Nebeski oganj

8 Prelazak granice

Dok se zbog drmusanja jednom rukom čvrsto držala za sedište na zadnjem kraju kola, a drugom pritiskala slamnati šešir uz teme, Ninaeva se osvrnu i zagleda u divljanje peščane oluje daleko iza njih. Široki obod joj je štitio lice od jutarnje jare, ali je strujanje vazduha usled brzine kojom su se taljige truckale bilo dovoljno snažno da joj otrgne šešir s glave iako ga je vezala tamnocrvenim šalom ispod brade. Kraj njih je promicala blago zatalasana ravnica obrasla retkom, sprženom travom i tek tu i tamo prošarana čestarima. Kovitlaci prašine koje su kola podizala za sobom delimično su joj zaklanjali pogled i terali je na kašalj. Beli oblaci na nebu behu jalovi. Kiše nije bilo još otkako su pre nekoliko nedelja napustili Tančiko, a mnogo je vremena proteklo otkad su mnogi točkovi sabijali zemlju na ovom širokom drumu.

Niko nije izjahao iz tog naizgled čvrstog smeđeg zida i bilo joj je drago zbog toga. Nije se više ljutila na razbojnike koji su pokušali da ih zaustave kad već behu nadomak spasenja od onog ludila u Tarabonu, a bez gneva nije mogla ni da oseti Istinski izvor a kamoli da usmerava. Čak i tako pomahnitalu iznenadilo ju je što može da podigne toliku oluju, koja je, kada se jednom rasplamsala, hranjena njenim besom, nastavila da sama divlja. I Elejna je bila zatečena tolikom silovitošću njenog gneva, iako mu se, srećom, ni Tom ni Džuilin nisu našli na putu. Međutim, uprkos tome što je bivala sve snažnija – njene su učiteljice u Kuli to i najavile, a zasigurno nijedna među njima ne beše dovoljno snažna da kao ona izađe na kraj s jednom Izgubljenom – i dalje je imala to ograničenje. Pojavi li se neki razbojnik, Elejna će morati sama da se nosi s njim, a Ninaeva to nije želela. Nije više bila besna kao pre, ali bilo joj je ostalo dovoljno za još jedan udar.

Nezgrapno se uspentravši preko platna razapetog povrh tovara, posegla je za buretom vode privezanim za stranicu kola zajedno sa sanducima s njihovim prtljagom i namirnicama. Šešir joj istog trena skliznu na potiljak i ostade da se drži samo na šalu. Prstima je jedva dosezala samo poklopac bureta, a kola su se toliko drmusala da bi, ako pusti konopac koji je grčevito stezala drugom rukom, pala pravo na nos.

Džuilin Sandar pritera svog vitkog, mrkog škopca – dao mu je neverovatno ime Šunjalo – do kola, pa otkači jednu mešinu sa sedla i pruži joj je. Ona stade da, viseći kao grozd na lozi, pije žudno i nimalo otmeno, sipajući po svojoj finoj sivoj haljini gotovo isto onoliko vode koliko i u grlo.

Bila je to prava haljina za trgovkinju: s visokim okovratnikom, dobro krojena i od fine tkanine, a opet jednostavna. Jedino je možda odskakao broš na grudima – mali krug od tamnog granata u zlatnom okovu – ali njega joj beše poklonila panarh od Tarabona. Drugi, mnogo bogatiji nakit koji je dobila bio je sakriven u tajnoj pregradi ispod kočijaševog sedišta. Nosila je taj broš da je podseća kako svaku ženu koja sedi na prestolu treba s vremena na vreme uhvatiti za ramena i dobro prodrmusati. Posle onog s Amaterom imala je malo više razumevanja za način na koji se Kula poigravala s kraljevima i kraljicama.

Podozrevala je da je Amatera svojim darovima zapravo htela da je potkupi i privoli da napusti Tančiko. Ta je žena čak bila spremna da im kupi i brod kako se ne bi zadržali ni minut više nego što je neophodno, ali nikome se nije putovalo morem. Onih nekoliko preostalih upotrebljivih brodova u luci beše krcato izbeglicama. Osim toga, plovidba bi bila najbrži i najočigledniji način da se ode odande, a Crni ađah će se posle onog što se dogodilo vrlo verovatno dati u potragu za njom i Elejnom. Behu ih poslali da pohvataju Aes Sedai koje su bile Prijatelji Mraka, a ne da im ulete u zasedu. Eto, tako su završile u zaprežnim kolima, na putešestviju kroz zemlju koju razdiru građanski rat i bezvlašće. Već je zažalila što se toliko protivila putovanju brodom. Naravno, nikad to ne bi priznala ostalima.

Kad je pokušala da vrati Džuilinu mešinu s vodom, on samo odmahnu rukom. Taj snažni muškarac, koji je izgledao kao izrezbaren od kakvog crnog drveta, nije se baš najbolje snalazio na konju. Bio joj je smešan, ali ne zbog očiglednog napora da se održi u sedlu, već zbog smešne crvene tarabonske kape, nalik visokom fesu, kojom beše prikrio ravnu tamnu kosu. Uopšte mu se nije slagao s crnim tairenskim kaputom, do struka tesno ukrojenim, dok se naniže zvonasto širio. Ta se kapa, činilo joj se, ni sa čim ne bi slagala. Izgledao joj je kao da navrh glave nosi tortu.

Putovanje je nastavila nespretno se koprcajući s mešinom u ruci (šešir joj je sad mlatarao na vetru), ne prestajući da sebi u bradu kudi tairenskog hvatača lopova – Nijednoga ne uhvatio! - Toma Merilina – Naduvenogzabavljača! – a i Elejnu od kuće Trakand, kćer naslednicu Andora, koju bi i te kako trebalo dograbiti za ramena i prodrmusati!

Htela je da se dokopa drvene kočij aševe klupice i uglavi se između Toma i Elejne, kojoj šešir takođe beše skliznuo na potiljak. Međutim, zlatokosa se čvrsto pripila uz belobrkog budalaša i tako ga je stezala za mišicu kao da se boji da će pasti s kola, pa je Ninaeva, stisnutih usnica, morala da joj sedne s druge strane. Bilo joj je drago što joj je kosa ponovo upletena u propisnu kiku, debelu kao ruka i dugu do pasa, tako da je lepo mogla Elejnu odalamiti njome umesto da joj lupa šamare. Ta joj je devojka ranije izgledala prilično razumno, ali kao da joj je u Tančiku nešto pomutilo razum.

„Više nas ne prate“, objavila je Ninaeva vrativši šešir na glavu. „Slobodno možeš da usporiš ovo čudo, Tome.“ Isto to je mogla doviknuti i iz zadnjeg dela i poštedeti se pentranja po buradima, ali odustala je kad je zamislila sebe kako se koprca i moli ih da uspore. Nimalo joj se nije mililo da pravi budalu od sebe, a još manje da je drugi vide dok to radi. „Stavi šešir“, reče Elejni. „Koža ti je previše nežna za dugo izlaganje suncu.“

Kao što je donekle i očekivala, devojka se oglušila o taj prijateljski savet. „Ala ti dobro voziš“, progugutala je kad je Tom cimnuo dizgine, na šta je četvoropreg prešao u kas. „Pažnja ti ni na trenutak nije popustila.“

Visoki žilavi muškarac pogleda je iskosa, a čupave mu se bele obrve trznuše na tren. Međutim, rekao je samo: „Još društva nas tek očekuje, dete.“ Pa dobro, možda i nije baš tolika budala.

Ninaeva pogleda i vide da im se s narednog brega približava četa od pedesetak konjanika sa snežnobelim ogrtačima, u izglačanim oklopima i s bleštavim kupastim kacigama. Deca Svetla. Odjednom postade veoma svesna kožne trake koja joj je, skrivena haljinom, visila oko vrata i dva prstena što su joj se klatila između dojki. Belim plaštovima neće ništa značiti Lanov teški pečatni prsten, znamenje kraljeva izgubljenog Malkijera, ali ako vide prsten Velike zmije...

Glupačo! Neće ga ni videti, osim ako ne rešiš da skineš haljinu!

Brzo je preletela pogledom preko svojih saputnika. Elejna ne može prestati da bude lepa, a sada je još, kad je pustila Tomovu ruku i počela da vezuje zeleni šal koji joj je držao šešir, njeno držanje više priličilo kakvoj prestonoj dvorani nego trgovačkim kolima, iako joj haljina beše potpuno ista kao Ninaevina, samo plava. Nije nosila nikakav nakit. Amaterine je darove nazvala đinđuvama. Ona sama će proći. To joj je uspelo bar pedeset puta otkako su napustili Tančiko. Ali za dlaku. Doduše, ovo im je prvi susret s Belim plastovima. Tom bi, u debeloj smeđoj abi, mogao biti jedan među hiljadama sedokosih, koščatih kočijaša. A Džuilin je Džuilin. Taj zna kako da se ponaša, iako izgleda kao da bi radije nego što jaše išao pešice, naoružan štapom i s mačolomcem obešenim o pojas.

Tom pritera kola uz ivicu druma i zaustavi ih čim se nekoliko Belih plastova odvoji s čela povorke. Ninaeva namesti srdačan osmeh. Nadala se da nisu rešili kako im trebaju još jedna kola.

„Svetlost vas obasjala, kapetane“, reče čoveku uskog lica koji im očigledno beše vođa i jedini koji nije imao koplje s čeličnim vrhom. Pojma nije imala koji čin označavaju dve zlatne petlje na grudima njegovog plašta, odmah ispod onih njihovih sunčevih zraka, ali iz iskustva je znala da muškarci vole da im se laska. „Drago nam je što vas vidimo. Razbojnici su pokušali da nas opljačkaju pre nekoliko milja, ali onda se, kao čudom, podigla peščana oluja. Jedva smo uspeli da im umakn...“

„Trgovci? U poslednje je vreme malo trgovaca dolazilo iz Tarabona,“ Glas mu beše grub koliko i lice, tako da se činilo da je tom čoveku sva životna radost ishlapela još dok je bio u kolevci. Tamne, duboko usađene oči behu mu ispunjene sumnjom. Ninaeva beše ubeđena da je i to nepromenljiv deo njegove pojave. „Kuda ćete i šta nosite?“

„Boje, kapetane.“ S naporom je zadržavala osmeh pred njegovim prodornim, upornim pogledom. Laknulo joj je kad je nakratko posvetio pažnju ostalima. Tom je odlično glumio ravnodušnog najmljenog kočijaša koji će svoju platu dobiti vozio se ili stajao, a Džuilin je, pod uslovom da ponovo ne strgne onu smešnu kapu, izgledao kao najmljenik koji nema šta da krije i koga sve ovo tek neznatno zanima. Kad zapovednikov pogled pređe na Elejnu, Ninaeva oseti kako se devojka koči, pa se odmah umeša. „Tarabonske boje. Te su vam najbolje na svetu, kapetane. Dobro ću ih prodati u Andoru.“

Na znak svog kapetana – ili koji mu je već čin bio – jedan Beli plašt dojaha do kola, pa nožem preseče konopac i tržnu platno koliko da otkrije tri-četiri bureta. „Sva imaju žig Tančika, poručniče. Evo, ovde piše grimizna’. Da otvorim neko da pogledamo?“

Ninaeva se pitala hoće li zapovednik Belih plaštova pravilno odgonetnuti nemir na njenom licu. Čak i ne pogledavši u Elejnu, tačno je osećala da ova samo što nije opomenula vojnika zbog nevaspitanja, ali svaki bi se pravi trgovac zabrinuo kad neko poželi da mu otvara boje. „Vi mi samo, kapetane, pokažite koju burad da otvorim, i ja ću to drage volje učiniti.“ Međutim, zapovednik nije reagovao ni na laskanje ni na ponuđenu saradnju. „Burad su, znate, zalivena da prašina ne upada u boju. Ako se poklopac polomi, više neću moći da ga ponovo zalijem voskom.“

Ostatak čete već je bio stigao do njih i nastavljao dalje, dižući prašinu za sobom. Kočijaši su bili bezlični i aljkavo odeveni, ali zato su vojnici ukočeno jahali ispravljenih leđa, a čelični im vrhovi kopalja svima behu nagnuti pod istim uglom. Iako znojavi i prašnjavi, izgledali su opasno. Samo su kočijaši pogledavali ka Ninaevi i ostalima.

Zapovednik Belih plaštova rastera prašinu oko lica rukom u oklopnoj rukavici i pokaza vojniku da odstupi od kola. Nije skretao pogled s Ninaeve. „Dolazite iz Tančika?“

Na to ona, slika i prilika iskrenosti i usrdnosti, zaklima glavom. „Da, kapetane, iz Tančika.“

„Šta se dešava tamo? Kruže svakojake glasine.“

„Glasine, kapetane? Kad smo odlazili odande, vladao je priličan metež. Grad je bio pun izbeglica, a okolinom su harali razbojnici i pobunjenici. Prodaja je bila gotovo potpuno zamrla.“ To je, uostalom, bila sušta istina. „Baš zato ću za svoju robu i dobiti izuzetno dobru cenu. Čini mi se da tarabonskih boja još dugo neće biti u prodaji.“

„Ne zanimaju me ni izbeglice, ni prodaja, ni boje, trgovkinjo“, mirno će zapovednik. „Je li Andrik još bio na prestolu?“

„Jeste, kapetane.“ Očigledno se pričalo da je neko zauzeo Tančiko i zbacio kralja, što možda i jeste bilo tačno. Ali ko – neki od pobunjenih plemića koji su se između sebe borili s gotovo jednakim žarom kao protiv Andrika, ili možda Zmajuzakleti, koji su se zavetovali Ponovorođenom Zmaju a da ga nisu ni videli? „Kad smo odlazili, Andrik je još bio kralj, a Amatera panarh.“

Po pogledu mu se videlo da je i dalje sumnjičav. „Priča se da su se umešale i veštice iz Tar Valona. Jeste li videli neku Aes Sedai ili čuli nešto o njima?“

„Ne, kapetane“, žustro će ona. Činilo joj se da joj prsten Velike zmije prži kožu. Pedeset Belih plaštova nadohvat ruke. Od peščane oluje ovoga puta ne bi bilo vajde, a i ona sama je ionako, mada to nikad ne bi priznala, bila više uplašena nego gnevna. „Prosti trgovci se ne mešaju s takvima.“ On klimnu glavom, na šta se ona odvaži da postavi pitanje. Htela je pošto-poto da promeni temu. „Nego, kapetane, jesmo li mi to već ušli u Amadiciju?“

„Granica je pet milja istočno odavde“, odgovori on. „Za sada. Prvo selo na koje ćete naići zove se Mardesin. Ne kršite zakon i sve će biti u redu. Tamo je jedan garnizon Dece.“ Rekao je to tako kao da garnizon neće raditi ništa drugo osim što će voditi računa da oni ne prekrše zakon.

„Jeste li došli da pomerite granicu?“ iznebuha će Elejna, mrtva-hladna. Ninaeva požele da joj zavrne šiju.

Upale, sumnjičave oči prebaciše pažnju na Elejnu, a Ninaeva hitro uskoči: „Oprostite joj, gospodine kapetane. To je ćerka moje najstarije sestre. Misli da je stvorena za veliku gospu, a vazdan se vucara s đilkošima. Zato ju je majka i poslala kod mene.“ Elejnin ogorčeni uzdah bio je prosto savršen. A verovatno i potpuno iskren. Ninaeva pomisli da nije baš morala da doda ono o đilkošima, ali nekako joj se činilo primerenim.

Beli plašt ih još malo odgleda, pa reče: „Gospodar kapetan zapovednik šalje hranu u Tarabon. U suprotnom bi nam tarabonska gamad upadala preko granice da krade sve što se može žvakati. Putujte pod Svetlošću“, dodade, pa odgalopira ka čelu čete. To nije bio ni savet ni pozdrav.

Tom odmah pokrenu kola, ali niko ne pusti ni glasa od sebe – osim kašlja – sve dok i poslednji vojnik nije dobrano odmakao i dok ne izađoše iz oblaka prašine.

Ninaeva gucnu malo vode koliko da skvasi grlo, pa dodade mešinu Elejni. „Staje ono trebalo da znači?“, oštro upita. „Nismo u prestonoj dvorani tvoje majke, a ni ona se, kad smo već kod toga, ne bi složila s onim!“

Elejna je iskapila i poslednju kap iz mešine pre nego što je blagoizvolela da odgovori. „Puzala si pred njim, Ninaeva.“ Potom podrugljivo zapiskuta: „Ja sam strašno dobra i poslušna, kapetane. Mogu li da ti izljubim čizme, kapetane?“

„Treba da se ponašamo kao trgovci, a ne kao prerušene kraljice!“

„Trgovci ne moraju biti ulizice! Sreća tvoja što zbog tolike predusretljivosti nije posumnjao da nešto krijemo!“

„Da, ali isto tako ne gledaju s visine na pedeset Belih plaštova s kopljima! Ili si možda mislila da ćemo ako zagusti upotrebiti Moć?“

„Zašto si im rekla da se vucaram s đilkošima? To nije bilo neophodno, Ninaeva!“

„Rekla bih mu bilo šta samo da već jednom ode i ostavi nas na miru! A ti.J.“

„Umuknite obe“, dreknu Tom iznenada, „pre nego što se vrate da vide koja će koju da ubije!“

Ninaeva se brže-bolje okrete da pogleda pozadi i tek onda shvati da su Beli plaštovi predaleko odmakli da ih čuju, pa čak i da su vikale. Dobro, možda su bile malo glasnije. I Elejna se bila osvrnula, ali to joj beše slaba uteha.

Ninaeva čvrsto uhvati kiku i prostreli Toma pogledom, ali Elejna mu se već bila privila uz mišicu i zagugutala: „U pravu si, Tome. Izvini što sam podigla glas.“ Džuilin ih je kradomice posmatrao, ali se mudro pravio da ga sve to ne zanima, pošto je znao da nije pametno približavati im se previše.

Pustivši kiku da je ne bi iz korena iščupala, Ninaeva popravi šešir i zagleda se pravo preda se. Šta god da je spopalo tu devojku, krajnje je vreme da se istera iz nje.

Samo je po jedan visoki kameni stub s obe strane puta označavao granicu između Tarabona i Amadicije. Na drumu ne beše više nijednih kola. Brda su postepeno postajala sve viša, ali je okolina ostala uglavnom ista – mrka trava i žbunje s pokojim zelenim listom, borovi i vres. Tu i tamo su se na padinama mogla videti polja ograđena kamenim zidovima, kućice pokrivene slamom i voćnjaci, ali sve je izgledalo zapušteno. Ni iz jednog dimnjaka nije se vio dim, niko nije radio u polju, nigde nije bilo nijedne ovce niti krave. Samo se nešto malo živine videlo gde čeprka u dvorištima kraj druma, ali i ona beše podivljala i bežala je čim čuje nailazak kola. S garnizonom Belih plaštova ili ne, niko nije bio voljan da iskušava sreću toliko blizu granice i tarabonskih pobunjenika.

Sunce je još bilo daleko od zenita kada su s vrha brega konačno ugledali Mardesin. Bio je to gradić, otprilike milju u prečniku i preveliki da bi se nazvao selom, podignut na obalama potoka koji je proticao između dva brda. Škriljčanih je krovova bilo gotovo koliko i slamnatih, a na ulicama je vladala poprilična gužva.

„Treba da obnovimo zalihe“, reče Ninaeva, „ali moramo biti brzi. Možemo još dosta preći pre mraka.“

„Umorni smo, Ninaeva“, na to će Tom. „Gotovo mesec dana putujemo od svitanja do sutona. Jedan dan odmora neće nas mnogo usporiti na putu do Tar Valona.“ Nije zvučao umorno. Pre bi se reklo da je bio željan da zasvira harfu ili lutnju u nekoj krčmi ne bi li mu neko platio vino.

Džuilin konačno pritera konja bliže kolima pa reče: „Prijalo bi mi da malo hodam. Ne znam da li je gore u sedlu ili na kočijaškoj klupi.“

„Mislim da bi trebalo da pronađemo neku gostionicu“, reče Elejna, gledajući Toma. „Dosta mi je spavanja pod ovim kolima, a i volela bih da te slušam kako pričaš priče u trpezariji.“

„Trgovci s jednim kolima jedva su nešto više od torbara“, oštro će Ninaeva. „Takvi ne mogu sebi da priušte noćenje u gostionici u ovolikom gradu.“

Nije znala da li je ovo bilo tačno ili ne, ali uprkos tome što je i sama čeznula za kupanjem i čistom posteljinom, nije htela da pusti ovu curu da se nabacuje Tomu. Međutim, tek kad je postala svesna sopstvenih reći, shvatila je da im je popustila.

Jedan dan ionako ne znači ništa. Još je daleko do Tar Valona.

Zažalila je što nije odabrala putovanje morem. Brzom lađom i s Morskim narodom kao posadom, stigli bi do Tira triput brže no što su prešli Tarabon. Trebali bi im samo dobri vetrovi, a s dobrim vetrotragačem ni to ne bi bila prepreka. Čak su se i ona i Elejna mogle pobrinuti za to. Tairenci znaju da su one Randove prijateljice, a pretpostavljala je da im se još uvek gaće tresu od straha da ne uvrede Ponovorođenog Zmaja. Oni bi im obezbedili kočiju i pratnju za put do Tar Valona.

„Pronađi nam pogodno mesto za logor“, reče preko volje. Trebalo je da krenu brodom. Do sada bi se već vratili u Kulu.