Nebeski oganj

32 Patrljak koplja

Nisu mnogo pričali. Složili su se da bi, iako napolju i dalje besni oluja, ogrnuti ćebadima i prostirkama – koje Avijenda odmah poče da deli na dve hrpe – mogli da stignu do prolaza. Rand prigrli saidin i ispuni se životom i smrću, rastopljenom vatrom i tečnim ledom.

„Deli jednako“, opomenu je. Znao je da mu je glas hladan i bezizražajan. Asmodean ga je ubeđivao da može to da prevaziđe, ali to još ne beše savladao.

Ona ga iznenađeno pogleda, ali samo reče: „Krupniji si pa ti treba više“, i nastavi po starom.

Nije bilo svrhe da se nadgovara s njom. Iz iskustva je znao da kad žena nešto naumi – bila ona iz Emondovog Polja ili iz redova Devica – muškarac je može sprečiti u tome jedino ako je veže. Još je gore kad se ona pri tom žrtvuje na neki način. Iznenadilo ga je što nije zvučala ogorčeno, niti ga je nazvala kilavim mokrozemcem. Možda od svega ovoga ostane još ponešto osim uspomene. Nije valjda ozbiljno mislila „nikad više"? Međutim, izgleda da je upravo to mislila.

Izatkao je prst debelu nit Vatre i njome najednom zidu prosekao vrata koja su se širila od dna ka vrhu. Zaprepastiše se kad kroz pukotine prosinu dnevna svetlost. Rand prigrli saidin i zbunjeno pogleda Avijendu. Znao je da je izgubio pojam o vremenu – Izgubio si ti pojam i o godinama - ali ipak nisu mogli toliko dugo biti unutra. Gde god da su, veoma su daleko od Kairhijena.

Gurnuo je prosečenu ploču, ali ona se ne pomače sve dok se nije leđima naslonio na zid, ukopao pete u tlo i upro iz sve snage. Taman što se setio da bi mu verovatno bilo lakše kad bi upotrebio Moć, led popusti i on izlete u ledeni, bleštavobeli zimski dan. Doduše, ne baš sasvim. Ploča nije pala, već je ostala da stoji nagnuta i naslonjena na sneg što se beše nakupio oko zidova. Ležeći na leđima, Rand je gledao snegom pokrivena uzvišenja i nanose oko retkog, kržljavog drveća i žbunja kakvo nikad ne beše video.

Zaustio je da kaže nešto, ali je istog trena zaboravio šta, pošto je petnaestak metara iznad njega nešto munjevito prošišalo kroz vazduh. Bilo je sivo, krilato i mnogo veće od konja. Na prednjem je kraju imalo isturenu šiljatu gubicu, a na zadnjem šape s kandžama i tanak rep nalik gušterskom. Rand okrenu glavu posmatrajući let tog neobičnog stvorenja nad drvečem. Na leđima je nosilo dvoje ljudi. Iako su imali natučene kapuljače, bilo je očigledno da osmatraju predeo pod sobom. Sigurno bi ga videli da mu iz igloa nije virila samo glava i da se nije nalazio tačno ispod njih.

„Pusti sad ćebad“, reče i šmugnu natrag. Ispričao je Avijendi šta je video. „Možda su prijateljski nastrojeni, a možda i nisu, ali to ne možemo da znamo.“ Uopšte nije bio siguran želi li da upozna ljude koji jašu onakvog stvora. Ako su to uopšte ljudi. „Odšunjaćemo se natrag do prolaza. Najbrže što možemo, ali oprezno. “

Ona mu, začudo, nije protivurečila. Kad joj je to i rekao dok joj je pomagao da se popne uz ledenu ploču – još je čudnije bilo što je mirno prihvatila ponuđenu ruku, samo ga prostrelivši pogledom – ona reče: „Ne raspravljam se kad razumno govoriš, Rande al’Tore.“ Prećutao je šta misli o tome.

Svud oko njih se prostirao blago zatalasan predeo skriven debelim snežnim prekrivačem, ali daleko na zapadu videle su se visoke, ledom okovane planine, čiji su se vrhovi gubili u oblacima. Strane sveta je bilo lako odrediti po izlazećem suncu. Još se ni polovina zlatne lopte ne beše promolila iznad okeana. Rand zinu. Zahvaljujući nagibu da videli su se talasi koji su se svom žestinom razbijali o stenovitu obalu, ni pola milje daleko odatle. Okean se protezao sve do horizonta i izlazećeg sunca. I po tome bi mu, čak i da nije bilo snega, bilo jasno da se ne nalazi ni u jednoj znanoj zemlji.

Avijenda je isprva zapanjeno posmatrala ogromne, silovite talase, a onda ga, kada je i sama sve shvatila, namršteno pogleda. Možda nikada nije videla okean, ali je zato viđala karte.

Kako je njoj zbog suknje bilo mnogo teže da hoda, on je bauljao prvi, prteći i prokopavajući sneg, koji mu je mestimično sezao čak do pasa. Zaprepastila se i sevnula zelenim očima kada ju je iznenada podigao u naručje.

„Moramo da se krećemo brže nego što ti možeš u toj suknjetini“, objasnio joj je. Njen bes splasnu, ali ga ipak nije zagrlila oko vrata kao što se ponadao, nego je skrstila ruke na grudima i namestila trpeljiv izraz lica. I pomalo mrzovoljan. Ma kako ono što su uradili uticalo na nju, nije je previše promenilo, a on nikako nije uspevao da dokuči zašto mu je zbog toga laknulo.

Mogao bi da otopi stazu kroz sneg, kao u dolasku, ali to bi ih odalo ako se ponovo pojavi ono leteće stvorenje. Desno od njih protrča lisica, sva bela osim crne ćube na čupavom repu, oprezno ih odmeravajući. Sneg je tu i tamo bio prošaran zečjim tragovima, mestimično zamrljanim na mestu skoka, a jednom su videli čak i otiske šapa nekakve mačke ne manje od leoparda. A možda su tu živele i veće životinje – kopneni rođaci onog letećeg stvora. Nije mu baš bilo stalo da ih sretne, ali onda bi makar postojala mogućnost da... letači... od njihove prtine pomisle da je trag neke životinje.

Bauljao je od drveta do drveta žaleći što šuma nije gušća. Doduše, da je lako, možda u onoj mećavi ne bi uspeo da pronađe Avijendu, koja je sada stenjala i mrštila se kad god on popusti stisak. S druge strane, upravo mu je to sporo napredovanje omogućilo da opazi neznance pre nego oni njih.

Manje od pedeset koraka ispred njih i vrlo blizu prolaza, ugledao je četiri prilike na konjima i dvadesetak pešaka. Konjanici su bili žene, uvijene u dugačke, debele, krznom opervažene ogrtače. Dve su na levoj ruci nosile srebrne narukvice, dugim kaiševima povezane s bleštavim okovima oko vratova dveju žena u sivim haljecima, koje su stajale u snegu. Ostatak grupe činili su muškarci u crnoj koži i zlatno-zelenim oklopima, koji su im pokrivali prsa, mišice i butine. Koplja su im bila ukrašena zlatnim i zelenim kićankama, a iste boje mogle su se videti i na dugačkim štitovima. Kacige im behu nalik glavama velikih buba iza čijih su se moćnih vilica pomaljala ljudska lica. Zapovednik im očigledno beše onaj bez koplja i štita, ali zato s velikim dvoručnim zakrivljenim mačem na leđima. Ploče na bleštavom oklopu behu mu oivičene srebrom, a tanka zelena pera slična pipcima samo su naglašavala sličnost s bubama. Rand je sad znao gde su se obreli. Već je imao prilike da vidi ovakve oklope. A i tako okovane žene.

Spustio je Avijendu iza nečeg što bi moglo biti bor povijen od vetra da mu stablo nije bilo glatko i sivo, prošarano crnim mrljama. Pokaza joj šta je video, a ona nemo klimnu.

„One dve žene na povocima mogu da usmeravaju“, šapnuo joj je. „Možeš li da ih ometeš?“ A onda brzo dodade: „Nemoj još da prigrliš Izvor. Iako su zatvorenice, mogle bi da upozore ostale, a čak i ako to ne učine, one s narukvicama osetile bi da ove znaju da si tu.“

Upitno ga je pogledala, ali nije gubila vreme na glupa pitanja kao što je: odakle on to zna? To je ostavila za posle. „I žene s narukvicama mogu da usmeravaju“, odgovorila mu je šapatom, „ali nekako su čudne. Slabe. Kao da nikada to nisu radile. Ne znam kako je to moguće.“

Ali on je znao. Damane su navodno te koje mogu da usmeravaju, ali ako je neka uspela da izbegne seanšansku mrežu i postane sul’dam – na osnovu svog skromnog znanja o njima Rand beše svestan da tako nešto uopšte ne bi bilo lako, pošto je svako žensko čeljade prolazilo proveru čim zađe u godine kad se javljaju prvi znaci usmeravanja – sigurno se ne bi usudila da se oda. „Možeš li da ih ometaš sve četiri?“

Ona ga prepredeno pogleda. „Naravno. Egvena me je naučila kako da istovremeno radim s nekoliko tokova. Dok kažeš ’britva, mogu da ih onesposobim, uvezem strujama Vazduha i oslobodim one dve.“ A onda joj samozadovoljni smešak iščeznu. „Dovoljno sam brza da se pobrinem za njih i njihove konje, ali onda sve ostalo pada na tebe dok ne budem mogla da ti pomognem. Ako se neko izvuče... Sigurno mogu da dobace koplja dovde. Ako te prikuca za zemlju...“ Tu stade da mrmlja sebi u bradu, kao da je toliko ljuta da ne može ni da dovrši rečenicu. Kada ga je pogledala, u očima joj je plamteo bes kakav još ne beše video. „Egvena mi je pričala o Lečenju, ali ona o tome zna malo, a ja još manje.“

Zašto li se toliko naljutila? Lakše je razumeti sunce nego žene, pomislio je ogorčeno. To je čuo od Toma Merilina i sada se potpuno slagao s njim. „Ti se pobrini za žene“, reče joj, „a meni prepusti ostale. Počni tek kad ti dam znak.“

Video je da ona misli kako se on razmeće, ali ovako neće morati da deli tokove Vazduha, nego će jednim složenim istovremeno vezati ljudima ruke i noge a konjima kopita. Duboko je udahnuo i prigrlio saidin, a onda dotakao njenu ruku i počeše zajedno da usmeravaju.

Seanšani iznenađeno zavikaše. Setio se da je trebalo i da im zapuši usta, ali njih dvoje će ionako proći kroz prolaz dok oni uspeju nekog da dozovu. Ne ispuštajući Izvor, uhvatio je Avijendu za ruku i povukao je kroz sneg, ne obraćajući pažnju na njeno siktanje da može i sama. Ovako je bar mogao da prti stazu pred njom pošto nisu imali vremena za gubljenje.

Njihovi zarobljenici su ih zanemelo posmatrali. Dve žene koje nisu bile sul'dam zbaciše kapuljače i počeše da se bore protiv njegovog tkanja. Nije hteo da vezuje krajeve kako bi na odlasku mogao da ih oslobodi, pošto čak ni Seanšane nije mogao da ostavi vezane u snegu. Makar i ako se ne posmrzavaju, tu je negde ona velika mačka čije su tragove videli, a gde je jedna – tu su i ostale.

Prolaz je još bio tamo, ali kroz njega se umesto sobe u Ejanrodu sada videlo samo nekakvo sivilo. A i bio je nekako uži. Da sve bude gore, Rand je prepoznao tkanje od kojeg sivilo beše sačinjeno – bio je to saidin. Kroz Prazninu mu se javi besna misao. Nije znao šta će zadesiti onoga ko kroči unutra, ali to bi lako moglo biti delo nekog muškarca iz redova Izgubljenih. Najverovatnije Asmodeanovo, pošto bi, ako preda Randa svom starom društvu, verovatno povratio svoj nekadašnji ugled. S druge strane, ne mogu ostati tu gde su. Kad bi se Avijenda setila kako je izatkala prolaz, mogla bi da otvori novi, ali sada moraju da upotrebe ovaj koji imaju, s klopkom ili bez nje.

Jedna jahačica, crnooka žena strogog lica, imala je na grudima sivog plašta izvezen grb s crnim gavranom ispred tvrđave. Randu se činilo da pokušava da mu pogledom prosvrdla lobanju. Druga – svetlokosa i mlađa, ali otmenijeg držanja – na grudima zelenog plašta imala je srmom izvezenog jelena i predugačke prste na jahačkim rukavicama. Rand je po njenim izbrijanim slepoočnicama znao da su joj nokti veoma dugi i verovatno lakirani, što su sve bila obeležja seanšanskog plemstva. Vojnici su imali ukrućeno držanje i bezizražajna lica, ali plave oči njihovog zapovednika svetlucale su iza čeljusti bubolike kacige, a prsti u oklopnim rukavicama grčili su mu se dok je uzaludno pokušavao da se dokopa mača.

Randa on nije previše zanimao, ali nije želeo da ostavi damane. Mogao bi bar da im da priliku za beg. Iako su ga sada gledale kao da je kakva zver iskeženih zuba, bio je svestan da su one samo zatvorenice prema kojima se njihovi tamničari ophode jedva malo bolje nego prema marvi. Uhvatio je bližu za okovratnik i istog trena osetio udar od kojeg mu utrnu cela ruka. Praznina zadrhta a saidin sunu iz njega silinom hiljadu mećava. Pramenovi kratke plave kose ošinuše damane preko lica kad se s vriskom trgnula od njegovog dodira, a sul’dam koje su je držale zagrcnuše se i prebledeše i sigurno bi popadale s konja da nisu bile vezane tokovima Vazduha.

„Pokušaj ti“, reče on Avijendi, trljajući se po ruci. „Žena će to učiniti nežnije. Ne znam kako se ovo otvara.“ Izgledalo je kao da su ogrlice, povoci i narukvice saliveni iz jednog dela. „Ako su im ovo stavili, sigurno se nekako može i skinuti.“ Tih nekoliko trenutaka neće imati nikakvog uticaja na prolaz i ono što ih sada čeka u njemu. Da li je to Asmodeanovo maslo?

Avijenda odmahnu glavom, ali ipak poče da petlja oko okova na vratu druge žene. „Miruj“, procedila je kad damane, belolika devojka od šesnaest – sedamnaest godina, pokuša da ustukne. Ako su Randa gledale kao da je zver, onda je Avijenda bila otelotvorenje košmara.

„Ona je marat’damane“, ciknu svetlokosa devojka. „Spasi Seri, gospodarice! Molim te, gospodarice! Spasi Seri!“ Druga damane, dosta starija, gotovo sredovečna, stade neobuzdano da tuli. Ne prestajući da petlja oko ogrlice, Avijenda iz nekog razloga besno pogleda devojku, pa Randa, a onda stade da mrmlja sebi u bradu.

„To je on, gospo Morza“, reče sul’dam druge damane onim njihovim unjkanjem koje je Rand jedva uspevao da razume. „Dovoljno dugo nosim narukvicu da znam da se ovde desilo još nešto osim što je ova marat’damane uspela da omete Džini.“

Morzu to kao da nije iznenadilo. Štaviše, u plavim joj se očima, dok je gledala Randa, pojavilo nešto nalik užasnoj spoznaji. Za to je moglo postojati samo jedno objašnjenje.

„Bila si u Falmeu“, reče on. Ako on prođe prvi kroz prolaz, Avijenda će sekund-dva ostati sama.

„Jesam.“ Plemkinja je izgledala poraženo, ali je njen nerazgovetni, lenji glas i dalje imao smiren, kraljevski ton. „Videla sam te. Videla sam i šta si uradio.“

„Dobro pazi da i ovde ne bude isto. Ne dirajte me i neću vam ništa.“ S druge strane, ne sme da pošalje Avijendu u... Svetlost bi znala šta. Da zbog stanja u kome se nalazio nije bio potpuno ravnodušan, sigurno bi se mrštio, baš kao i ona dok je pokušavala da se izbori s onim okovima. Moraće da prođu zajedno, pa kud puklo da puklo.

„Štošta je ostalo tajna o događajima u Hokvingovoj zemlji, gospo Morza“, reče ona ozbiljna žena. Tamne su joj oči sada počivale na Morzi baš kao malopre na njemu. „Priča se čak i da je Svepobednička vojska doživela poraz.“

„Sad si našla da tražiš istinu u naklapanjima, Džalindin?“ brecnu se Morza. „Bar bi ti, kao Tragač, trebalo da znaš kad treba da ćutiš. Lično je carica zabranila razgovor o Koreneu, osim kad ga ona sama povede. Ostaćemo bez jezika izgovorimo li makar ime konačnog odredišta tog pohoda. Možda bi ti volela da završiš mutava u Gavranskoj kuli. Čak ni Prisluškivači neće čuti kad budeš molila za milost, a isto bi ti se hvatalo i da te čuju.“

Rand je od svega toga razumeo tek pokoju reč, ali ne zbog njihovog čudnog izgovora. Poželeo je da ima više vremena. Korene. Povratak. Tako su Seanšani u Falmeu zvali svoj pokušaj da osvoje zemlje iza Aritskog okeana, a među njima i njegovu otadžbinu, pošto su polagali pravo na njih. Sve ostalo – Tragač, Prisluškivač, Gavranska kula – predstavljalo je tajnu. Izgleda da je Povratak odložen do daljnjeg. To bi moglo biti bitno.

Prolaz se jeste sužavao. Već je bio za debljinu prsta uži neko pre nekoliko trenutaka. Sad ga je održavala samo njegova moć, pošto je otvor težio da se zatvori još otkako je Avijenda uklonila svoje tkanje.

„Požuri“, rekao joj je, a ona tako pogleda da bi verovatno isto osećao da mu je zavitlala kamen među oči.

„Trudim se, Rande al’Tore“, reče ona, ne prestajuči da čeprka po okovima. Suze su se slivale niz Serino lice, a iz grla joj je dopiralo jednolično ječanje, kao da je Aijelka kolje. „Zamalo si ubio i sebe i njih dve. Osetila sam kako je Moć grunula u njih u trenutku kad si dotakao okov. Stoga me ostavi na miru da im pomognem ako mogu.“ Potom promrmlja nekakvu psovku, pa poče da čeprka sa strane.

Randu dođe na um da natera sul'dam da otvore okove, pošto one sigurno znaju kako se to radi. Međutim, po namrštenim im je licima video da bi mu to samo silom pošlo za rukom, a ako već ne može da ubije žensko čeljade, sigurno ne bi mogao ni da ga muči.

Uzdahnuo je i zagledao se u sivu prazninu što ih je čekala u prolazu. Kao da su u njegove tokove bili utkani neki drugi, tako da ne bi mogao samo jedne da prekine a druge ne. Možda je to nekakva zamka, ali ako pokuša da odseče sivilo, prolaz bi mogao da se zatvori pre no što stignu da skoče kroz njega. Ipak će morati da se naslepo bace u... Svetlost zna šta.

Morza je pomno slušala svaku njegovu i Avijendinu reč, a onda se zamišljeno zagledala u dve sul'dam, a Džalindin nije oka skidala s nje. „Mnogo je tajni koje ne bi trebalo da se kriju od Tragača, gospo Morza“, reče žena strogog lika. „Tragači moraju sve da znaju.“

„Obuzdaj se, Džalindin“, odbrusi Morza, a ruke joj se u oklopljenim rukavicama tako trznuše da bi, da ne beše sapeta, verovatno prekinula uzde. Jedino je mogla da zabaci glavu i oholo pogleda onu drugu. „Poslali su mi te zato što je Sarek mnogo digao nos, a kod njega su proračuni za Serengadu, Dai i Tuel, a ne da me zapitkuješ o onome što je carica proglasila...“

Džalindin je grubo prekide. „Ti se obuzdaj, gospo Morza, pošto si, izgleda, pomislila da ti Tragači za istinom ne mogu ništa. Lično sam ispitivala caričinog sina i kćer, a ona mi je, Svetlost je obasjala, u znak zahvalnosti za priznanja koja sam im izvukla dala da je čuvam. Misliš li ti, mala, da je tvoja bedna Kuća važnija od carske?“

Morza ostade uspravljena, mada tu i nije imala mnogo izbora, ali lice joj pocrne kao zemlja i ona stade da olizuje usne. „Carica, Svetlost je doveka obasjavala, već zna mnogo više no što ja mogu da kažem. Nisam htela da...“

Tragačica je ponovo prekide, obrativši se vojnicima kao da devojka ne postoji. „Žena Morza je pod nadleštvom Tragača za istinom i biće poslata na ispitivanje čim se vratimo u Merinlo. Kao i sul’dam i damane. Izgleda da su i one ponešto sakrile.“ Ove četiri se preneraziše od straha, ali to ne beše ništa spram Morze, koja samo iskolači oči i klonu – koliko su joj to nevidljivi okovi dopuštali – ne izustivši više ni jednu jedinu reč. Izgledala je kao da bi najradije zavrištala, ali ipak se bila pomirila sa svojom sudbinom. Džalindin se onda obrati Randu. „Oslovila te je kao Randa al’Tora. Predaj mi se i dobro će se postupati prema tebi. Ma kako da si stigao ovamo, ne pomišljaj na bekstvo, pa makar nas sve pobio. Svi traže marat’damane koja je noćas usmeravala.“ Odmerila je Avijendu, pa dodala: „Pronaći će vas pre ili kasnije, a onda vas možda greškom i ubiti. U ovom kraju ima mnogo nemira. Ne znam kako se tamo odakle ste ophode prema ljudima kao što si ti, ali u Seanšanu će ti olakšati muke. Ovde će ti tvoja moć doneti veliku čast.“

Nasmejao joj se u lice, što ju je očigledno uvredilo. „Ne mogu da te ubijem, ali za ovo bih te najradije živu odrao, ako ne i nešto gore.“ Znao je da mu u Seanšanu zaista ne preti smirivanje, pošto tu muškarce koji usmeravaju čeka smrt. Ali ne pogubljenje, nego hajka i ubijanje na licu mesta.

Prolaz se u međuvremenu suzio za još jedan prst i sada beše širok tek toliko da se njih dvoje nekako promaknu. „Pusti je, Avijenda. Moramo da idemo.“

Ona pusti Serinu ogrlicu i ojađeno ga pogleda, a onda vide prolaz, pa zadiže suknju i pođe ka Randu, mrmljajući nešto o smrznutoj vodi.

„Budi spremna na sve“, rekao joj je pre no što ju je zagrlio. Ubeđivao je sebe kako moraju da se stisnu ne bi li prošli, a ne zato što voli da je drži u zagrljaju. „Ne znam šta nas tamo čeka, ali budi spremna na sve.“ Ona klimnu, a on reče: „Sad!“

Zajedno se baciše u sivilo, a Rand pusti veze kojima je držao Seanšane kako bi mogao da se napuni saidinom...

...i skotrlja se u svoju spavaću sobu u Ejanrodu. Svetiljke behu upaljene, a napolju je bila noć.

Asmodean je sedeo na podu, prekrštenih nogu. Nije bio prigrlio Izvor, ali Rand mu za svaki slučaj ipak onemogući pristup saidinu. Okrenuo se, ne ispuštajući Avijendu iz zagrljaja, i video da je prolaz nestao. U stvari, njegovo je tkanje još bilo tu, kao i ono drugo – verovatno Asmodeanovo, ali unutra ne beše ničega. Ne časeći ni časa, Rand saseče svoje tokove, na šta se prolaz najednom ukaza i on uspe da nakratko vidi Seanšane, gospu Morzu klonulu u sedlu i Džalindin kako izvikuje naređenja. Jedno koplje sa zeleno-belim kićankama polete ka prolazu koji tek što se ne beše zatvorio, a Rand bez razmišljanja usmeri Vazduh i zaustavi ga kad je već dobre dve stope uletelo u sobu. Kopljište beše presečeno glatko kao da ga je drvodelja obradio. Rand zadrhta, srećan što nije pokušao da ukloni ono sivilo – šta god to bilo – pre nego što su skočili.

„Sreća naša što se nijedna sul'dam nije na vreme pribrala“, reče, podigavši onaj patrljak koplja, „ili bi nas sustiglo nešto gore od ovog.“ Krajičkom oka je gledao Asmodeana, ali ovaj je samo sedeo i izgledao kao da mu je muka. Nije znao hoće li mu Rand zariti koplje u grlo ili ne.

Avijenda šmrknu prezrivije nego ikad pre. „Zar zaista misliš da sam ih pustila?“, upita vatreno. Odlučno mu se iščupala iz zagrljaja, ali nije mu se učinilo da je on uzrok tom besu. „Uvezala sam im štitove najjače što sam mogla. To su tvoji neprijatelji, Rande al’Tore. Čak i one koje si nazvao damane nisu ništa do verni psi i radije bi te ubile nego da budu slobodne. S neprijateljima uvek moraš čvrsto, a ne kao mekušac.“

U pravu je, pomislio je, važući koplje. Za sobom je ostavio neprijatelje s kojima bi jednog dana mogao opet da se suoči. Moraće da očvrsne, da ga ne bi samleli pre no što stigne do Šajol Gula.

Ona iznenada poče da poravnava suknju, a glas joj postade gotovo čio. „Primetila sam da nisi onu sirinjavu Morzu spasao od sudbine koja je čeka. Kako sije samo gledao, pomislila sam da su te opčinile krupne oči ili možda one njene nabrekle grudi.“

Rand se samo zagleda u nju, dok je zaprepašćenje poput sirupa počelo da curi kroz prostor. Izgovorila je to kao da ga obaveštava da je supa gotova. Zapitao se kako je mogao da vidi Morzine grudi kad su bile pokrivene ogrtačem. „Trebalo je da je povedem“, reče, „kako bih je ispitao o Seanšanu. Bojim da ću jednom morati s njima da izađem na kraj.“

Njoj zgasnu ona iskra u oku. Zaustila je da kaže nešto, ali stade kad Asmodean podiže ruku. U očima su joj se lepo videla sva neizgovorena pitanja o Seanšanu. Da ju je ovaj poznavao, znao bi da neće prestati da čeprka sve dok iz njega ne iščačka sitnice za koje je čak i sam zaboravio da ih zna. A to uopšte ne bi bilo loše. Ali drugi put. Prvo će on da iz Asmodeana izvuče neke odgovore. Avijenda je u pravu. Vreme je da očvrsne.

„Dobro si se dosetio“, reče ona, „da sakriješ prolaz koji sam napravila. Da je neki gaisain slučajno ušao, hiljadu sestara po koplju pošlo bi da te traži.“

Asmodean se nakašlja. „Jedna gaisain i jeste ušla. Neko ko se zove Sulin poslao ju je da proveri jesi li jeo, gospodaru Zmaju, pa sam, ne bih li je sprečio da uđe ovamo i vidi da te nema, dao sebi slobodu da joj kažem kako ti i ova mlada žena ne želite da vas uznemiravaju.“ Randu ne promače kad sc Asmodeanove oči malo suziše.

„Molim?“

„Čudno je to primila. Nasmejala se i otrčala napolje. Samo nekoliko minuta kasnije, bar dvadeset Far Dareis Mai okupilo se pod prozorom i više od jednog sata udaralo kopljima o štitove. Moram priznati, gospodaru, da sam bio vrlo iznenađen nekim predlozima koje su dovikivale.“

Rand oseti da se zajapurio. Bili su na drugom kraju sveta, a Device su ipak sve saznale! Avijenda ga, međutim, sumnjičavo pogleda.

„Jesu li joj kosa i oči kao moje?“ Nije ni sačekala da Asmodean klimne. „To je sigurno bila moja prvosestra “ Na Randovom je licu videla neizgovoreno pitanje i odgovorila mu pre nego što je išta stigao da kaže. „Nijela je tkalja, a ne Devica. Carini su je pre pola godine zarobili tokom napada na uporište Sulara. Pokušala je da me nagovori da se manem koplja i udam se. Poslaću je Čarinima, i to s po jednom modricom na guzici za svakog kome je razglasila.“

Rand je uhvati za ruku kad je pošla da izađe. „Porazgovarao bih s Nataelom. Rekao bih da do zore nije mnogo ostalo...“

„Otprilike dva sata“, ubaci se Asmodean.

„...tako da nema vremena za spavanje. Ako bi da ipak pokušaš, zamolio bih te da negde drugde napraviš sebi krevet. A ionako ti trebaju i nova ćebad.“

Ona krotko klimnu, pa izvuče ruku iz njegove i zalupi vrata za sobom. Sigurno se nije naljutila na njega jer ju je izbacio iz sobe – a i zašto bi kad je sama rekla kako se između njih dvoje više ništa neće dogoditi – ali bilo mu je drago što nije na Nijelinom mestu.

Igrajući se onim skraćenim kopljem, okrenuo se ka Asmodeanu.

„Čudno ti je žezlo, gospodaru Zmaju.“

„Poslužiće svrsi.“ Podsećaće ga da Seanšani još uvek postoje. Poželeo je da mu glas bude hladniji nego od Praznine i saidina. Mora da očvrsne. „Pre nego što odlučim da li da te nataknem na njega ili ne, objasni mi zašto mi nikad nisi rekao da možeš nešto da učiniš nevidljivim? Da nisam uočio tokove, ne bih ni znao da je prolaz još tamo.“

Asmodean proguta knedlu i promeškolji se kao da se pita koliko je Randova pretnja ozbiljna. „Nisi me pitao, gospodaru. To ima veze s krivljenjem svetlosti. Uvek me toliko zapitkuješ da prosto ne stignem ništa drugo da ti ispričam. Do sada si valjda shvatio da pred tobom nemam tajni.“ Olizao je usne i krenuo da ustane, ali je ostao na kolenima. I odmah je počeo da blebeće. „Osetio sam tvoje tkanje – kao i svako u krugu od jedne milje nikad nisam video tako nešto – nisam znao da iko osim Demandreda i možda Semirhag – a i Lijusa Terina – može da spreči zatvaranje prolaza – ali došao sam čim sam ga osetio i jedva sam prošao pored onolikih Devica – upotrebio sam isti trik – sad valjda znaš da sam ti odan. Gospodaru Zmaju, ja sam ti odan.“

Lecnuo se kad je ponovo čuo reči onih Kairhijenjana. Uperio je patrljak koplja ka Asmodeanu i grubo rekao: „Diži se. Nisi pas.“ Ali čim ovaj ustade, on mu prisloni oštricu na grlo. Mora da očvrsne. „Od sada ćeš svaki put kad razgovaramo da mi kažeš i dve stvari koje te nisam pitao. Ali pazi: svaki put. Ako samo pomislim da nešto pokušavaš da sakriješ od mene, biće ti drago da te prepustim Semirhag.“

„Biće kako ti kažeš, gospodaru Zmaju“, promuca Asmodean. Izgledao je kao da bi se najradije poklonio da mu celiva ruku.

Kako bi to izbegao, Rand se odmače do kreveta i sede na čaršav, na šta se perina pod njim ulegnu, pa stade da proučava koplje. Pametno bi bilo da ga sačuva, ne kao žezlo, već kao podsetnik. Seanšane nikako ne sme da zaboravi. I one damane. Da Avijenda nije bila tamo da im odseče pristup Izvoru...

„Nisi uspeo da me naučiš kako da postavim štit prema ženskom tkanju. Pokušaj makar da mi pokažeš kao da izbegnem nevidljive tokove ili da im se suprotstavim.“ Setio se kako je Lanfear prosekla njegovo tkanje kao nožem.

„Teško je to, gospodaru, ako nemaš ženu s kojom bi vežbao.“

„Imamo dva sata“, hladno će Rand, otpustivši štitove. „Potrudi se. Dobro se potrudi.“