Nebeski oganj

48 Rastanci

Čim se vratila u kola, Ninaeva se presvuče u haljinu od sive vune – nije prestajala da gunđa što sama mora da raskopča i ponovo zakopča toliku dugmad – dobro skrojenu ali odmerenu. Tako bar više neće privlačiti pažnju, iako je morala da prizna da joj je u njoj značajno toplije. Nema veze, lepo je opet biti pristojno obučen. Mada i pomalo čudno, kao da ima previše odeće na sebi. To je sigurno od vrućine.

Hitro je kleknula kraj ozidane peći s limenim sulundarom i otvorila gvozdena vratanca iza kojih su se krile njihove dragocenosti.

Vijugavi kameni prsten još je bio u njenoj torbici, zajedno s Lanovim pečatnjakom i zlatnom Velikom zmijom. Pozlaćeni kovčežić pun dragulja, što ga je dobila od Amatere, ležao je u kožnoj torbi, zajedno s kesicama lekovitog bilja Ronde Makure iz Mardesina i malim avanom i tučkom. Sve je to redom pregledala, koliko da se podseti kojim sve travama raspolaže osim sveleka i onog grozomornog dvokorena. Bile su tu i menice i tri od nekadašnjih šest vreća s novcem, a i one su dosta olakšale posle plaćanja puta s menažerijom. Luku možda nije zanimalo onih stotinu zlatnih maraka, ali nije bio ni previše gadljiv na njih. Pismo koje je u ime Amirlin Tron donosiocu davalo potpuno odrešene ruke stavila je s prstenjem. Iako ga je bila potpisala Sijuan Sanče, još bi se moglo iskoristiti, pošto su do Samare stigle tek neodređene glasine o nekakvom komešanju u Tar Valonu. Kutija od tamnog drveta stajala je tamo gde ju je i stavila, odmah do preostale tri kese novca, jutene vreće s a’damom – nije imala želju ni da dotakne tu stvar – i srebrne strele koju je Elejna pronašla posle onog nesrećnog okršaja s Mogedijen.

Namršteno se zagledala u strelu i zamislila se. Najpametnije bi im bilo da po svaku cenu izbegnu novi susret s Mogedijen. Zaista jeste. Ali pobedila sam je jednom! Da, ali je zato drugi put završila obešena kao kobasica. Da nije bilo Birgite... Sama je to odabrala. Tako je rekla i bila je potpuno u pravu. Ponovo bih je pobedila. Mogu ja to. Ali ako omanem... Ako omane...

U stvari, samo se trudila da ne razmišlja o kožnoj torbi tutnutoj u samo dno peći, iako sećanje na pretrpljeni poraz ne beše ništa prijatnije. Onda duboko udahnu i izvadi je vukući je za uzicu. Odmah je znala da je pogrešila. Činilo joj se da joj zlo obliva ruku, kao da Mračni zaista pokušava da se probije kroz pečat od kuendilara koji se nalazi unutra. Radije bi se celog dana vajkala zbog poraza koji je pretrpela od Mogedijen jer ipak se misli i stvarnost razlikuju koliko nebo i zemlja. Sigurno je sve to umislila – pa u Tančiku joj se to nije dešavalo! – ali ipak je poželela da podeli svoj teret s Elejnom. Ili da ga ostavi tu gde je.

Ne budali! – odlučno je prekorila samu sebe. Taj pečat drži Mračnog u zatočeništvu. Mnogo si počela da puštaš mašti na volju. Svejedno je spustila torbu kao da je smrdljivi crknuti pacov na crvenu haljinu u kojoj je nastupala, a onda ju je žurno zavila i dobro uvezala. Svileni smotuljak stavila je u zavežljaj s odećom i pokrila ga debelim vunenim ogrtačem. To je ugušilo ono zlokobno osećanje, ali ipak je i dalje želela da opere ruku. Lakše bi joj bilo kad ne bi znala da je ta stvar tu. E, stvarno se ponaša kao budala! Elejna bi joj se sad sigurno smejala, a i Birgita. I to s pravom.

Iako je imala dva zavežljaja odeće koju je htela da ponese, bilo joj je žao svake krpice koju je morala da ostavi, pa čak i one svilene plave haljine s velikim izrezom. Naravno, ne bi je nikada više obukla – onu crvenu haljinu neće ni dotaći dok ne bude trebalo da preda torbu Aes Sedai u Salidaru – ali srce ju je bolelo zbog vrednosti odeće, konja, kola i svega što su morali da odbace po odlasku iz Tančika. A tek kočija i tovar boje... Čak bi se i Elejna sneveselila kad bi joj to ikad palo na pamet. Ta mala veruje da se novac stvara sam od sebe.

Pakovala je drugi zavežljaj kad Elejna uđe u kola i poče ćutke da oblači plavu svilenu haljinu. Jedino je nešto progunđala kad je morala da se pomuči kako bi zakopčala dugmad na leđima. Ninaeva bi joj rado pomogla da joj je ova to tražila, ali pošto nije, samo ju je nemo posmatrala, tražeći modrice. Učinilo joj se da ju je čula kako vrišti malo pre no što je ušla, a ako se ona i Birgita potuku... Laknulo joj je kad vide da je devojka zdrava i čitava. Brod sigurno nije mnogo komotniji od kola, tako da bi bilo vrlo neprijatno ako ove dve budu na krv i nož. S druge strane, možda će tako naučiti da obuzdavaju svoju poganu narav.

Elejna nije progovorila ni dok je pakovala svoje stvari, pa čak ni kad ju je Ninaeva upitala – i to sasvim ljubazno – kud je onako odjurila, ko da je sela u koprive. Devojka je na to samo podigla bradu i ledeno ju je pogledala, kao da je već nasledila majčin presto.

Ponekad je Elejnino ćutanje bilo rečitije od gomile reči. Zastala je kada je videla preostale tri vreće s novcem, a onda ih uzela kao da je ona zadužena za troškove. U kolima postade osetno hladnije. Ninaevi ionako beše dosadilo da joj zvocaju što je tolika cicija. Neka sad malo ona gleda kako novac curi pa će možda shvatiti da nije baš sve ružičasto. A onda je Elejna shvatila da prstena nema, a da je kutija od tamnog drveta još tu.

Dograbila ju je i podigla poklopac, pa stala da napućenih usana proučava njen sadržaj u vidu druga dva ter’angreala, koje nosaju još iz Tira. Mali gvozdeni disk s ugraviranom gustom spiralom s obe strane i uska pločica duga pola pedlja, naoko od ćilibara ali čvršća od čelika, na kojoj je neko ipak uspeo da ureže sliku usnule žene. I jedno i drugo bi moglo poslužiti za ulazak u Tel'aran’riod, mada ne toliko lako kao prsten, pošto bi se moralo primeniti usmeravanje Duha – jedine od Pet moći koja se može koristiti u snu. Ninaeva je smatrala da je pravedno da njih prepusti Elejni, pošto je prsten kod nje. Devojka joj uputi potpuno bezizražajan pogled, pa glasno zatvori kutiju i nagura je među svoje stvari zajedno sa srebrnom strelom. Njeno ćutanje bilo je gromoglasno.

I Elejna je napravila dva zavežljaja, ali mnogo veća. Nije za sobom ostavila ništa osim nogavice i kaputića sa šljokicama. Ninaevi pade na pamet da je zapita nije li ih možda previdela, ali uzdržala se pošto joj je bilo dosta durenja. Zadovoljila se šmrktanjem kad je Elejna ponosno dodala a’dam svojim stvarima, iako bi se po pogledu koji je zauzvrat dobila reklo da ju je izvređala na pasja kola. Kad je konačno kucnuo čas da izađu iz kola, tišina se već mogla šeći nožem i koristiti za hlađenje vina.

Muškarci su već bili spremni i sada su stajali, gunđali i streljali ih nestrpljivim pogledima. To uopšte nije pošteno. Galad i Uno nisu imali nikakav prtljag. Tom je na leđa zametnuo harfu i frulu u kožnim futrolama, kao i mali zavežljaj. Džuilin je stajao naslonjen na svoju motku, reckavi mačolomac beše obesio o pojas, a uredno uvezani smotuljak na leđima beše mu još manji nego zabavljačev. Izgleda da muškarci vole da nose odeću dok ne satruli na njima.

Naravno, bila je tu i Birgita, s lukom u ruci i tobolcem o pasu. Zavežljaj kraj nogu ne beše joj mnogo manji od Elejninih. Ninaevi ne bi smetalo ako je rešila da ponese haljine u kojima je nastupala, ali se zato našla zatečena onim što je ratnica sada imala na sebi. Suknja s razrezom na sredini bila je vrlo slična šalvarama koje je ova nosila u Tel’aran’riodu, ali je više vukla na boju zlata nego na žutu i nije bila stegnuta oko gležnjeva. Kratki plavi kaputić bio je istovetan onom starom.

Tajna porekla ove odeće razrešena je kad je Klarina dotrčala, vajkajući se što se toliko zadržala, i donela još dve suknje i jedan kaputić, što je završilo u Birgitinom zavežljaju. Zastala je da im kaže koliko joj je žao što odlaze. Nije samo Klarina odvojila nekoliko dragocenih trenutaka da se pozdravi s njima. Aludra im je poželela srećan put kud god da krenu i poklonila im dve kutije onih njenih palidrvaca, koje je Ninaeva s uzdahom nagurala među svoje stvari. Ostale je bila ostavila u kolima, a Elejna ih je, kad je mislila da je Ninaeva ne gleda, gurnula na samo dno police, iza vreće pasulja. Petra se ponudio da ih otprati do reke, praveći se da ne primećuje zabrinuti pogled svoje žene, a isto učiniše i braća Čavana i žongleri Kin i Bari, mada im je očigledno laknulo kad Ninaeva reče da nema potrebe. Morala je to brzo da završi, pošto su Galad i ostali izgledali kao da bi možda prihvatili njihov predlog. Čak je i Latel nakratko svratila da se pozdravi, iako joj se po pogledu videlo da bi im i sama ponela sav prtljag samo da im što pre vidi leđa. Ninaevu je čudilo što Serandina nije došla, mada joj je donekle bilo drago. Elejna se zaista dobro slagala s tom ženom, ali ona je još od one tuče bila napeta u Seanšankinom prisustvu, što je još više pogoršavala činjenica da ova ničim nije pokazivala slična osećanja.

Poslednji je stigao Luka. Tutnuo je Ninaevi u ruku buketić sparušenog poljskog cveća – sama Svetlost zna gde ga je nabrao – zakleo joj se na večnu ljubav i sit se nahvalio njene lepote, a još joj se i zarekao da će je pronaći pa makar morao da izvrne svet naglavce. Nije znala šta joj je od svega ovoga poteralo krv u obraze, ali je zato jedan njen pogled bio dovoljan da obriše osmeh s Džuilinovog lica i nevericu s Unovog. Ma šta o svemu tome mislili, Tom i Galad su bili dovoljno mudri da to zadrže za sebe. Birgitu i Elejnu nije smela ni da pogleda.

Najteže joj je padalo što mora da stoji tu s kitom klonulog cveća, sluša ga i crveni. Šamar bi ga verovatno samo nagnao na još više lupetanja a ostalima bio gozba za dušu. Odahnula je kad ih je ta budala napustila, neprestano lepršajući plaštom.

Ne ispuštajući buketić iz ruke, požurila je ispred ostalih kako im ne bi gledala lica, i u hodu besno ćuškala i nameštala zavežljaje. Čim je zamakla iza platnene ograde, toliko je besno iskidala cveće da su se Ragan i ostali šijenarski ratnici, koji su ih tamo čekali, samo nemo zgledali. Svaki je na leđima osim mača imao zavežljaj – mali, naravno! – ali i zalihu vode za nekoliko dana. Svaki treći je imao i kotlić ili neku drugu posudu. Baš lepo. Ako im je do kuvanja, samo neka izvole! Ne sačekavši da sami odluče koliko je bezbedno da joj se obrate, ćutke je prošišala kraj njih i sama nastavila ka drumu.

Uzrok tolikog njenog besa jeste bio Valan Luka – najradije bi mu razbila glavu što ju je onako ponizio, pa nek misli ko šta hoće – ali sada je sve to bilo usmereno na Lana Mandragorana. On joj nikad nije dao cveće. Ali to nema veze. On joj je iskazao svoja osećanja rečima dubljim i iskrenijim nego što bi Valan Luka ikada mogao. Iskreno je mislila sve što je rekla Luki, ali kad Lan nešto naumi, nikakva ga pretnja u tome ne bi omela. Ni usmeravanje ga ne bi zaustavilo kad joj poljupcima pretvori mozak i kolena u pihtije. A opet, cveće je baš lepo. Svakako je mnogo lepše od novog objašnjenja zašto za njihovu ljubav nema nade. Muškarci i njihova reč! Muškarci i njihova časti Smrt mu je nevesta? Vodi lični rat protiv Senke? E, ima da ostane živ i da se oženi njome, i pokazaće mu ona samo li pomisli drugačije. Samo još da nije vezan za Moirainu. Poželela je da vrisne od jada.

Dobrano je odmakla dok je ostali nisu pristigli. Elejna samo glasno šmrknu dok se borila s dva ogromna zavežljaja na leđima – morala je sve da ponese – a Birgita se pravila da sebi u bradu mrmlja nešto o ženama koje jurcaju kao Karpanke kad idu da se bace sa stene. Ninaeva nije obraćala pažnju na njih.

Muškarci su se rasporedili tako da su na čelu bili Tom, Džuilin i Galad, a Šijenarci su išli sa strane, oprezno merkajući svaki žbun i svaku izbočinu na zemlji. Ninaeva se osećala pomalo glupo dok je stupala u sredini grupe – izgledalo je kao da očekuju da čitava vojska iznikne iz zemlje, ili da možda misle kako su žene bespomoćne – tim pre što su Šijenarci ćutke sledili Unov primer i isukali mačeve, iako nigde na vidiku ne beše ni žive duše. Čak su i naselja udžerica zvrjala prazna. Galad nije vadio mač iz korica, ali je zato Džuilin čvrsto držao motku umesto da se poštapa njom, a Tom je nesvesno vadio skrivene noževe i vraćao ih. Čak je i Birgita hodala sa strelom u luku. Ninaeva odmahnu glavom. Rulja koja reši na njih da krene moraće da bude i te kako hrabra.

Međutim, kad stigoše u Samaru, zažalila je što je odbila Petru i braću Čavana, a i što ih ipak nema malo više.

Gradska kapija stajala je širom otvorena i bez ijednog stražara, a nad kamenim se zidinama uzdizalo šest stubova dima. Ulice su bile puste. Krhotine razbijenih prozorskih okana pucketale su pod nogama i to je bio jedini zvuk osim potmulog zujanja nalik rojevima džinovskih osa razasutim po gradu. Komadi nameštaja i delovi odeće ležali su razbacani po kaldrmi, kao i posuđe, grnčarija i sve ostalo što su građani – ili možda pljačkaši, ali to se nije moglo znati – bacali za sobom.

Ali nisu to bili jedini tragovi razaranja. S jednog je prozora visio leš u finom kaputu od zelene svile. Nad vratima kalajdžijske radnje klatio se obešen neki jadnik u ritama. Tu i tamo se u sporednim uličicama videlo nešto što je na prvi pogled izgledalo kao gomila bačene stare odeće, ali Ninaeva je znala da to nije to.

U jednoj kući, čija su razvaljena vrata visila na jednoj Šarci, videli su se plamičci kako ližu drveno stepenište i prvi pramenovi dima. Ulice možda jesu bile puste, ali oni koji su to napravili nisu mogli biti daleko. Ne prestajući da se osvrće na sve strane, Ninaeva čvrsto uhvati nož koji je nosila o pasu.

Ono zujanje se povremeno pojačavalo, pretvarajući se u besnu, grlenu riku, koja je, reklo bi se na trenutke, dopirala iz susedne ulice, da bi se onda utišala do prigušenog žamora. Međutim, sve prave nevolje dolaze tiho i nenajavljeno. Iza jednog ugla iznenada se pojavi gomila ljudi, nalik čoporu gladnih vukova, koji ispuniše čitavu ulicu. Čuo se samo bat njihovih čizama. Kad su ugledali Ninaevu i ostale, bilo je to kao da je neko bacio baklju u senik. Svi kao jedan bez oklevanja jurnuše napred besno urlajući i mlatarajući vilama i mačevima, sekirama i močugama i svime što se moglo upotrebiti kao oružje.

Ninaeva još beše dovoljno besna da može da prigrli saidar te bez razmišljanja tako i učini. Videla je da je i Elejna okupana svetlošću. I sama je znala bar deset načina da zaustavi tu rulju i još deset da je sravni sa zemljom ukoliko to poželi. Ali morala je da vodi računa zbog Mogedijen, a nije bila sigurna da li i Elejnu zadržava ista misao. Znala je jedino da se s istim žarom drži svog besa i Istinskog izvora. Mnogo se više plašila Izgubljene nego podivljale rulje. Stajala je tako, ne usuđujući se da počne. Ne ako postoji i neki drugi način. Gotovo je poželela da preseče niti koje je Elejna izatkala. Sigurno se to može i drugačije srediti.

Jedan visoki muškarac u očigledno tuđem pocepanom svilenom kaputu sa zlatno-zelenim vezom istrča ispred ostalih i zavitla sekirom. Birgitina mu strela prođe pravo kroz oko. Sručio se na zemlju, a ostali ga pregaziše. Lica im behu iskrivljena od besa i bezumnog urlanja. Njih ništa nije moglo da zaustavi. Ninaeva zaječa, koliko od besa toliko i od čistog straha, pa izvadi nož iz korica i pripremi se za usmeravanje.

Rulja se kao lavina obruši na šijenarske mačeve. Ratnici s perčinima, ništa manje razjareni od onih protiv kojih se bore, rasporediše se u liniju i prionuše na posao prilježno kao pravi majstori svog zanata. Ljudi su umirali prizivajući Proroka, ali iza njih su se pojavljivali novi. Džuilin se – budala jedna! – borio u prvom redu, a motka mu se od brzine jedva videla dok je odbijao napade i lomio ruke i lobanje. Tom je stajao iza Šijenaraca i hitro šepao levo i desno, dočekujući one koji nekako ipak uspeju da se provuku. Iako je bio naoružan jedino po bodežom u svakoj ruci, mnogi je mačevalac našao smrt na njegovim sečivima. Izborano mu je lice bilo namrgođeno, ali kad jedan orijaš u kožnom kovačkom prsluku nasrnu vilama na Elejnu, zabavljač razjareno urliknu i gotovo mu odseče glavu dok ga je klao. Jedino se Birgita mirno prebacivala s mesta na mesto i odapinjala strelu po strelu, uvek u oko.

Uspeli su da zaustave juriš, ali ipak je Galadova reč bila poslednja. Sačekao je napad mirno, stojeći skrštenih ruku kao da čeka naredni ples na balu i ne nalazeći za shodno da isuče mač sve dok ga rulja nije gotovo pregazila. A onda je zaplesao i njegova se prefinjenost istog trenutka preobrazila u hodajuću smrt. Nije stajao u mestu i odbijao napad, nego je prosecao sebi put u srce ljudske mase, ostavljajući za sobom čistinu široku koliki beše domet njegovog mača. Povremeno su čak i po petorica ili šestorica istovremeno kidisala na njega mačevima, sekirama i nogama od stolova umesto batina, ali uskoro bi svaki do poslednjeg bio mrtav. Bio je jači i od njihovog besa i od žeđi za krvlju. Upravo su zahvaljujući njemu prvi pobunjenici počeli da odbacuju oružje i beže, a za njima uskoro utekoše i ostali. Kada je ulica ponovo opustela, Galad je stajao okružen telima mrtvih i ječanjem umirućih.

Ninaeva se stresla kad se sagnuo i obrisao oštricu mača o nečiji kaput. Čak je i u tome bio prefinjen. I prelep. Povraćalo joj se.

Pojma nije imala koliko je sve trajalo. Šijenarci su stajali naslonjeni na mačeve i dahtali. Galada su sada gledali s poštovanjem. Tom je bio pognut, jednom rukom naslonjen na koleno a drugom je pokušavao da se odbrani od Elejne, istovremeno joj objašnjavajući da je samo ostao bez daha. Možda je proteklo nekoliko minuta, a možda i čitav sat.

Dok je gledala retke preživele – jedan je čak i pokušavao da se odvuče nekud – prvi joj se put desilo da ne oseća ni sažaljenje ni potrebu da Leči. Nedaleko od sebe ugledala je rakije za seno. Na jedan šiljak bila je nataknuta odrubljena muška glava a na drugi ženska. Osetila je jedino gađenje i zahvalnost što to nije njena glava. I jezu.

„Hvala vam“, rekla je naglas, ne obraćajući se nikome određenom koliko i svima. „Mnogo vam hvala.“ Teška je srca to prevalila preko usana jer joj nije bilo lako da prizna kako nešto ne bi mogla sama da uradi, ali zato je bila iskrena. Birgita joj samo klimnu glavom, na šta joj bi neprijatno. Ta žena sigurno nije učinila ništa manje od ostalih, ali zato svakako mnogo više nego Ninaeva. Vratila je nož u korice. „Ti... veoma dobro gađaš.“

Birgita joj se samo kiselo osmehnu, kao da zna koliko joj je teško bilo da to izgovori, pa prionu na sakupljanje strela. Ninaeva se samo strese i okrete se da to ne gleda.

Većina Šijenaraca bila je ranjena, a ni Tom i Džuilin nisu prošli mnogo bolje – jedino je Galad nekim čudom iz boja izašao neozleđen, mada to možda i nije toliko čudesno kad se uzme u obzir njegovo mačevalačko umeće – ali su zato svi do jednog izigravali muškarčine i tvrdili da im nije ništa. Čak je i Uno navaljivao da krenu što pre, iako mu je jedna ruka beživotno visila a posekotina preko celog lica pretila da postane odraz u ogledalu onog ožiljka ukoliko se odmah ne podvrgne Lečenju.

Nije joj bila mrska misao o odlasku, iako je ponavljala sebi da mora da se pobrine za njihove rane. Elejna je pokušala da natera Toma da se osloni na nju, ali on je to odbio i počeo da deklamuje starovremskim jezikom, ali toliko slikovito da je bilo gotovo nemoguće prepoznati legendu o Kirukan, prelepoj kraljici i ratnici iz Troločkih ratova.

„Ta je umela da bude opaka kao divlji vepar kad se uplete u trnje“, tiho reče Birgita sebi u bradu. „Ni nalik nekima ovde prisutnima.“

Ninaeva stisnu zube. E neće je više pohvaliti, pa ma šta uradila. Kad malo bolje razmisli, svaki muškarac iz Dveju Reka bio je jednako vešt s lukom i strelom. Svako dete.

Neprestano ih je pratila tutnjava i udaljena rika iz drugih delova grada, a često joj se činilo i da ih neko posmatra iz napuštenih kuća. Međutim, da li zato što se pročulo šta su uradili, ili što su možda osmatrači sve videli, nisu sreli ni živu dušu sve dok im iznenada dvadesetak Belih plaštova s isukanim mačevima i strelama u lukovima ne stade na put. Šijenarci istog trenutka potegoše mačeve.

Galad razmeni nekoliko reči s njihovim vođom, momkom iznurenog lica pod kupastom kacigom, koji je sve vreme sumnjičavo merkao Šijenarce, Toma i Džuilina, a i Birgitu. E, to nije bilo lepo od njega. Elejna je kraj Belih plaštova prošla kraljevski dignute glave, ne obraćajući pažnju na njih ni koliko na sluge, ali Ninaeva nije volela da je iko potcenjuje.

Uskoro izbiše na obalu. Iza malih kamenih skladišta pokrivenih škriljcem pružala su se tri gradska doka, kojima se preko širokog pojasa skorelog blata stizalo do vode. Na kraju jednoga čekala ih je zdepasta lađa s dva jarbola. Ninaeva se iskreno nadala da će dobiti zasebnu kabinu. Isto tako se nadala da se to čudo ne ljulja mnogo.

Dvadesetak koraka od doka, pod budnim okom četvorice stražara u belom stajala je oveća grupa izbeglica: desetak muškaraca, uglavnom starih, izranavljenih i pocepanih, i dvostruko više žena sa po dvoje-troje male dece ili čak s bebom u naručju. Još dva Bela plašta stajala su na samom doku. Deca su uglavnom zagnjurila lica majkama u skute, ali odrasli su žudno gledali u brod. Ninaevi se od tog prizora steže srce. Iste je takve poglede videla u Tančiku, poglede ljudi koji se nadaju spasenju. Tada nikome nije mogla da pomogne.

Pre nego što je stigla reč da zucne, Galad dograbi nju i Elejnu za ruke i odvuče ih preko doka i nestabilnog brodskog mostića na palubu. Tamo ih je čekalo još šest smrtno ozbiljnih vojnika u belim plaštovima i bleštavim oklopima, koji su na oku držali grupicu bosonogih muškaraca, mahom golih do pasa. Po kapetanovom se pogledu nije znalo jesu li mu mrskija Deca Svetla ili šarolika družina koja mu se ukrcala na brod.

Agni Neres bio je visok, mršav čovek uskog turobnog lica i klempavih ušiju. Stajao je u crnom kaputu, ne obraćajući pažnju na znoj koji mu se slivao niz obraze. „Platio si mi da povezem dve žene. Da ne bi možda da primim još jednu devojanu i ove muške badava?“ Birgita ga prostreli pogledom, ali on to kao da nije ni primetio.

„Pošteno ćemo ti platiti, dobri moj kapetane“, oholo mu reče Elejna.

„Ako je cena razumna, naravno“, dodala je Ninaeva, na šta joj on samo uputi mrk pogled.

Neres samo stisnu usnice – ukoliko je to uopšte bilo moguće – pa se ponovo obrati Galadu. „Isplovio bih, ako bi ti bio tako ljubazan da izvedeš svoje ljude odavde. Nikada mi nije bilo mrskije da se zadržavam u ovom gradu.“

„Čim se ukrcaju i ostali putnici“, reče Ninaeva i pokaza glavom ka ljudima na obali.

Neres ponovo pogleda ka Galadu, ali ovaj se već beše okrenuo i nešto govorio Belim plaštovima. Kapetan tad osmotri one jadnike, pa se obrati vazduhu iznad Ninaevine glave. „Povešću svakog ko može da plati, a ovi mi baš i ne izgledaju tako. Čak i da imaju para, nema mesta za sve.“

Propela se na prste kako mu slučajno ne bi promakao njen osmeh, na šta se njemu brada zamalo ne uvuče u okovratnik. „Primičeš ih sve do jednog, kapetane, da ti ne bih odsekla te tvoje klempave uši.“

Ovaj samo zinu, pa razrogači oči i pogleda nekud mimo nje. „Neka ti bude“, reče ljutito, „ali znaj da očekujem nekakvu isplatu. Milostinju dajem samo na Prvidan, a to je još daleko.“

Ona spusti stopala na palubu, pa se sumnjičavo osvrnu preko ramena. Tom, Džuilin i Uno stajali su iza nje i savršeno uljudno posmatrali nju i Neresa. Dobro, onoliko uljudno koliko su im to dopuštala lica umrljana krvlju i celokupna Unova pojava. Previše uljudno.

Ninaeva samo odsečno šmrknu, pa reče: „Niko da ništa nije taknuo dok svi ne budu ukrcani“, i ode da potraži Galada. Pretpostavljala je da bi trebalo da mu zahvali. Verovao je da čini ono što je ispravno. I najbolji muškarci imaju istu tu falinku. Uvek veruju da čine ono što je ispravno. A opet, šta god bilo to što su ova trojica malopre uradila, urodilo je plodom.

Zatekla ga je s Elejnom. Lepo mu je lice bilo ophrvano jadom, ali ozario se kad ju je ugledao. „Ninaeva, ja sam vam platio prevoz do Boande. To je na pola puta do Altare, na ušću Boerna u Eldar, ali samo sam toliko para imao. Kapetan Neres mi je uzeo i poslednju paru, a morao sam čak i da se uzajmim. Naplatio mije desetostruko. Bojim se da ćete odande do Kaemlina morati da se snalazite kako znate i umete. Zaista mi je žao.“

„Dovoljno si već učinio“, reče Elejna, a pogled joj pobeže ka stubovima dima što su se uzdizali iz Samare.

„Dao sam reč“, trpeljivo će on. Očigledno su razgovarali o tome i pre nego što im se pridružila.

Ninaeva na to stade da mu zahvaljuje, što je on ljubazno odbio, gledajući je kao da ga ni ona ne razume. Doduše, ne bi se usudila da to porekne. Taj je čovek otpočeo rat da bi održao obećanje – Elejna je tu bila potpuno u pravu jer će se ovo zaista razviti u rat, ukoliko već nije – a neće da traži od Neresa da spusti cenu, iako su mu njegovi vojnici zaposeli brod. Brod je Neresov, pa će i poslednja reč biti njegova. Samo da odvede Elejnu i Ninaevu odatle. Baš tako. Galad nikada ne pita za cenu ukoliko veruje da ispravno postupa, bilo da je reč o njemu ili nekom drugom.

Zastao je kraj mostića i zagledao se ka gradu, kao da vidi budućnost. „Klonite se Randa al’Tora“, reče mrgodno. „On donosi uništenje. On će biti kriv za smak sveta. Klonite ga se.“ Već u sledečem trenutku bio je na mostiću i dovikivao nekome da mu donese oklop.

Ninaeva i Elejna se začuđeno pogledaše pa im obema bi neprijatno. Teško je podeliti takav trenutak s nekim ko bi svakog trenutka mogao da kaže nešto zlobno. To je bar bio Ninaevin razlog, ali zaista nije mogla da dokuči zašto se Elejna usplahirila, osim ako se možda nije konačno prizvala pameti. Galad sigurno nije ni sumnjao da one uopšte nemaju nameru da idu u Kaemlin. A i kako bi? Muškarci nemaju toliko prefinjenu moć opažanja. Još dugo su izbegavale da pogledaju jedna drugu.