Nebeski oganj

46 Nove bitke, novo oružje

Rand ostade da namršteno gleda za Asmodeanom, pitajući se koliko sme da veruje tom čoveku, ali trže se kad Avijenda odjednom odbaci čašu i rasu vino po prostirci. Aijeli nikada ne bacaju ništa što se može piti, ne samo vodu.

Prvo se zagledala u mokru mrlju kao da je i sama iznenađena, da bi odmah potom, ne ustajući, zabola pesnice u kukove i besno ga pogledala. „Dakle, Kar’a’karn bi da ide u grad, a ne može čestito ni da sedi. Rekla sam da ti moraš biti iznad ostalih, ali ipak si i dalje smrtnik.“

„Gde mi je odeća, Avijenda?“

„Ti si čovek od krvi i mesa!“

„Moja odeća?“

„Seti se svog toha, Rande al’Tore. Ako ja mogu da mislim na đi’e’toh, možeš i ti.“ To mu je zvučalo čudno, pošto bi pre sunce izašlo u ponoć no što bi Avijenda makar na trenutak prestala da misli na đi’e’toh.

„Ako nastaviš tako“, osmehnu joj se on, „pomisliću da ti je stalo do mene.“

Hteo je samo da se našali, pošto postoje samo dva načina da se s Avijendom izađe na kraj – šalom ili ravnodušnošću, dok je svaka rasprava kobna greška – i to prilično nevino, s obzirom da su proveli noč zajedno, ali njene se oči razrogačiše od besa. Cimnula je narukvicu od slonovače kao da hoče da je skine i gađa ga njome. „Kar’a’karn je toliko iznad ostalih da mu odeča nije potrebna“, reče prezrivo. „Ako hoče da ide, neka ide go! Hočeš da pozovem Sorileu i Bair? Ili možda Enailu, Somaru i Lamel?“

Sledio se. Od svih Devica koje su se prema njemu ophodile kao da je desetogodišnji dečkić, odabrala je tri najgore. Lamel je jednom otišla toliko daleko da mu je donela supu. Ta žena ni jaje nije umela da skuva, ali nije bila živa dok mu nije spremila supicu. „Zovi koga god hoćeš“, reče joj osorno, „ali ja sam Kar’a’karn i hoću da idem u grad.“ Uz malo sreće, pronaći će svoju odeću pre no što se ona vrati. Somara je bila otprilike njegove visine, a sada verovatno i jača od njega. Sad mu od Jedne moći nije bilo vajde, pošto ne bi mogao da prigrli saidin čak ni da se Samael pojavi pred njim, a kamoli da ga upotrebi.

Mirno mu je uzvratila pogled, a onda je podigla čašu s izgraviranim leopardima i ponovo ju je napunila vinom iz ulubljenog srebrnog ibrika. „Možeš da ideš samo ako uspeš da nađeš odeću i sam se obučeš“, reče mirno. „Ali pazi: ja idem s tobom i budem li smatrala da nisi dovoljno jak, vratićeš se ovamo pa makar te i Somara nosila u naručju.“

Gledao ju je kako se češka po laktu, raspoređuje suknje i otpija gutljaj vina. Odgrizla bi mu glavu kad bi joj ponovo pomenuo brak, ali s vremena na vreme ponašala se baš kao da su venčani. A u tim trenucima nije bila ništa bolja od Enaile ili Lamel u punom zamahu nadahnuća.

Mrmljajući sebi u bradu, čvršće se obmotao prekrivačem i otišao do svojih čizama. U njima je našao smotane čiste vunene čarape i to je bilo sve. Mogao bi da pozove gai’šaine, ali onda bi čitav logor znao šta se dešava. U sve bi se umešale i Device, tako da bi se na kraju postavilo pitanje da li je on Kar’a’karn, kojeg moraju da slušaju, ili samo običan muškarac po imenu Rand al’Tor. Tad mu za oko zape smotana prostirka u uglu šatora. Prostirke su uvek razmotane. U njoj je pronašao svoj mač i kaiš s kopčom u vidu Zmaja.

Avijenda je sklopljenih očiju pevušila nešto, tako da je izgledala kao da drema.

„To... ti neće biti potrebno.“ S tolikim je gađenjem to izgovorila da se nikad ne bi reklo da mu je ona donela taj mač.

„Kako to misliš?“ U šatoru je bilo još samo nekoliko kovčežića s intarzijama od sedefa, mesinganim ukrasima ili zlatnim listićima. Aijeli svoje stvari radije drže u zavežljajima. Ni u jednom nije bilo njegovih stvari. U jednom, čitavom obloženom zlatnim ukrasima u vidu čudnih ptica i životinja, našao je kožnu vrećicu iz koje se širio miris začina.

„Kuladin je mrtav, Rande al’Tore.“

On se na to trže i okrete se prema njoj. „Šta to pričaš?“ Zar joj je Lan rekao? Niko drugi ne zna. Ali zašto?

„Niko mi nije rekao, ako si to hteo da me pitaš. Dovoljno te dobro poznajem, Rande al’Tore.“

„Šta ti pada na pamet?“, procedi on. „Nema tu šta da se priča.“ Besno je tutnuo mač ispod miške i nastavio da traži. Avijenda je mirno pijuckala vino. Mogao se zakleti da to radi samo da bi čašom prikrila osmeh.

Divota. Tirskim lordovima klecaju kolena i kad ih Rand al’Tor samo pogleda, a Kairhijenjani mu nude presto. Najveća aijelska vojna sila koju je svet ikada video prešla je Zmajev zid po naređenju Kar’a’karna, poglavara nad poglavarima. Čitavi narodi drhte na sam pomen Ponovorođenog Zmaja. Narodi! A ako ne pronađe svoju odeću, on će morati da sedi tu i čeka dozvolu za izlaz, i to od gomile ženturača koje misle da sve bolje znaju od njega.

Potrazi je došao kraj kad je video da ispod Avijendine zadnjice viri zlatom vezeni crveni rukav njegovog kaputa. Sve vreme je sedela na njegovim stvarima. Ogorčeno je zaječala kad joj je zapovedio da ustane, ali ipak je to učinila. Konačno.

Kao i obično, gledala ga je dok se brije i oblači i bez ijedne reči mu je usmeravanjem zagrejala vodu – nije čak ni morao da je zamoli za to – ali tek pošto se treći put posekao i promrmljao nešto o hladnoj vodi. Istini za volju, više mu je smetalo što bi mogla da primeti koliko je zapravo slab. Živ se čovek na svašta navikne, pomislio je ogorčeno.

Pogrešno je protumačila njegovo odmahivanje glavom. „Elejni ne bi smetalo što te gledam, Rande al’Tore.“

Prestao je da šnira uzice na košulji i zagledao se u Aijelku. „Stvarno to misliš?“

„Naravno. Ti jesi njen, ali ona nikome ne može zabraniti da te gleda.“

Nasmešio se pa uvezao uzice. Bilo mu je drago što je njena tajanstvenost poticala jedino od neznanja. Nije prestao da se smejulji ni kad se obukao, pripasao mač i uzeo onaj patrljak seanšanskog koplja. Ovo poslednje mu je čak još više raširilo osmeh. Zadržao ga je kako nikad ne bi smetnuo s uma da Seanšani tamo negde još uvek postoje, ali ono ga je ujedno podsećalo na sve ono čime sad mora da žonglira. Kairhijenjani i Tairenci, Samael i Izgubljeni, Šaidoi i narodi koji još nisu čuli za njega a moraće, i to pre Tarmon Gai’dona. U poređenju sa svim tim, ovo s Avijendom bilo je dečja igra.

Device poustajaše kad je, ne bi li prikrio slabost, žustro izašao iz šatora. Nije bio siguran koliko mu je to pošlo za rukom. Avijenda je išla tik iza njega, ali ne kao da se pribojava da bi mogao da padne, nego kao da to očekuje od njega. Još mu je gore bilo kad ju je Sulin, još uvek s kapom od zavoja na glavi, upitno pogledala – ne njega nego nju! – i sačekala da joj ova klimne, pa tek onda zapovedila Devicama da se pripreme za pokret.

Asmodean je dojahao na svojoj mazgi i doveo Džedeena. Nekako je našao vremena i da se usput presvuče i sad je sav bio u tamnozelenoj svili. S mnogo čipke, naravno. Pozlaćenu harfu beše zametnuo na leđa, ali konačno se manuo onog zabavljačkog plašta, a nije imao ni grimizni barjak sa znakom Aes Sedai. Njega je prepustio nekom Pevinu, izbeglici iz Kairhijena, bezizražajnom čoveku u otrcanom seljačkom kaputu od tamnosivog sukna, čija je mazga odavno već bila zrela za povlačenje iz službe. Svež, crveni ožiljak protezao mu se čitavom dužinom uskog lica, od brade do korena retke kose.

Žena i sestra behu mu umrle od gladi, a brat i sin su mu poginuli u građanskom ratu. Pojma nije imao koja ih je Kuća ubila, niti na čijoj je strani bila. Drugog sina su mu ubili andorski vojnici tokom pokušaja prebega, a drugog brata razbojnici. Na povratku mu je šaidsko koplje odnelo i poslednjeg sina i jedinu kćer, a on je preživeo samo zato što su mislili da je mrtav. Pevin je malo govorio, a stavovi su mu, koliko se Randu činilo, bili prilično pojednostavljeni. Zmaj je Ponovo Rođen. Bliži se Poslednja bitka. Bude li se držao Randa al’Tora, doživeće da pre kraja sveta vidi da mu je porodica osvećena. Smak sveta je neminovan, ali to nije važno, kao ni bilo šta drugo; osim njegove osvete. Bez reči se naklonio Randu kad je na mazgi dojahao do šatora. Lice mu je bilo potpuno bezizražajno, ali barjak je držao čvrsto i odlučno.

Rand uzjaha Džedeena, pa povuče Avijendu u sedlo ne davši joj da upotrebi uzengiju, samo da bi joj pokazao da to može. Poterao je šarca u kas pre no što je uspela da se udobno smesti, na šta ga je čvrsto uhvatila rukama oko pasa i poluglasno zagunđala. Stekao je prilično jasan uvid u njeno trenutno mišljenje o Randu al’Toru, kao i o Kar’a’karnu. Međutim, ipak ga nije puštala, što mu je vrlo prijalo – ne samo zbog njene blizine, nego i zbog oslonca. Kako joj je zadnjica takoreći visila sa sedla, uopšte nije bio siguran hoće li Avijenda na kraju uzjahati ili odustati, ali nadao se da ona to nije primetila. A nadao se i da to nije jedini razlog što ga je toliko čvrsto zagrlila.

Grimizni barjak s crno-belim krugom vijorio se za Pevinom dok su se polako spuštali niz padinu. Aijeli su, kao i obično, obraćali malo pažnje na zbivanja oko sebe, iako su po barjaku i pratnji od nekoliko stotina Far Dareis Mai – koje nimalo nisu zaostajale za Džedeenom i mazgama – dobro znali ko to prolazi. Samo bi se osvrnuli kad čuju topot kopita, da bi se odmah potom vratili svakodnevnim poslovima u logoru koji se pružao preko okolnih padina.

Kad ču da ima gotovo dvadeset hiljada zarobljenih Kuladinovih sledbenika, Rand se zbuni – dok nije napustio Dve Reke nije takoreći mogao da veruje ni da se toliko sveta može okupiti najednom mestu – ali to nije bilo ništa spram iznenađenja koje je doživeo kad ih je i video. Muškarci i žene, sedeli su, nalik glavicama kupusa, nagi na suncu, podeljeni u grupice od po četrdesetoro do pedesetoro, a svaku je takvu grupu nadgledao po jedan gaisain. Niko se nije mnogo obazirao na njih, osim što bi s vremena na vreme došao neko u kadinsoru i naložio nekom muškarcu ili ženi da ode i nešto obavi, na šta su ovi mirno ustajali i odlazili bez pratnje. Rand ih je video nekoliko i kako se vraćaju i ponovo zauzimaju svoja mesta. Sedeli su mirno, gotovo kao da se dosađuju ili da pojma nemaju kud bi išli i šta bi radili.

Možda će jednako krotko obući bele gaisainske odore, ali nije mogao da se ne priseti kako su isti ti ljudi jednom već pogazili sopstvene zakone i običaje. Možda je Kuladin prvi otpočeo nasilje, ili ga naredio, ali ovi su ga sledili i izvršavali njegova naređenja.

Dok ih je namršteno posmatrao – bilo ih je dvadeset hiljada a novi su stalno pristizali; ne, on neće verovati gaisainima iz njihovih redova – uočio je nešto neobično među drugim Aijelima. Kopljanici i Device nikada na glavi ne nose ništa osim šoufe i nikakvu boju koja se ne može stopiti sa tlom ili senkama, ali neki su sada nosili uske skerletne trake oko čela. Otprilike je svaki peti muškarac imao taj komadić tkanine s izvezenim ili naslikanim znakom u vidu ovala s dvema spojenim suzama, crnom i belom. Najčudnije je bilo to što su ih nosili i gaisaini. Većina ih je imala navučene kapuljače, ali ama baš svaki gologlavi imao je traku preko čela. Algaid sisvai u kadinsorovima videli su to ali – bilo da i sami imaju tu traku ili ne – nisu ništa preduzimali, iako je gaisainima bilo strogo zabranjeno da na sebi imaju bilo šta što nose ratnici.

„Ne znam“, kratko odgovori Avijenda kad ju je pitao šta to znači. Trudio se da sedi uspravno u sedlu, a ona ga je zaista držala mnogo jače no što je bilo neophodno. Odmah potom je nastavila da govori, ali toliko tiho da je morao da se napregne ne bi li je čuo. „Bair je zapretila da će me izudarati ako to ponovo pomenem, a Sorilea da ću dobiti motkom preko leđa, ali mislim da su to oni koji veruju da smo mi sisvai’aman.“

Rand zausti da pita šta je to – znao je tek pokoju reč Starog jezika – kad mu značenje samo ispliva na površinu uma. Sisvai’aman. Ili u doslovnom prevodu, Zmajevo koplje.

„Ponekad je“, zakikota se Asmodean, „teško razlikovati ko je prav a ko kriv. Ovi žele da osvoje svet, ali ti si osvojio njih.“

Rand se osvrnuo i ćutke ga je gledao sve dok se ovaj nije uozbiljio i zbunjeno slegnuo ramenima, a onda se povukao iza Pevina. Nezgodno je bilo to što je takav naziv nagoveštavao – i ne samo nagoveštavao – neki oblik vlasništva. Toga je bilo i u sečanjima Lijusa Terina. Smatrao je da je nemoguće posedovati ljude, a ako i jeste, on to ne želi. Ja samo hoću da ih iskoristim, pomislio je jetko.

„Vidim da ti u to ne veruješ“, reče preko ramena. Nijedna Devica nije nosila tu traku.

Avijenda ne odgovori odmah. „Ne znam u šta da verujem“, progovori najzad, tiho kao i malopre, ali ljutito i nesigurno. „Svašta se priča, a Mudre samo ćute, kao da ni same ne znaju šta je tačno. Neki kažu da time što te sledimo okajavamo greh naših predaka koji su... izneverili Aes Sedai.“

Zbunila ga je ta zadrška u njenom glasu. Mislio je da za razliku od ostalih Aijela nju ne brine koliko će on otkriti o njihovoj prošlosti. U stvari, više je to bio stid nego zabrinutost, a stid je važan deo đi’e’toha. Stideli su se onog što su nekada bili – sledbenici Puta lista – ali istovremeno ih je grizlo to što su napustili predački način života.

„Gotovo svako je čuo neku verziju Ruideanskog proročanstva“, nastavila je malo smirenije, mada i sama ne beše čula ni reč tog proročanstva pre nego što je počela da se obučava za Mudru, „ali nijedna nije sasvim tačna. Znaju da nas s tobom čeka uništenje...“ Tu je zastala i drhtavo udahnula vazduh. „Mnogi veruju da ćeš nas pobiti u beskrajnom plesu kopalja i da će to biti iskupljenje našeg greha. Drugi pak veruju da će tolike smrti biti samo iskušenje kako bi se uklonili svi koji nisu dovoljno jaki za Poslednju bitku. Čula sam čak i da neki pričaju kako su Aijeli samo tvoj san i da ćemo nestati čim se ti probudiš iz ovog života.“

Turobna verovanja. Kao da nije dovoljno što je obelodanio deo prošlosti kojeg se oni stide. Čudo je što ga već nisu napustili. Ili pobesneli. „A šta veruju Mudre?“ upitao ju je jednako tihim glasom.

„Biće kako mora biti. Spašćemo šta se spasti može, Rande al’Tore. Mi se ne nadamo nemogućem.“

Mi. Izjašnjavala se kao Mudra, baš kao što su se i Egvena i Elejna izjašnjavale kao Aes Sedai. „Pa“, reče bezbrižno, „pretpostavljam da Sorilea veruje da bi mi trebalo natrljati uši. Verovatno i Bair isto misli. A Melaina sigurno.“

„Između ostalog“, promumla ona. Ne bi mu pravo kad se odlepila od njega, iako mu se i dalje držala za kaput. „Veruju one u svašta što se meni ne sviđa.“

Nije mogao da se ne nasmeši. Znači ona ne veruje da bi mu trebalo natrljati uši. Prijatna promena u odnosu na dešavanja u šatoru.

Kola Hadnana Kadera nalazila su se otprilike dve milje od njegovog šatora, u jednoj prostranoj dolini pod budnim okom Kamenih pasa. Prijatelj Mraka, ovoga puta u svetložutom kaputu koji se napinjao preko njegove telesine, brisao je lice neizbežnom velikom maramicom i gledao _Randa i njegovu pratnju. I Moiraina je bila tamo. Došla je da obiđe kola u kojima je iza kočijaške klupe, obavijen platnom, stajao ter’angreal u vidu vratnica. Nije se ni osvrnula dok joj se Kader nije obratio. Po pokretima njegovih ruku videlo se da je pita hoće li se pridružiti Randu. U stvari, jedva je čekao da je se reši, što uopšte nije čudno. Divio se sam sebi što toliko dugo uspešno prikriva da je Prijatelj Mraka, ali previše druženja s jednom Aes Sedai moglo bi ozbiljno da ga ugrozi.

S druge strane, Rand se iznenadio što je ovaj još uvek tu. Bar polovina kočijaša koja je pošla s njim na put nestala je dok su prelazili Zmajev zid, a njihova su mesta zauzele kairhijenske izbeglice koje je Rand lično birao kako bi bio siguran da nisu od Kaderovog soja. Svakog je jutra očekivao da mu dojave kako je i ovaj pobegao, a pogotovu od Isendrinog nestanka. Device su gotovo rasturile kola tražeći je, dok je Kader natapao i treću maramicu. Taj mu čovek ne bi nedostajao. Aijelima je naređeno da ga puste, pod uslovom da ne ponese ništa od Moiraininih dragocenosti. Očigledno joj je bilo veoma stalo do tih stvari i Rand nije želeo da sazna šta bi se desilo kad bi nešto nestalo.

Osvrnuo se preko ramena, ali Asmodean je gledao pravo preda se, ne obraćajući nimalo pažnje na kola. Tvrdio je da uopšte nije razgovarao s Kaderom otkako ga je Rand uhvatio i sva je prilika da je to bila istina. Doduše, ni trgovac nikada nije napuštao svoj logor, a i Aijeli su ga uvek držali na oku.

Kad su se našli nadomak kola, Rand bez razmišljanja priteže uzde. Sigurno će i Moiraina hteti da pođe s njim u Kairhijen. Iako mu je već bila nakrcala glavu kojekakvim podacima, nije propuštala priliku da ugura još ponešto, a ovom prilikom njeno prisustvo i saveti ne bi mu nimalo bili naodmet. Međutim, ona ga je samo pogledala i ponovo se posvetila kolima.

Namrštio se i produžio. Znači tako. Zaista je počeo da previše veruje ljudima. Bolje bi mu bilo da i s njom bude oprezan kao s Asmodeanom.

Nikome ne veruj, pomislio je turobno. Na trenutak nije znao da li je to njegova misao ili Lijusova, ali na kraju zaključi da to nije ni bitno. Svako ima neki svoj cilj i neke svoje želje. Najbolje je ni u koga nemati potpuno poverenje do u sebe. A opet, pomislio je, osećajući prisustvo još jedne osobe u glavi, koliko pak sebi može da veruje?

Lešinari su u krugovima prošivali nebo nad Kairhijenom ili su na zemlji skakutali kroz oblake muva i promuklo kreštali na bleštavocrne gavranove koji su pokušavali da ugroze njihovo pravo na mrtve. Sklanjali su se s puta Aijelima koji su skupljali i odnosili leševe svojih saboraca i vraćali su se gozbi čim ovi odmaknu nekoliko koraka. Izgledalo je kao da bi lešinari, gavranovi i muve lako mogli da pomrače nebo.

Randu se utroba prevrnu i on obode Džedeena, trudeći se da ne gleda na tu stranu, a Avijenda mu se ponovo privi uz leđa. Device ubrzaše bez i nagoveštaja negodovanja. Pomislio je kako to sigurno nije samo zato što Aijeli mogu satima da trče. Čak je i Asmodean prebledeo. Pevinov izraz lica ostao je nepromenjen, ali je lepršanje onog barjaka sada izgledalo nekako posprdno.

Ono što ih je dočekalo bilo je tek za dlaku bolje. Rand je Forgejt pamtio kao uzavrelu košnicu smeštenu u splet živopisnih ulica punih boja i zvukova. Sada je to bio široki pojas pepela koji je s tri strane okruživao uglaste zidine Kairhijena. Ugljenisane drvene grede štrčale su iz kamenih temelja, a tu i tamo se mogao videti i pokoji čađavi, nahereni odžak. Jedna stolica, koja je nekim čudom ostala neoštećena, ležala je na zemlji, zavežljaj koji je neko ispustio u begu i krpena lutka samo su naglašavali okolnu pustoš.

Na gradskim su se zidinama vijorili barjaci sa crveno-zlatnim zmajem na beloj podlozi, kao i oni sa belim tirskim polumesecom na crveno-zlatnoj. Središnji deo kapije Džangai bio je širom otvoren, a pred njom su stajali tairenski stražari s prepoznatljivim kacigama s obodom. Po različitim prugama na bogatim rukavima videlo se da pripadaju različitim plemićima.

Iako su svi u gradu znali za pobedu i da su im Aijeli sada saveznici, dolazak pet stotina Far Dareis Mai izazvao je komešanje. Ruke nesigurno pođoše ka mačevima, kopljima i štitovima. Neki vojnici stadoše u pola koraka, kao da očekuju od svog zapovednika naređenje da zatvore kapiju, a ovaj je, kao da ne zna šta mu je činiti, stajao u uzengijama i, štiteći se šakom od jakog sunca, posmatrao grimizni barjak. U stvari, posmatrao je on Randa.

Zapovednik iznenada ponovo sede, pa reče nešto, na šta dvojica konjanika odgalopiraše natrag u grad, a on stade da maše nekome unutra i viče: „Napravite mesta za gospodara Zmaja Randa al’Tora! Neka Svetlost obasja gospodara Zmaja! Slava Ponovorođenom Zmaju!“

Iako još uvek pomalo zabrinuti zbog Devica, vojnici napraviše špalir ispred kapije i duboko se pokloniše dok je Rand prolazio. Nasmejao se kad mu je Avijenda glasno šmrknula iza leđa, na šta ona šmrknu još jednom. Ona to ne može da razume, a on nema ni najmanju nameru da joj išta objašnjava. Zabavljalo ga je što su ga, ma koliko ga Kairhijenjani i Tairenci dizali u oblake, Avijenda i Device uvek spuštale na zemlju. Kao i Egvena. I Moiraina. I Elejna i Ninaeva, kad je već kod toga. Kad malo bolje razmisli, mnogima je to glavna zanimacija u životu.

Smeh mu zamre kad su prošli kroz gradsku kapiju.

Popločane ulice, dovoljno široke da njima uporedo ide bar tuce velikih kola, pružale su se pravo kao da su nožem prosečene i sve su se sekle pod pravim uglom. Brežuljci koji su se našli unutar gradskih zidina bili su zarubljeni i zaravnjeni u vidu nizova urednih terasa podgrađenih kamenom, tako da nisu izgledali ništa manje kao ljudskih ruku delo nego što su to bile kamene građevine strogih linija i oštrih uglova ili pak nedovršene kule okružene skelama. Ulice su vrvele od ljudi upalih obraza i tupih pogleda, okupljenih pod sklepanim nadstrešnicama od dasaka ili od stare ćebadi razapete na štapove, ili pak u grupicama na otvorenom. Osim gradskog življa, koji je nosio tamne boje, bilo je tu i onih iz Forgejta, prepoznatljivih po šarenoj odeći, kao i seljana i zemljoradnika u suknu. Čak su i skele bile dupke pune, toliko da su oni na najvišim ravnima izgledali majušno. Jedino po sredini ulice nije bilo nikoga dok su Rand i Device ulazili u grad, ali onda oduševljena svetina nagrnu prema njima.

A upravo ga je pogled na te ljude sneveselio. Onako odrpani i iscepani, natiskani kao ovce u premalom toru, oni su mu ipak klicali. Ni zamisliti nije mogao kako su saznali ko je on – osim ako nisu čuli kad je zapovednik straže ono viknuo – ali čitav se grad orio od klicanja dok su Device krčile put kroz svetinu. Graja je bila tolika da se nijedna reč nije razumela osim povremenog „gospodar Zmaj“, ali značenje je mogao lako naslutiti po roditeljima koji su podizali decu da ga vide, po šalovima i maramama kojima su mu mahali sa svakog prozora i po svima onima koji su raširenih ruku pokušavali da se proguraju između Devica.

Što od puste želje da dotaknu Randa, koja je očigledno nadjačala strah od Aijela, a što od pritiska stotina nadirućih tela, neki su uspeli da se promigolje do njega. Doduše, većina se prilepila za Asmodeana, pošto je zbog onolike čipke zaista izgledao kao plemić, a i valjda su očekivali da gospodar Zmaj mora biti stariji od momka u crvenom kaputu, ali to je ionako bilo potpuno svejedno. Ko god je uspeo da dotakne bilo čiju čizmu ili uzengiju – pa čak i Pevinovu – ozareno je izvikivao njegovo ime čak i dok su ga Device štitovima potiskivale natrag u svetinu.

Uz toliku graju – a i shodno činjenici da je zapovednik straže poslao glasnike – Mejlanov dolazak nije predstavljao nikakvo iznenađenje. Pratilo ga je desetak nižih plemića, a pedeset Branilaca Kamena krčilo mu je put držaljama svojih kopalja. Onako sedokos i žilav, odeven u fini svileni prugasti kaput s manžetnama od zelenog satena, visoki lord se u sedlu držao uspravno, ali bez napora, kao neko ko je naučio da jaše čim je prohodao. Nije se obazirao na znoj što mu se slivao niz lice, kao ni na činjenicu da bi njegovi pratioci mogli nekoga da ubiju. I jedno i drugo bile su tek sitne neprijatnosti, znojenje ipak za dlaku neprijatnije.

Našao se tu i Edorion, rumeni plemič koji je bio u Ejanrodu, sada mnogo mršaviji, pa je kaput s crvenim prugama takoreći visio na njemu. Osim njega, Rand je prepoznao još samo plećatog momka u zelenom – Rejmona – koji se često kockao s Metom u Kamenu. Ostali su uglavnom bili stariji. Niko nije obraćao ništa više pažnje na svetinu nego Mejlan. Među njima ne beše nijednog Kairhijenjanina.

Device se na Randov znak razmakoše da propuste Mejlana, ali ne pustiše više nikoga da priđe. Visoki lord je to primetio kad je već bilo kasno, na šta mu bes sevnu u očima. Često mu se to dešavalo otkako je Rand prvi put došao u Kamen Tira.

Dolaskom Tairenaca graja poče da jenjava, pa se svela na tihi žamor kad se Mejlan s konja ukočeno naklonio Randu. Avijendu je samo okrznuo pogledom i odlučio da se pravi da je ne primećuje, baš kao ni sve one Device oko njih. „Svetlost te obasjala, gospodaru. Dobro došao u Kairhijen. Izvinjavam se zbog ovih seljaka, ali nisam znao da dolaziš u grad, inače bih se postarao da ti ne smetaju. Hteo sam da ti priredim veličanstven doček, dostojan gospodara Zmaja.“

„Već sam dočekan“, odgovori Rand, na šta Mejlan zbunjeno trepnu.

„Kako ti kažeš, gospodaru“, dodao je nakon nekoliko trenutaka, očigledno ne shvatajući šta mu je Rand rekao. „Nadam se da ćeš poći sa mnom u kraljevsku palatu pošto sam ti pripremio malu čast. Bojim se da to zaista nije ništa posebno, pošto mi se nisi najavio, ali čak i ovako sam uveren da ćeš...“

„Šta god da si pripremio, biće dovoljno“, prekide ga Rand, na šta mu se ovaj nakloni i uputi mu mlak, snishodljiv osmeh. Visoki je lord sad bio oličenje poniznosti, a za sat vremena će mu se obraćati kao nekome previše glupom da shvati ono što mu je pred nosom. Međutim, ispod svega toga stajahu jedino prezir i mržnja, za koje se nadao da se ne primećuju, iako mu pogled beše dovoljno rečit. Prezir zato što Rand nije pravi plemić – za njega su to bili samo oni koji su potekli iz plemićkih porodica – a mržnja zato što je pre Randovog dolaska imao neograničenu moć, s nekolicinom sebi ravnih i bez ikoga iznad sebe. Jedno je verovati da će se Zmajska Proročanstva obistiniti jednog dana, ali doživeti taj dan i umanjenje sopstvene moći bilo je nešto sasvim drugo.

Kad je Rand naložio Sulin da napravi tairenskim plemićima mesta iza Asmodeana i Pevina, nastade zabuna. Mejlan je bio rad da im Branioci ponovo krče put, ali Rand ih osorno posla iza Devica. Vojnici bespogovorno prihvatiše naređenje – jedino je njihov zapovednik s belom perjanicom odmahivao glavom – a visoki lord se samo kiselo osmehnu. Međutim, i taj mu se osmeh istopi kad svetina stade sama da se razmiče pred Devicama. Rand mu ne reče ni reč kada je to pripisao aijelskom čuvenju po zlu, ali je zato primetio zanimljivu pojedinost. Klicanje je prestalo kad su mu se Tairenci pridružili.

Kraljevska palata, tamna, četvrtasta i moćna, zauzimala je najveće brdo, u samom središtu grada. U stvari, ono se takoreći nije ni videlo od nebrojenih terasa i ravnih krovova pomoćnih zgrada. Visoki natkriveni balkoni i uski prozori nisu ublažavali strogost građevine ništa više od sivih stepenastih kula, raspoređenih u vidu koncentričnih, sve viših kvadrata. Ulica se nastavljala u širok prilaz kojim se stizalo do bronzane kapije i četvrtastog platoa, gde ih je čekao špalir od tairenskih kopljanika. I ovde su balkoni bili krcati ljudima.

Dolazak Devica izazvao je žamor među vojnicima, ali on je ubrzo zamro kad se začuše poklici: „Živeo Ponovorođeni Zmaj! Živeli gospodar Zmaj i Tir! Živeli gospodar Zmaj i visoki lord Mejlan!“ Neko bi možda po Mejlanovom izrazu lica pomislio da je sve to bilo potpuno spontano.

Čim je sjahao, pritrčaše mu sluge u crnom – prvi Kairhijenjani koje je Rand video u palati – s bogato ukrašenim zlatnim legenima i belim pamučnim ubrusima. Drugi prihvatiše uzde. Rand iskoristi umivanje i pranje ruku kao izgovor da pusti Avijendu da sama sjaše, inače bi verovatno oboje završili na popločanom podu.

Sulin je, ništa ga ne pitavši, odabrala dvadeset Devica da mu zajedno s njom budu pratnja u palati. S jedne strane bilo mu je drago što ih nije sve povela unutra, a s druge mu ne bi nimalo milo što su među njima i Enaila, Lamel i Somara. Kad je video kako ga njih tri gledaju – a posebno Lamel, vitka crvenokosa žena jakih vilica, gotovo dvadeset godina starija od Randa – samo je stisnuo zube i osmehnuo se. Sigurno je Avijenda nekako uspela da iza njegovih leđa došapne nešto Sulin i ostalima. Možda ne mogu da izađem na kraj s Devicama, pomislio je dobacivši pamučni ubrus jednom slugi, ali nek sagorim ako bar jednu Aijelku ne naučim pameti!

U podnožju širokog sivog stepeništa čekali su ga ostali lordovi, svi u živopisnim svilenim kaputima sa satenskim prugama, i u čizmama okovanim srebrom. Bilo je očigledno da niko među njima nije znao da mu je Mejlan izašao u susret. Glavati Torean, neobično mlitav za toliko krupnog čoveka, uznemireno je šmrkao namirisanu maramicu. Guejam, koji je zbog bogato nauljene brade izgledao još ćelaviji no što je bio, stiskao je pesničetine veličine omanjih šunki i besno gledao Mejlana čak i dok se klanjao Randu. Simaanov je šiljati nos podrhtavao od besa, a plavooki Marakon – što je bilo retko u Tairenaca – toliko je stisnuo usnice da se gotovo uopšte nisu videle. Iako nije skidao osmeh s uskog lica, Hern nije prestajao da se nesvesno češe po uhu, što je činio kad god je ljut. Jedino vitki Arakome nije pokazivao nikakva osećanja, ali on je gotovo uvek dobro prikrivao svoj bes sve dok mu ne prekipi.

Randu je bilo drago što je tu. U sebi je zahvalio Moiraini na svim njenim savetima. Budalu je uvek lakše saplesti nego udariti, glasio je jedan od njih. Toplo je prihvatio Toreanovu dežmekastu ruku, potapšao Guejama po ramenu, osmehnuo se Hernu kao da mu je rod rođeni i nemo klimnuo Arakomeu, značajno ga pogledavši. Simaanu i Marakonu je uputio samo po kratak pogled, leden kao ribnjak usred zime.

To je bilo dovoljno za početak, a sada je mogao da se prepusti promatranju njihovih nemirnih pogleda i lica koja su se zategla od grozničavog razmišljanja. Čitavih su svojih života igrali Daes Dae’mar – Igru kuća – a život među Kairhijenjanima, koji su od jedne podignute obrve ili običnog nakašljavanja umeli čitavu knjigu da napišu, samo im je izoštrio čula. Iako je svaki znao da Rand nema razloga da se baš premu njemu prijateljski ophodi, sigurno nije mogao da se ne zapita nije li svrha te srdačnosti da se prikrije tajni znak upućen nekom drugom. Simaan i Marakon izgledali su najnespokojnije, ali ostalima su baš oni bili najsumnjiviji. Možda je Randova hladnoća bila samo varka. A možda je on baš i hteo da oni to pomisle.

Pomislio je kako bi Moiraina sad sigurno bila ponosna na njega, kao i Tom Merilin. Čak i ako nijedan od ove sedmorice trenutno ne kuje nikakvu zaveru protiv njega – verovatno ni Met ne bi smeo da se opkladi u tako nešto – ljudi na njihovom položaju i te kako su u mogućnosti da ga potajno ometu u njegovim naumima, a ovi bi to mogli da urade i iz puste navike, a ne s nekom svrhom. A možda su to već i učinili. Sad ih je izbacio iz ravnoteže. Ako tako nastavi, biće prezauzeti držanjem ostalih na oku, kao i strahom da neko njima to ne radi, pa ga neće dirati. Možda čak i počnu da rade šta im se kaže, bez iznalaženja stotinu razloga da ne bude po njegovom. Dobro, takvo bi se očekivanje ipak moralo smatrati alavim.

Zadovoljstvo mu minu kad je video Asmodeanov podrugljivi osmeh. Još je gori bio Avijendin upitni pogled. Bila je u Kamenu Tira i zna ko su ti ljudi i zašto ih je poslao ovamo. Činim ono što moram, pomislio je ogorčeno i poželeo da to bar malo manje zvuči kao pravdanje.

„Uđimo“, reče, mada malo oštrije no što je hteo, na šta sedmorica lordova poskočiše kao da ih je to podsetilo ko i šta je on.

Osim Mejlana, koji je išao na čelu povorke, svako je hteo da mu bude što bliži, ali u tome su ih sprečile Device, koje su oko njega napravile neprobojni krug, tako da su lordovi završili na začelju, s Asmodeanom i plemićima nižeg ranga. Avijenda je, naravno, išla tik uz njega, Sulin s druge strane, a Somara, Lamel i Enaila odmah iza njih, toliko blizu da su ga mogle dohvatiti rukom. Optužujuće je pogledao Avijendu, a ona samo izvi obrve i to toliko upitno da je zamalo poverovao kako ona nema ništa s tim. Zamalo.

U hodnicima nije bilo nikog osim posluge koja se gotovo presamićivala u dubokom klanjanju, ali tek kad su ušli u Dvoranu sunca shvatio je da kairhijensko plemstvo ipak nije izbačeno iz palate.

„Ulazi Ponovorođeni Zmaj“, objavio je belokosi čovek koji je stajao na vratima ukrašenim zlatnim izlazećim suncem. Crveni kaput sa šest izvezenih plavih zvezda, pomalo preveliki posle nedaća kroz koje je grad prošao, bio je obeležje domostrojitelja Mejlanove kuće. „Pozdravite gospodara Zmaja Randa al’Tora! Živeo gospodar Zmaj!“

Istog trena, dvorana s petnaest metara visokom tavanicom zaobljenih uglova zaori se od klicanja. „Živeo gospodar Zmaj Rand al’Tor! Slava gospodaru Zmaju! Svetlost neka obasja gospodara Zmaja!“ Muk koji je potom usledio bio je prosto zaglušujući.

Između masivnih mermernih stubova, prošaranih tamnoplavim, gotovo crnim žilama, bilo je više Tairenaca no što je Rand očekivao. Dočekali su ga redovi i redovi lordova i dama u njihovoj najboljoj odeći. Bilo ih je sa šiljatim plišanim kapama i u kaputima s bogatim prugastim rukavima, u haljinama živih boja, s čipkanim nabranim okovratnicima, ili pak s bogato izvezenim kapicama s našivenim biserima i sitnim draguljima.

U pozadini je stajalo kairhijensko plemstvo u tamnim haljinama i kaputićima dugim do iznad kolena, ukrašenim jedino živopisnim prugama na prsima. Što je više pruga u bojama Kuće iz koje potiču, to je viši rang njihovog nosioca, ali čak su i oni išarani od okovratnika do struka, pa čak i niže, listom stajali iza tairenskih plemića očigledno mnogo nižeg položaja, odevenih u sukno a ne svilu, i s vezom od običnog žutog konca umesto zlatnih žica.

Tairenci su ga gledali upitno ili zabrinuto, ali zato su lica Kairhijenjana bila kao isklesana od leda. Nije se moglo odrediti ko kliče a ko ne, ali Randu se ipak činilo da graja potiče uglavnom iz prednjih redova.

„Mnogi su radi da vam služe“, promrmlja Mejlan kad pođoše preko poda s mozaikom u vidu velikog zlatnog sunca na plavoj pozadini. Začu se šum tkanine kad svi počeše da se klanjaju.

Rand samo progunđa nešto sebi u bradu. Oni radi da mu služe? I bez Moiraine je znao da su se mnogi plemići nadali posedima koji će se dobiti rasparčavanjem Kairhijena, kao i da su Mejlan i ostala šestorica sigurno već nagovestili – ako ne i obećali – ko će šta dobiti.

Na drugom kraju dvorane, na širokom postolju od tamnoplavog mermera, stajao je Sunčani presto. Čak je i on svedočio o kairhijenskoj uzdržanosti. Uprkos žutoj svili i pozlati, velika naslonjača kao da je sva bila u uspravnim linijama, s izuzetkom velikog izlazećeg sunca nad glavom vladara.

A to treba da bude on, shvatio je Rand, davno pre no što se uz devet stepenika popeo do prestola. Avijenda pođe za njim, a i Asmodean, kao njegov zabavljač, ali Sulin hitro rasporedi Device oko postolja, tako da su Mejlan i lordovi morali da ostanu u podnožju. Ozlojeđenost oboji lica Tairenaca, a u dvorani zavlada takav tajac da je Rand jasno čuo sopstveno disanje.

„Ovaj presto pripada nekom drugom“, reče im. „Osim toga, predugo sam već u sedlu da bih se zadovoljio ovoliko tvrdom stolicom. Donesite mi nešto udobnije.“

Najpre zavlada zaprepašćeni muk, a onda se dvoranom pronese žamor. Mejlanu se ote toliko sumnjičav pogled – brže-bolje potrudio se da ga prikrije – da se Rand umalo nasmejao. Biće da je Asmodean bio potpuno u pravu što se tiče tog čoveka. Zabavljač je mirno posmatrao Randa i zagonetno se smejuljio.

Posle nekoliko minuta dojuri onaj u kaputu sa izvezenim zvezdama, a za njim i dvojica Kairhijenjana u crnim livrejama, koji donesoše stolicu s visokim naslonom i gomilom svilenih jastuka. Pokazao im je gde da je stave, ne prestajući da zabrinuto pogledava ka Randu. Stolica je na debelim nogama i naslonu imala uspravne zlatne linije, ali je spram Sunčevog prestola bila potpuno neupadljiva.

Kad se trojica slugu povukoše, klanjajući se duboko pri svakom koraku, Rand nagura gotovo sve jastučiće u jedan kraj pa s olakšanjem sede i položi patrljak seanšanskog koplja preko kolena. Pazio je da mu se ne otme uzdah, pošto Avijenda nije oka skidala s njega, a i Somara se svaki čas osvrtala da ga pogleda, čime mu je samo potkrepljivala sumnju.

No, vreme je da ostavi po strani muke s Avijendom i Far Dareis Mai, pošto su okupljeni iščekivali njegov govor, koliko žudno, toliko i sa strepnjom. A kladim se da bi svi do jednog poskočili kad bih rekao hop, pomislio je. Ne bi se radovali tome, ali bi i te kako skakutali.

Moiraina mu je pomogla da smisli šta mu je činiti kad stigne tu gde je. Štošta je znao i bez njenih saveta, ali bilo bi mu draže da je sad ona kraj njega, a ne Avijenda, koja kao da jedva čeka da pozove Somaru u pomoć, ali to sad ionako nije važno. Sigurno je svaki plemić – bilo da pripada jednom ili drugom narodu – sad u dvorani.

„Zašto su Kairhijenjani pozadi?“ upita glasno, na šta okupljeni plemići stadoše da se komešaju i razmenjuju upitne poglede. „Tairenci su došli ovamo da pomognu, ali to nije razlog da se Kairhijenjani drže po strani. Rasporedite se po rangu. To važi za sve.“

Teško bi bilo reći jesu li zbunjeniji Tairenci ili Kairhijenjani. Mejlan je izgledao kao da će se udaviti sopstvenim jezikom, a ni ostali lordovi nisu izgledali ništa bolje. Čak je i staloženi Arakome potpuno prebledeo. Sve se svršilo posle mnogo kloparanja čizmama i mimoilaženja s gospama u širokim haljinama, kao i mnogo ledenih pogleda s obeju strana, tako da su na kraju u prvom redu stajali samo muškarci i žene s prugama preko prsa, a u drugom se našao tek pokoji Tairenac. Mejlan i ostali bili su u podnožju postolja, zajedno s dvostruko više kairhijenskih plemića i plemkinja – mahom sedih i s vodoravnim prugama koje su se

nizale od brade gotovo do kolena – mada reč „zajedno" možda ne bi najpribližnije opisivala prizor. Stajali su u dve grupe, na bar tri koraka odstojanja, i toliko su se trudili da ne gledaju jedni u druge da su lepo mogli i da se do mile volje napsuju i naprete. Sve su oči bile uprte u Randa, tairenske pune besa, a kairhijenske jednako hladne ali s nagoveštajem kravljenja, pošto im je pobudio radoznalost.

„Video sam barjake nad Kairhijenom“, nastavio je kad su se smirili. „Lepo je što ih ima toliko s tirskim polumesecima. Bez tairenskog žita, u gradu sad ne bi bilo nikoga da podigne barjak, a bez tairenskih bi mačeva preživeli, bilo da su plemići ili ne, sada služili Šaidou. Zato Tir i zaslužuje takvu čast.“ Tarienci su se na to, naravno, osokolili, pa počeše da se zlobno smeškaju i klimaju glavama, ali se zato visoki lordovi zbuniše i nemo zbiše redove, a Kairhijenjani podno prestola samo razmeniše sumnjičave poglede. „Međutim, ne treba mi toliko mojih barjaka. Ostavite samo jedan na najvišoj gradskoj kuli, tako da ga vidi svako ko krene ovamo, ali ostale skinite i zamenite ih kairhijenskima. Ovo je Kairhijen i izlazeće sunce mora ponosno da se vijori. Kairhijen ima svoju čast i tako treba i da ostane.“

Dvoranom se prolomi toliko silovit urlik da Device podigoše koplja na gotovs. Sve je odjekivalo od klicanja. Sulin istog časa stade da daje znake Devicama i one prestadoše da podižu velove. Kairhijensko plemstvo je klicalo radosno kao i narod malopre na ulicama, a onda poče da maše i veseli se kao žitelji Forgejta na vašaru. Sada je na Tairence bio red da se u tom sveopštem metežu nemo zgledaju. Ne bi se reklo da su bili ljuti. Čak je i Mejlan izgledao pre svega zbunjeno i samo je zgranuto, baš kao i Torean i ostali, posmatrao predstavnike visokog plemstva, koji su do pre nekoliko trenutaka stajali ledeno dostojanstveni, kako igraju i kliču u slavu gospodara Zmaja.

Rand nije mogao da zna kako je ko protumačio njegove reči. Svakako je očekivao od njih – a pogotovu od Kairhijenjana – da naslute i ono neizgovoreno, a da poneko čak i shvati šta on hoće da kaže, ali sigurno nije očekivao ovakvu provalu oduševljenja. Dobro je znao da su Kairhijenjani uzdržan svet, s povremenim naletima neočekivane hrabrosti. Moiraina mu nije mnogo pričala o njima pošto je uvek imala nešto preče da mu objasni. Jedino mu je rekla da bi ga, ako slomi tu njihovu uzdržanost, ishod mogao iznenaditi. Tako i bi.

Kada je klicanje konačno zamrlo, prešli su na zavetovanje i prisezanje. Prvi se Mejlan spustio na koleno i ozbiljnog se lica pod Svetlošću zakleo u nadu u spasenje i ponovno rođenje da će mu verno i pokorno služiti. Bila je to veoma stara zakletva i Rand se iskreno nadao da će makar to primorati neke da je se pridržavaju. Kada je Mejlan poljubio vrh seanšanskog koplja, trudeći se da glađenjem brade prikrije ozlojeđen izraz lica, na njegovo je mesto došla gospa Kolaver, izuzetno privlačna žena srednjih godina, u haljini bogato ukrašenoj tamnosmeđom čipkom i raznobojnim vodoravnim trakama koje su se nizale od visoke kragne pa sve do kolena. Pružila je ruke Randu i izgovorila svoju zakletvu jasnim, odlučnim glasom s melodičnim naglaskom kakav je bio navikao da sluša od Moiraine. Sličan im je bio i procenjujuće-ispitivački pogled tamnih očiju, što je naročito bilo vidljivo kada je, dok se posle zakletve povlačila i klanjala, odmeravala Avijendu. Za njom je sledio Torean, jedan od nekolicine starijih plemića s obrijanim prednjim delom glave, pa Arakome, a za njim...

Rand je nestrpljivo gledao kako se pred njim naizmenično zaklinju Kairhijenjani i Tairenci, baš kao što je i naredio. Moiraina mu je rekla da je to neophodno – a i glas Lijusa Terina u njegovoj glavi složio se s njom – ali za njega je sve to bilo nepotrebno odugovlačenje. Bila mu je neophodna njihova odanost, pa makar i prividna, kako bi počeo da zavodi red u Kairhijenu, jer će tek tada moći da krene na Samaela. Tako će i biti. Štošta još moram da uradim pre nego što ga naučim pameti za one napade iz potaje! Videče on kako prolaze oni koji čačkaju Zmaja!

Nije mu bilo jasno zašto su najednom svi koji su stupali pred njega počeli da se preznojavaju i olizuju usne. S druge strane, nije bio svestan ni ledenog plama u sopstvenim očima.