Nebeski oganj

55 Spaljene niti

Rand zastade. Od desetak preskupih tapiserija na zidu hodnika ostala je samo dugačka čađava mrlja. Ko zna koliko je kovčega i stolova s intarzijama sada potpuno spaljeno. Ali nije to on uradio. Tridesetak koraka dalje, stražari u crvenim odorama, s prsnicima i kacigama s podignutim vizirima, ležali su mrtvi na belim pločicama. Još su stezali mačeve. Ni to nije on uradio. Rafhin ne pita za cenu, samo da postigne ono što želi. Pametno je napadao i pametno se povlačio, ali još otkako je pobegao iz prestone dvorane nisu se našli licem u lice na više od nekoliko trenutaka, koliko mu je bilo potrebno da napadne i pobegne. Bio je jak, možda čak koliko i Rand, a i mnogo iskusniji, ali zato za razliku od njega nije u džepu imao angreal u vidu debelog čovečuljka.

Hodnik mu je bio dvostruko poznat – zato što je jednom već bio u njemu i zato što je već video nešto slično.

Elejna, Gavin i ja prošli smo ovuda onoga dana kad sam upoznao Morgazu. Ta je bolna misao gamizala po obodu Praznine, dok je on stajao unutra, hladan i bezosećajan. Saidin je žario i palio, ali on je bio mrtav hladan.

A onda se javi nova misao, slična ubodu. Ležala je na baš ovakvom podu, kose rasute kao da je zaspala. Ilijena Sunčanokosa. Moja Ilijena.

I Elaida je bila tu onoga dana. Predskazala mi je da ću drugima naneti bol. U meni je videla mrak. Deo mog mraka. Dovoljno.

Ilijena, nisam znao šta radim. Bio sam ludi Lud sam. O, Ilijena.

Elaida je nešto videla, ali nije htela sve da kaže. Šteta.

O, Svetlosti, zar nema oproštaja? Uradio sam to u nastupu ludila. Zar nema milosti za mene?

Garet Brin bi me sigurno ubio da je to znao. Morgaza bi naredila da me pogube. Morgaza bi sad bila živa. I Met. I Moiraina. Koliko bi ih sad bilo živo da sam ja umro na vreme?

Zaslužio sam svoju pokoru. Zaslužio sam konačnu smrt. O, Ilijena, ja nisam za bolje.

Zaslužujem smrt.

Začuo je bat čizama iza sebe. Okrenuo se.

Iz širokog poprečnog hodnika istrčalo je dvadesetak naoružanih muškaraca u prsnicima navučenim preko crvenih kaputa s belom kragnom, obeležju pripadnika kraljičine garde. Doduše, Andor sad više nije imao kraljicu, a ovi je nisu čuvali ni dok je bila živa. Predvodio ih je Mirdraal belog, bezokog lica, sličan nečemu što obitava pod kamenom, a oklop od crnih pločica nalik krljuštima još je više naglašavao sličnost s gmizavcem. Međutim, ma kako da se pomerao, crni mu je plašt ostajao potpuno nepokretan. Pogled Bezokog svakome uliva strah, ali u Praznini je i strah tek nešto daleko. Zastali su kad su ga videli, ali onda Polučovek podiže svoj crni mač. Tad se i oni neodlučni mašiše za mačeve.

Rand – valjda se tako zove – poče da usmerava kako nikada ranije nije usmeravao.

Mirdraal i gardisti stadoše kao ukopani. Belo inje stade da se gomila po njima i da se dimi baš kao što su se Metove čizme dimile. Mirdraalova podignuta ruka puče uz glasan prasak i pade na popločani pod, razbivši se u paramparčad.

Kada se vratio i ušao u hodnik iz kog su istrčali, Rand – da, zove se Rand – oseti hladnoću kako ga sete poput noža. Hladno, ali toplije od saidina.

Muškarac i žena srednjih godina, odeveni u crveno-bele livreje služinčadi, čučali su zagrljeni kraj zida. Valjda su, kad su videli Mirdraala i njegovu pratnju, pomislili da će tako zaštititi jedno drugo. Očigledno videvši Randa – ma ima tu još nešto; nije on samo Rand – muškarac pođe da ustane, ali žena stade da ga vuče za rukav.

„Mir s vama“, reče Rand i podiže ruku. Al’Tor. Da, Rand al’Tor. „Neću vas povrediti, ali bolje bi vam bilo da što pre idete odavde.“

Žena samo zakoluta očima. Verovatno bi se sručila na pod da je muškarac nije prihvatio. Počeo je da miče usnama kao da se moli, ali nije ispuštao nikakav zvuk.

Tek kada je video u šta čovek zuri, Rand shvati da mu je, kada je podigao ruku, iz rukava izvirila i zlatogriva zmajeva glava. „Neću vam ništa“, reče i produži dalje. Treba da pronađe Rafhina. I da ga ubije. A onda?

Čuo se samo bat njegovih koraka po pločicama. U dubinama njegove glave tihi glas je žalobno mrmljao nešto o Ilijeni i praštanju. Napregao se ne bi li osetio prisustvo muškarca ispunjenog Istinskim izvorom jer bi to značilo da Rafhin usmerava. Ništa. Saidin mu je pržio kosti, ledio mu meso i pustošio dušu, ali bez toga bi Izgubljenog primetio tek kad bude prekasno. Asmodean je to jednom uporedio s lavom u visokoj travi. A ovaj lav još ima i besnilo. Treba li i Asmodeana da računa u one koji je trebalo da prežive? A Lanfear? Ne. Nije to...

U poslednjem je trenutku osetio iznenadno preplitanje tokova i bacio se na pod. Kao ruka debela batina od bele svetlosti i tečne vatre probi zid i prolete tamo gde su do malopre bile njegove grudi, uništivši pri tom zidove s obe strane hodnika, reljefe, vrata i tapiserije. Komadi kamena i gipsa zapljuštaše po podu.

Eto, toliko o onome da se Izgubljeni plaše da koriste Vatru. Ko mu je to rekao? Moiraina. Šteta što je više nema.

Iz ruku mu suknu Vatra u vidu bleštavog mlaza, a on je uperi u pravcu izvorišta one batine, na šta se ova odmah ugasi, ostavljajući za sobom ljubičastu mrlju u njegovom vidnom polju. Razvezao je tkanje. Da li je konačno sve gotovo?

Uskobeljao se na noge i usmerio mlaz Vazduha na razvaljena vrata, izvalivši iz šarki ono što je ostalo od njih. Prostorija iza njih bila je prazna. Po foteljama raspoređenim oko mermenog kamina videlo se da je to dnevna soba. Onaj mlaz Vatre odlomio je parče luka kroz koji se izlazilo u mali vrt s vodoskokom i završio u jednom od rebrastih stubova s druge strane.

Međutim, Rafhin nije tuda otišao, a nije ni bio mrtav. U vazduhu je još lebdeo trag saidinskog tkanja. Rand ga je odmah prepoznao. Bilo je drugačije od prolaza koji je napravio kako bi Letenjem stigao u Kaemlin, a i od onog koji je upotrebio za Putovanje – tek je sad shvatio da je to uradio – u prestonu dvoranu andorske palate. Međutim, ovo je tkanje bilo isto kao ono koje je upotrebio u Tiru.

Počeo je da prepliće i stvara prolaz ili već nekakav otvor ili rupu u stvarnosti. S druge strane nije se nalazilo ništavilo. Štaviše, da nije znao da je tkanje tu, da nije bio u stanju da ga vidi, verovatno ga ne bi ni primetio. Pred sobom je video isti luk i isto dvorište s istim vodoskokom i istim stubovima preko puta. One rupe koje je Vatrom napravio na luku i stubu prvo zatreperiše i zapuniše se, ali ubrzo se ponovo pojaviše. Gde god da taj prolaz vodi, s druge strane se nalazio odraz kraljevske palate u Andoru, baš kao što je pre to bio Kamen Tira. Na trenutak mu bi žao što nije o tome razgovarao s Asmodeanom kada je imao priliku, ali ni sa kim nije mogao da priča o tom danu. Nema veze. Tad je bio naoružan Kalandorom, ali sada se i angreal u njegovom džepu pokazao dovoljno neprijatnim za Rafhina.

Žurno je prošao kroz otvor i razvezao tkanje, pa jurnu preko vrta još pre nego što je prolaz nestao. Rafhin bi, ako je dovoljno blizu i ako se napregne, mogao da ga oseti. Kameni čovečuljak mu ipak nije davao toliku moć da može mirno da stoji i čeka da ga ovaj napadne.

Jedini živi stvorovi bili su on i jedna muva. Isto je tako bilo i u Tiru. Stojeće svetiljke u hodnicima nisu bile upaljene – po belim je fitiljima bilo očigledno da nikada nisu ni bile korišćene – ali je čak i u najzabačenijim ćoškovima bilo svetla koje kao da je dopiralo niotkuda i odasvuda. Ponekad su se i svetiljke kretale, kao i ostali predmeti. Bilo je dovoljno da makar na tren skrene pogled pa da se svećnjak pomeri za čitavu stopu, a vaza u niši za nekoliko centimetara. Kao da je neko pomerao sitnije predmete čim on ne obraća pažnju na njih. Bilo je to zaista čudno mesto, gde god da se nalazilo.

Dok je trčao narednim prolazom pod stubovima i naprezao se da oseti Rafhina, shvatio je da nije čuo onaj glas kako kuka za Ilijenom još otkako je upotrebio Vatru. Možda je time nekako uspeo da izbaci Lijusa Terina iz glave.

Dobro. Zastao je na ulazu u jedan od mnogih vrtova. Grmovi ruža i zvezdanica bili su sparušeni kao i oni u pravoj palati. Na nekoj kuli u pozadini vijorio se barjak s belim lavom, ali Rand nikako nije mogao da odredi na kojoj, pošto se to menjalo kad god on skrene pogled. Drago mije što više ne moram da delim sopstvenu glavu sa...

Osećao se čudno. Nematerijalno. Podigao je ruku i zinuo. Kroz šaku je mogao da vidi ceo vrt kao kroz kakvu izmaglicu, i to izmaglicu koja postepeno bledi. Kada je spustio pogled, kroz stopala je video kamene podne ploče.

Ne! Ovo nije bila njegova misao. Uto poče da se pomalja lik visokog crnookog muškarca zabrinutog lica i prosede kose. Ja sam Lijus Ter... Ja sam Rand al’Tor, prekide ga Rand. Nije znao šta se dešava, ali zmaj poče da bledi i nestaje s njegove providne ruke. Šaka mu postade tamnija a prsti stadoše da se izdužuju. Ja sam ja, odjekivalo je Prazninom. Ja sam Rand al’Tor.

Napinjao se da zamisli samog sebe, da stvori lik koji ga je svakog jutra gledao iz malog ogledala dok se brije i iz velikog, stojećeg, kad se obuče. Mahnito je pokušavao da se seti, ali kao da nikada nije pažljivo zagledao samoga sebe. Likovi starijeg crnookog čoveka i mladića plavosivih očiju stadoše da se tope i razlivaju, ali uskoro se mlađi ponovo sastavi a stariji nestade. Šaka mu više nije bila providna. Ponovo je imao Zmaja uvijenog oko ruke i čaplju na dlanu. Svojevremeno je mrzeo te belege, ali sada se, iako otupelih osećanja u Praznini, gotovo nasmešio što ih vidi.

Zašto Lijus Terin hoće da ga istisne? Da ga pretvori u Lijusa Terina? Znao je ko je onaj črnooki čovek tužnog lica. Ali zašto sada? Da li zato što je na ovom mestu – gde god ono bilo – to moguće? Čekaj malo. Lijus Terin je bio onaj koji je viknuo ono odlučno „ne“. Ovo ga uopšte nije bio on napao. Bio je to Rafhin, samo što nije koristio Moć. Da je mogao tako nešto da učini u Kaemlinu, onom pravom Kaemlinu, sigurno ne bi oklevao. To znači da tu moć ima samo ovde, a ako je ima on, možda je ima i Rand. Na kraju krajeva, opstao je zato što je zamislio samoga sebe.

Usredsredio se na najbliži ružin grm, otprilike stopu visok, a onda ga je zamislio kako bledi i nestaje. Biljka se poslušno rasplinu, ali onog trenutka kad je nestala i slika u njegovoj glavi, grm se vratio na svoje mesto kao da se ništa nije desilo.

Rand klimnu glavom. To znači da i ovde postoje izvesna ograničenja. To je potpuno normalno, samo što ih on još ne zna. Međutim, zahvaljujući Asmodeanovoj pomoći i onome što je sam naučio, zna da koristi Moć, a i saidin je još tu, sladak kao život i smrdljiv kao smrt. Rafhin je morao da ga vidi da bi ga napao. Onaj ko koristi Moć mora jasno da vidi ono na šta hoće da utiče ili bar da u dlaku tačno zna gde se to nalazi. Možda to u ovom svetu ne važi, mada je mala verovatnoća da je tako. Sad mu je gotovo nedostajao glas Lijusa Terina. Možda on poznaje ovo mesto i pravila koja u njemu vladaju.

Vrt su okruživala četiri sprata balkona i prozora. Rafhin je pokušao da ga... izbriše. Kroz angreal je povukao uskomešanu bujicu saidina. Munje premrežiše nebo i uskoro stotine srebrnih kopalja stadoše da rešetaju po balkonima i prozorima. Vrt se ispuni tutnjavom od kiše kamenja. I sam je vazduh počeo da pucketa, a Randu se dlake na grudima i rukama nakostrešiše ispod košulje. Čak je i kosa počela da mu se odiže. Pustio je da munje uminu. Tu i tamo bi se otkačio pokoji komad balkona ili prozorskog okvira, ali njihov pad beše prigušen tutnjavom koja mu je još zvonila u ušima.

Tamo gde su nekada stajali prozori sada su zjapile rupe, slične očnim dupljama na nekakvoj čudovišnoj lobanji, dok su razoreni balkoni podsećali na niz otvorenih usta. Ako je Rafhin stajao negde gore, sada je sigurno mrtav, ali Rand je bio spreman da u to poveruje tek kad mu vidi leš. Hteo je da vidi mrtvog Rafhina.

Besno je zarežao i žurno se vratio u palatu. Želeo je da vidi Rafhina kako umire.

Ninaeva se bacila na pod i otkotrljala se ka sredini hodnika kad nešto proseče najbliži zid. Mogedijen se prući za njom, ali čak i da to nije htela da uradi, povukao bi je a’dam. Je li to bio Rand ili Rafhin? Slične mlazeve bele vatre i tečne svetlosti već je imala prilike da vidi u Tančiku i uopšte joj se nije mililo da se ponovo zatekne kraj nečeg sličnog. Nije znala šta je to, niti ju je zanimalo. Hoću da Lečim, Svetlost ih obojicu spalila, a ne da učim ubijanje na višem nivou!

Podigla se s poda i čučnula, pa se osvrnula u pravcu iz kog su došle. Ništa. Savršeno pust hodnik. Jedino se video desetak stopa dugačak zasek u zidovima, ravan kao da ga je klesar napravio. Ostaci tapiserija ležali su na podu. Ni traga od one dvojice. Čak ni na tren ih nije ugledala. Samo ono što su ostavili za sobom. Dobro je što je mogla da preuzme Mogedijenin bes, iščisti ga od očajničkog straha i uvuče ga u sebe, pošto je njen sad već bio žaljenja vredan i jedva da bi s njime mogla i da oseti Istinski izvor, a kamoli da usmerava tokove Duha koji su je održavali u Tel’aran’riodu.

Mogedijen je pogrbljeno klečala i grcala kao da će se ispovraćati. Ninaeva stisnu usne. Ta žena je ponovo pokušala da skine a’dam. Njena spremnost za saradnju iščezla je čim su otkrile da su Rand i Rafhin zaista u Tel’aran’riodu. Međutim, i za sam pokušaj da se skine ogrlica sledila je kazna. Sreća njena što nije imala ništa u stomaku.

„Molim te“, reče Izgubljena, uhvativši Ninaevu za suknju. „Lepo ti kažem da moramo da pobegnemo.“ Gotovo je ječala od iskrenog straha. Sav unutrašnji užas sad joj se ocrtavao na licu. „Njih dvojica su ovde od krvi i mesa. Pravi su!“

„Ćuti“, odsutno će Ninaeva. „Ako je stvarno tako, onda je to prednost. Moja.“ Mogedijen je tvrdila kako fizičko prisustvo u Tel’aran’riodu ograničava mogućnost kontrolisanja sna. Doduše, tačnije bi bilo reći da je to priznala tek pošto se bila izlanula. Priznala je i da Rafhin ne poznaje Svet snova toliko dobro kao ona. Ninaeva se ponadala da to ujedno znači da ga ne poznaje ni toliko dobro kao ona, iako uopšte nije ni sumnjala da je u odnosu na Randa pravi majstor. Kakva je on budala! Nikako nije smeo dopustiti Rafhinu da ga namami ovamo, na mesto čija pravila ne poznaje i gde čak i misli mogu da ubiju.

„Zašto makar ne razmisliš o ovom što ti pričam? Čak i da njih dvojica samo sanjaju da su ovde, svaki bi ponaosob bio jači od nas, a ovako, otelotvoreni u Tel’aran’riodu, mogu da nas ubiju a da ne trepnu. Nas dve u snu ne možemo da prigrlimo toliko saidara koliko oni mogu da povuku saidina.“

„Povezane smo.“ I dalje ne obraćajući pažnju na Mogedijen, Ninaeva oštro cimnu kiku. Nikako nije mogla da odredi u kom su pravcu otišli, a primetiće ih tek kad bude kasno. Nekako joj se činilo nepoštenim to što oni mogu da usmeravaju, a ona ne može čak ni da oseti tokove. Raspolućena stojeća svetiljka iznenada ponovo postade cela, da bi se već u sledečem trenutku opet prelomila. Ona bela vatra sigurno je bila neverovatno jaka, pošto se Tel’aran’riod, ma šta se u njemu dešavalo, obično vrlo brzo vraća u prvobitno stanje.

„Budalo maloumna“, ridala je Mogedijen, obema joj rukama cimajući suknju, valjda u želji da isto tako prodrma i Ninaevu. „Badava ti sva tvoja hrabrost. Jesmo povezane, ali ti, takva kakva si, nisi ni od kakve koristi. Ama baš nikakve. Ovo su samo moja snaga i tvoje ludilo. Njih dvojica ne sanjaju da su ovde. Oni jesu ovde! Imaju moći o kojima ti ni sanjala nisi! Propale smo ako ostanemo!“

„Ne deri se!“, prasnu Ninaeva. „Hoćeš da te neki čuje?“ Brzo se osvrnula ka jednom i drugom kraju hodnika, ali sve je bilo potpuno mirno. Jesu li se to čuli nečiji koraci? Randovi ili Rafhinovi? Sigurno se i jedan i drugi šunjaju hodnicima. Onaj ko se bori za goli život mogao bi da ih pobije pre no što utvrdi da su na njegovoj strani. Da je ona na njegovoj strani.

„Moramo da idemo“, nije odustajala Mogedijen, ali je sad bar šaputala. Nadureno je ustala i prkosno pogledala Ninaevu. Videlo se da strah i bes ključaju u njoj, s tim što je ovo drugo ubrzo nadjačalo ono prvo. „A što bih ti ja pomagala? Ovo je suludo!“

„Možda ti se više sviđa kopriva?“

Mogedijen se zgrči, ali joj tamne oči ostadoše prkosne. „Zar misliš da mi je milije da me ona dvojica ubiju nego da me ti kažnjavaš? Ti si luda. Ne mrdam se ni makac osim ukoliko nemaš nameru da nas vodiš odavde.“

Ninaeva ponovo cimnu kiku. Ako Mogedijen odbija da hoda, moraće da je vuče, što baš i nije zgodno ako se uzme u obzir da treba pretražiti još milje i milje hodnika. Trebalo je da je nauči pameti još kad je prvi put počela da se koprca. Da je Mogedijen na njenom mestu, ni časa ne bi časila da je smakne, ili bi, ukoliko zaključi da bi joj Ninaeva još mogla biti od koristi, tkanjem okovala njenu volju i naterala je da je obožava. I sama je isto isprobala onomad u Tančiku i mada je znala šta treba da uradi, zaista ne bi mogla da to ikome priušti. Prezirala je tu ženu i mrzela ju je celim svojim bićem, ali čak i da joj nije potrebna, ne bi mogla tek tako da je ubije. Jedina je muka što je, izgleda, sad i Mogedijen to shvatila.

A opet, kao Mudrost je predsedavala Ženskim krugom – iako je bilo povremenih razilaženja u mišljenjima – a Ženski krug je određivao kazne ženama koje su prekršile zakon ili su se teško ogrešile o običaje, a ponekad čak i muškarcima. Možda ona nije u stanju da ubija hladno kao Mogedijen ili da razori nečiji um, ali zato...

Čim je Izgubljena ponovo zaustila, ona joj u usta tutnu čep od Vazduha. Tačnije rečeno, naterala ju je da sama to uradi. Zahvaljujući a’damu osećala se kao da usmerava, ali Mogedijen je dobro znala da je njena moć sad samo alatka u Ninaevinim rukama. Crne joj oči ogorčeno zasijaše kad joj njeni sopstveni tokovi privezaše ruke uz bokove i zadigoše joj haljinu. Ninaeva potom iskoristi a’dam isto kao i za koprivu – naterala je Mogedijen da oseti ono što je ona zamislila. Nije to bila stvarnost, nego osećaj stvarnosti.

Izgubljena se ukoči kad je privid kožnog kaiša opauči po zadnjici. U stvari, to je ona samo tako osetila. Bes i poniženje pokuljaše kroz povodac. A i prezir. U poređenju s njenim prefinjenim pristupom mučenju, ovo je bilo primerenije kažnjavanju deteta.

„Kad budeš ponovo spremna da sarađuješ“, reče Ninaeva, „samo klimni.“ Mora da požuri. Ne može ona tu da dangubi dok Rand i Rafhin pokušavaju da se poubijaju. Ako onaj koji ne treba pogine samo zato što je ona pustila Mogedijen da je zamajava...

Tad se setila kako je, još kao šesnaestogodišnjakinja, nedugo pošto su joj dopustili da uplete kiku, dozvolila Neli Tan da je nagovori da ukrade puding od šljiva iz kuhinje Korin Ajelin. Nije takoreći ni izašla kad je naletela pravo na kuvaricu. Setila se onog što je usledilo i prosledila ga u komadu kroz povodac, na šta Mogedijen samo iskolači oči,.

Ninaeva se namršti pa učini to ponovo. Nećeš ti mene da zamajavaš! I još jednom. Pomoći ću Randu, ma šta ti mislila. I još jednom. Pa makar obe poginule! I opet. O, Svetlosti, a šta ako je ona u pravu? Šta ako nas Rand obe ubije pre nego što shvati da sam to ja? I ponovo. Mrzim je! I opet. Mrzim je! I opet.

Tek tad je shvatila da se Mogedijen mahnito koprca i toliko klima glavom da je izgledalo kao da će joj svakog časa otpasti. Ninaeva se prvo samo zapilji u njene obraze oblivene suzama, a onda stade i razveza tokove Vazduha. Svetlosti, šta ona to radi? Pa nije ona Mogedijen. „Pretpostavljam da to znači da si se prizvala pameti.“

„Pobiče nas“, tiho promumla Izgubljena između jecaja, ali ipak žustro zaklima glavom u znak pristanka.

Ninaevino srce otvrdnu. Mogedijen zaslužuje sve što ju je snašlo, a i mnogo, mnogo više. U Kuli bi Izgubljenu umirili i pogubili odmah po završetku suđenja na kome bi dovoljan dokaz bio to što je ona upravo to što jeste. „Dobro. Sada ćemo da...“

Čitava se palata potrese od udara groma ili već nečeg sličnog. Zidovi zazvečaše, a s podova se podiže oblak prašine. Ninaeva nalete na Mogedijen i zajedno se zateturaše pokušavajući da ostanu na nogama. Još se nije sve čestito ni smirilo kad se prolomi nekakvo bučanje, kao da strahotno velika vatra šiba uz dimnjak širine planine. To je trajalo samo časak, a onda zavlada još veća tišina nego pre. U stvari, ne. Čuo se bat nečijih koraka. Neko je trčao. Čitav hodnik je odzvanjao. Zvuk je dopirao iz severnog krila palate.

Ninaeva odgurnu Izgubljenu. „Idemo.“

Mogedijen zacvile, ali poslušno pođe za njom. Disala je ubrzano, iskolačenih očiju. Ninaevi je bilo drago što je i ova s njom, ali ne samo zbog pristupa Jednoj moći. Posle tolikih godina skrivanja u senci, ispostavilo se da je Pauk tolika kukavica da je u poređenju s njom ona maltene oličenje hrabrosti. Maltene. Sad joj je samo bes zbog sopstvenog straha omogućavao da održava onu struju Duha koja ju je vezivala za Tel’aran’riod. Mogedijen je bila obeznanjena od užasa.

Vukući Izgubljenu na srebrnom povocu, Ninaeva ubrza korak i pođe za sve slabijim odjekom onih koraka.

Rand oprezno stupi u kružno dvorište. Iznad jedne polovine belog kruga uzdizala su se tri sprata palate, a druga je bila ograničena kamenim polukrugom na nizu visokih belih stubova. Iza njih se prostirao novi vrt, ispresecan pošljunčanim stazama ispod niskih krošanja. Oko bazenčića s lokvanjima bile su raspoređene mermerne klupe. U vodi su se videle zlatne, bele i crvene ribice.

Uto klupe počeše da se pomeraju i menjaju se, pretvarajući se u bezlike ljudske prilike, bele kao mermer i, reklo bi se, jednako tvrde. Rand je dotle već shvatio koliko je teško menjati nešto što je Rafhin već promenio. Munje mu sunuše iz prstiju i porazbijaše mermerne protivnike u paramparčad.

Vazduh se pretvori u vodu. Rand se zagrcnu, pa zapliva ka stubovima i vrtu iza njih. Sigurno tamo postoji nekakva prepreka koja zadržava vodu. Pre nego što je stigao da počne da usmerava, okružiše ga nekakva zlatna, crvena i bela obličja, veća nego što su bile ribice u bazenu. I sa zubima. Voda se oboji njegovom krvlju kad stadoše da ga ujedaju. Nagonski je pokušavao da ih rastera rukama, ali onaj njegov smireni deo, tamo negde u Praznini, poče da usmerava. Plamen poče da kulja ka prepreci, ako je tako nešto uopšte postojalo, kao i prema svim mestima s kojih je Rafhin mogao da gleda okruglo dvorište. Voda se uskomeša i poče da ga bacaka na sve strane dok je kuljala u šupljine koje su ostale za mlazovima vatre. Ona raznobojna stvorenja nastaviše da kidišu i puštaju mu krv. Od tolikog tumbanja nije mogao da vidi kuda šalje svoje udare, tako da su sada praštali na sve strane. Ostao je bez daha. Pokušao je da misli na vazduh. Na vodu koja se pretvara u vazduh.

Odjednom tako i bi. Sručio se na tlo, među ribice koje su se praćakale, i hitro ustao. Ponovo ga je okruživao vazduh. Čak mu je i odeća bila suva. Kameni polukrug je treperio, čas stojeći visoko kao pre a čas urušen, među krhotinama stubova. Nekoliko stabala u vrtu bilo je oboreno, ali su se s vremena na vreme uspravljala u prvobitni položaj i ponovo padala. Beli zidovi palate bili su prošarani rupama, a jedna se videla čak i na visokoj kupoli s pozlatom. Zastori od kamene čipke na mnogim su prozorima bili izrešetani. Sva oštećenja su treperila, nestajući i ponovo se pojavljujući. Nije to bilo lagano, povremeno vraćanje starog stanja, već neprestano smenjivanje prizora. Uništeno, pa celo, pa narušeno, pa celo, pa sve ponovo.

Rand žmirnu i rukom pritisnu nezalečenu ranu na boku. Bolelo ga je kao da je od tolikog napora ponovo počela da se otvara. Celo ga je telo peckalo od mnogobrojnih ujeda. To se nije promenilo. Krvave rupe na kaputu i čakširama nisu nestale. Da li je to on uspeo da od vode ponovo napravi vazduh ili je neki nasumični mlaz vatre omeo Rafhina ili ga možda čak ubio? Svejedno je, uostalom, osim ukoliko nije ovo poslednje.

Otro je krv iz očiju i stao da osmotri prozore i balkone iznad vrta i kolonadu s druge strane. Međutim, nije takoreći ni počeo kad mu nešto privuče pogled. Ispod kolonade se nazirao bledi trag tkanja. S te daljine mogao je da vidi jedino da je to neki prolaz, ali ni kakav je ni kuda vodi. Skočio je preko gomile obrušenog kamenja – iščezla je baš dok je bio iznad nje – i jurnuo preko vrta, preskačući debla koja su pala na stazu. Tkanje tek što se nije bilo izgubilo, a morao je da mu dovoljno priđe pre nego što sasvim iščili.

A onda se iznenada prućio po stazi, odravši dlanove o šljunak. U blizini nije bilo ničega o šta je mogao da se saplete. Bio je ošamućen kao da ga je nešto lupilo po glavi. Pokušao je da ustane ne bi li stigao do onog prolaza, ali tad čitavo telo poče da mu se grči. Ruke mu obrastoše dugom dlakom a prsti stadoše da se skraćuju, kao da se uvlače u šake. Kao šape. Klopka. Rafhin nije prošao onuda. Prolaz je bio samo klopka, a on je uleteo pravo u nju.

Očaj se prilepi za Prazninu dok se on borio da ostane čovek. Šake. To su njegove šake. Gotovo da su šake. Ustao je. Noge su mu se savijale na pogrešnu stranu. Istinski izvor poče da se gubi a Praznina da se sažima. Mlazovi panike počeše da šibaju kroz ravnodušno ništavilo. Rafhin pokušava da ga pretvori u nešto što ne može da usmerava. Saidin se, uprkos angrealu, tanjio i nestajao. Svud oko njega bili su prazni balkoni. I kolonada. Rafhin je iza jednog prozora, ali iza kog? Sad nije imao snage da izatka stotinu munja.

Možda jednu. I to brzo. Koji prozor? Borio se da ostane ljudsko biće, da prigrli saidin, radujući se svakoj mrlji gliba kao dokazu da u njemu još ima Moći. Teturao se ukrug gledajući oko sebe. Urliknuo je Rafhinovo ime. Zvučalo je kao zverinja rika.

Kad je Ninaeva, jednako vukući Mogedijen za sobom, skrenula iza jednog ugla, na trenje ugledala nekog muškarca kako zamiče iza narednog. Ni sama nije znala koliko već prati bat njegovih koraka. Povremeno se zaustavljao, tako da je morala da sačeka da ponovo krene kako bi odredila odakle dopire zvuk. Svašta se dešavalo za vreme tih zastajanja. Ona ništa od toga nije uspela da vidi, ali jednom je čitavom palatom odjeknuo zvuk zvona, a drugi put se vazduh ispunio pucketanjem i svaka dlaka na glavi poče da joj se diže, da bi posle... Ma nije ni važno. Sad je prvi put na trenutak ugledala čoveka čije korake prati. Neznanac u crnom kaputu verovatno nije Rand. Iste je visine kao on, ali ovaj je previše krupan i plećat.

Potrčala je za njim. Seoske je cokule još odavno zamenila somotskim papučicama kako bi se nečujno kretala. Mogedijenino unezvereno dahtanje bilo je glasnije od njenih koraka.

Stigla je do kraja zida i zastala, pa oprezno provirila iza ugla. Prigrlila je saidar – kroz Mogedijen, naravno, ali je sada to isto kao da je njen – i pripremila se da usmerava. Ispostavilo se da nema potrebe za tim. Hodnik pun prozora s arabesknim kamenim rešetkama bio je pust. Na drugom kraju videla su se vrata, ali teško da bi mogao toliko brzo da stigne do njih. Nešto bliže, s desne se strane odvajao novi hodnik. Otrčala je tamo i ponovo oprezno provirila. Nigde ne beše ni žive duše, ali je zato nedaleko od spoja hodnika počinjalo zavojito stepenište.

Zastala je da razmisli. Onaj je nekud žurio. Ovim bi se hodnikom vratio tamo odakle je došao. Zar bi toliko žurio da hoće da se vrati? Dakle, otišao je gore.

Cimnula je Mogedijen i polako krenula stepenicama, naprežući se da čuje još nešto osim šištanja Izgubljene i otkucaja sopstvenog srca. Ako se nađe licem u lice s njim... Znala je da je on tu, ispred nje. Iznenađenje bi trebalo da ide njoj naruku.

Izbile su na prvi sprat. Hodnici su bili istovetni onima dole i jednako pusti. Da li je on produžio nagore?

Stepenište blago zadrhta, kao da je nešto veliko udarilo u palatu. Pa još jednom. I ponovo, ali je sada mlaz svetlosti probio kamenu rešetku na jednom prozoru, prelomio se i počeo da proseca tavanicu, a onda je nestao.

Ninaeva proguta knedlu i stade da trepće uzaludno pokušavajući da iz vidnog polja izbriše ljubičasti trag svetlosti. Sigurno je to Rand pokušavao da pogodi Rafhina. Bude li mu se previše približila, možda greškom potkači i nju.

Podrhtavanje uminu. Mogedijenine su oči svetlucale od straha. Na osnovu onog što joj je doticalo kroz a’dam, Ninaeva se maltene zapita kako to da ova još nije počela da se bacaka po podu i vrišti dok joj pena udara na usta. Doduše, i samoj joj se pomalo vrištalo. Nevoljno je stupila na naredni stepenik. Ionako je svejedno. Drugi joj korak nije bio ništa lakši. Samo bez žurbe. Ne mora baš da natrči na onog. Bolje je da ona iznenadi njega nego on nju. Mogedijen ju je sledila tresući se kao pretučeno pašče.

Ninaeva prigrli sav saidar koji je mogla – koliko je Mogedijen mogla da izdrži – tako da je na kraju njegova slast počela da prerasta u bol. To je znak upozorenja. Još malo i doći će do tačke u kojoj više neće moći da izdrži, u kojoj će samu sebe umiriti i spaliti svoju moć da usmerava. A možda u ovim okolnostima to čeka Mogedijen. Ili obe. Svejedno je, uostalom, pošto bi svaki taj ishod bio porazan. Bila je toliko puna... života... da joj se činilo da bi se i na najblaži dodir igle rasprsla. Toliko je mogla da prigrli i kad je sama usmeravala. U Tančiku se videlo da su njih dve prilično ravnopravne po snazi, ali da li je to dovoljno? Mogedijen je tvrdila da su muškarci jači. Rafhin to sigurno jeste – pa ona ga bar poznaje – a ni Rand ne bi ovoliko dugo odolevao da je mnogo slabiji od njega. Nije pošteno što su muškarci i fizički snažniji i jači u Moći. Aes Sedai u Kuli uvek su tvrdile da su jednako snažni, ali to nije...

Misli su joj se rasplinule. Duboko je udahnula i nastavila da vuče Mogedijen za sobom. Stigle su na vrh stepeništa.

Nigde nikog. Otišla je do ukrštanja s poprečnim hodnikom i izvirila. I ugledala ga. Visok, plećat muškarac u crnom, s belim zaliscima u crnoj kosi, stajao je i kroz otvore vijugave kamene rešetke gledao nešto u vrtu. Smešio se, iako mu je lice bilo znojavo od napora. Nije bio ništa manje privlačan od Galada, ali joj od njega ipak nije zastajao dah.

To što je netremice posmatrao – možda Rand? – zaokupljalo mu je punu pažnju, ali Ninaeva ipak nije htela da se izlaže nepotrebnoj opasnosti. Možda je Rand dole. Nije mogla da odredi usmerava li Rafhin ili ne, ali je ispunila čitav hodnik vatrom – od zida do zida, od poda do tavanice – sasuvši u nju sav saidar koji je imala i načinivši je toliko vrelom da je kamen počeo da se puši. Talas vreline ju je naterao da ustukne.

Iz plamena se najpre prolomi Rafhinov urlik, i on se zatetura na drugu stranu, ka mestu gde se hodnik pretvarao u kolonadu, da bi već u narednom trenutku stajao usred sve te vatre okružen pojasom čistog vazduha. Svaku mrvu saidara koju je mogla da prikupi šalila je u taj oganj, ali on je ipak odolevao. A onda ga je ugledala. Zbog vatre je sve bilo u crvenkastim prelivima, ali ipak je jasno videla njegov dimljivi, ugljenisani kaput, sprženo lice i mlečnobelo oko, koje ju je, kao i ono zdravo, neprijateljski gledalo.

Do nje je kroz povodac a’dama sada doticala jedino potpuna obamrlost. Utroba joj se okrenu. Mogedijen se predala. Predala se zato što ih u tom hodniku čeka smrt.

Kad je vatra sunula kroz kamenu čipku na gornjem nizu prozora, ispunjavajući svaki otvor do poslednjeg, i počela da se širi ka kolonadi, ona sila koja je sputavala Randa najednom uminu i on za tren oka ponovo postade onaj stari. Dotle je očajnički privlačio saidin ne bi li mu on dao snagu, ali sad mu kolena klecnuše od lavine leda i vatre, a Praznina poče da podrhtava od bola.

Tad ugleda Rafhina kako tetura natraške kroz kolonadu, lica okrenutog ka nečemu u hodniku. Plamenovi su sukljali oko njega, ali ga nisu doticali. U stvari, nisu ga doticali sada, ali su ga malopre i te kako dotakli. Rand je samo zahvaljujući krupnoj građi i činjenici da u palati nema nikog osim njih dvojice znao da je ono gore Rafhin. Telo Izgubljenog bilo je toliko ugljenisano ili u živim ranama da bi neko ko se bavi Lečenjem imao oko njega pune ruke posla. Bol je sigurno neizdrživ, ali Rafhin je sad u Praznini unutar spaljenog tela, obavijen ništavilom u kome je telesni bol tek daleki nagoveštaj a saidin nadohvat ruke.

Saidin poče da divlja u Randu i on ga celog oslobodi, ali ne da bi Lečio.

„Rafhine!“, zaurlao je kad mu iz ruku sunu debeli mlaz rastopljene svetlosti. Ulio je u njega svu Moć koju je mogao da privuče.

Pogodio je svoju metu. Rafhin je prestao da postoji. Psomraci u Ruideanu raspršiše se u varnice i nestadoše, ma koliko žudeli za životom i ma koliko Šara težila da ih čak i takve sačuva. Bilo kako bilo, Rafhina više nema.

Rand sačeka da vatra zgasne i malo odgurnu saidin od sebe. Zatreptao je ne bi li iščistio ljubičasti trag svetlosti, pa se zagledao ka velikoj rupi u mermernoj ogradi kolonade i ostacima stubova koji su poput očnjaka visili s krova. Ovoga puta nije treperilo, pošto je njegov učinak očigledno bio previše jak čak i za ovo čudno mesto. Sada, kada je sve svršeno, učinilo mu se da je ipak bilo previše lako. Možda je gore ostalo nešto što će ga uveriti da je Rafhin zaista mrtav. Jurnuo je ka vratima.

Ninaeva se mahnito upinjala da još jednom sklopi Vatru oko Rafhina. Pomislila je kako je možda trebalo da upotrebi munju. Sadje gotova. One strašne oči bile su usredsređene na Mogedijen, ali nema veze, ionako će obe umreti.

Uto kolonadu probi tečna vatra, toliko vrela da je spram nje njena bila osvežavajuća. Prepala se i ispustila tkanje i krenula da rukom zakloni lice, ali nije stigla čestito ni da je podigne, a svemu je došao kraj. Kao i Rafhinu. Teško da bi uspeo da pobegne. Doduše, bio je tu jedan trenutak, toliko kratak da ga je možda i izmislila, onda kada ga je onaj mlaz dotakao a on postao... izmaglica. Samo jedan trenutak. Možda je sve to izmislila. A možda i nije. Drhtavo je uzdahnula.

Mogedijen je zarila lice u šake i jecala. Jedino osećanje koje je Ninaevi stizalo kroz a’dam bilo je olakšanje, toliko snažno da je potisnulo sve ostalo.

Uto se odozdo začu bat koraka.

Ninaeva se okrete i zakorači ka stepeništu. Iznenadila se kad je shvatila da je već uveliko prigrlila saidar i pripremila se za okršaj.

Zbunjenost je prođe čim je ugledala Randa. Promenio se. Izgledao je isto, ali lice mu je nekako bilo otvrdnulo a oči se pretvorile u plavi led. Krvave razderotine na kaputu i čakširama i izranavljeno lice samo su upotpunjavali utisak.

Izgledao je tako da se uopšte ne bi iznenadila ako ubije Mogedijen čim sazna ko je, iako Ninaeva još nije bila završila s njom. A prepoznaće i a’dam. Bez razmišljanja ga je izmenila, tako da je povodac nestao, a ostale su samo njena srebrna narukvica i ogrlica na Mogedijeninom vratu. Sledila se kad je shvatila šta je uradila, ali je odahnula kad je uvidela da i dalje oseća Izgubljenu. Adam je radio upravo onako kako je tvrdila Elejna. Možda Rand ništa neće primetiti. Mogedijen joj je stajala iza leđa, tako da se povodac nije ni video.

Jedva da je i primetio Izgubljenu. „Razmišljao sam o onoj vatri dok sam se peo ovamo. Palo mi je na pamet da si to možda ti ili... Gde smo mi to? Da li se Egvena ovde sastajala s vama?“

Ninaeva ga pogleda, trudeći se da ne proguta knedlu. Kako mu je samo hladno lice. „Rande, Mudre kažu da je ovo što si uradio i što sada radiš opasno, pa čak i zlo. Kažu da kad dođeš ovamo kao čovek od krvi i mesa gubiš deo sebe, deo onog ljudskog u tebi.“

„A Mudre znaju sve, zar ne?“ Prošao je kraj nje i zagledao se ka kolonadi. „Ranije sam mislio da Aes Sedai znaju sve. Nevažno je, uostalom. Ne znam koliko ljudskog Ponovorođeni Zmaj može sebi da priušti.“

„Rande, ja...“ Nije znala šta da kaže. „Pusti me bar da te Lečim.“

Pustio ju je da mu položi ruke na glavu. Nije joj bilo lako. Rane mu nisu bile ozbiljne mada ih je bilo mnogo – izgledale su kao da ga je nešto izujedalo – ali je zato ona stara, nezalečena i nezalečiva rana na boku bila kao kužna jama, bunar pun nečega što je izgledalo upravo onako kako je zamišljala glib saidina. Počela je da usmerava mešane tokove, preplićući Vazduh i Vodu s Duhom, pa čak i s malo Vatre i Zemlje. Rand nije čak ni trepnuo. Samo je zadrhtao. I to je bilo sve. Potom ju je uhvatio za zglavke i sklonio joj ruke s lica. Nije se opirala. Nove rane su nestale sve do jedne, bilo da su ogrebotine, ugrizi i posekotine, ali ona stara nije. Nju kao da nije ni takla. Ali Lečenje se može primeniti na sve osim smrti, pa čak i na to.

„Je li mrtav?“, upitao ju je tiho. „Jesi li ga videla kako umire?“

„Mrtav je, Rande. Sve sam videla.“

On klimnu. „Ali ima ih još, zar ne? Ima još... Izabranih.“

Ninaeva oseti nalet Mogedijeninog straha, ali nije se osvrnula. „Rande, moraš da ideš. Rafhin je mrtav, a ovo mesto može biti opasno za tebe takvog kakav si. Idi i više ne dolazi ovamo telom.“

„Dobro.“

Nije videla a ni osetila da je išta učinio, a verovatno to ne bi ni mogla, ali za trenutak joj se učinilo da se hodnik iza njegovih leđa... nekako promenio. A opet, bio je isti. Osim... Trepnula je. Stub u kolonadi više nije bio prepolovljen, niti je bilo one rupe u kamenoj ogradi.

On se ponašao kao da se ništa nije desilo. „Reci Elejni... Zamoli je da me ne mrzi. Poruči joj da...“ Lice mu se iskrivilo od bola. Na trenutak je ugledala onog dečaka kojeg je nekada poznavala, s licem deteta kome je oduzeto nešto dragoceno. Pružila je ruku da ga uteši, ali on se odmače, a lice mu ponovo postade kameno i namrgođeno. „Lan je u pravu. Poruči Elejni da me zaboravi, Ninaeva. Reci joj da sam zavoleo drugu i da za nju više nema mesta. A i Lan tebi poručuje isto. I on je našao drugu. Poručio ti je da ga zaboraviš. Bolje da se niste ni rodile nego što ste nas zavolele.“ Potom je napravio još tri koraka natraške, pa se i on i deo hodnika oko njega zalelujaše i... Otišao je.

Ninaeva je zurila u mesto gde je on do malopre stajao. Nije ni primećivala treperenje one rupe na ogradi i uništenog stuba. Lan mu je rekao da joj ono kaže?

„Kakav čovek“, prošaputa Mogedijen. „On je strašno, strašno opasan.“

Ninaeva se zagleda u nju. Nešto novo počelo je da joj dotiče kroz narukvicu. Još je tu bilo najviše straha, ali sada se kroz njega provlačilo još nešto... Možda bi se to moglo najtačnije opisati kao nekakvo očekivanje.

„Pomogla sam ti, zar ne?“, reče Mogedijen. „Rafhin je mrtav, Rand al’Tor živ i zdrav. Nikad to ne bi uspela bez mene.“

Ninaevi tad sinu. Bila je to nada, a ne očekivanje. Ona će pre ili kasnije morati da se probudi. Adam će nestati. Mogedijen je podseća koliko joj je bila korisna – kao da je to bilo dobrovoljno – za slučaj da se Ninaeva ipak nosi mišlju da je pre odlaska dokrajči. „I ja bih već morala da krenem“, reče. Mogedijen nije ni trepnula, ali zato se strah pojača, baš kao i nada. U Ninaevinoj se ruci pojavi velika srebrna čaša, puna nekakvog čaja. „Popij ovo.“

Mogedijen ustuknu. „Šta...?“

„Nije otrov. Ubila bih te očas posla kad bih to htela. Na kraju krajeva, ono što ti se desi ovde važi i na javi.“ Nada sad postade mnogo jača od straha. „Od ovoga ćeš utonuti u san, i to toliko dubok da nećeš moći da uđeš u Tel’aran’riod. Ovo je čaj od dvokorena.“

Mogedijen uze čašu. „To znači da ne mogu dalje s tobom? Neću se žaliti.“ Zabacila je glavu i iskapila čašu.

Ninaeva ju je posmatrala. Mogedijen je popila toliko čaja da je svakog časa trebalo da zaspi. Svejedno, Ninaeva nije mogla da odoli porivu da bude okrutna. Znala je da je to što radi okrutno i bilo ju je baš briga. Mogedijen ne zaslužuje miran san. „Znala si da Birgita nije mrtva.“ Mogedijen je sumnjičavo pogleda. „Znala si ko je Faolajn.“ Izgubljena pokuša da razrogači oči, ali već je postala pospana. Ninaeva je osećala kako dvokoren uveliko deluje. Usredsredila se na Mogedijen kako bi je zadržala u Tel’aran’riodu. Nema mirnog sna za Izgubljene. „Znala si i ko je Sijuan, a i da je ranije bila Amirlin Tron, iako to nikada nisam rekla u Tel’aran’riodu. Nikada. Vidimo se uskoro. U Salidaru.“

Mogedijen zakoluta očima. Ninaeva nije znala je li to od dvokorena ili nesvestice, ali to je ionako svejedno. Izgubljena nestade čim ju je oslobodila. Srebrna ogrlica zazveketa kad pade na kameni pod. Makar će Elejna biti zadovoljna što je ipak bila u pravu.

Ninaeva izađe iz sna.

Rand je trčao hodnicima kraljevske palate. Činilo mu se da sad ima manje štete nego pre, ali nije se previše bavio time. Izašao je u veliko dvorište pred palatom. Udarima Vazduha izbio je visoke kapije iz šarki tako da je sada mogao da vidi prostrani ovalni trg i ono što je tražio. Troloke i Mirdraale. Rafhin je mrtav, ostali Izgubljeni su ko zna gde, ali tu, u Kaemlinu, ima Troloka i Mirdraala koji samo čekaju da ih neko pobije.

Borba je bila u punom jeku. Stotine, a možda čak i hiljade tih čudovišta sjatile su se oko nečega, što on nije mogao da vidi od tolikog mnoštva u crnim oklopima. Tek je povremeno uspevao da u srcu meteža nazre crveni barjak. Mnogi se okrenuše ka palati kad se kapije raspukoše.

Međutim, Rand stade kao ukopan. Vatrene lopte kotrljale su se kroz mnoštvo u crnim oklopima, a na sve su se strane videli leševi Troloka kako dogorevaju. Nemoguće.

Ne usuđujući se da razmišlja ili da se bilo čemu nada, odmah je počeo da usmerava. Munje, ne deblje od njegovog malog prsta počeše da precizno rešetaju neprijatelje, gaseći se onog trena kad pogode cilj. Bile su slabije od one kojom je dokrajčio Rafhina – a i od svega čime se borio protiv njega – ali morao je da vodi računa da ne poseče nekog od onih koji su se borili okruženi Trolocima. Prvi Mirdraal kojeg je pogodio promeni boju i postade crno obličje u belom oklopu, koje se potom rasprši u varnice i razlete. Isto su prošli i svi koji su krenuli na Randa, tako da je uskoro mogao da s leđa napadne ostale. Vazduh kao da se ispunio svetlucavom prašinom koja je neprestano isparavala i obnavljala se.

To je već bilo previše za njih. Zverinja besna rika pretvori se u preplašeno zavijanje i oni se razbežaše na sve strane osim ka njemu. Jedan Mirdraal je pokušao da ih zaustavi, ali pregazili su i njega i konja kojeg je jahao. Ostali su već uveliko galopirali, pokušavajući da uteknu odatle.

Rand ih pusti. Više su ga zanimali Aijeli pod velovima, koji sad stadoše da se šire, naoružani kopljima i noževima. Video je onaj barjak od malopre u rukama jednog ratnika s crvenom trakom ispod šoufe, što je bio neobičan prizor, pošto Aijeli nikada ne nose takva znamenja. U okolnim je ulicama bitka još trajala. Aijeli protiv Troloka. Građani protiv Troloka. Protiv njih su se borili čak i ljudi u gardijskim uniformama. Očigledno je među spremnima da ubiju kraljicu bilo i onih koji nisu podnosili Troloke. Rand bitku, međutim, takoreći nije ni primetio. Više su ga zanimali Aijeli.

Tamo. Žena u beloj bluzi jednom je rukom držala kabastu suknju dok je drugom zarivala kratki nož u Troloka. Trenutak kasnije, njegovu je medveđu gubicu progutao plamen.

„Avijenda!“ Rand je shvatio da trči tek kad je počeo da je doziva. „Avijenda!“

A onda je ugledao i Meta, u pocepanom kaputu, kako stoji naslonjen na okrvavljeno koplje i posmatra Troloke u bekstvu. Očigledno je bio spreman da drugima prepusti borbu kada je prestala da bude bezizgledna. Bio je tu i Asmodean – oprezno se osvrtao na sve strane za slučaj da neki Trolok odluči da se vrati. Rand oseti saidin u njemu, mada dosta slabo. Čisto je sumnjao da se Asmodean uopšte borio onim mačem.

Vatra. Vatra je spalila niti Šare. Što je Vatra bila jača, palež je sezao dalje u prošlost. Tako se poništava ono što je neko učinio. Ne bi ga bilo briga čak i da je mlaz kojim je ubio Rafhina raspleo pola Šare. Ne, ako je ovo posledica.

Shvatio je da plače i pustio je saidin i Prazninu. Sada je želeo da oseća. „Avijenda!“ Zgrabio ju je i zavrteo, a ona ga je gledala kao da je sišao s uma. Nije želeo da se odvaja od nje, ali ipak je to učinio, ali samo da bi zagrlio Meta. Ili je bar to pokušao da uradi, pošto ga je ovaj odgurnuo.

„Šta je tebi? Ti kao da si mislio da smo mrtvi. Doduše, malo je falilo. Mnogo je bezbednije biti vojskovođa!“

„Živi ste“, reče Rand kroz smeh. Prošao je prstima kroz Avijendinu kosu, koja je sada padala niz vrat, pošto joj je marama negde spala. „Srećan sam što ste živi. Ništa drugo.“

Tada se osvrnuo ka trgu i radost mu splasnu. Naravno, bio je srećan zbog prijatelja, ali sreću mu je mračila činjenica da je mnogo nepokretnih tela pripadalo Aijelima. A među njima beše previše onih koja sigurno nisu bila muška. Video je Lamel. Ostala je bez vela i pola grla. Nikada mu više neće skuvati supu. Pevin je obema rukama grčevito stezao držalju troločkog koplja koja mu je štrčala iz grudi. Rand prvi put vide nekakav izraz na njegovom licu. Iznenađenje. Vatrom je na prevaru oteo svoje prijatelje od smrti, ali nije mogao spasti baš sve. Bilo ih je previše. I previše Devica.

Uzmi ono što možeš da imaš. Uživaj u onome što si uspeo da izvučeš i ne žali previše za gubicima. Ovo nije bila njegova misao, ali je ipak prihvatio savet. To mu je zvučalo kao dobar način da izbegne ludilo pre nego što ga izopačenost saidina gurne preko crte.

„Gde si bio?“, upita Avijenda, ali ne ljutito. Izgledala je kao da joj je laknulo. „Jednog si trenutka bio tu, a u narednom si nestao.“

„Išao sam da ubijem Rafhina“, tiho odgovori on. Zaustila je da kaže nešto, ali on joj stavi prste na usne da je ućutka i nežno je odgurnu od sebe. Uzmi ono što možeš da imaš. „Neka ostane na tome. Mrtav je.“

Uto i Bael dohrama do njih. Šoufa mu je još bila na glavi, ali veo beše spustio. Butina mu beše krvava, baš kao i vrh njegovog jedinog preostalog koplja. „Noćni jahači i Senoviti beže, Kar’a’karne. Neki mokrozemci pridružili su nam se u plesu. Čak i neki u uniformama, iako su isprva plesali protiv nas.“ Odmah iza njega išla je Sulin, bez vela, ali zato s posekotinom preko celog obraza.

„Potamanite ih, ma koliko vam vremena trebalo“, reče Rand i pođe. Nije znao kuda će, ali sve je dobro dok je što dalje od Avijende. „Neću da se rasture po zemlji. Držite gardiste na oku. Kasnije ću da utvrdim koji su bili Rafhinovi a koji...“ Nastavio je da hoda i govori. Nije se osvrtao. Uzmi ono što možeš da imaš.