Nebeski oganj

39 Susreti u Samari

Beli plaštovi nisu im posvetili ništa više pažnje nego ostalim licima u masi, što znači da su im uputili sumnjičav ali ovlašan pogled. Za ma šta ozbiljnije ipak je bilo previše ljudi, a nije manjkalo ni stražara u verižnjačama. Doduše, nije ni bilo razloga za tako nešto, osim, možda, u Ninaevinoj glavi. Iako prsten Velike zmije i Lanov glomazni zlatni prsten bese sakrila u torbicu – zbog dubokog izreza nije mogla da ih nosi oko vrata – gotovo je očekivala da Deca Svetlosti umeju nagonski da prepoznaju žene koje su prošle obuku u Kuli. Vidno joj laknu kad ledeni, ravnodušni pogledi više nisu počivali na njoj.

Ni gradska straža im ne pokloni više pažnje, mada je Ninaeva za svaki slučaj malo popustila šal. Možda je i Unov namrgođeni pogled doprineo da se brže vrate osmatranju ponašanja Belih plaštova, ali šta on ima da se ljuti? Ipak je to njena stvar.

Ponovo je preklopila šal, pa se obmotala njime i vezala ga oko struka. Čak i tako su joj se grudi videle i ocrtavale više nego što joj se sviđalo, ali bolje i to nego da je samo u haljini. Ovako bar više ne mora da razmišlja hoće li joj šal spasti. Još samo da nije tolika zapara. Zaista je krajnje vreme da malo zahladi. Pa nisu odmakli baš toliko južno od Dveju Reka.

Uno je strpljivo sačekao da se ona sredi. Doduše, lice mu je bilo nekako

previše strpljivo, tako da uopšte nije bila sigurna da je to puka ljubaznost. A onda uđoše u Samaru. U haos.

Čitavo je mesto odzvanjalo od nerazgovetnog žamora. Ljudi su se tiskali popločanim ulicama, mileći od gostionica pokrivenih škriljcem do staja sa slamnatim krovovima, od smrdljivih bircuza s jednostavno oslikanim tablama i imenima kao što su Plavi bik i Razigrana guska do radnjica nad čijim su vratima umesto natpisa visile slike makaza i noževa ili truba platna, britvi, zlatarskih vagica, lonaca, svetiljki ili čizama. Bilo je tu ljudi bledih poput Andoraca ili tamnoputih poput Morskog naroda, čistih i glibavih, s visokim ili niskim okovratnicima ili pak bez okovratnika, u staroj i novoj odeći običnih i neobičnih krojeva. Jedan je bradonja preko jednostavnog plavog kaputa nosio izukrštane lance, a dvojica u crvenim jaknicama s našivenim mesinganim praporcima i u čizmama s podvrnutim visokim sarama imali su upletenu kosu – da, muškarci s crnim kikama prebačenim preko ramena! Odakle god da su došli, uopšte nisu bili naivni. Crne su im oči bile sumnjičave kao i ono jedno Unovo, a na leđima su nosili sablje zakrivljenih sečiva. Bio je tu i jedan bez košulje, kože tamnije od stare hrastovine i ruku toliko prekrivenih tetovažama da je bilo očigledno da je od Morskog naroda, iako nije imao minđuše ni u ušima ni u nosu.

Žene su bile jednako šarolike, s kosama svih mogućih boja, od zift-crne do gotovo bele, upletenim, skupljenim u punđe ili pak puštenim, sasvim kratkim ili dugim do ramena ili pasa, i u haljinama od iznošenog sukna, finog pamuka ili svetlucave svile, s vezenim ili čipkanim kragnama visokim do obraza ili otvorenim ništa manje od Ninaevine. Videla je čak i jednu Domanku bakarnog tena u gotovo potpuno providnoj crvenoj haljini, koja je, iako zatvorena do grla, više otkrivala nego pokrivala. Nije mogla da se ne zapita koliko li će ta biti bezbedna kad se smrkne. A isto tako i za videla.

Tu i tamo bi naišao pokoji Beli plašt ili stražar, ali i oni su bili gotovo potpuno utopljeni u svetinu. Taljige i konjske zaprege milele su nasumično izukrštanim ulicama, dok su se nosači nosiljki jedva probijali kroz nepreglednu ljudsku masu. Pojavila bi se i pokoja lakirana kočija s bogato okićenim četvoropregom ili šestopregom, teško se probijajući kroz gužvu dok su livrejisani lakeji i oružana pratnja uzaludno pokušavali da vikanjem raščiste put. Na svakom je ćošku bio poneki muzičar s flautom, citrom ili biternom, ili pak kakav žongler ili akrobata – a svi do jednog takvi da Tom i braća Čavana nisu imali čega da se plaše – i svaki je od njih imao pomoćnika sa šeširom punim novčića. Kroz gužvu su prošivali i odrpani prosjaci, koji su vukli prolaznike za rukav ili pružali prljave ruke, kao i prodavci kojekakvih tričarija, od igala do šarenih traka i krušaka, čija se vika stapala s okolnom grajom.

Uno u jednom trenutku cimnu Ninaevu i uvuče je u poprečnu uličicu. I tu je bilo dosta prolaznika, ali ni izbliza kao u glavnoj ulici. Ona samo zastade da se malo dovede u red posle guranja kroz onaj metež, pa pohita za njim. Bez uličnih zabavljača i s mnogo manje prodavača i prosjaka, bilo je malo tiše. Ovi poslednji su se klonili Una – iako je nekoj dečici bacio nekoliko bakrenjaka – što im se uopšte nije moglo zameriti. Taj čovek prosto nije izgledao... milosrdno.

Okolne zgrade mahom su imale svega dva ili tri sprata, ali i to beše dovoljno da uske uličice budu u polumraku. Svejedno, do zalaska sunca beše ostalo još nekoliko sati, tako da je Ninaeva imala sasvim dovoljno vremena da se vrati u menažeriju. Ako bude morala. Uz malo sreće, u sumrak će već uveliko ploviti rekom.

Trznula se kad im se iznenada pridružio još jedan Šijenarac s mačem na leđima i crnim perčinom, tek koju godinu stariji od nje. Uno mu u hodu ukratko sve objasni.

„Mir s tobom, Ninaeva“, reče Ragan, a tamna mu se koža namreška oko trouglastog belog ožiljka. Izgledao je strogo čak i kad se smeši. Nikada nije videla nežnog Šijenarca. Takvi tamo ne opstaju. Kao ni slabe žene. „Sećam te se. Kosa ti je pre bila drugačija, zar ne? Nema veze. Ne boj se. Odvešćemo te i do Maseme i gde god budeš htela. Samo vodi računa da pred njim ne pominješ Tar Valon.“ Niko nije obraćao pažnju na njih, ali on tu ipak spusti glas. „Masema veruje da će Kula pokušati da uzme gospodara Zmaja pod svoje.“

Ninaeva odmahnu glavom. Još jedna budala koja nema pametnija posla nego da je štiti. Ovaj bar nije pokušao da je uvuče u razgovor. Kako je bila raspoložena, oplela bi jezikom po njemu čak i kad bi samo primetio da je vruće. Osećala je graške znoja na licu, što nije bilo neobično s obzirom da je po takvoj zapari umotana u vuneni šal. A onda se setila šta joj je jednooki rekao, šta Ragan misli o njenom jeziku. Samo ga je pogledala, ali i to je bilo dovoljno da ovaj pređe Unu s druge strane, kao da će tu biti sigurniji. Muškarci!

Zalazili su u sve uže uličice i mada okolne zgrade ne behu ništa niže nego pre, sada su uglavnom viđali njihove zadnje strane i grube, sive zidove iza kojih su se jedino mogla kriti skučena dvorišta. Uskoro skrenuše u jedan sokak jedva toliko širok da mogu sve troje da hodaju uporedo. Na drugom kraju stajala je lakirana i pozlaćena kočija, okružena stražom. Na pola puta donde, međutim, s obe strane uličice dočekaše ih neki ljudi, šaroliko obučeni i naoružani, ko batinom, ko kopljima, a poneko i mačem. Iako je ovo lako mogla biti i kakva ulična banda, Šijenarci ne usporiše korak, pa to ne učini ni Ninaeva.

„Ulica s prednje strane prepuna je prokletih budala koje se nadaju da će na trenutak ugledati Masemu“, šapnu joj Uno. „Zato se do njega jedino može stići sa zadnje strane.“ Ućutao je kad se približiše onoj grupi.

S njima behu i dva vojnika s čeličnim kacigama, u tunikama od verižnjače i naoružani mačevima i kopljima, ali nisu njih dvojica zagledali pridošlice i prstom pokazivali na njihovo oružje, nego svi ostali. Prodorno su ih i nekako previše žudno gledali užagrenim očima. Ninaeva je prvi put poželela da je makar neko pošteno, bezobrazno odmeri, ali ovima je, izgleda, bilo svejedno je li ona žena ili konj.

Uno i Ragan bez ijedne reči skidoše mačeve s leđa, pa ih zajedno s noževima predadoše nekom debeljku koji je – ako je verovati plavom kaputu i čakširama od dobrog sukna – nekada možda bio trgovac. Iako odlične izrade, odeća mu beše pohabana i pogužvana kao da je mesečima spavao u njoj. Očigledno je prepoznao Šijenarce i mada se namrštio pogledavši Ninaevu i nož koji je nosila o pasu, samo im je nemo pokazao glavom ka uskoj drvenoj kapiji na kamenom zidu. To joj je možda bilo i najstrašnije – to što niko nije prozborio ni reč.

Obreli su se u nekakvom dvorištancetu. Iako između kamenih ploča beše dosta korova, trospratnica koja se uzdizala ispred njih – visoka, bledo-siva, pokrivena crvenim crepom, sa širokim prozorima i kitnjastim strehama – verovatno je jedna od najboljih kuća u Samari. Ragan progovori tek kad se kapija zatvorila za njima. „Već su nekoliko puta pokušali da ubiju Proroka.“

Ninaevi je trebalo nekoliko trenutaka da shvati kako joj on to zapravo objašnjava zašto su im oduzeli oružje. „Ali vi ste mu prijatelji“, pobunila se. „Zajedno s njim ste na Randovoj strani.“ Nije joj ni nakraj pameti da ga zove „gospodar Zmaj“.

„Zato smo i ostali s njim“, mrgodno će Uno. „Rekao sam ti već da se ne slažemo baš u svemu s... Prorokom.“ Ta mala stanka i brzo osvrtanje ka kapiji da proveri sluša li ih ko behu dovoljno rečiti. Nekada je to bio samo Masema, a Uno nije od onih koji lako drže jezik za zubima.

„Bar jednom u životu pripazi šta pričaš“, reče joj Ragan, „i verovatno ćeš dobiti sve što zatražiš.“ Ona usrdno klimnu – umela je da prepozna mudar savet, ma od koga da dolazi – na šta se njih dvojica sumnjičavo zgledaše. Poželela je da ih nagura u istu vreću s Tomom i Džuilinom, pa da onda oplete motkom po svakom ko samo nos promoli.

Ma koliko kuća bila lepa, jedine čiste stvari u zapuštenoj kuhinji behu iznošena siva haljina i bela kecelja koščate starice koju tu zatekoše. Jedva da ih je i pogledala, pošto beše zauzeta mešanjem čorbe u kotliću i isisavanjem međuzubnih šupljina. Iznad velikog ognjišta visila su dva očukutana lonca – iako je bilo mesta bar za dvadeset – a na velikom stolu stajao je jedino okrnjeni zemljani bokal na plavom poslužavniku.

Hodnik iza kuhinje bio je ukrašen svakojakim predmetima. Ninaeva je protekle godine razvila solidan ukus i znala je da su svi ti prikazi gozbi i lovova na jelene, veprove i medvede dobri, ali ne i odlični. Nameštaj u sobama bio je mahom od tamnog, lakiranog crvenkastog drveta sa sedefnim intarzijama. Sve je bilo prilično prašnjavo, a neko je tek ovlaš pomeo metlom crveno-beli pod. Uglove i gipsane karnize na visokoj tavanici pokrivala je paučina.

Nisu videli više nikoga od posluge – a ni bilo koga drugog – sve dok ne naiđoše na mršavog momka koji je sedeo na podu ispred jednih otvorenih vrata. Na sebi je imao preveliki i preštrokavi kaput od crvene svile, prljavu košulju i iznošene suknene čakšire. Jedna mu je čizma imala ogromnu rupu na đonu, a iz druge mu je izvirivao palac. Podigao je ruku i prošaputao: „Svetlost vas obasjala i blagosloveno bilo ime gospodara Zmaja?“ Izgovorio je to kao pitanje, a usko mu se lice, musavo koliko i košulja, iskrivi u masku strogosti. Uskoro se ispostavilo da on tako govori. „Proroka sad niko ne sme da uznemirava? Zauzet je? Moraćete da sačekate?“ Uno trpeljivo klimnu a Ragan se nasloni na zid. Očigledno su već prolazili kroza sve to.

Iako je sada znala ko je u stvari Prorok, Ninaeva nije znala šta da očekuje, ali ovolika ju je prljavština ipak iznenadila. Ona čorba je mirisala na kupus i krompir, što je ipak čudan obrok za čoveka koji drži u šaci čitav grad. I samo dvoje slugu, koji kao da su stigli iz najjadnije od svih onih straćara podno zidina.

Mršavi stražar – ako mu je uopšte to posao, pošto nije nosio oružje, a možda ni njemu nisu verovali – nije joj ni reč rekao kad je stala tako da može da vidi šta je iza onih vrata. Unutra je ugledala muškarca i ženu, različite da različitiji biti ne mogu. Masema je, sada bez perčina, bio u smeđem, izgužvanom ali čistom vunenom kaputu i iznošenim čizmama. Nekada kiselo, lice mu je zbog tamnih, duboko usađenih očiju sada izgledalo strogo. Na tamnom je obrazu imao trouglast ožiljak, koji beše kao odraz u ogledalu Raganovom, ali nešto bleđi i malo bliže oku. Žena, u lepoj haljini od plave svile sa zlatnim vezom, imala je četrdesetak godina i bila je prilično lepa, uprkos malo dužem nosu. Crna joj kosa, dugačka gotovo do pasa, beše sapeta jednostavnom plavom mrežicom, ali je zato nosila široku ogrlicu od zlata i rubina i odgovarajuću narukvicu, kao i prstenje s dragim kamenjem na gotovo svakom prstu. Za razliku od Maseme, zažarenog i iskeženih zuba, ona je razgovarala potpuno mirno i dostojanstveno.

„...toliko vaših sledbenika“, govorila je ona, „da je nemoguće održavati red i mir. Građani više nisu bezbedni, kao ni njihova imovina...“

„Gospodar Zmaj ne priznaje ni zakonska niti bilo kakva druga ograničenja koja su postavili obični smrtnici“, zanesenim će glasom Masema, ali ubedljivo i bez trunke besa. „Proročanstva kazuju da će gospodar Zmaj raskinuti sve okove i veze i upravo se to i dešava. Njegov će nas sjaj spasti Senke.“

„Nas sada ne ugrožava Senka, nego secikese, džeparoši i razbojnici. Neki... mnogi vaši sledbenici veruju da mogu tek tako da uzmu sve što im se svidi i da odu.“

„Pravda nas čeka na onom svetu, kada se budemo ponovo rodili. Nema svrhe sekirati se zbog ovozemaljskih stvari. Ali neka vam bude. Ako tražite ovozemaljsku pravdu" – usne mu se na to prezrivo iskriviše – „neka tako i bude. Od sada će svakome ko nešto ukrade biti odsečena desna ruka i biće obešen svaki muškarac koji povredi ili uvredi ženu ili pak ubije nekoga, a žena koja ukrade ili ubije biće išibana. Naravno, sve to pod uslovom da tužilac pronađe dvanaestoro ljudi koji će ga podržati. Neka tako bude.“

„Naravno“, promrmlja žena. Lice joj ostade uzdržano, ali beše vidno potresena. Ninaeva se nije razumela u geldanske zakone, ali nije verovala da su baš toliko jednostavni. Žena tad duboko udahnu. „Ostaje još i problem hrane. Teško je hraniti toliko usta.“

„Svaki čovek, žena i dete moraju siti izaći pred gospodara Zmaja. Moraju i tačka! Gde ima zlata, ima i hrane, a na svetu ima previše zlata. I precenjeno je.“ Masema besno odmahnu glavom, ali nije se ljutio na svoju gošću, već na čitav svet. Izgledao je kao da bi najradije pronašao one koji vole zlato i sručio na njih sav svoj bes. „Gospodar Zmaj je Ponovo Rođen. Senka se nadnela nad svet i samo nas on može spasti. Samo on, vera u njega i pokornost reči njegovoj. Sve drugo je jalovo, pa makar i ne bilo svetogrđe.“

„Nek Svetlost blagosilja ime gospodara Zmaja.“ Ovo je više zvučalo kao deklamovanje naučenog odgovora. „Ne radi se više samo o zlatu, gospodaru Proroče. Iznalaženje i prevoz dovoljnih količina hrane...“

„Nisam ja nikakav gospodar“, prekide je on ponovo, ali ovoga puta ljutito. Povio se ka njoj, a na usnama mu beše zaostala kap pljuvačke. Njen se izraz lica ne promeni, ali prsti stadoše da joj se grče kao da bi najradije počepala sopstvenu haljinu. „Nema drugog gospodara do gospodara Zmaja, u kome Svetlost počiva, a ja sam tek bedni glasnik njegov. Upamti to! Svetlohulnici zaslužuju bič, bili visoka ili niska roda!“

„Oprosti mi“, promrmlja ona, pa raširi suknju i duboko se pokloni kao da je na kraljevskom dvoru. „Sve je tako kao što kažeš, naravno. Nema gospodara do gospodara Zmaja, blagosloveno mu ime bilo, a ja sam mu samo skromna sledbenica koja je došla da čuje mudru reč Prorokovu.“

Masema obrisa usta nadlanicom i nastavi ledenim glasom: „Nosiš previše zlata. Ne daj da te zavedu ovozemaljska blaga. Zlato je ništa. Gospodar Zmaj je sve.“

Ona istog trena stade da skida prstenje, a onaj mršavi vratar odmah se stvori kraj nje s otvorenom vrećicom, u kojoj završi sav njen nakit, uključujući i ogrlicu i narukvicu.

Ninaeva pogleda Una i upitno podiže obrvu.

„Sve do poslednje pare ide sirotinji“, objasni joj on jedva čujno, „ili onima kojima je potrebna pomoć. Da mu jedna trgovkinja nije ustupila svoju prokletu kuću, spavao bi u štali ili u nekoj kolibi podno grada.“

„Čak i hranu dariva“, tiho dodade Ragan. „Donosili su mu kraljevske đakonije dok nisu shvatili da on za sebe zadrži samo malo hleba i variva. Vino jedva i da okusi.“

Ninaeva odmahnu glavom. Valjda se i tako može pomoći siromašnima. Daj im novac koji otmeš od onih koji to nisu. Naravno, tako će na kraju svi biti siromašni, ali neko vreme će sve biti u redu. Pitala se koliko Uno i Ragan znaju o tome. Često oni koji tvrde da sakupljaju novac za sirotinju završe punih džepova ili im se pak osladi osećaj moći dok dele milostinju. Više je cenila poštenog čoveka koji dobrovoljno udeli jedan novčić nego sve one budale koje su napustile svoja imanja i radnje da bi bezglavo sledile ovog... Proroka.

Ona žena se u međuvremenu ponovo poklonila Masemi, ovoga puta još dublje i poniznije. „Do sledeće prilike da slušam Prorokove reči i savete. Neka Svetlost blagosilja ime gospodara Zmaja.“

Masema odsutno odmahnu rukom, kao da je već zaboravio polovinu onog što su pričali. Video je ono troje u hodniku i sada ih je posmatrao s onoliko zadovoljstva koliko je njegovo turobno lice moglo da iznedri. Što nije bilo mnogo. Žena izjuri napolje takoreći i ne primetivši ih, na šta Ninaeva samo šmrknu. Onaj mršavi im usplahireno mahnu da uđu. Za nekog kome je upravo oduzet onoliki nakit, gospođa se držala vrlo dostojanstveno.

Mršavi se vrati na svoje mesto, a trojica muškaraca rukovaše se po šijenarski – hvatajući se za podlaktice.

„Mir tvome maču“, reče Uno, a odmah za njim i Ragan.

„Mir gospodaru Zmaju“, usledio je odgovor, „i neka nas sve obasja njegova Svetlost.“ Ninaevi zastade dah. Značenje ovih reči beše nedvosmisleno: gospodar Zmaj je izvor Svetlosti. I taj ima obraza da nekome priča o svetogrđu! „Jeste li konačno otkrili Svetlost?“

„Pod Svetlošću hodimo“, oprezno će Ragan. „Kao i uvek.“ Uno ostade potpuno ravnodušan i ne reče ni reč.

Izraz trpeljivog umora čudno je izgledao na Maseminom kiselom licu. „Nema drugog puta do Svetlosti osim kroz gospodara Zmaja. Na kraju ćete spoznati istinu i pravi put zato što ste videli gospodara Zmaja, a samo oni čiju je dušu Senka progutala mogu da vide a da ne veruju. A vi niste takvi. Vi ćete verovati.“

Ninaeva se naježi uprkos vrućini i vunenom šalu. Glas tog čoveka beše pun vere a sjaj koji je izbliza mogla da vidi u tim gotovo potpuno crnim očima graničio se s ludilom. Tako ju je odmerio pogledom da se potpuno ukočila. U poređenju s njim i najzagriženiji Beli plašt kojeg je videla izgledao je kao mlakonja. Oni ljudi u sokačetu bili su tek bleda kopija svog vođe.

„Ti, ženo. Jesi li spremna da se odrekneš grehova i robovanja putenome i prikloniš se Svetlosti gospodara Zmaja?“

„Trudim se da hodim pod Svetlošću.“ Ljutnula se na sebe što mu odgovara krotko kao Ragan. Grehovi? Ma šta taj zamišlja?

„Previše si ti putena“, dodade Masema, prezrivo pogledavši njenu crvenu haljinu i čvrsto pritegnut šal.

„Ma šta mi napriča.“ Unovo se oko razrogači od zaprepašćenja, a Ragan pokuša da je siktanjem ućutka, ali već je bilo prekasno. „Ti ćeš da mi kažeš kako da se oblačim?“ I pre nego što je bila svesna šta radi, razvezala je šal i pustila ga da joj spadne do laktova. A ionako je bilo pretopio. „Nijedan muškarac nema prava to da radi ni meni ni kojoj god drugoj ženi! Čak i ako mi se prohte da idem gola, to se tebe ne tiče!“

Masema se nakratko zagleda u njena prsa – mada mu u očima ne blesnu ni iskra divljenja, već samo dubok prezir – a onda se usredsredi na njeno lice. Unovo pravo i nacrtano oko izgledahu potpuno istovetno dok se mrštio u prazno, a Ragan samo zažmuri, očigledno nešto mrmljajući u sebi.

Ninaeva proguta knedlu. Toliko o biranju reči. Iskreno je, možda prvi put u životu, zažalila što joj je jezik bio brži od pameti. Kakav je to čovek koji može tek tako da naredi sakaćenje ili pogubljenje ljudi posle nekakve smejurije od suđenja? Toliko se bila naljutila da bi mogla da usmerava.

Ali ako to uradi... Ako su Mogedijen ili Crne sestre slučajno u Samari... Ali ako to ne uradim...! Poželela je da se ponovo umota u šal i to do brade. Ipak, ne dok je on tako gleda. Nešto joj je iz potiljka dovikivalo da ne bude tolika budala i da jedino muškarci puštaju da im ponos prevlada nad razumom, ali jednako je prkosno uzvraćala Masemi pogled, trudeći se da ne proguta još jednu knedlu.

A onda mu se usna izvi. „Takva se odeća nosi jedino da se privuku muški.“ Uopšte joj nije bilo jasno kako mu glas može istovremeno zvučati toliko žestoko, a opet ledeno. „Misli o putenim zadovoljstvima odvlače ljudima pažnju s gospodara Zmaja i Svetlosti. Nosio sam se mišlju da zabranim odeću koja zavodi telo i duh. I da naredim da žene koje gube vreme zavodeći muškarce, kao i muškarce koji zavode žene, bičuju dok ne shvate da jedino pravo zadovoljstvo leži u savršenoj posvećenosti gospodaru Zmaju i Svetlosti.“ Tu već više nije gledao u nju. Zažagrene crne oči sada su bile usredsređene u nešto daleko, nešto iza Ninaeve. „Neka se sve krčme i sva mesta gde se prodaju žestoka pića, kao i sva ona koja odvlače ljude od predanog razmišljanja, zatvore i spale do temelja. I sam sam ih često obilazio u svojoj grešnoj prošlosti, ali sad se iskreno kajem, kao što svako treba da se pokaje za svoje grehe. Postoje jedino gospodar Zmaj i Svetlost! Sve ostalo je privid i zamka koju nam je Senka postavila!“

„Ovo je Ninaeva al’Mera“, brzo reče Uno kad ovaj zastade da dođe do daha. „Ona je iz Emondovog Polja u Dvema Rekama, baš kao i gospodar Zmaj.“ Masemina se glava polako okrete ka jednookom, a Ninaeva brže-bolje iskoristi priliku da se ponovo umota šalom. „Bila je s njim u Fal Dari, a i u Falmeu. Gospodar Zmaj joj je tamo spasao život. On je gleda kao majku.“

Ponovo je poželela da mu udeli nekoliko biranih reči, a možda i pokoju zaušku. Rand nju nije spasao – ili bar ne u pravom smislu reči – a tek je koju godinu starija od njega. Kao majku, nije nego! Masema se ponovo okrete ka njoj. Luđački sjaj koji mu se malopre iskrio u očima beše ništa spram ovog sada. Sada su plamtele.

„Ninaeva. Da.“ A onda reči pokuljaše iz njega. „Da! Sećam se tvog lica i tvog imena. Blagoslovena da si među svim ženama, Ninaeva al’Mera, blagoslovena koliko i sama majka gospodara Zmaja, jer si ga gledala kako raste i odgajala.“ Ščepao ju je za ruke toliko snažno da ju je zabolelo, ali on toga kao da nije bio svestan. „Ti ćeš mnogima pričati o njegovom detinjstvu, i o prvim mudrim rečima njegovim, i o čudima što su ga pratila. Sama te je Svetlost poslala ovamo da služiš gospodaru Zmaju.“

Prosto nije znala šta da mu kaže. Nije prisustvovala nikakvom čudu vezanom za Randa. Čula je šta se desilo u Tiru, ali ta’vereni se zaista ne mogu smatrati čudom. Ili bar ne doslovno. Čak je i za ono što se desilo u Falmeu postojalo razumno objašnjenje. Ili bar nešto slično. A što se mudrih reči tiče, prve reči koje je ikada čula iz njegovih usta bile su obećanje da više nikada neće nikoga gađati kamenom, koje je svečano dao neposredno pošto mu je dobro isprašila mlađani tur. To je ujedno i najmudrije što je čula od njega. Doduše, čak i da je Rand još iz kolevke delio savete i da su ga celog života noću pratile komete a danju ostala nebeska znamenja, nije joj ni nakraj pameti da ostane s ovim luđakom.

„Moram da otputujem niz reku“, reče kao da se izvinjava. „Da bih se pridružila njemu. Gospodaru Zmaju.“ Nevoljno je to prevalila preko usana, tim pre što je koliko malopre sebi obećala da ga neće tako zvati, ali bilo je očigledno da pred Prorokom niko Randa ne može da naziva „on“. Samo sam razumna i ništa više. Stara izreka kaže da je muškarac hrast, a žena vrba. Hrast se opire oluji dok se ne slomi, a vrba se povije i preživi. „On... gospodar Zmaj... je u Tiru. Gospodar Zmaj me čeka tamo.“

„Tir.“ Masema povuče ruke, a ona poče da trlja bolne mišice. Nije se ni trudila da to prikrije pošto se ovaj opet zagledao u prazno. „Da, čuo sam to“, reče, obraćajući se nečemu nevidljivom, ili pak sebi samom. „Kada se Amadicija prikloni gospodaru Zmaju kao Geldan, povešću ljude u Tir, da se svi ogrejemo na Svetlosti njegovoj. Razaslaću učenike da šire reč gospodarovu po Tarabonu i Arad Domanu, sve do Saldeje, Kandora, pograničnih krajina i Andora, i povešću vaskoliki narod da padne na kolena pred gospodarom Zmajem.“

„Mudro si to smislio... hm... Proroče gospodara Zmaja.“ Nikada ništa gluplje nije čula. Doduše, to ne znači da mu neće poći za rukom. Ko zna zašto, ali i najgluplji se naumi ponekad ostvare kad ih muškarci sprovode u delo. Randu bi se možda i dopalo da toliki svet kleči pred njim ako je makar upola nadobudan kao što Egvena kaže. „Ali mi... Ne mogu da čekam. Gospodar Zmaj me je pozvao, a kada gospodar Zmaj pozove nekog smrtnika, nema oklevanja.“ Jednog će joj dana Rand platiti za ovo! „Hitno moram da se ukrcam na neki brod koji plovi niz reku.“

Masema je toliko dugo zurio u nju da ju je već obuzeo nemir. Znoj stade da joj se sliva niz leđa i između dojki, ali vrućina beše tek delimično kriva za to. Pred tim bi se pogledom i Mogedijen preznojila.

On na kraju ipak klimnu glavom, a ono ludilo se povuče pred uobičajenim kiselim izrazom lica. „Da“, reče s uzdahom. „Pozvana si i moraš da ideš. Putuj sa Svetlošću i pod Svetlošću. I obuci se pristojnije. Svi koji su bliski gospodaru Zmaju moraju drugima da služe za primer. I moli se gospodaru Zmaju i Svetlosti.“

„Brod“, nije odustajala Ninaeva. „Ti sigurno znaš sve što se dešava u Samari ili okolnim selima. Samo mi reci gde da potražim nekog da me poveze i moje će putovanje biti mnogo... brže.“ Zaustila je da kaže „lakše“, ali onda joj se učinilo da to Masemu ne bi mnogo pogodilo.

„Ne bavim se time" osorno će Prorok, „ali potpuno si u pravu. Kad gospodar Zmaj pozove, ne smeš časiti ni časa. Raspitaću se. Ako postoji kakvo plovilo, ja ću to saznati.“ Tad pogleda onu dvojicu. „Postarajte se da ona dotle bude bezbedna. Ako nastavi ovako da se oblači, privući će muškarce s grešnim mislima. Štitite je kao da je svojeglavo dete sve dok ne stigne gospodaru Zmaju.“

Ninaeva se ugrize za jezik. Vrba, a ne hrast, ako tako treba. Uspela je da bes prikrije osmehom punim zahvalnosti koju ta budala sigurno želi da vidi. Jeste budala, ali opasna budala. To ne sme da zaboravi.

Uno i Ragan se brzo pozdraviše ponovo se hvatajući za nadlaktice, pa je poduhvatiše i gotovo iznesoše napolje kao da zbog nečega žele da se što pre uklone Masemi s očiju, iako ih je ovaj, reklo bi se, zaboravio još pre no što su stigli do vrata. Već je namršteno gledao ka onom mršavom vrataru i nekom seljaku u suknenom kaputu, koji je, pun strahopoštovanja, ručerdama gužvao svoj šešir.

Nije progovorila ni reč dok su prolazili kroz kuhinju, gde je ona starica i dalje mešala čorbu i isisavala zube, kao da se sve vreme nije ni makla od ognjišta. Držala je jezik za zubima i dok su im vraćali oružje i sve dok nisu napustili ono sokače i našli se u nečemu što je već više podsećalo na ulicu. A onda se okomila na Šijenarce, naizmenično im preteći prstom. „Odakle vam samo pravo da me

onako izvučete odande?“ Prolaznici su im se smejuljili – muškarci sažaljivo, a žene zadovoljno – iako niko nije imao ni najblažu predstavu šta se zapravo dešava. „Da smo ostali još koji minut našao bi mi brod za večeras! Taknete li me ponovo...“ Uno tako šmrknu da je u trenutku zaćutala.

„Još koji prokleti minut i Masema bi digao ruku na tebe. Ili bi, što je još verovatnije, rekao da neko to treba da uradi! A kad on kaže da nešto treba obaviti, uvek se nađe pedeset, sto ili ako treba čak i hiljadu prokletih ruku koje jedva čekaju da ga poslušaju!“ Potom oštrim korakom krenu niz ulicu a Ragan za njim, pa je morala da požuri da je ne bi ostavili. Uno je žurio kao da želi da ona zaostane. Malo joj je nedostajalo da se okrene i ode na drugu stranu samo da bi mu dokazala da greši. A to što je ipak pošla za njim nema nikakve veze sa strahom da će se izgubiti u tom spletu ulica nalik zečjoj jazbini. Sigurno bi i sama pronašla izlaz. Pre ili kasnije. „Taj je čak i predsedavajućeg Krunskog saveta poslao na bičevanje – ej, na bičevanje! – samo zato što je podigao glas ni upola koliko si ti“, gunđao je jednooki. „I još je to nazvao nepoštovanjem reči gospodara Zmaja. Tako mi mira! A ti još pitaš ko je on da ti govori kako da se oblačiš. Previše si rekla za onih pet minuta, a po licu sam ti video da si se tek bila naostrila da opleteš. Jedino gore što si mogla da uradiš bilo je da izgovoriš Zmajevo pravo ime. On to smatra svetogrđem. Kao i izgovaranje imena Mračnog.“

Ragan žustro zaklima glavom, na šta perčin stade da mu poskakuje. „Sećaš li se gospe Belome, Uno? Malo pošto su iz Tira stigle prve glasine o gospodaru Zmaju, ona je u Maseminom prisustvu rekla nešto o 'tom Randu al’Toru' na šta je on istog trenutka poslao po dželata i sekira.“

„Pogubio je ženu zbog toga?“ zgranu se ona.

„Nije“, promrmlja Uno, „ali samo zato što je ova počela da puzi kad je shvatila da onaj prokletnik to ozbiljno misli. Onda su joj vezali ruke za zadnji kraj njene sopstvene kočije i vukli su je kroz čitavo selo u kome se to desilo. Njene proklete sluge su samo stajale kao ovce i gledale.“

„Kad se sve završilo“, nastavi Ragan, „zahvalila je Masemi na njegovom milosrđu, baš kao i lord Alešin.“ Glas mu beše mnogo poučniji no što se Ninaevi sviđalo. Sad sigurno sledi nekakva pouka koja će se odnositi i na nju. „I zaista su imali razloga za to, Ninaeva. Njihove glave ne bi bile prve koje su završile na kocu. Lako je to mogla biti i tvoja, a i naše, da smo pokušali da ti pomognemo. Masema nema miljenike.“

Uzdahnula je. Odakle Masemi tolika moć? I to očigledno ne samo nad svojim sledbenicima. S druge strane, zašto bi gospoda i dame bili mudriji od običnih seljaka? Po njenom mišljenju, uglavnom su bili čak i mnogo gluplji. Ona budala s prstenjem sigurno je plemenitog roda, pošto trgovkinje ne nose rubine. Ali u Geldanu sigurno postoje i nekakvi zakoni, sudovi i sudije. A gde im je kralj, ili kraljica? Nije mogla da se seti ko vlada Geldanom. U Dvema Rekama niko se nije mnogo bavio pitanjima vlasti, ali plemstvo i vladari upravo i služe tome da se pravda uredno sprovodi. Svejedno, nje se Masemine rabote ne tiču. Ima ona pametnija posla nego da se sekira zbog stada maloumnika koji su dopustili jednom luđaku da im bude vođa.

Ali radoznalost joj ne dade mira. „Zar on zaista veruje da može sprečiti muškarce i žene da gledaju jedni druge? Šta će se dogoditi kad više ne bude ni brakova ni dece? Hoće li onda zabraniti ljudima i da obrađuju zemlju, ili da tkaju i prave obuću, kako bi mogli da razmišljaju jedino o Randu al’Toru?“ Namerno je naglasila njegovo ime. Dosadilo joj je što ga ova dvojica zovu gospodar Zmaj gotovo isto toliko uporno kao Masema. „Da ja vama kažem nešto. Pokuša li samo da naredi ženama kako da se oblače, sam će podići pobunu. Ali protiv sebe.“ U Samari sigurno postoji neko telo nalik Ženskom krugu – kao, uostalom, i u većini gradova, mada pod različitim nazivima i ne s tolikim ovlašćenjima, pošto ima stvari koje muškarci jednostavno ne vide – koje bi svakako ukazivalo ženama na neprimerenost određene odeće, ali to je nešto potpuno drugačije nego kad neki tamo muškarac upire prstom u njih. Žene se ne mešaju u muške stvari – ili bar ne više no što je neophodno – i muškarci ne treba da se mešaju u njihove. „A ne verujem ni da će muškarci išta bolje dočekati naredbu o zatvaranju krčmi i gostionica. Nema tog čoveka koji će mirno zaspati ako ne može s vremena na vreme da zavuče nos u kriglu.“

„Možda će biti tako“, na to će Ragan, „a možda i neće. On ponekad zaista sprovodi reči u delo, ali ponekad ih zaboravi ili sve odloži ako mu iskrsne nešto bitnije. Iznenadila bi se“, kiselo dodade, „na šta sve njegovi sledbenici pristaju bez ijedne reči.“ Tek tada je shvatila da je on i Uno štite svojim telima i da sumnjičavo zagledaju prolaznike. I samoj joj se činilo da bi na najmanji mig potegli mačeve na nekog. Ako su zaista naumili da izvrše Masemino naređenje, bolje bi im bilo da još malo razmisle.

„Nije on protiv prokletog braka“, progunđa Uno i tako pogleda prodavca pituljica da se ovaj samo okrenuo i otišao, ne uzevši novac od dveju mušterija. „Sreča tvoja što se nije setio da si neudata, inače bi te muž vodio gospodaru Zmaju. On ponekad odabere tri ili četiri stotine muškaraca i isto toliko žena, pa ih venča. Većina ih se tog dana vidi prvi put u životu. Ako se ta glibava seljačka marva ne protivi tome, misliš li da će iko zucnuti zbog piva?“

Ragan promrmlja nešto sebi u bradu, ali Ninaeva ipak ču dovoljno da pobesni. „Neki jednostavno ne shvataju koliko su srećni.“ Eto, to je rekao. Nije čak ni primetio njen pogled, pošto je bio prezauzet osmatranjem ulice u potrazi za nekim ko bi mogao da je ugrabi i odnese je kao da je svinjče. Malo joj je nedostajalo da dograbi šal i baci ga na tlo. Nije se osvrnuo ni kad je besno šmrknula. Muškarci baš umeju da budu gluvi i slepi kad im to odgovara.

„Bar nije pokušao da mi pokrade nakit“, reče ona. „Ko je ona ludača što mu je predala svoje đinđuve?“ Ni ta nije ništa pametnija od Maseminih sledbenika.

„To ti je“, reče Uno, „bila Alijandra, Svetlošću blagoslovena kraljica prokletog Geldana. Ima uz to bar još tuce titula, kako to vi južnjaci već volite da nadeverate.“

Ninaeva se na to spotače i zamalo pade. „Znači tako mu sve ovo polazi za rukom“, reče, odgurnuvši njihove ruke kad pokušaše da je pridrže. „Ako je kraljica tolika budala da ga sluša, nije ni čudo što mu se može da radi sve što hoće.“

„Nije ona budala“, odsečno će Uno i mrko je pogleda. „Mudra je to žena. Kad krotiš prokletog divljeg konja, prvo ga pustiš da ide kud on hoće. Smatraš je budalom zato što je Masemi dala svoje prstenje? Ta ti je dovoljno pametna da zna da bi on tražio još i više kad bi prestala da pred njim nosi prokleti nakit. Kada je prvi put otišao kod nje – štošta se u međuvremenu promenilo – sam joj je skidao prstenje s prstiju. Imala je niske bisera upletene u kosu, a on joj ih je iskidao. Sve dvorske dame su klečale i skupljale ih, a na kraju im se čak i Alijandra pridružila.“

„Meni to i dalje ne zvuči previše mudro“, zainatila se Ninaeva. „Više mi liči na kukavičluk.“ A kome su kolena klecala od njegovog pogleda? - upita je onaj glasić u glavi. Ko se preznojavao pred njim? Ako ništa drugo, bar nije spustila pogled.

Ja. Poviti se kao vrba nije isto što sakriti se kao miš. „Pa je li ona kraljica ili nije?“

Ona dvojica se prvo pogledaše – to ju je mnogo žestilo – a onda Ragan reče: „Ne razumeš ti to, Ninaeva. Alijandra je četvrti vladar na Svetlošću blagoslovenom prestolu otkako smo stigli u Geldan, a tome nema ni pola godine. Džohanin je bio kralj kad je Masema tek počinjao da okuplja svetinu, ali verovao je da je ovaj tek bezopasni luđak i nije ništa preduzeo čak ni kad je sve postalo ozbiljno i kad su plemiči zahtevali da stane tome na put. Poginuo je nesrečnim slučajem, u lovu...“

„Nesrečnim slučajem“, podrugljivo ga prekide Uno, na šta ulični prodavač ispusti poslužavnik pun igala i pribadača. „Možda, ali samo ako nije razlikovao koji je koji kraj prokletog koplja za veprove. Prokleti južnjaci i njihova prokleta Igra kuća!“

„Nasledila ga je Elizela“, nastavi Ragan. „Poslala je vojsku na narod i otpočeo je sukob koji se završio tako što su se vojnici razbežali.“

„Izem ti vojnike“, progunđa Uno. Zaista će morati opet da porazgovaraju o njegovom rečniku.

Ragan potvrdno klimnu, ali nastavi svoju priču. „Neki kažu da je posle toga Elizela sama uzela otrov, ali kako god da je umrla, nasledila ju je Terezija, koja je vladala svega deset dana pre nego što je poslala dve hiljade vojnika na pet puta veću rulju koju je Masema okupio pred Džehanom. Posle poraza se odrekla krune i udala se za jednog bogatog trgovca.“ Ninaeva je zgranuto piljila u njega, a Uno samo šmrknu. „Tako se bar priča“, nastavi mladić. „Naravno, u ovoj zemlji brak s nekim iz naroda znači da se zauvek odričeš prava na presto, i ma šta Beron Gored mislio o lepoj mladoj nevesti plave krvi, čuo sam da su ga Alijandrini ljudi u sitan sat izvukli iz kreveta i odvukli na venčanje u palati Džeda. Terezija je odmah potom otputovala na novo imanje svog muža, a Alijandra je iste noći krunisana i odmah je pozvala Masemu da mu saopšti kako ga više niko neće uznemiravati. Nije proteklo ni dve nedelje, a on je počeo da poziva nju. Ne znam koliko ona veruje u ono što on propoveda, ali našla se na čelu zemlje na ivici građanskog rata, okružene Belim plaštovima koji jedva čekaju da je pregaze, i učinila je jedino što je mogla. Mudra je to kraljica i svaki muškarac treba da je ponosan što joj služi, pa makar bila i južnjakinja.“

Ninaeva zausti da kaže nešto, ali sve zaboravi kad Uno savršeno mirno reče: „Prati nas jedan prokleti Beli plašt. Ne osvrći se, ženo. Nisi valjda toliko luda.“

Vrat ju je zaboleo od naprezanja da gleda preda se. Osećala je žmarce na leđima. „Skreni na prvom uglu, Uno.“

„Tako ćemo se udaljiti od glavne ulice i od proklete gradske kapije. Lakše ćemo mu izmaći u gužvi.“

„Skreći!“ Duboko je udahnula, ne bi li prestala da krklja. „Moram da ga vidim.“

Uno ju je tako prostrelio pogledom da se svi oko njih razmakoše, ali ipak su skrenuli u prvu poprečnu uličicu. Osvrnula se tek toliko da krajičkom oka virne pre no što zamaknu iza ugla male kamene krčme. Nije joj bilo teško da među ljudima uoči čoveka u snežnobelom plaštu. Svagde bi prepoznala to lepo lice. Znala je da će ga ponovo videti. Nijedan Beli plašt nije imao zašto da prati Una i Ragana, a samo je jedan imao razloga da prati nju. Galad.