Nebeski oganj

47 Cena broda

Kada se umila, Ninaeva se obrisa ubrusom pa nevoljno navuče čistu svilenu košulju. U pamučnoj bi joj bilo malo prijatnije, a zapara u kolima je, iako tek beše svanulo, najavljivala još jedan vreo dan. Osim toga, košulja je bila krojena tako da se Ninaevi činilo da će joj, udahne li duboko, završiti oko članaka. Ako ništa drugo, bar nije bila natopljena znojem kao ona koju je upravo skinula.

Čitave su je noći mučili košmari. Prenula se posle jednog sna o Mogedijen, a ni taj nije bio ništa bolji od onih prethodnih – onih u kojima ju je Birgita gađala strelama ali nije promašivala, ili onih o upadu razjarenih Prerokovih sledbenika u menažeriju, o tome kako će ostati doveka zaglavljeni u Samari jer na reci više nema brodova, ili pak onog u kome stižu u Salidar i shvataju da je Elaida i tamo preuzela vlast. Međutim, Mogedijen ju je naterala da se probudi u suzama.

Nije to bilo nimalo čudno, s obzirom na brige koje su je morile. Prošle su već tri noći i tri sparna dana a da se nijedan brod nije pojavio, i tri puta je morala da vezanih očiju stoji pred onim prokletim daskama. Pa i samo to bi svakoga dovelo do ruba živaca, a kamoli što im je Mogedijen za petama. Doduše, o njima je znala jedino da su u nekoj menažeriji, što ne mora da znači da će ih najpre tražiti u Samari. Svet je pun sličnih predstava. Međutim, lakše je smisliti razlog da se odagnaju brige nego verovati u njega.

A što bih se ja sekirala zbog Egvene? Umočila je rascepljenu grančicu u smešu soli i sode bikarbone u činijici na umivaoniku pa zdušno prionula na pranje zuba. Egvena joj se pojavljivala u gotovo svakom snu i nije prestajala da je grdi, ali Ninaevi nikako nije bilo jasno otkud ona tu.

Istini za volju, brige i nedostatak sna samo delimično behu uzrok njenom lošem raspoloženju tog jutra. Mučile su je još neke sitnice, ali su, za razliku od svega onoga, bile stvarne. Kamenčić u cipeli nije ništa spram odrubljivanja glave, ali žulj boli i kad dželata nema nigde na vidiku.

Nije mogla da ne pogleda svoj odraz u ogledalu. Kosa joj je, umesto da bude pristojno upletena, slobodno padala na ramena. Ma koliko da ju je češljala, ona ogavna bakarnocrvena boja nikako da postane malo umerenija. Osim toga, bila je svesna i plave haljine koja ju je čekala na krevetu. Od te bi se nijanse i Torbarka štrecnula, a izrez ne beše ništa manji nego na onoj crvenoj grozoti, koja je i poslužila za uzor a sada je visila na čiviluku. Zato sad i mora da nosi tu pretesnu košulju. Luka je smatrao da jedna takva haljina nije dovoljna. Klarina joj je već šila i drečavožutu, a pominjali su čak i prugastu. E, ovo poslednje ne dolazi u obzir.

Mogao je bar da me pusti da sama odaberem boju, razmišljala je, prilježno perući zube. Ili da pita Klarinu. Ali ne, taj ni od koga ne traži savet. Valan Luka to ne radi. Od takvih je boja gotovo zaboravila na izrez. Trebalo bi da mu bacim tu krpetinu u lice! A opet, znala je da nikad to neće uraditi. Birgita je u istim takvim haljinama paradirala bez trunke stida. Naravno, ne poredi ona sebe s njom, ali ipak... „Što se mora“, promumlala je, ne vadeći grančicu iz usta, „nije teško.“

„Šta si rekla?“ upita je Elejna. „Ne pričaj punih usta. Kao da mi nije dosta ove larme.“

Ninaeva se obrisa pa besno pogleda preko ramena. Elejna je sedela skrštenih nogu na krevetu i četkala svoju crno obojenu kosu. Već je bila obukla one bele nogavice prekrivene šljokicama i snežnobelu svilenu bluzu s nabranim, mada previše otvorenim okovratnikom. Kraj nje je ležala svetlucava jaknica. Bela, naravno. I ona je imala dva kostima za nastup i čekala je treći. Svi do jednog beli, ali nimalo čedni. „Ako si već tako obučena, Elejna, bar nemoj tako da sediš. Nepristojno je.“

Devojka je mrko pogleda, ali ipak spusti nogu na pod. Nije propustila da oholo podigne bradu, kako ona to već ume. „Mislim da ću danas da prošetam do grada“, reče mirno, ne prekidajući da upliće kosu. „U ovim kolima je tako... skučeno.“

Ninaeva ispra usta pa pljunu u lavor. I to gromoglasno. Kola su danju stvarno izgledala tešnje. Možda bi im zaista bilo najpametnije da se ne izlažu previše – sa žaljenjem se setila da je to bila njena ideja – ali ovo je već postalo besmisleno. Tri dana koje je tu provela zatvorena s Elejnom, sa izlascima jedino kad treba da nastupe, otegla su se kao tri nedelje. Ili tri gladne godine. Nije dotle primećivala koliko Elejna ume da bude otrovna. Neki brod se mora pojaviti. Bilo kakav. Dala bi i poslednji novčić iz skrovišta u pećnici i svaki dragulj, samo da se to dogodi što pre. „Dobro, ali zar ne misliš da ćeš tako privući malo previše pažnje? S druge strane, malo kretanja ti neće škoditi. Ili možda to što nosiš treba da bude toliko zategnuto preko bokova?“

Elejnine oči besno sevnuše, ali glas joj ostade potpuno hladan. „Sinoć sam sanjala Egvenu i pre nego što mi je ispričala novosti o Randu i Kairhijenu – znaš, za razliku od tebe, mene veoma brinu tamošnja zbivanja – rekla mi je da si se ti pretvorila u uskopišćenu svađalicu. Međutim, ja se ne slažem s njom. Pre bih te nazvala poganom piljaricom.“

„Slušaj ti, derište jedno razmaženo! Ako odmah ne...“ Ninaeva zaćuta i duboko udahnu vazduh. S teškom se mukom naterala da nastavi smireno. „Sanjala si Egvenu?“ Elejna samo klimnu. „Pričala ti je o Randu i Kairhijenu?“ Devojka zakoluta očima kao da joj je svega dosta i nastavi da upliće pletenicu. Ninaeva ispusti debeli bakarnocrveni pramen ne bi li ugušila želju da nauči kćer naslednicu prokletog Andora osnovnim pravilima ponašanja. Ne pojavi li se uskoro neki brod... „Ako bi bila ljubazna da na trenutak prestaneš da smišljaš kako ćeš još više da pokažeš noge, možda će te zanimati šta je Egvena meni rekla u snu. Rand je juče odneo veliku pobedu.“

„Ja možda pokazujem noge“, prasnu devojka, a obrazi joj u trenutku planuše, „ali bar ne poturam svima pod nos svoje... I ti si je sanjala?“

Brzo su uporedile ono što su saznale, mada Elejna nikako nije mogla da obuzda zlobu. Ninaeva je znala da ima savršeno dobar razlog da se izgalami na Elejnu, dok ta mala namiguša sigurno mašta kako se švrćka pred Random u svom kostimu sa šljokicama, ako ne i u nečemu još neprimerenijem. A ona je samo bila iskrena pa joj je to i rekla. Bilo kako bilo, uskoro je postalo jasno da im je Egvena obema rekla isto, što je ostavljalo malo mesta za sumnju.

„Stalno mi je ponavljala da je zaista tu“, promrmlja Ninaeva, „ali mislila sam da je to samo deo sna.“ Egvena im je često govorila da je moguće pohoditi nečije snove, ali nije pominjala da i sama to ume da radi. „A i što bih joj verovala? Čak je tvrdila i da je konačno prepoznala nekakvo koplje koje Rand stalno nosa kao seanšanski rad. To je potpuno besmisleno.“

„Naravno“, reče Elejna, pa podrugljivo izvi jednu obrvu. „Baš kao i to što smo naletele na Serandinu i sredite. Sigurno ima još seanšanskih izbeglica, a ko zna šta su sve osim kopalja ostavljali za sobom.“

Može li ta mala ijednu reč da kaže bez žaoke? „Primetila sam da si ti spremna u svašta da poveruješ.“

Elejna zabaci kiku na leđa, pa oholo odmahnu glavom. „Iskreno se nadam da je Rand dobro.“ Ninaeva na to samo šmrknu. Egvena je rekla da če on morati danima da se odmara dok dovoljno ne ojača, ali i da je bio podvrgnut Lečenju. „Niko mu nije objasnio da ne sme da preteruje“, nastavila je Elejna. „Zar ne zna da ga Moč može ubiti ako je zagrabi previse ili ako tka kad je umoran? Što se toga tiče, nije mu nimalo lakše nego nama.“

Aha, sad pokušava da promeni temu. Znači, tako? „Možda on to ne zna“, slađušnim če glasom Ninaeva, „pošto muškarci nemaju Belu kulu.“ To ju je podsetilo na nešto drugo. „Misliš li da je to zaista bio Samael?“

Iako je taman zaustila da joj nešto odbrusi, Elejna besno pogleda u stranu pa jednako besno izdahnu vazduh. „To je sad potpuno nebitno. Možda bi trebalo da opet upotrebimo prsten, ali ne samo zarad susreta s Egvenom. Štošta još treba saznati. Što više učim, više sam svesna koliko još ne znam.“

„Ne.“ Ninaeva nije očekivala da će Elejna hteti da baš tog trenutka uzme ter’angreal, ali je nagonski zakoračila prema pećnici. „Ni ti ni ja više nećemo odlaziti u Tel’aran’riod osim kad treba da se vidimo s Egvenom.“

Elejna to preču i mirno nastavi po svome, kao da Ninaeva priča sama sa sobom. „Tamo ne moramo da usmeravamo pa se nećemo ni odati.“ Nije gledala u Ninaevu, ali u glasu joj se jasno osećala žaoka. Počela je da je ubeđuje kako bi mogle da koriste Moć, ali pažljivo. Što se Ninaeve tiče, Elejna je upravo to i radila njoj iza leđa. „Ako jedna od nas noćas ode u Srce Kamena, smela bih da se opkladim da bi tamo zatekla Egvenu. Razmisli – kad bismo mi mogle da s njom razgovaramo u njenim snovima, ne bismo više morale da brinemo hoćemo li u Tel’aran’riodu naleteti na Mogedijen.“

„A ti misliš da je to toliko lako, je l’?“ jetko će Ninaeva. „Ako je tako, zašto nas ona to već nije naučila?“ Međutim, nije bila potpuno iskrena. Zapravo je ona bila ta koja se pribojava Mogedijen. Elejna zna da je ta žena opasna, ali na isti način kao što zna da je opasna zmija. Ona je zna samo po čuvenju, ali Ninaeva je doživela njen ujed. Uostalom, susret s Egvenom bez ulaska u Svet snova bio bi koristan i iz drugih razloga.

Bilo kako bilo, Elejna i dalje nije obraćala pažnju na nju. „Živo me zanima zašto je toliko uporno tražila da nikome ništa ne kažemo. To je potpuno besmisleno.“ Zamišljeno je počela da gricka donju usnu. „Zbog još nečeg moramo s njom što pre da se vidimo. Tada to nisam smatrala čudnim, ali poslednjeg je puta nestala u pola rečenice. Neposredno pre toga izgledala je kao da ju je nešto iznenadilo i uplašilo.“

Ninaeva duboko udahnu i pritisnu dlanove na stomak kao da će tako smiriti utrobu. Ipak je uspela da mirnim glasom kaže: „Mogedijen?“

„Ala si ti puna vedrih misli! Ne. Da nam je Mogedijen pohodila snove, verujem da bismo znale za to.“ Elejna se strese. Ipak je znala koliko Izgubljena može da bude opasna. „Osim toga, nije tako izgledala. Nije to bio toliki strah.“

„Onda možda nije u opasnosti. Možda...“ Naterala se da spusti ruke, pa ljutito stisnu usne. Još samo kad bi znala na kog je ljuta.

Dobro su učinile što su sklonile prsten u pećnicu i koristile ga jedino za susrete s Egvenom. Nego šta. Pri svakom odlasku u Svet snova pretila je opasnost od susreta s Mogedijen, a to im ne treba. Ninaeva je znala da je nadigrana i to ju je svaki put kad se seti grizlo još više, ali činjenice su činjenice.

A opet, možda je Egveni potrebna pomoć. Možda. To što suje upozorile na Mogedijen ne znači da treba potceniti i tu mogućnost. Možda se neko od Izgubljenih navrzao na Randa kao što se Mogedijen navrzla na nju i Elejnu. Po onome što im je Egvena ispričala o događajima u planini i u Kairhijenu, Ninaeva je stekla utisak da je to bilo tipično muško začikavanje. Doduše, nije znala šta bi ona tu mogla da preduzme. Ali Egvena...

Ponekad joj se činilo da je zaboravila zašto je otišla iz Dveju Reka, a učinila je to da bi seosku mladež spasla iz mreže Aes Sedai. Nije ni ona bila mnogo starija, ali je bila Mudrost, što je samo naglašavalo razliku u godinama. Naravno, Ženski krug u Emondovom Polju sigurno joj je u međuvremenu pronašao zamenu, ali nju to nije činilo otuđenijom ni od sela ni od ljudi. U dubini se duše još uvek osećala kao Mudrost. Međutim, pokušaj da zaštiti Randa, Egvenu, Meta i Perina od Aes Sedai pretvorio se najpre u borbu za goli život a onda je – ni sama nije znala kada se i kako to desilo – to preraslo u nešto treće. Pristupila je Beloj kuli ne bi li doskočila Moiraini, a sad izgara od želje da nauči Lečenje. Čak ni netrpeljivost prema mešanju Aes Sedai u tuđe živote nije umanjivala žudnju da postane jedna od njih. U stvari, nije baš to želela, ali jedino bi tako mogla da izučava ono što je zanima. Sve je postalo zamršeno baš kao mreže Aes Sedai, a ona više nije znala kako da se iskobelja.

Ja sam ista ona koja sam i bila i pomoči ću im kako znam i umem. „Večeras ću upotrebiti prsten“, reče, pa sede na krevet i poče da navlači čarape. Debela vuna biće prilično neprijatna po toliko vrućem danu, ali bar će jedan deo njenog tela biti pristojno pokriven. Debele čarape i udobne cipele. Birgita je imala brokatne papučice i paučinaste svilene čarape, koje su izgledale veoma prijatno za nošenje. Odlučno je odagnala takve misli iz glave. „Samo hoću da proverim da li je Egvena u Kamenu. Ako je ne nađem, vratiću se ovamo i nećemo koristiti prsten sve do sledećeg sastanka.“

Elejna ju je samo mirno gledala, toliko uporno da Ninaeva poče da od nelagode cima one čarape. Nije joj rekla ni reč, ali je jasno stavila do znanja da joj ne veruje. Ili se bar Ninaevi tako učinilo. Nije joj pomogla ni misao što joj je zaigrala negde na rubu svesti – da bi se pre nego što zaspi mogla postarati da joj prsten ne dodiruje kožu. Zaista nema razloga da veruje kako če je Egvena baš te večeri čekati u Srcu Kamena. Nije se ozbiljno bavila tom mišlju, ali ona joj se uporno vrzmala po glavi i nije joj dala da pogleda Elejnu u oči. A šta ako je sve to zapravo strah od Mogedijen? Ne, to je samo odraz zdravog razuma, ma koliko njoj to bilo mrsko da prizna.

Učiniću ono što moram. Odlučno je potisnula treperenje u utrobi. Sad je već jedva čekala da navuče plavu haljinu i izađe na vrućinčinu, samo da ne mora više da trpi ono piljenje.

Elejna joj je upravo zakopčavala poslednju dugmad na leđima – nije propustila da promrmlja kako njoj niko ne mora da pomaže da se obuče, kao da je za navlačenje čakšira potrebna pomoć! – kad se vrata s treskom otvoriše i talas vrelog vazduha ispuni kola. Ninaeva se prepade i bez razmišljanja hitro pokri grudi rukama. Kad vide da to nije Valan Luka nego Birgita, stade se pretvarati da namešta rub izreza.

Ratnica zagladi plavu haljinu – istovetnu njenoj – preko boka, pa se samozadovoljno osmehnu i prebaci debelu crnu kiku preko nagog ramena. „Batali to čeprkanje ako hoćeš da privučeš nečiju pažnju. Previše je očigledno. Dovoljno je da dišeš duboko.“ Pokazala je kako se to radi, pa prasnu u smeh kad vide Ninaevin izraz lica.

Jedva je uspela da se obuzda, mada joj nije bilo jasno zašto se uopšte trudi. Prosto nije mogla da veruje da se onoliko sekirala zbog svega. Gajdalu Kejnu je verovatno drago što više ne mora da je trpi. A i uporno nosi kosu kako ona hoće. Nema veze što to nema veze ni sa čim. „U Dvema Rekama sam poznavala jednu sličnu tebi, Maerion. Ta je znala svakog vojnika po imenu, a i oni su štošta znali o njoj.“

Birgitin osmeh postade ukočen. „A i ja sam poznavala jednu kao što si ti. Matena je s visine gledala sav muški soj, a jedan je jadnik čak i pogubljen zato što je naišao dok se ona gola kupala u reci. A onda joj je Zeres ukrao poljubac i ona se pomamila kao da nikada nije videla muškarca. Postala je toliko pohotna da je on na kraju morao da se odseli u planine ne bi li pobegao od nje. Dobro pazi kome ćeš prvom dopustiti da te poljubi, jer će pre ili kasnije neko naići.“

Ninaeva stisnu pesnice i zakorači ka njoj. Ili je bar to pokušala, pošto se u narednom trenutku Elejna stvori između njih i podiže ruke.

„Odmah da ste prestale“, reče, strogo pogledavši i jednu i drugu. „Lini je imala običaj da kaže: ’Čekanje od muškarca napravi medveda u ambaru, a od žene mačku u džaku.’ Ovog trenutka da ste se smirile! To više neću da trpim!“

Na Ninaevino iznenađenje, Birgita samo pocrvene i preko volje promumla nešto nalik izvinjenju. Ono je, naravno, bilo upućeno Elejni, ali to ga nije činilo ništa manje neverovatnim. Očigledno je bila prihvatila svoju ulogu Zaštitnice, ali biće da je trodnevna žega i na nju loše uticala. Za razliku od nje, Ninaeva je kćeri naslednici uputila svoj najledeniji pogled. Nije ni trepnula – stvarno nije – dok su ove dve stajale i čekale je da kaže nešto.

„Elem“, konačno progovori Elejna jednako ledenim glasom, „postoji li razlog što si banula ovamo kao bik ili si prosto zaboravila da kucaš?“

„Tom i Džuilin su se vratili iz grada.“

„Vratili!“ ote se Ninaevi, na šta je Birgita samo pogleda, pa se ponovo obrati Elejni.

„Niste ih vi tamo poslale?“

„Ja nisam“, namršteno odgovori Elejna pa, pre nego što je Ninaeva stigla da progovori makar jednu reč, jurnu ka vratima a Birgita za njom.

Nije joj preostalo ništa drugo nego da ih sledi, gunđajući sebi u bradu. Toj maloj bi bolje bilo da slučajno ne pomisli kako sad ona izdaje naređenja. Ninaeva joj nije oprostila stoje muškima onoliko ispričala.

Napolju je bilo i gore nego u kolima, iako se sunce još ne beše promolilo iznad platnenog zida oko menažerije. Čelo joj se orosilo znojem pre no što je sišla niz stepenice, ali sad je imala preče brige.

Kraj ognjišta je ugledala onu dvojicu kako sede na tronošcima, raščupani i prljavi kao da su se valjali u prašini. Tanak crveni mlaz slivao se ispod vlažne krpe kojom je Tom pritiskao ranu na glavi, pa preko mrežice od skorele krvi i natapao mu dugački beli brk. Džuilin je kraj oka imao ljubičastu čvorugu veličine kokošijeg jajeta, a ruku kojom je držao močugu od bledožutog drveta bio je na brzinu uvio okrvavljenim zavojem. Čak mu je i onaj nedotupavni fes, sada zabačen ka potiljku, bio izgužvan.

Po glasovima koji su dopirali s druge strane platna moglo se zaključiti da su konjušari već prionuli na čišćenje kaveza, što je značilo da je i Serandina sigurno sa s’reditima, pošto nijednom muškarcu ne beše dopušteno da im prilazi, ali među kolima se i dalje malo šta zbivalo. Petra je pućkao dugačku lulu dok je pomagao Klarini u pripremanju doručka. Dvojica braće Čavana proučavala su nekakvu gimnastičku spravu s Muelin, ženom od gume, dok su druga dvojica ćaskala s dvema od šest akrobatkinja koje je Luka preoteo Siliji Serano. Predstavljale su se kao sestre Murasaka, iako su izgledom i bojom kose bile međusobno različitije čak i od braće Čavana. Jedna od ove dve koje su pričale s Brugom i Terikom imala je plave oči i gotovo belu kosu, a druga je bila izrazita crnka. Svi su bili u kostimima za nastup – muškarci goli do pasa, Muelin u crvenom tilu, a Klarina u jaknici s visokim okovratnikom, prekrivenoj zelenim šljokicama.

Tom i Džuilin nisu privukli previše pažnje, ali srećom niko nije našao za shodno da dođe i pita ih za junačko zdravlje – možda zato što su snuždeno sedeli, oklembešenih ramena i zurili u tlo. Očigledno su znali da ih čekaju preslišavanje i pridika. A Ninaeva je bila čvrsto rešena da im upravo to i priušti.

Elejna se, međutim, prenerazi kad ih vide takve, pa pritrča Tomu i pade na kolena. Sav malopređašnji bes nestao je kao rukom odnesen. „Šta se desilo? O, Tome, jadna tvoja glava. Sigurno te mnogo boli. Ovo prevazilazi moje moći. Ninaeva će ti to srediti u kolima. Tome, Tome, pa previše si ti mator za tuču.“

On je ogorčeno pokušavao da se odbrani ne skidajući onu krpu s glave. „Pusti me, dete. Nije ovo ništa. Ama ostavi me na miru.“

Iako je bila dovoljno ljuta, Ninaevi ne beše ni nakraj pameti da primeni Lečenje. Stala je pred Džuilina, podbočila se i uputila mu pogled koji ga je jasno upozoravao da se ne glupira. „Kakav je to način da odete nekud a da mi se ne javite?“ Neka i Elejna vidi ko je glavni. „A da te je neko preklao umesto što ti je napravio tu šljivu na oku, kako bismo mi to znale? Niste imali nikakvog razloga da napuštate menažeriju. Nikakvog! Zadužila sam nekog drugog da nam nađe brod.“

Džuilin je pogleda, pa prebaci fes na čelo. „Ma nemoj? Zato se vas tri šetkate unaokolo kao...“ Ućutao je kad Tom zajauka i zaljulja se na tronošcu.

Kad je uspeo da konačno ubedi Elejnu kako je to bio samo trenutni nalet bola i da mu nije ništa, stari zabavljač značajno pogleda Džuilina, očigledno se nadajući da njih tri to nisu primetile. Ninaeva se na to ponovo obrecnu na tamnoputog Tairenca i oštro ga upita kao šta se to njih tri šetkaju unaokolo.

„Ispalo je dobro što smo otišli“, reče Džuilin, prečuvši njeno pitanje. „U Samari vri kao kad u ribnjak pun srebrozubih baciš komad krvavog mesa. Rulja na sve strane traži Prijatelje Mraka i sve one koji odbijaju da veličaju Proroka kao jedinog istinitog glasnika Ponovorođenog Zmaja.“

„Krenulo je pre otprilike tri sata na obali“, ubaci se Tom, konačno odustavši od pokušaja da spreči Elejnu da mu mokrom krpom obriše lice. Pravio se da ne čuje njeno mrmljanje, što nije bilo lako, budući da su se, između ostalog, čuli i izrazi kao što su „matora budala" i „neko treba da te drži za ruku da ne bi upao u nevolju“. Govorila je kao da kori dete, ali ne bez prikrivenog zadovoljstva. „Ne znam kako je počelo. Krivili su Aes Sedai, Bele plastove, Troloke i sve ostale osim Seanšana, ali i njih bi pomenuli da su ih se setili.“ Žmirnuo je od bola kad mu Elejna pritisnu krpu na ranu. „Poslednjih sat vremena smo bili prezauzeti nekim ličnim poslovima pa nismo stigli da baš sve saznamo.“

„A ima i vatre“, reče Birgita. Petra i njegova žena videše da ona nešto pokazuje, pa ustadoše i zabrinuto se zagledaše ka gradu. Iznad ograde od platna ukazaše se dva stuba crnog dima.

Džuilin ustade i pogleda Ninaevu pravo u oči. „Vreme je da krenemo. Možda bismo sami mogli da privučemo Mogedijeninu pažnju, ali čisto sumnjam, pošto svi beže kud stignu. Za koji sat neće biti dve nego pedeset i dve vatre, a badava nam da se krijemo od nje ako nas rastrgne podivljala rulja. Kad porazbijaju sve što se može razbiti u gradu, preći će na menažerije.“

„Ne izgovaraj to ime“, oštro će Ninaeva, pa mrko pogleda Elejnu, što ova, naravno, nije primetila. Nikada ne treba muškarcima govoriti previše. Međutim, on jeste u pravu, ali ni to muškarcima ne treba govoriti bez preke nužde. „Razmisliću o tvom predlogu, Džuiline. Ne mili mi se da bez valjanog razloga odemo odavde pa da posle saznamo kako se baš pošto smo mi otišli pojavio neki brod.“ Pogledao ju je kao da je sišla s uma, a Tom samo stade da nemo odmahuje glavom, uprkos Elejninim pokušajima da mu očisti ranu. Međutim, Ninaeva se uto ozari jer ugleda poznatu priliku kako im se približava između kola. „A možda je već stigao.“

Unov povez s naslikanim okom, ožiljak, perčin i mač na leđima nateraše Muelin da zadrhti, ali Petra i braća Čavana mu samo uljudno klimnuše glavom. Navraćao je svake večeri čak i kad nije imao šta da dojavi, ali njegovo pojavljivanje u ovo doba dana značilo je da se dogodilo nešto važno.

I ovog puta se široko iscerio čim je video Birgitu i zdravim joj se okom zapiljio u razgolićene grudi, na šta mu je ona, kao i obično, uzvratila osmeh i bezobrazno ga odmerila od glave do pete. Međutim, ovoga puta Ninaevi nije smetalo njihovo besramno ponašanje. „Da li se pojavio neki brod?“

Unov osmeh splasnu. „Ima jedan prokl... brod“, reče namrgođeno, „samo ne znam hoću li uspeti da vas u jednom komadu odvedem do njega.“

„Već smo čuli za nemire. Pa valjda petnaest Šijenaraca može da nas žive i zdrave odvede donde.“

„Čuli ste za nemire“, promrmlja Uno, odmerivši Toma i Džuilina. „A jeste li čuli da se na prokl... ulicama Masemini ljudi bore s Belim plaštovima? Jeste li čuli da je naredio svojima da silom zauzmu prokl... Amadiciju pa makar je sravnili sa zemljom? S druge strane prokl... – uhhhh! – reke već ih ima na hiljade.“

„Neka i jeste tako“, odlučno će Ninaeva, „ali ja i dalje očekujem od tebe da održiš reč. Ne zaboravi da si obećao da ćeš raditi ono što ti ja kažem.“ Namerno je naglasila ono „ja“ i značajno pogledala Elejnu.

Ova se napravi da ništa ne primećuje i ustade, ne ispuštajući onu krvavu krpu iz ruke, pa se obrati Unu. „Oduvek su mi pričali da su Šijenarci najhrabriji ratnici na svetu.“ Njen glas, do malopre oštar poput britve, postade kraljevski blagonaklon. „Još kao dete sam slušala priče o podvizima Šijenaraca.“ Položila je ruku Tomu na rame, ali nije skidala pogled s Una. „Još ih pamtim. Nadam se da ih nikada neću zaboraviti.“

Tad mu priđe Birgita i stade da ga miluje po potiljku, sve vreme ga gledajući pravo u oko. Ono naslikano kao da joj uopšte nije smetalo. „Tri hiljade godina čuvate Pustoš“, reče nežno. Nežno! Ninaevi se tako nije obratila već više od dva dana! „Tri hiljade godina niste ustuknuli ni korak a da to niste krvavo naplatili. Ovo možda nije Enkara ili zaravan Soral, ali verujem u vas.“

„Jesi li ti to učila istoriju prokletih Krajina?“, progunđa on, pa se lecnu i pogleda Ninaevu. Moraće da mu kaže da jednom zasvagda prestane da psuje. Neće mu biti lako, ali nema mu druge, a i Birgita bi baš mogla da prestane da joj se mršti. „Pitajte njih“, reče, pa pokaza ka Tomu i Džuilinu. „Oni su prokl... budale što su uopšte pokušavali.“

Džuilin na to samo odmahnu rukom, a Tom prasnu u smeh. „Jesi li ikada video ženu koja je pristala da posluša pametan savet čak i kad joj to ne odgovara?“, upita zabavljač, pa zaječa kad Elejna ponovo poče da mu čisti ranu, možda malo grublje no što je bilo neophodno.

Uno odmahnu glavom. „Pa, ako me lažete, bar me lepo lažete. Dobro slušajte. Masemini ljudi su vam pronašli brod – Rečna zmija ili tako nešto – takoreći čim je pristao, ali onda su ga zauzeli Beli plaštovi. Tako je sve ovo i počelo. Loša je vest to što su Beli plaštovi još uvek na dokovima, a još gora da je Masema možda sve zaboravio. Otišao sam da ga pitam šta da radimo, ali on nije hteo ni da čuje ni za kakve brodove. Samo priča kako će da poveša sve Bele plaštove i da natera Amadiciju da padne na kolena pred gospodarom Zmajem makar celu morao da je spali. U luci su se klali sve u šesnaest, a možda su i sad tamo. Biće mi dovoljno teško i da vas sprovedem donde, ali ne mogu vam ništa obećati ako borbe na dokovima još traju. A na stranu to što najblažu predstavu nemam kako da vas ukrcam na brod koji je sad u rukama Belih plaštova.“ Ispustio je dubok uzdah i nadlanicom otro znoj sa čela. Na licu mu se jasno videlo kolikog ga je napora koštao toliki govor bez ijedne psovke.

Ninaeva bi mu u tom trenutku možda čak pokoju i oprostila, ali od zaprepašćenja nije mogla ni da zucne. To mora da je samo slučajnost. Svetlosti, tražila sam brod po svaku cenu, ali nisam baš ovako mislila. Ne! Nije joj bilo jasno zašto je Elejna i Birgita toliko zbunjeno gledaju. Znale su sve što i ona i nijednoj nije palo na pamet da bi ovako nešto moglo da se desi. Ona trojica se smrknuto pogledaše, očigledno svesni da se nešto dešava i, hvala Svetlosti, još očiglednije nesvesni šta. Mnogo je bolje kad ne znaju baš sve.

To mora da je slučajnost.

Bilo joj je drago što je mogla da se okrene ka novoj prilici koja im se približavala između kola, pošto joj je to bio dobrodošao izgovor da skrene pogled s Elejne i Birgite. S druge strane, bilo joj je dovoljno samo da pogleda Galada pa da joj srce siđe u pete.

Na sebi je umesto belog plašta i bleštavog oklopa imao jednostavno smeđe odelo i plišanu kapu, ali mač mu je i sad visio o pasu. Nikada ranije nije bio tu i učinak koji je njegovo lice imalo na prisutne bio je blago rečeno dramatičan. Muelin je nesvesno zakoračila ka njemu, a akrobatkinje samo zinuše i blago se poviše napred. Braća Čavana se naduriše jer na njih više niko nije obraćao pažnju. Čak i Klarina stade da poravnava haljinu dok ga je gledala, sve dok Petra ne izvadi lulu iz usta i ne reče joj nešto. Ona se na to nasmeja pa mu priđe i nabi mu svoje velike grudi u lice. Međutim, pogledom je i dalje preko muževljeve glave pratila Galada.

Ninaeva nije bila raspoložena da se divi njegovoj lepoti. Disanje joj se samo malčice ubrzalo. „To si bio ti, zar ne?“, okomila se na njega još pre no što im je prišao. „Ti si zauzeo Rečnu zmiju, zar ne? Zašto?“

„Rečnu guju,“ ispravio ju je. Zbunjeno ju je gledao. „Pa tražila si da vam obezbedim prevoz.“

„Nisam tražila da dignete ustanak!“

„Ustanak?“, ubaci se i Elejna u razgovor. „Rat. Osvajački pohod. I to sve zbog tog broda.“

Galad ostade miran. „Dao sam Ninaevi reč, sestrice. Najpreča mi je dužnost da te živu i zdravu otpremim u Kaemlin. I Ninaevu, naravno. Deca bi ionako pre ili kasnije morala da izađu na kraj s tim Prorokom.“

„Zar nisi mogao samo da nam javiš gde je brod?“, oprezno će Ninaeva. Muškarci i njihova reč. To je ponekad zaista vredno divljenja, ali trebalo je da veruje Elejni kad joj je rekla da Galad čini ono što smatra ispravnim ne obazirući se hoće li pri tom nekoga povrediti.

„Ne znam šta je Prorok hteo s tim brodom, ali ne verujem da biste uspele da se ukrcate.“ Ninaeva se zgrči. „Osim toga, platio sam kapetanu da vas poveze dok je još trajao istovar. Ostavio sam i dvojicu svojih ljudi da pripaze da ovaj slučajno ne isplovi bez vas, ali posle otprilike sat vremena jedan je došao i rekao mi da je onaj drugi mrtav i da je Prorok zauzeo brod. Ne shvatam zašto ste toliko ljute. Bio vam je potreban brod, tražile ste ga i ja sam vam ga obezbedio.“ Namrštio se i okrenuo se ka Tomu i Džuilinu. „Šta im je? Zašto ovako bulje jedna u drugu?“

„Žene“, reče Džuilin, na šta ga Birgita pljusnu po potiljku. Samo ju je besno pogledao.

„Obad ume baš gadno da ujede“, reče ona s osmehom, na šta njegov bes pređe u zbunjenost dok je smeteno nameštao fes.

„Možemo celog dana ovde da raspravljamo ko je kriv a ko prav“, kiselo će Tom, „a možemo i da krenemo ka brodu. Prevoz je plaćen i sad nema uzimala-davala.“

Ninaeva se ponovo zgrči. Nije bila sigurna šta je zaista hteo da kaže, ali je zato dobro znala kako ga je razumela.

„Sad je teško stići do reke“, reče Galad. „Obukao sam se ovako jer Deca Svetla baš i nisu omiljena u Samari, ali rulja lako može da se ostrvi na bilo koga.“ Sumnjičavo je odmerio Tomovu sedu kosu i duge bele brkove i pogledom okrznuo Džuilina – iako sav izgužvan, Tairenac je još uvek izgledao kao da bi volu rep iščupao – da bi se onda obratio Unu. „Gde ti je drug? Ne bi nam škodio još pokoji mač dok ne stignemo do mojih ljudi.“

Uno se prezrivo osmehnu. Očigledno mu Galad nije bio ništa draži nego kad su se prvi put sreli. „Tu je negde. A možda se nađe i još poneki. Ja ću ih odvesti do broda, ako ti i tvoji Beli plaštovi nemate ništa protiv. A i ako imate.“

Elejna zausti da kaže nešto, ali je Ninaeva bila brža. „Dosta, vas dvojica!“ Ta mala bi sigurno opet htela da ih smiri gugutanjem. Možda bi i uspela u tome, ali Ninaeva je morala da se isprazni. Na bilo kome. „Nemamo vremena za gubljenje.“ Nije ni pomislila da bi, ako napadne dva luđaka istovremeno, oni lako mogli da se udruže protiv nje. „Uno, ti okupi svoje ljudi najbrže što možeš.“ Pokušao je da je obavesti kako ih oni već čekaju na drugom kraju menažerije, ali više je ništa nije moglo zaustaviti. Oni jesu ludi, i to obojica. Svi muškarci su ludi! „Galade, ti ćeš...“

„Diž’te se!“ Ućutala je kad začu Lukin glas. Šepao je između kola, s ogromnom modricom na licu. Skerletni mu je ogrtač bio pocepan i prljav. Izgleda da nisu samo Tom i Džuilin bili u gradu. „Bruže, idi i poruči kočijašima da prežu konje! Ostavićemo ogradu" – teška je srca ovo izgovorio – „jer hoću da za manje od jednog sata krenemo odavde! Andaja, Kuan, idite po sestre! Probudite svakog! Ako nemaju čistu preobuku nek idu u prljavoj ili goli! Požurite, ukoliko ne želite da priđete Proroku i krenete u pohod na Amadiciju!

Čin Akima je već stradao, zajedno s pola svojih izvođača, a Siliju Serano i njenu trupu izbičevali su jer nisu bili dovoljno brzi! Pokret!“ Dotle su se svi osim skupa ispred Ninaevinih kola dali na posao.

Luka uspori kad je stigao do njih, pa oprezno odmeri Galada. A i Una, iako ga je već dvaput video u logoru. „Nano, hoću da porazgovaram s tobom“, reče tiho. „Nasamo.“

„Ne idemo dalje s tobom, gospodine Luka“, kaza mu ona.

„Nasamo“, na to će on, pa je dograbi za ruku i odvuče na stranu.

Osvrnula se da kaže ostalima da se ne mešaju... i utvrdila da nema potrebe, pošto su Elejna i Birgita žurno krenule ka platnenoj ogradi oko menažerije, a ona četvorica već behu zaokupljeni razgovorom i jedva da su i pogledali ka njoj i Luki. Glasno je šmrknula. Eto kakvi su oni. Mogu mirno da gledaju kako neko tako postupa sa ženom i da ni prstom mrdnu.

Otrgla je ruku i nastavila da hoda kraj Luke, toliko besno da joj je svilena haljina samo šibala oko nogu. „Pretpostavljam da si došao po svoje pare, da te slučajno ne oštetimo. E, pa, dobićeš ih. Stotinu zlatnih maraka. Doduše, trebalo bi da zaračunam kola i konje koje ti ostavljamo. A i zaradu koju smo ti doneli. Ne možeš poreći da smo povećali broj posetilaca. Morelin i Džuilin na žici, ja sa strelama, a Tom...“

„Stvarno misliš da mije do zlata, ženska glavo?“, upita je on, okrenuvši je prema sebi. „Da je tako, tražio bih ti ga još onog dana kad smo prešli reku! A jesam li? Zar se nikada nisi zapitala zašto nisam?“

Ona se na to zbunjeno odmače korak unatrag i prekrsti ruke pod grudima. Istog je trenutka zažalila što je to uradila, pošto je time samo naglasila ono što je već bilo prenaglašeno. Iz inata je ostavila ruke tu gde su – ni nakraj pameti joj nije bilo da mu pokaže koliko je usplahirena, a i te kako je bila – ali on ju je i dalje gledao pravo u oči. Možda mu nije dobro. Ranije se nije ustezao da joj bulji u grudi, a ako Valana Luku ne zanimaju ni zlato ni grudi... „Šta onda hoćeš od mene ako nećeš zlato?“

„Čitavim putem od grada dovde“, poče polako da joj objašnjava, „razmišljao sam jedino o tome kako ćete sad zaista otići.“ Rešila je da ne ustukne ponovo, iako je, onako visok, sad stajao tik ispred nje i netremice je posmatrao. Ako ništa drugo, bar joj i dalje gleda jedino lice. „Ne znam od čega bežite, Nano. Ponekad sam na ivici da poverujem u vašu priču. Nema sumnje da je Morelin plemenitog roda, ali ti nikada nisi bila služavka. Poslednjih nekoliko dana samo sam čekao da vas zateknem kako se čupate ili se tučete po zemlji. A možda i Maerion s vama.“ Sigurno je video nekakvu promenu na njenom licu, čim je pročistio grlo i nastavio da priča. „Znaš, mogu ja da nađem nekog drugog da te gađa strelama. Ti toliko divno vrištiš da bi se svako zakleo kako te je zaista strah, ali...“ Ponovo je pročistio grlo, ovoga puta još nervoznije, i nastavio. „Pokušavam da ti kažem da bih voleo da ostaneš. Veliki je ovo svet i ima bar hiljadu gradova koji jedva čekaju da vide predstavu kao što je moja, a sa mnom ćeš biti bezbedna, šta god bilo to od čega bežite. Pridružilo mi se nekoliko Akiminih ljudi, a i neki Silijini, koje nisu poterali preko reke. Predstava Valana Luke biće najveća koju je svet ikada video.“

„Da ostanem? A što bih ostala? Još na početku sam ti rekla da hoćemo da stignemo do Geldana i ne vidim da se tu išta promenilo.“

„Zašto? Pa da mi rađaš decu, naravno.“ Sklopio je ruke oko njene šake. „Nano, očima mi dušu piješ a usnama žežeš srce. Od tvojih ramena srce hoće da mi iskoči iz grudi, a tvoje...“

Žustro ga je prekinula. „Hoćeš da se oženiš mnome?“, upitala ga je s nevericom.

„Da se ženim?“ Trepnuo je. „Pa... ovaj... da. Da, razume se.“ Potom se sabrao i prineo njene prste usnama. „Venčaćemo se u prvom gradu gde to bude moguće. Nikada još nijednu ženu nisam zaprosio.“

„U to ne sumnjam“, klonulo će ona. Jedva je uspela da iščupa ruku iz njegovog stiska. „Hvala ti na tolikoj časti, gospodine Luka, ali...“

„Valan, Nano. Valan.“

„...ali moram da te odbijem. Obećala sam se drugom.“ Pa dobro, na neki način jeste. Lan Mandragoran možda misli da je onaj pečatni prsten samo poklon, ali ona o tome ima drugačije mišljenje. „Odlazim.“

„Najradije bih te ugrabio i odneo.“ Prljavština i razderotine donekle su umanjile veličanstvenost njegovog razmahivanja plaštom. „Vremenom bi zaboravila tog tvog đuvegiju.“

„Samo pokušaj i Uno će od tebe da napravi mleveno meso.“ To gotovo uopšte nije uplašilo tog budalastog muškarca, tako da je ipak morala da mu upre prstom u prsa. „Ti mene ne poznaješ, Valane Luka. Ništa ne znaš o meni. Moji neprijatelji, koje ti vrlo olako prenebregavaš, naterali bi te da sam sebi odereš kožu i oglođeš kosti i bio bi srećan ako se tu zaustave. A sada moram da idem i zaista nemam vremena da slušam tvoje baljezganje. Ne, ni reč više! Odlučila sam i ti tu ništa ne možeš i zato slobodno prestani da blebećeš.“

Luka uzdahnu. „Za mene postojiš samo ti, Nano. Nek se drugi zamajavaju laskanjem i čeznutljivim uzdisajima. Čim te čovek vidi, odmah mu je jasno da je život s tobom kao neprestan hod po vatri i kroćenje lavova golim rukama. Svaki je dan nova pustolovina, a svaka noć...“ Tako se osmehnuo da je poželela da ga ošamari. „Naći ću ja tebe ponovo, Nano, i bićeš moja. Ovde to osećam.“ Dramatično se pljusnuo po grudima i još kitnjastije zalepršao plaštom. „A i ti to znaš, najdraža moja Nano. U dubini srca svog, i ti to znaš.“

Ninaeva nije znala da li da odmahne glavom ili samo da zine. Muškarci jesu ludi. Svi do jednog.

Zahtevao je da je otprati natrag do kola, držeći je za ruku kao da su na balu.

Dok su se probijali između konjušara koju su žurili da upregnu konje, Elejna shvati da od vike, njiske konja, urlikanja medveda i frktanja leoparda ne čuje čak ni sopstveno mrmljanje. Sad bar Ninaeva više ne može da joj zvoca što joj se noge toliko vide. Lepo ju je videla kako se isprsila kad je došao Valan Luka. I disala je duboko. A isto je bilo i pred Galadom. Ne uživa ona da bude u tim nogavicama, ali zaista su udobne, a i mnogo prijatnije od suknje kad je vrućina. Sad je shvatala zašto Min voli mušku odeću. Ili je bar bila na dobrom putu da to shvati. Još nije uspevala da se otrgne utisku da je kaput zapravo prekratka haljina koja jedva da i bokove prekriva. Naravno, to neće podeliti s Ninaevom. Ona i njen otrovni jezik! Pa kako nije shvatila da će Galad po svaku cenu održati obećanje? A koliko joj je puta samo pričala o njemu. Pa još i Prorok! Ta žena se ponekad ponaša kao da su joj svrake mozak popile.

„Rekla si nešto?“ upita Birgita. Jednom je rukom prikupila čitavu suknju kako bi mogla brže da hoda, bez stida otkrivajući i dobar deo nogu iznad kolena, pri čemu one svilene čarape nisu pokrivale ni blizu koliko njene nogavice.

Elejna se ukopa u mestu. „Reci mi šta misliš o mojoj odeći.“

„Pruža slobodu pokreta“, odmereno reče Birgita, na šta Elejna klimnu. „Naravno, sreća tvoja što nemaš veliku zadnjicu pošto toliko uske...“

Elejna besno nastavi da hoda, sve cimajući peševe kaputića naniže.

Ninaevin jezik nije ništa spram Birgitinog. Kao njena Zaštitnica, zaista bi morala da bude malo poslušnija, ili makar da pokazuje više poštovanja. Moraće da povede računa kad bude vezivala Randa. Kad ju je uskoro pristigla, Birgita je imala kiseo izraz lica kao da je ona ta koja je dovedena do ruba trpeljivosti. Nijedna nije prozborila ni reč.

Svetlokosa Seanšanka, odevena u kostim sa zelenim šljokicama, palicom je navodila mužjaka s’redita da glavom gura kola na kojima se nalazio lavov kavez. Kočijaš u iznošenom kožnom prsluku gurao je rudu prema upregnutim konjima. Lav je hodao napred-natrag, šibao repom i s vremena na vreme ispuštao promuklo frktanje, koje je zvučalo kao priprema za riku.

„Serandina“, reče Elejna. „Moram nešto da te pitam.“

„Samo trenutak, Morelin.“ Kako je bila potpuno usredsređena na ogromnu životinju, njen ionako mumlav govor sada je bio gotovo potpuno nerazgovetan.

„Odmah, Serandina. Nemamo vremena.“

Ova se, međutim, nije ni osvrnula sve dok joj kočijaš nije doviknuo da je zaprega prikačena. Tek tad joj se ljutito obrati. „Šta hoćeš, Morelin? Čeka me mnogo posla, a moram i da se presvučem. Ne mogu u ovome da putujem.“ Veprokonj je strpljivo stajao iza nje.

Elejna stisnu usnice. „Odlazimo, Serandina.“

„Da, znam. Nemiri. To je nedopustivo. Nek taj Prorok samo pokuša da nas takne, pa će videti šta sve znaju Mer i Sanit.“ Okrenula se da palicom počeše Merovu naboranu kožu, na šta je on nežno dotače po ramenu dugačkom gubicom – Serandina je to zvala „surla“. „Neki više vole da u borbu vode lopare ili grolme, ali onaj ko zna sa s’reditima...“

„Umukni i slušaj“, prekide je Elejna. Nije joj bilo lako da zadrži dostojanstveno držanje pred tom tupavom Seanšankom i Birgitom, koja je skrštenih ruku stajala malo dalje i slušala ih. Samo je čekala da joj Zaštitnica dobaci novu žaoku. „Ne mislim na menažeriju. Mislim na sebe, Nanu i tebe. Ukrcaćemo se na brod. Za nekoliko sati bićemo dovoljno daleko od Proroka.“

Serandina sporo odmahnu glavom. „Malo je rečnih plovila koja mogu da izdrže s’redita, Morelin. A šta i ako je taj vaš brod dovoljno veliki? Šta ja da radim? Sama ne mogu da zaradim koliko u menažeriji, pa čak ni ako nastupam zajedno s tobom i Maerion. A Tom će verovatno da žonglira. Ne. Pametnije bi nam bilo da se držimo menažerije.“

„Morala bi da ostaviš s’redite“, na to će Elejna, „ali sigurna sam da bi se Luka dobro starao o njima. Mi više nećemo nastupati, Serandina. Nema potrebe. Tamo kuda smo pošli ima mnogo onih koji bi da nauče...“ – tad je shvatila da je jedan visoki konjušar ogromnog baburastog nosa dovoljno blizu da čuje svaku njenu reč – „...sve o tvojoj postojbini, mnogo više od onog što si nam ispričala.“ Ne, onaj ne prisluškuje. Samo se ceri i ne zna da li da bulji u Birgitine grudi ili u njene noge. Piljila je u njega sve dok mu onaj bezobrazni osmeh ne iščile, a on ne odjuri svojim poslom.

Serandina ponovo odmahnu glavom. „Zar da ostavim Mera, Sanit i Nerinu na brigu ljudima koji se plaše i da im priđu? Ne, Morelin. Ostajemo s gospodinom Lukom. A tebi bi to bilo najpametnije. Zar si zaboravila na šta ste ličili onog dana kad ste stigli? Sigurna sam da ne želiš ponovo to sebi da učiniš.“

Elejna duboko udahnu i priđe joj. U blizini nije bilo nikoga osim Birgite, ali nije bila voljna da išta prepušta slučaju. „Serandina, moje pravo ime je Elejna od kuće Trakand, kći naslednica Andora. Jednog dana postaću andorska kraljica.“

Na osnovu ponašanja te žene prvog dana, a pogotovu posle onog što im je ispričala o Seanšanima, očekivala je da će ovo biti dovoljno da je ućutka, ali Serandina je mirno pogleda pravo u oči. „Tačno je da si se predstavljala kao plemkinja, ali...“ Napućila je usne i spustila pogled na Elejnine nogavice. „Odlična si hodačica po žici, Morelin. Ako nastaviš da vežbaš, možda ćeš jednog dana nastupati i pred caricom. Svako na svetu ima neko svoje mesto.“

Elejna je nekoliko trenutaka samo nemo micala usnama. Serandina joj ne veruje! „Mislim da sam straćila dovoljno vremena s tobom, Serandina.“

Posegla je da uhvati Seanšanku za mišicu kako bi je silom odvukla odatle, ali ova je dograbi i zavrnu joj ruku na leđa, na šta Elejna ciknu i razrogači oči. Za tili čas se našla propeta na prste, ne znajući hoće li joj prvo pući doručni zglob ili rame. Birgita ne samo da je i dalje mirno stajala skrštenih ruku nego je imala i toliko drskosti da upitno podigne obrvu.

Elejna stisnu zube. E baš neće da moli za pomoć! „Pusti me, Serandina“, zapovedila je oštro, poželevši da makar malo manje šišti. „Pusti me kad ti kažem!“

Serandina malo sačeka, pa je pusti i oprezno odstupi. „Ti si mi prijatelj, Morelin, i uvek ćeš to biti. Jednog ćeš dana možda postati i dama. Umeš lepo da se ponašaš i ako se neki plemić zagleda u tebe možda te uzme da mu budeš jedna od asa. Ase ponekad postanu i supruge. Svetlost te čuvala, Morelin. Ja sad moram na posao.“ Pružila je palicu, a Mer obmota gubicu oko nje i njih dvoje odgegaše na drugu stranu.

„Serandina!“, podviknu Elejna. „Serandina!“ Svetlokosa se žena nije osvrnula. Elejna besno pogleda Birgitu. „Silna si mi ti pomoć“, zareža, pa ode ne sačekavši odgovor.

Birgita ju je uskoro sustigla. „Ako sam dobro razumela, mnogo si vremena utrošila da ovu ženu nateraš da shvati da ima kičmu. Zar zaista očekuješ da ti pomognem da joj to oduzmeš?“

„Tako nešto mi nije bilo ni nakraj pameti“, promrmlja Elejna. „Samo sam htela da joj pomognem. Daleko je od domovine i sve joj je strano, a mnogo je onih koji joj se uopšte ne bi obradovali da znaju odakle je.“

„Meni izgleda kao da ume sasvim lepo da se stara o sebi“, jetko će Birgita. „Ili si je možda ti i tome naučila? Možda je pre tebe bila potpuno bespomoćna.“ Elejnin je pogled na nju imao isti učinak kao komad leda na vrelo gvožđe.

„Samo si stajala i gledala. Ti si moja...“ – zastala je i osvrnula se, na staje nekoliko konjušara pogledalo na drugu stranu – „...Zaštitnica. Treba da me braniš kad god ne mogu da usmeravam.“

Sad se i Birgita osvrnu, ali avaj – u blizini ne beše nikog zbog kog bi morala da drži jezik za zubima. „Braniču te kad budeš u opasnosti, ali ako neko poželi da te prebaci preko kolena i izlupa te zato što si se ponašala kao razmaženo derište, na meni je da odlučim neće li ti to možda biti dobar nauk za drugi put. A tek kad si joj mrtva hladna rekla da si kći naslednica! Dakle stvarno! Ako nameravaš da postaneš Aes Sedai, bolje bi ti bilo da odmah počneš da učiš kako da saviješ istinu a da je ne razbiješ u paramparčad.“

Elejna samo zinu. Povratila se tek kad se saplela. „Ali ja to i radim!“, reče.

„Ako ti tako kažeš“, odgovori Birgita, pa pogleda one svetlucave nogavice i prevrnu očima.

Elejni je tu prekipelo. Prvo Ninaevino i njeno beskrajno bockanje, pa Serandina tvrdoglavija od dve mazge zajedno, a sad još i ovo. Zabacila je glavu i vrisnula od ozlojeđenosti.

Kada je zvuk zamro, shvatila je da su životinje utihnule. Konjušari su stajali i nemo je gledali. Napravila se da ih ne primećuje. Sad joj više niko ništa ne može. Hladna je kao led i savršeno vlada sobom.

„Da li je to bio poziv u pomoć“, upitala ju je Birgita, nakrenuvši glavu, „ili si samo gladna? Sigurno ima neka dojkinja u...“

Elejna samo frknu tako da bi joj svaki leopard pozavideo i krenu dalje.