Nebeski oganj

22 Noćne ptice

Met je sklopljenih očiju potrbuške ležao na pokrivačima i uživao dok su mu Melindrini prsti gnječili meso duž kičme. Nema ničeg boljeg od dobre masaže posle čitavog dana provedenog u sedlu. Dobro, ima, ali za sada su mu i njeni prsti bili dovoljni.

„Prilično si mišićav za nekog toliko niskog, Metrime Kautone.“

Otvorio je jedno oko i pogledao je preko ramena. Klečala je objahavši ga oko bokova. Vatru je bila raspalila dvostruko jače nego što je potrebno, tako da joj je sad znoj curio niz telo. Zlatna joj je kosa, kratko ošišana svuda osim onog aijelskog repa na potiljku, bila zalepljena za lobanju. „Ako sam ti nizak, slobodno potraži nekog drugog.“

„Nisi prenizak za moj ukus“, nasmejala se i razbarušila mu kosu. Bila je duža od njene. „A i sladak si. Opusti se. Ovako ti nikad neće popustiti napetost.“

On progunđa nešto pa ponovo sklopi oči. Sladak? Svetlosti! I nizak. Samo ga Aijeli mogu smatrati niskim. U svakoj drugoj zemlji bio je viši od većine muškaraca, pa makar i sasvim malo. Sećao se da je bio visok. Viši od Randa, kad je pošao na Artura Hokvinga. Osim toga, sad je za šaku viši nego kad se s Mejsinom borio protiv Ejlgarija. Pitao je Lana, pod izgovorom da je negde načuo ta imena, a Zaštitnik mu je objasnio da je Mejsin bio kralj Eharona, jednog od Deset plemena – mada je Met toliko i sam znao – četiri ili pet stotina godina pre Troločkih ratova. I još mu reče kako ne veruje da čak i Smeđi ađah zna nešto više o njemu. U Troločkim ratovima je izgubljeno mnogo zapisa, a u Stogodišnjem ratu još i više. To su mu bila najstarija i najsvežija sećanja. Nije pamtio ništa posle Artura Pendraga Tanreala i ništa pre Mejsina Eharonskog.

„Hladno ti je?“, zgranuto će Melindra. „Drhtiš.“ Sjahala je s njega i čuo ju je kako dodaje drva u vatru. Srećom je bilo dovoljno šiblja za loženje. Snažno ga je pljesnula po zadnjici, pa ga ponovo uzjahala, promrmljavši: „Baš si mišićav.“

„Ako tako nastaviš“, na to će on, „pomisliću da me merkaš za ražanj, kao Trolok.“ Nije mu bilo mrsko Melindrino društvo – pod uslovom da ga ne podseća da je viša od njega – ali ipak mu je bilo pomalo neprijatno.

„Nisi ti za ražanj, Metrime Kautone“, reče ona, pa mu zari palčeve u ramena. „To je sve. Opusti se.“

Pretpostavljao je da će se jednog dana oženiti i skrasiti. Tako to ide. Žena, dom, porodica. Vezaće se za jedno mesto do kraja života. Još nisam čuo za ženu kojoj se sviđa što joj muž pije i kocka se. Ali tu je i ono što su mu rekli tamo s druge strane vratnica. Ono proročanstvo da mu je suđeno da se „oženi ćerkom Devet meseca“. Valjda svako mora da se oženi pre ili kasnije. Međutim, bio je siguran da mu žena neće biti Aijelka. Želeo je da pleše sa što više žena, dok još može.

„Čini mi se da ti nisi stvoren za ražanj, nego za velike počasti“, tiho reče Melindra.

„Nemam ništa protiv.“ Samo, sad mu nije bilo do žena – ni do Devica, a ni do ostalih. Osećao se kao da je Melindra na njega zakačila natpis VLASNIŠTVO MELINDRE OD DŽUMAI ŠAIDOA. Dobro, ovo poslednje joj ne bi bilo nužno. A opet, ko zna na šta je sve jedna Aijelka spremna, kamoli još Devica koplja? Žene razmišljaju drugačije od muškaraca, a Aijelke drugačije od svih na svetu.

„Čudno je što toliko nipodaštavaš sebe.“

„Nipodaštavam sebe?“ promumla on. Osećao je blaženstvo u rukama. Razbila mu je čvorove za koje nije ni znao. „Kako to misliš?“ Zapitao se ima li to nekakve veze s onom ogrlicom. Melindri je, reklo bi se, ona mnogo značila, ili možda sam čin poklanjanja. Naravno, nikada je nije stavila – Device to ne rade! – ali ju je zato nosila u džepu i pokazivala je svakoj ženi koja joj to zatraži. A izgleda da ih je mnogo to tražilo.

„Stojiš u senci Randa al’Tora.“

„Ne stojim ja ni u čijoj senci“, odsutno će on. Nije to zbog ogrlice. I drugim je ženama, Devicama i ostalima, poklanjao nakit. Voleo je da daruje lepotice, pa makar zauzvrat dobio samo osmeh. Nikada nije ni očekivao nešto više. Ako žena ne uživa u ljubljenju i maženju koliko i on, čemu onda sve to?

„Naravno, čast je biti u Kar’a’karnovoj senci. Da bi bio blizu moćnih, moraš stajati u njihovoj senci.“

„U senci“, složi se Met, jedva je i čuvši. Žene su nekad prihvatale poklone, nekad ne, ali još nijedna nije smatrala da ga poseduje. Eto, to ga grize. Neće njega posedovati nijedna žena, ma koliko bila lepa. I ma koliko vesta u razbijanju čvorova u mišićima.

„Treba da se ponosiš svojim ožiljcima – onima koje si zadobio boreći se u svoje ime, kao poglavar, a ne za drugog.“ Prstom je pratila trag konopca na njegovom vratu. „Jesi li i ovo zaradio služeći Kar’a’karna?“

On trzajem ramena zbaci njenu ruku, pa se izdiže na laktove i osvrnu se. „Jesi li sigurna da ti ’ćerka Devet meseca’ baš ništa ne znači?“

„Rekla sam ti da ne znam šta je to. Lezi.“

„Dajem ti časnu reč da ću te dobro izdevetati ako lažeš.“

Ona se na to podboči i preteći ga pogleda. „Zar zaista misliš da me možeš... izdevetati, Mete Kautone?“

„Daću sve od sebe.“ Verovatno bi ga ona pre toga proburazila kopljem. „Zakuni se da nikada nisi čula za ćerku Devet meseca.“

„Nisam“, polako ponovi ona. „Ko je to? Ili šta je to? Lezi i pusti me da...“

Uto se začu pesma kosa, koja kao da ispuni noč, a trenutak kasnije pridruži mu se i drozd. Stare dobre ptice iz Dveju Reka. Rand je za znake upozorenja odabrao zvuke koje zna, iako tih ptica nema u Pustari.

Melindra istog trena skoči i umota oko glave šoufu, a onda i veo, pa dograbi koplje i štit. Samo je u tome istrčala iz šatora.

„Krv i krvavi pepeo!“, kleo je Met dok je navlačio pantalone. Drozd je označavao jug. Njih dvoje su šator bili podigli među Čarinima, što je moguće dalje od Randa a da ipak ostanu u logoru. I to baš na njegovom južnom kraju. Naravno, Metu nije padalo na pamet da go istrči u ono šiblje, kao Melindra. Kos je značio sever, tamo gde su se bili ulogorili Šaaradi. Napadnuti su istovremeno s dve strane.

Jedva je uspeo da u niskom šatoru nekako nazuje čizme, a onda se okrenuo i pogledao srebrni medaljon u obliku lisičje glave kraj svog ležaja. Spolja se čula vika praćena zveketom metala. Konačno je shvatio da je taj medaljon nekako osujetio prvi Moirainin pokušaj da na njemu primeni Lečenje. Njeno usmeravanje nije uticalo na njega sve dok je dodirivao to parče srebra. Nije još bio čuo da neki Senkin nakot može da usmerava, ali tu je Crni ađah – tako je rekao Rand, a on njemu veruje – i mogućnost da ih je konačno pronašao neko od Izgubljenih. Namaknuo je kožnu pantljiku preko glave tako da mu medaljon leži na grudima, a onda dograbio svoje koplje s crnim belegom i izjurio u hladnu noč.

Međutim, nije imao vremena da razmišlja o zimi. Nije čestito ni izašao iz šatora kad mu troločki srpasti mač zamalo ne odrubi glavu. Sečivo mu je samo očešalo kosu, pošto se hitro bacio na zemlju, otkotrljao i brzo ustao, spreman za borbu.

Na prvi pogled mu se u mraku učinilo da je Trolok dosta krupan, mada i dalje dvostruko niži od svakog Aijela. Na sebi je imao crni oklop sa šiljcima na laktovima i ramenima i kacigu ukrašenu rogovima. Međutim, ti su rogovi rasli iz previše ljudske glave, kao i jareća gubica, koja je počinjala ispod očiju.

Trolok zareža i napade, urlajući nešto na svom grubom jeziku, koji ljudska usta nisu mogla da govore. Met zavitla kopljem kao motkom i postrance udari teško, srpasto sečivo, a onda zari vrh u grudi onom stvoru. Čelik koji je Moć sakovala lako prođe kroz oklop, a još lakše kroz meso. Trolok zakrklja i presamiti se, a Met trže koplje i odskoči.

Svuda oko njega Aijeli su se, neki goli, neki napola obučeni, ali svi do jednog s velovima, borili s Trolocima. Ovi su imali veprovske kljove, vučje njuške ili orlovske kljunove i glave ukrašene rogovima ili ćubama perja. Bili su naoružani onim svojim čudnim srpastim mačevima i bornim sekirama, trozupcima i kopljima. Poneki je imao veliki luk iz kog je odapinjao nazubljene strele veličine omanjeg koplja. Ljudi koji su došli s njima, odeveni u suknene kapute i naoružani mačevima, očajnički su vrištali dok su umirali među grmljem.

„Samaei!“

„Samaei i Zlatne pčele!“

Prijatelji Mraka su umirali vrlo brzo po susretu s Aijelima, ali Troloci su bili mnogo žilaviji.

„Nisam ja nikakav prokleti junak!“, viknu Met ne obraćajući se nikome određenom dok se borio sa svojim trećim protivnikom, Trolokom medvede gubice i čupavih ušiju. Stvorenje je bilo naoružano dugačkom sekirom s pola tuceta šiljaka i širokim sečivom dovoljno velikim da raspoluti drvo, koju je kao igračku prebacivalo iz ruke u ruku. Eto gde ga je dovelo druženje s Random! Od života je tražio samo dobro vino, kocku i pokoju lepojku. „Ma neću uopšte da se mešam u ovo!“ A pogotovo ako je Samael u blizini. „Čuješ li ti mene?“

Trolok se presečenog vrata sruči na tle, a Met se nađe pred jednim Mirdraalom, koji upravo beše dokusurio dva Aijela. Polutan je izgledao kao testavobled čovek u oklopu od crnih, unakrsno preklopljenih krljušti, sličnih zmijskima. I telo mu se kretalo kao zmijsko, savitljivo kao da je od tečnosti i brzo, a kao noč mu se crni plašt uopšte nije pomerao. I nije imao oči. Na njihovom je mestu bila samo mrtvački bela, glatka koža.

Met se prenerazi od tog bezokog pogleda, pa se strese, osećajući kako mu se strah uvlači u kosti. „Pogled Bezokog je sam strah“, govorilo se u Krajinama, a tamo to valjda najbolje znaju. Čak su i Aijeli tvrdili da se od Mirdraalovog pogleda ledi krv u žilama. Upravo to je bilo glavno oružje ovog bića. Polučovek jurnu.

Met urliknu, pa mu potrča u susret, naizmenično vrteći koplje kao motku i ubadajući, tek koliko da nijednog trenutka ne miruje. Stvor je imao mač sa sečivom crnim kao i plašt, sakovan u kovačnicama Takan’dara. Znao je da će, poseče li ga ta oštrica, brzo umreti ukoliko se ne pojavi Moiraina s onim njenim Lečenjem. Međutim, postojao je samo jedan siguran način da savlada Sen. Bespoštedni napad. Mora ga pregaziti pre nego što Mirdraal pregazi njega, pri čemu je i sama pomisao na povlačenje prečica u smrt. Nije smeo ni da se osvrne ka borbi što je divljala oko njih.

Mirdraalovo sečivo zadrhta kao zmijski jezik, pa sunu poput crne munje i odbi Metov napad. Kad se čelik kovan pomoću Moći sudario s takandarskim mačem, plava svetlost obasja borce i začu se pucketanje kao od munje.

Met onda udari sečimice i oseti kako pogađa meso. Bela ruka s crnim mačem odvoji se i odlete, a povratni udarac preseče Mirdraalu grkljan, ali to kao da mu nije bilo dosta. Zato mu je hitro proburazio srce, pa presekao jednu potkolenicu, a za njom i drugu. Tek onda je odstupio i gledao kako se stvor bacaka po zemlji i mlatara zdravom rukom i patrljcima, prskajući mastiljavu krv na sve strane. Polutanima treba dosta vremena da priznaju da su mrtvi, pošto ih potpuno ubija samo sunce na zalasku.

Met se osvrnu oko sebe i shvati da je napad završen. Preživeli Troloci i Prijatelji Mraka već su se bili razbežali, ili bar on nije video nikoga uspravnog osim Aijela. I među njima je bilo žrtava. Strgao je maramu s leša nekog neprijatelja i obrisao s koplja Mirdraalovu krv pre nego što počne da nagriza metal.

Taj napad je bio potpuno besmislen. Po troločkim i ljudskim telima koja je mogao da vidi na mesečini zaključio je da niko nije mnogo odmakao od prve linije šatora. Istini za volju, bez mnogo brojnije vojske ne bi se ni mogli nadati većem uspehu.

„Šta si ono vikao? Nešto kao karai. Stari jezik?“

Okrenuo se i ugledao Melindru. I dalje je nosila veo, ali ni jednu jedinu krpicu osim šoufe. Unaokolo je bilo još Devica i muškaraca, jednako nagih i jednako ravnodušnih prema tome, mada su uglavnom izgledali kao da žure da se što pre vrate u šatore. Jednostavno ne osećaju stid i gotovo. Ni mrvu stida. Njoj kao da nije čak ni bilo hladno, iako joj se dah pretvarao u pramičke magle. On je, kao i ona, bio u goloj vodi i bilo mu je užasno hladno, pošto sad više nije bilo borbe da mu zaokupi misli.

„Čuo sam to jednom“, odgovorio joj je, „i dopalo mi se kako zvuči.“ Karai an Kaldazar! U slavu Crvenog orla. Maneterenski borbeni poklič. Gotovo sva su mu sećanja bila vezana za taj narod. Neka su ga pratila još i pre prolaska kroz izuvijane vratnice. Moiraina je tvrdila da to Stara krv izbija na površinu. Nema veze, samo da ne počne da izbija iz vena.

Obgrlila ga je oko ramena, pa pođoše natrag u šator. „Videla sam kako se boriš s Noćnim jahačem, Mete Kautone.“ Bilo je to jedno od aijelskih imena za Mirdraale. „Visok si ti taman koliko muškarac treba da bude.“

On se široko nasmeši i zagrli je oko struka, ali nikako nije mogao prestati da razmišlja o napadu. Želeo je to, pošto su mu se misli previše mešale s pozajmljenim sećanjima, ali nije mu polazilo za rukom. Zašto bi iko preduzimao toliko beznadežan potez? Samo bi budala bez razloga napala mnogo jaču vojsku. E, to nikako nije mogao sebi da izbije iz glave. Niko ne napada bez razloga.

Čim je čuo ptičju pesmu, Rand se probudio, pa zbacivši pokrivače prigrlio saidin i istrčao napolje bez kaputa i čizama. Kroz hladnu i vedru noć dopirali su tihi zvuci borbe na padinama. Aijeli su se komešali oko njega kao mravi i nestajali u mraku, žureći da zadrže napadače ako krenu u prolaz. U tom bi se slučaju ponovo oglasila ptičja pesma – zimska zeba obavestila bi ih o neprijatelju u klisuri. Zaštite će skinuti tek ujutru, nema svrhe da se nepotrebno izlažu opasnosti.

Uskoro je u prolazu ponovo zavladao mir, svi su gaisaini već bili u svojim šatorima, pošto je njima čak i u ovakvim prilikama zabranjeno da se late oružja, a ostali Aijeli raspoređeni na mesta gde će možda uslediti novi napad. Otišle su čak i Adelin i ostale Device, kao da su znale da će on pokušati da ih zadrži ako ostanu tu. Čuo je nekakvo mrmljanje u kolima podno gradskih zidina, ali nije video ni Kadera ni kočijaše, niti je to očekivao. Tihi zvuci borbe – vika, vriska i ropci – dopirali su s dveju strana, i u oba slučaja odozdo i daleko od njega. I Mudre su bile izašle iz svojih šatora i pokušavale da vide razvoj bitke.

Napad je bio potpuno besmislen. To sigurno nisu bile Mijagome, osim ako Timolan nije primio Nakot Senke u klan, a to je bilo verovatno koliko i da Beli plaštovi prime Troloka u svoje redove. Okrenuo se ka svom šatoru i odmah se trgnuo, iako je bio obavijen Prazninom.

Avijenda je izašla u noč ogrnuta pokrivačem i pred sobom ugledala visokog muškarca umotanog u crni plašt. Mesečina mu je obasjavala koščato lice, previše bledo i prevelikih očiju. Tad se začu tiho pojanje i plašt se širom otvori. Ukazaše se krila s kožnim opnama, nalik onim u šišmiša. Krećući se kao u snu, Avijenda mu pođe u zagrljaj.

Rand usmeri snop svetlosti sličan prst debeloj upaljenoj streli, koji pogodi Draghkara u glavu. Dejstvo tanjeg mlaza bilo je sporije ali ništa manje delotvorno nego kod Psomraka. Crno stvorenje pobele, pa ponovo pocrne i rasprši se u čestice, koje nestadoše.

Avijenda se prenula čim je pojanje prestalo. Odgledala je nestanak poslednjih čestica, a onda se okrenula Randu i još se čvršće uvila pokrivačem. Ispružila je ruku i iz nje je ka njemu pokuljao mlaz vatre širok kao njegova glava.

Potpuno zatečen u svojoj Praznini, on zaboravi Moć i baci se na zemlju ne bi li izbegao vatreni mlaz, koji istog trenutka nestade.

„Šta to radiš?“, dreknuo je, toliko ljut i zgranut da je Praznina zapucketala i onda ga saidin napusti. Uskobeljao se na noge i žustro pošao ka njoj. „Ovo prevazilazi svaku nezahvalnost za koju sam ikada čuo!“ Hteo je da je prodrmusa tako da joj zubi zazveče. „Ako slučajno nisi primetila, upravo sam ti spasao život, a ako sam time prekršio neki prokleti aijelski običaj, baš me...“

„Sledeči put ću“, odbrusi mu ona, „prepustiti velikom Kar’a’karnu da se sam brani!“ Nespretno privukavši pokrivač uza se, ona se ljutito vrati u šator.

Tek tad se osvrnuo. Na zemlji je dogorevao još jedan Draghkar. Toliko je bio ljut da nije čuo čak ni pucketanje i prštanje, niti je osetio smrad spaljenog loja, pa čak ni zlobu tog stvora. Draghkar ubija tako što prvo isisa dušu, a za njom i život. Zato je morao prići sasvim blizu žrtvi, a ovaj je bio jedva dva koraka od mesta na kome je Rand stajao. Nije bio siguran kakav učinak ima Draghkarov pevajući zagrljaj na nekog ispunjenog saidinom, ali bilo mu je drago što nije saznao.

Duboko je udahnuo i kleknuo ispred ulaza u šator. „Avijenda?“ Nije se usuđivao da uđe. Unutra je gorelo svetlo, a ona možda sedi gola i u mislima ga secka uzduž i popreko, baš kao što je i zaslužio. „Avijenda, izvini. Zaista mi je žao. Bio sam budala što sam ono rekao bez razmišljanja. Trebalo je da znam da me ti ne bi povredila. Ja sam... ja... Ja sam jedna obična budala.“

„Pravo kažeš, Rande al’Tore“, začu se njen prigušen glas. „Ti jesi budala.“

Kako se Aijeli izvinjavaju? Nikada je to nije pitao. Uzimajući u obzir đi’e’toh, učenje muškaraca da pevaju i svadbene običaje, nije ni želeo da sazna. „Da, jesam. Izvini.“ Ovog puta nije bilo dogovora. „Jesi li pokrivena?“ Tišina.

Stajao je, mrmljao sebi u bradu i prstima u čarapama drljao po smrznutom tlu. Rešio je da ostane tu dok ne bude siguran da je ona pristojno pokrivena. I to bos i bez kaputa. Čvrsto je prigrlio saidin, uprkos izopačenosti i svemu ostalom, samo da bude zaklonjen u Praznini od ciče zime.

Uto dotrčaše tri Mudre i Egvena, i zapiljiše se u ostatke Draghkara, gotovo istovetnim pokretom čvršće obavijajući šalove oko sebe.

„Samo jedan“, reče Amis. „Hvala Svetlosti, ali baš sam iznenađena.“

„Bila su dva“, na to će Rand. „Ja sam... uništio drugog.“ Zar treba da se usteže zato što ga je Moiraina ranije opomenula zbog kobne vatre? Pa i to je oružje kao svako drugo. „Ovaj ovde bi me sredio da ga Avijenda nije ubila.“

„Došle smo jer smo osetile njeno usmeravanje“, reče Egvena, odmerivši ga od glave do pete. Prvo je pomislio da proverava da li je povređen, ali pogled joj se upadljivo zadrža na čarapama, pa pređe na šator i tanku prugu svetlosti koja se probijala kroz prorez zastora. „Opet si je naljutio, zar ne? Spasla ti je život, a ti tako... muškarci!“ Zgroženo je odmahnula glavom, pa prošla kraj njega i ušla u šator. Čuo je tihe glasove, ali nije mogao da razazna šta pričaju.

Melaina pritegnu šal. „Ako ti nismo potrebne, pogledale bismo šta se dešava dole“, reče i odjuri, ne sačekavši ostale dve.

Bair se zakikota kad ona i Amis pođoše za Melainom. „Da se kladimo koga će prvo pogledati? Ja ulažem onu ogrlicu od ametista što ti se dopala, a ti onu safirnu narukvicu?“

„Važi. Kladim se na Dorindu.“

Starija Mudra se ponovo zakikota. „Oči su joj još pune Baela. Prvosestra je prvosestra, ali kad si s nekim tek venčana...“

I tako njih dve odoše, a on se prikloni ulazu u šator. I dalje nije čuo šta pričaju one dve unutra. Mogao je da priljubi uvo uz prorez i prisluškuje, ali nije to hteo da radi. Avijenda se sigurno pokrila, pošto je sad i Egvena s njom. Doduše, ova se toliko beše saživela s aijelskim običajima te je verovatnije da su sad obe gole.

Po tihom šumu papuča zaključi da dolaze Moiraina i Lan, pa se uspravi. Iako im je oboma razaznavao disanje, Zaštitnikovi su koraci bili tek jedva čujni. Moiraini kosa beše pala preko lica, a svileni plašt kojim se ogrnula sijao je na mesečini. Lan je bio potpuno obučen, obuven i naoružan, a i umotan u ogrtač, koji se sad beše stopio s noćnom tamom. Naravno. Zvuci borbe na padini ispod njih polako su zamirali.

„Iznenađen sam što se nisi ranije stvorila ovde, Moiraina“, reče Rand hladno. Bolje da mu bude hladan glas nego telo. Držao se čvrsto saidina, savladao ga, i noćna je studen ostala daleko. Bio je svestan da mu se u rukavima svaka dlaka naježila od zime, ali njemu samom ne beše hladno. „Obično dojuriš da me obiđeš čim nanjušiš gužvu.“

„Nikada se nisam pravdala za ono što radim ili ne radim.“ Iako joj je glas bio hladan i tajanstven kao i obično, Randu je čak i mesečina bila dovoljna da vidi da je pocrvenela. Lan je bio zabrinut i uopšte se nije trudio da to prikrije. „Ne mogu te doveka držati za ruku. Jednom ćeš morati da se osamostališ.“

„Baš kao noćas, zar ne?“ Stid mu se prikrade kroz Prazninu. Zazvučalo je kao da je sve sam uradio, pa zato dodade: „Avijenda ovog samo što mi nije otrgla s pleća.“ Draghkar je još tinjao.

„Dobro je što je ona bila tu“, hladno će Moiraina, „pa ti ja nisam bila potrebna.“

Bio je potpuno siguran da se nije bila uplašila. Viđao ju je kako juriša među Senkin nakot, baratajući Moći jednako vesto kao Lan mačem, i to dovoljno puta da se Uveri u njenu neustrašivost. Zašto onda nije došla čim je osetila Draghkara? Mogla je, a mogao je i Lan, pošto je to bio jedan od darova koje Zaštitnik dobije kad se poveže sa svojom Aes Sedai. Mogao bi to da izvuče iz nje tako što će iskoristiti zakletvu koju mu je dala i njenu nemoć da slaže. Ali ne, ipak ne može. Ili neće. Ne može to da učini nekome ko pokušava da mu pomogne.

„Sad bar znamo čemu je služio onaj napad dole“, reče on. „Trebalo je da pomislim kako se dole odigrava nešto važno kako bi Draghkar mogao da mi se prišunja. Pokušali su to i kod uporišta Hladne stene, i ni onda im nije uspelo.“ Doduše, ovoga puta zamalo jeste. Ako im je uopšte to bila namera. „Očekivao sam da će pokušati nešto novo.“ Kuladin je ispred njega, a Izgubljeni, reklo bi se, na sve strane. Zašto neprijatelji ne dolaze jedan po jedan?

„Ne zavaravaj se da su Izgubljeni toliko naivni“, reče Moiraina. „To bi bila kobna greška.“ Prigrlila je plašt kao da priželjkuje da je malo deblji. „Kasno je. Ako ti više nisam potrebna...“

Ona i Zaštitnik odoše, a Aijeli počeše da se vraćaju. Neki bi videvši Draghkara iznenađeno uzviknuli i odmah stali da dozivaju gaisane da ga odvuku odatle, ali većina bi ga samo pogledala i otišla ka svojim šatorima. Kao da su sad već tako nešto i očekivali.

Pojaviše se i Adelin i Device, vukući noge. Nemo su posmatrale ljude u belom kako odvlače Draghkara, a potom se zabrinuto pogledaše, pa priđoše Randu.

„Ovde nije bilo ničega“, oprezno će Adelin. „Svi Prijatelji Mraka i Troloci bili su dole.“

„Čula sam ih kako izvikuju: ’Samael i Zlatne pčele’“, dodade druga. Glava joj beše umotana u šoufu, tako da Rand nije video ko je to, ali po glasu bi rekao da je mlada. Neke Device nisu imale ni šesnaest godina.

Adelin duboko udahnu i izvadi jedno svoje koplje, pa ga, držeći ga vodoravno, pruži Randu. Isto učiniše i ostale. „Mi... ja... izneverila sam te“, reče ona. „Trebalo je da budemo tu i dočekamo Draghkara, ali mi smo odjurile kao deca da razigramo koplja.“

„A šta ja sad treba da uradim?“, upita Rand, na šta mu ona odgovori bez oklevanja.

„Šta god hoćeš, Kar’a’karne. Spremne smo i nećemo se opirati.“

Rand odmahnu glavom. Prokleti Aijeli i njihov prokleti đi’e’toh. „Neka vam vaših kopalja i nastavite da čuvate moj šator. Pa? Razlaz.“ One se pogledaše, pa ga poslušaše, jednako zbunjeno kao što su mu prišle. „I neka neko poruči Avijendi da ću ući u šator kad se vratim“, dodao je. Nije nameravao da celu noč provede napolju razmišljajući treba li da uđe ili ne. Udaljio se od šatora, a oštro mu se kamenje zabadalo u tabane.

Asmodeanov šator bio je nedaleko od njegovog. Nikakav se zvuk nije čuo iznutra. Odsečnim pokretom je pomerio zastor na ulazu i uvukao s£ unutra. Asmodean je sedeo u mraku i grickao usnu. Trgnuo se kad je Rand ušao i odmah počeo da objašnjava.

„Nisi očekivao pomoć od mene, zar ne? Osetio sam Draghkara, ali ti, naravno, umeš da izađeš s njima na kraj. Nikada mi se nisu dopadali. Nije ni trebalo da ih pravimo. Imaju manje mozga čak i od Troloka. Lepo im objasniš šta treba da urade, ali oni ipak dograbe onog ko im je bliži. Da sam izašao, da sam se umešao... Šta bi bilo ako bi me neko video?»Ako shvate da to ne usmeravaš ti? Ja...“

„Dobro je za tebe što nisi izašao“, prekide ga Rand, pa sede skrstivši noge. „Da sam te noćas tamo osetio ispunjenog saidinom, verovatno bih te ubio.“

Onaj drugi se neveselo nasmeja. „I to mi je palo na pamet.“

„Noćašnji napad je Samaelovo maslo. Ili su bar Troloci i Prijatelji Mraka bili njegovi.“

„Ne liči mi na njega da razbacuje ljude“, zamišljeno će Asmodean, „ali ne bi se taj libio da ih žrtvuje deset hiljada, pa čak ni deset puta deset hiljada, ukoliko to smatra vrednim onog što želi da postigne. A možda neko drugi želi da prebaci sumnju na njega. Čak i ako su Aijeli zarobili nekog... Troloci razmišljaju samo o ubijanju, a Prijatelji Mraka veruju u ono što im se kaže.“

„To jeste bio on. Isto je tako pokušao da me namami da ga napadnem u Serendaru.“ O, Svetlosti! Misli mu ponovo odlutaše po površini Praznine. Rekao sam „da me namamiNije znao čak ni gde je taj Serendar, niti zašto je to rekao. Reči su mu prosto izletele iz usta.

Zavladao je dug muk, dok Asmodean konačno ne reče: „Nisam to znao.“ „Samo me zanima zašto to radi“, reče Rand, pažljivo birajući reči i nadajući se da su ovoga puta njegove. Sećao se Samaela kao nabijenog čoveka – Ne, nije to moje sećanje – kratke svetle brade. Asmodean mu je opisao sve Izgubljene, ali Rand je znao da taj lik nije stvorio na osnovu priče. Samael je oduvek želeo da bude viši i vređao se što u tome Moć ne može da mu pomogne. To nije čuo od Asmodeana. „Na osnovu onog što si mi pričao o njemu, čini mi se da se on neće suočiti sa mnom dok ne bude potpuno siguran u pobedu, a možda čak ni tad. Rekao si da će me, ako bude mogao, radije prepustiti Mračnom. Zašto je sad toliko siguran da će me pobediti ako pođem za njim?“

Satima su razgovarali u tami, ne došavši ni do kakvog zaključka. Asmodean je verovao da je odgovoran bio neko drugi, ko se nadao da će Rand udariti na Samaela te će se taj time rešiti jednog ili obojice; reče još da se on sam tome ponadao. Rand oseti upitni pogled njegovih crnih očiju. Omaška je bila prevelika da se olako prikrije.

Kada se napokon vratio do svog šatora, Adelin i još desetak Devica poskakaše na noge i uglas počeše da mu objašnjavaju da je Egvena otišla a Avijenda odavno spava, i da su i jedna i druga ljute na njega. Dale su mu i pregršt saveta kako da izađe na kraj s dvema ljutim ženama, ali kako su govorile istovremeno, nije uspeo da razabere nijedan. Na kraju zaćutaše i zgledaše se, pustivši Adelin da priča.

„Moramo da porazgovaramo o ovome što se noćas desilo. O onome što smo uradile i što nismo. Mi smo...“

„Nije važno“, na to će on, „a ako i jeste, sve vam je oprošteno. Voleo bih da makar malo odspavam. Ako hoćete da pričate o tome, idite kod Amis ili Bair. Siguran sam da će vas one razumeti mnogo bolje nego ja.“ To ih je nekim čudom ućutkalo i one ga pustiše da uđe u šator.

Avijenda je bila umotana u pokrivače tako da joj se videla samo vitka, gola noga. Trudio se da je ne gleda. Ostavila je upaljenu svetiljku. Sa zadovoljstvom se uvukao u svoj ležaj i usmeravanjem ugasio svetlo, a onda pustio saidin. Ovog je puta sanjao Avijendu kako baca vatru, s tim što je sad nije bacala na Draghkara, a kraj nje je sedeo Samael i smejao se.