da slušaš mene. Mislim da bi ono što sam ti namenila oduševilo i samu Semirhag.“ Mogedijenin osmeh bio je zloslutan gotovo koliko i Temailin. „Živećeš, neumirena ali svesna da ćeš moći da usmeravaš tek kad pronađeš nekoga ko će ti razvezati štit. A to je tek početak. Evon će se razdragati kad dobije novu sudoperu, a sigurna sam da gospođa Aren jedva čeka da s tobom natenane porazgovara o onom što si učinila njenom mužiću. Štaviše, njih dvoje će toliko uživati u tvom društvu da verovatno godinama nećeš promoliti nos iz ove kuće. Imaćeš dosta vremena da žališ što me nisi verno služila.“

Lijandrin je odmahivala glavom, nemo izgovarajući „ne“ i „molim“, ali toliko je gorko plakala da nije mogla ni reč da prozbori.

Mogedijen se tad okrete ka Temaili. „Pripremi je za njih. Reci im da ne smeju da je ubiju ili osakate. Hoću da joj uvek ostane nada da može da pobegne. I najslabiji tračak nade biće dovoljan da je natera da živi i pati.“ Uhvatila je Česmal za ruku i okrenula se, na šta nestadoše tokovi koji su držali Lijandrin prikovanu za zid.

Noge joj otkazaše kao da su slamke i ona se sruči na pod. Ali štit je ostao. Uzaludno je udarala o njega dok je pokušavala da dopuzi do ruba Mogedijenine spavaćice i ridala: „Molim vas, gospodarice.“

„One su u nekoj menažeriji“, reče Mogedijen Česmal. „Toliko ste tragale, a na kraju sam sama morala da ih pronađem. Pronalaženje te menažerije ne bi trebalo da bude previše teško.“

„Verno ću vam služiti“, vapila je Lijandrin. Udovi joj behu odrveneli od straha i više nije mogla da ih stigne. Nisu se čak ni osvrnule da vide kako se koprca po podu. „Vežite me, gospodarice. Bilo šta. Biću vaš verni pas.“

„Mnogo menažerija putuje ka severu“, reče Česmal, trudeći se da prikrije prizvuk poraženosti u glasu. „Svi idu u Geldan, gospodarice.“

„Onda moram u Geldan“, reče Mogedijen. „Nabavićeš brze konje i poći ćeš...“ Uto se vrata spavaće sobe zatvoriše i sve utihnu.

„Biću verno pseto“, jecala je Lijandrin na podu. Podigla je glavu i videla Temailu kako je gleda, smeška se i trlja ruke. „Možemo je nadjačati, Temaila. Nas tri zajedno mogle bismo da...“

„Nas tri?“ nasmeja se Temaila. „Ti sad ne možeš da nadjačaš ni debelog Evona.“ Oči joj se pretvoriše u proreze dok je proučavala štit kojim je Lijandrin bila sapeta. „Bolje bi ti bilo da te je umirila.“

„Saslušaj me. Molim te.“ Lijandrin proguta knedlu ne bi li pročistila grlo, ali kad je počela mahnito da brblja glas joj ostade promukao. „Razgovarale smo o razmiricama među Izabranima. Ako se Mogedijen toliko skriva, onda se sigurno krije upravo od njih. Zamisli samo kakve ćemo položaje dobiti ako je uhvatimo i predamo im je. Bićemo moćnije od kraljeva i kraljica. Postaćemo Izabrane!“

Žena detinjeg lika zastade na trenutak. Divan, blažen trenutak. Ali onda odmahnu glavom. „Nikada nisi imala mere. ’Opeče se svako ko posegne za suncem.’ Ne, ne bih volela da se i ja opečem kao ti. Radije ću da činim kako mi narede i da te malo omekšam za Evona.“ Iznenada se osmehnula i iskezila zube, tako da je više nego ikada ličila na lisicu. „Ala će se iznenaditi kad dopuziš do njega i poljubiš mu noge.“

Lijandrin poče da vrišti još pre nego što je Temaila i prionula na posao.