Nebeski oganj

25 Galad u snovima

Umesto da se vrati u svoje telo, Egvena otpluta u mrak. Onako bestelesnoj, činilo joj se da se i sama pretvorila u tamu. Nije znala da li joj je telo okrenuto glavom ili stopalima ka njoj, ili možda poprečno – u Svetu snova pravci ništa ne znače – ali znala je da nije daleko i da se lako može vratiti. Svuda oko nje kao da su treperili svici, nalik nekakvoj ogromnoj hordi koja nestaje u daljini. Bili su to snovi: snovi Aijela u logoru, snovi ljudi i žena širom Kairhijena, snovi iz celog sveta, i svi su svetlucali tu, u mraku.

Sada je već umela da razazna one bliže i da dozna ime snevača. Svetlaci su, s jedne strane, bili baš kao roj svitaca, što joj je u početku zadavalo velike muke, a opet su nekako svi bili različiti, baš kao lica. Randovi i Moirainini snovi bili su bezglasni i prigušeni zaštitama koje su ovo dvoje izatkali oko njih, dok su snovi Amis i Bair pravilno treperili jasnim sjajem, pošto su se njih dve, očigledno, držale svojih saveta. Da ih nije uočila na vreme, sigurno bi se za tili čas ponovo obrela u svom telu. Te dve su kroz tamu tumarale mnogo veštije od nje i ne bi ih ni primetila sve dok ne naleti na njih. Da je umela isto tako da prepozna Elejnu i Ninaevu sad bi ih, ma gde da se nalaze, lako pronašla u tom svetlucavom sazvežđu. Međutim, te noći nije nameravala da se bavi bilo čijim snovima.

Oprezno je u misli prizvala dobro poznati prizor i ponovo se vratila u Tel'aran'riod, ali ovog se puta obrela u Kuli, i to u sobičku bez prozora u kome je živela kao polaznica. Kraj belo okrečenog zida stajao je uski krevet, a naspram vrata umivaonik i tronogi stočić. Na čiviluku su visile haljine i vunene košulje nove stanarke, i jedan beli ogrtač. Lako se moglo desiti i da soba bude prazna, pošto Kula već godinama nije mogla da popuni odaje polaznica. Pod je bio beo gotovo kao i zidovi i odeća. Svakog su dana polaznice morale na kolenima da oribaju svoj pod. I Egvena je to radila, baš kao i Elejna u susednoj sobi. Čak i da sama kraljica dođe da se obučava u Kuli, počela bi ribanjem poda u jednom takvom sobičku.

Delovi odeće bili su drugačije raspoređeni kad ih je ponovo pogledala, ali nije na to obraćala pažnju. Spremna da svakog trenutka prigrli saidar, odškrinula je vrata tek koliko da proviri u hodnik. Laknulo joj je kad je ugledala Elejnu kako jednako oprezno izviruje iza susednih vrata. Nadala se da sama ne izgleda toliko uplašeno i nesigurno. Pozvala ju je rukom, a Elejna joj pritrča u belom polazničkom haljetku, koji se, čim je utrčala u sobu, pretvorio u sivu svilenu haljinu za jahanje. Egvena je mrzela sive haljine. Bila je to boja damana.

Zastala je da još jednom pogleda ka galerijama s polazničkim odajama, koje su se, sprat za spratom, redale u visinu, ali i naniže, sve do predvorja. Nije zaista očekivala da tamo ugleda Lijandrin ili neku još goru, ali malo opreza nikad nije na odmet.

„Znači dobro sam te razumela“, reče joj Elejna čim je zatvorila vrata. „Znaš li ti koliko je teško upamtiti šta smem pred njima da pričam, a šta ne? Ponekad mi se čini da bi bilo najbolje da sve kažemo Mudrima. Priznajmo im da smo samo Prihvaćene i završimo već jednom s tim.“

„Ti bi završila s tim“, odlučno će Egvena. „Ja slučajno spavam dvadeset koraka od njih.“

Elejna se strese. „Ona Bair me podseća na Lini kad bih razbila nešto što nisam smela ni da pipnem.“

„Čekaj samo da vidiš Sorileu.“ Elejna je sumnjičavo pogleda, a Egvena shvati da ni sama ne bi poverovala kakva je Sorilea da je nije lično upoznala, za šta uopšte nije postojao lakši način. Popravila je šal. „Pričaj mi o susretu s Birgitom. Ono jeste bila ona, zar ne?“

Elejna se zatetura kao da ju je neko udario u stomak. Plave joj se oči sklopiše na trenutak i toliko je duboko udahnula da se verovatno napunila vazduhom sve do stopala. „Ne mogu da ti kažem ništa o tome.“

„Kako to misliš? Odsekli ti jezik? Je li ono bila Birgita?“

„Ne mogu, Elejna. Veruj mi. Rado bih ti sve rekla, ali ne mogu. Možda... mogu da pitam...“ Da je Elejna bila od onih koje krše ruke, sad bi ih kršila. Bezglasno je otvarala i zatvarala usta, šetajući pogledom po prostoriji kao da traži nadahnuće ili pomoć. Još jednom je duboko udahnula i zabrinuto se zagledala u Egvenu. „Sve što kažem prekršilo bi obećanje koje sam dala. Čak i ovo. Veruj mi. Nikome ne smeš da kažeš šta si... šta ti se učinilo da si videla.“

Egvena se prisili da ukloni zabrinutost s lica. „Verujem ti.“ Ako ništa drugo, sad bar zna da joj se ne privida svašta. Birgita? Svetlosti! „Nadam se da ćeš jednog dana imati dovoljno poverenja u mene da mi sve ispričaš.“

„Ja imam poverenja u tebe, ali...“ Elejna odmahnu glavom i sede na ivicu uredno razmeštenog kreveta. „Čuvamo previše tajni, Egvena, ali ponekad je to potpuno opravdano.“

Egvena klimnu glavom i sede do nje. „Kad budeš mogla“, reče jednostavno, ali njenoj je prijateljici i to bilo dovoljno da je zagrli od olakšanja.

„Zarekla sam se sebi da te ovo neću pitati, Egvena, pošto bih volela da bar jednom razmišljam o nečem drugom" – tu se siva haljina za jahanje pretvori u blistavu zelenu balsku, a Elejna očigledno nije ni bila svesna da će joj grudi svakog trenutka ispasti iz dubokog izreza – „ali... kako je Rand?“

„Živ je i zdrav, ako si to htela da me pitaš. U Tiru sam mislila da je previše strog, jli danas sam ga čula kako preti da će povešati sve koji se ne povinuju njegovim naređenjima. Nije tražio ništa nerazumno – samo ne dozvoljava otimačinu hrane i ubijanje ljudi – ali ipak. Oni su ga prvi prihvatili kao Onog Koji Dolazi Sa Zorom i bez oklevanja su ga sledili preko čitave Pustare, a on im je zapretio, i to hladan kao led.“

„Nije to pretnja, Egvena. On je kralj, ma šta rekli ti, on ili neko drugi, a vladar mora da deli pravdu svima jednako i ne sme da bude stroži prema neprijateljima, niti popustljiviji prema prijateljima. Svako u toj ulozi mora biti hladan. Ponekad su i gradske zidine meke spram majčinog srca.“

„Ne mora da bude toliko osion“, jetko će Egvena. „Ninaeva mi je rekla da ga podsetim da je ipak samo čovek, ali još nisam smislila kako to da izvedem.“

„On mora biti svestan da je samo čovek, ali ima prava da očekuje poslušnost svojih podanika.“ U Elejninom je glasu bilo dosta oholosti sve dok nije pogledala svoju haljinu. Pocrvenela je kao bulka, a zelena haljina dobi čipku sve do ispod brade. „Jesi li potpuno sigurna da je to osionost?“, dodade tiho.

„Sav je naduven kao svinja u pasuljištu.“ Egvena se namesti tako da joj bude udobnije. Sećala se da su ti kreveti tvrdi, ali i dalje su bili mekši od njeneg ležaja u šatoru. Nije joj se pričalo o Randu. „Jesi li sigurna da ta tuča neće izazvati još neprilika?' Sukob s tom Latel sigurno im neće olakšati putovanje.

„Ne verujem. Latel je kivna na Ninaevu samo zato što joj sad više ne stoje sve neženje na raspolaganju. Verovatno neke žene to vole. Aludra je prilično povučena, Klarina je udata za Petru, a Serandina nije smela ni miša da uplaši dok nisam počela da je učim da drži do sebe. Svejedno, Ninaeva je svima jasno stavila do znanja da će natrljati uši svakom muškarcu koji makar pomisli da joj se nabacuje, a pride se ona izvinila Latel, pa je valjda i to sad sređeno.“

„Ona se izvinila?“

Elejna klimnu, očigledno zbunjena koliko i Egvena. „Mislila sam da će prebiti Luku kad je zatražio to od nje – kad ga već pomenuh, izgleda da on misli kako se njena pretnja ne odnosi na njega – ali ipak ga je posle jednosatnog gunđanja poslušala. A, samo da znaš, pominjala je i tebe.“ Zastala je i iskosa pogledala Egvenu. „Šta si joj to rekla kad ste se poslednji put videle? Otad je... drugačija, a i počela je da priča sama sa sobom. Ili, bolje reći, da se raspravlja. I to o tebi, koliko sam mogla da čujem.“

„Nisam joj rekla ništa više od onog što je trebalo reći.“ Dakle, još je drži ono što se desilo onomad. Ili to, ili Ninaeva prikuplja bes za sledeći susret. Ali neka – sad bar zna da više ne mora da trpi njenu naopaku narav. „Poruči joj da je previše matora za valjanje u prašini. I da će videti svoju Svetlost ako joj se to ponovi. Baš joj tako reci. Pokazaću ja njoj.“ Neka Ninaeva malo razmisli o tome. Sledeći put će biti krotka kao jagnje ili... Ili će Egvena jednostavno morati da ostvari svoju pretnju. Možda je Ninaeva jača kad usmerava Moć, ako u tome uopšte uspe, ali ovde je jača Egvena. Bilo kako bilo, više neće trpeti njene izlive besa.

„Preneću joj“, reče Elejna. „I ti si se promenila. Izgleda da se nešto od Randovog načina razmišljanja prenelo i na tebe.“

Egveni je trebalo trenutak-dva da shvati na šta njena prijateljica misli, ali onda je vide kako se smejulji, pa reče: „Ne budali.“

Elejna se na to nasmeja i ponovo je zagrli. „O, Egvena, jednoga dana, kad ja postanem kraljica Andora, ti ćeš biti Amirlin Tron.“

„Ako Kula još bude postojala“, turobno će Egvena, na šta Elejnin smeh utihnu.

„Elaida ne može da uništi Belu kulu, Egvena. Šta god uradila, Kula će opstati. Možda ona neće dugo biti Amirlin. Ako se Ninaeva seti imena onog grada, kladim se da ćemo tamo zateći Kulu u izbeglištvu i sve Ađahe osim Crvenog.“

„Nadam se.“ Egvena je znala koliko je tužno zvučala. Želela je da Aes Sedai podrže Randa i pobune se protiv Elaide, ali to bi značilo slamanje Kule, i to tako da se možda više nikad ne sastavi.

„Moram da se vratim”, reče Elejna. „Ninaeva zahteva da ona koja ne ide u Tel’aran’riod obavezno ostane budna, a toliko ju je bolela glava da bi bolje bilo da popije neki čaj i malo odspava. Ne znam zašto joj je toliko stalo do toga. Onaj ko gleda Snevača ne može mu nikako pomoči, a do sada smo obe naučile dovoljno da ovde budemo sasvim bezbedne.“ Njena zelena haljina na tren se pretvori u Birgitine žute šalvare i beli kaputić, a onda sve postade kao pre. „Rekla mi je da ti ovo ne kažem, ali izgleda da nas Mogedijen traži. Nju i mene.“

Egvena je prečutala očigledno pitanje. Očigledno su to čule od Birgite. Zašto li Elejna toliko uporno čuva tu tajnu? Zato stoje dala reč. Elejna nikada u životu nije prekršila obećanje. „Reci joj da se čuva.“ Teško da će Ninaeva sedeti i čekati ako već zna da je neko od Izgubljenih traži. Osećaće se sigurno jer je jednom već pobedila tu ženu, a ionako oduvek ima više hrabrosti nego razuma. „Ne potcenjujte Izgubljene. A ni Seanšane, pa makar bili samo krotitelji životinja. Poruči joj to.“

„Prosto sumnjam da ćeš me poslušati ako i ja tebi kažem da se čuvaš.“

Egvena je zbunjeno pogleda. „Ja se uvek čuvam. Znaš to.“

„Kako da ne.“ Videla je još samo onaj Elejnin šeretski osmeh, a onda je nestade.

Ostala je sama. Ako se Ninaeva već ne seća gde je to okupljanje Plavih, možda bi ona mogla nešto da pronađe, kad je već tu. Nije se sad toga dosetila, niti joj je ovo prvi dolazak u Kulu posle onog susreta s Ninaevom. Napravila je sebi Enailino lice, plamenocrvenu kosu do ramena i prihvaćeničku haljinu s raznobojnim porubom, a onda zamislila Elaidinu kitnjasto opremljenu radnu sobu.

Sve je bilo kao pre, samo što je pri svakoj poseti zaticala sve manje izrezbarenih hoklica ispred velikog radnog stola. Nad kaminom su visile iste one slike. Egvena odmah priđe stolu i odgurnu stolicu nalik prestolu s intarzijom u vidu Plamena Tar Valona kako bi mogla da dohvati lakiranu kutiju za pisma. Podigla je poklopac s prizorom borbe sokolova u oblacima i počela da pregleda pergamente što je brže mogla. Ma koliko se trudila, neki su nestajali ili su se menjali pre nego što ona stigne dopola. Ni po čemu se na prvi pogled nije moglo reći šta je tu važno, a šta ne.

Većinom su to bili izveštaji o neuspesima. I dalje se nije znalo gde se lord od Bašera krije sa svojom vojskom, a u svim se pismima o tome osećala ozlojeđenost i briga. To joj je ime bilo odnekud poznato, ali nije imala vremena za gubljenje i zato je samo nastavila pretragu. Niko ne zna ništa o Randovom kretanju, stajalo je u nečijem unezverenom izveštaju. Ako ni zbog čega drugog, bar je zbog toga vredelo ponovo doći. Proteklo je više od mesec dana otkako su se javili doušnici iz Tančika, a nisu se oglašavali ni oni iz Tarabona. Pošiljalac je to pripisivao bezvlašću koje tamo vlada. Kolale su nepotvrđene glasine da je neko preuzeo vlast u Tančiku i da je možda čak i Rand umešan u to. To je bilo još bolje, pošto će ih Elaida sad možda tražiti hiljadu liga daleko od stvarnog položaja. U jednom smušenom izveštaju pisalo je kako neka Crvena sestra iz Kaemlina tvrdi da je u gradu videla kraljicu Morgazu, ali mnogi ondašnji doušnici tvrdili su da je kraljica već danima u osami. Borbe u Krajinama, manji nemiri u Šijenaru i Arafelu, ali pergament je iščezao pre nego što je saznala uzrok. Pedron Nijal okuplja Bele plaštove u Amadiciji, možda zarad pohoda na Altaru. Dobro je što će Elejna i Ninaeva tamo ostati još svega tri dana.

Naredni izveštaj odnosio se upravo na njih dve. Žena koja ga je poslala prvo se zalagala da onaj ko im je dopustio da uteknu ne bude kažnjen – Elaida je to podvukla debelom linijom i sa strane dopisala „Kazniti za primer!“ – a onda, baš kada je počeo opis potrage za njima dvema, pergament se pretvorio u čitav svezak proračuna zidarskih i zanatskih radova na izgradnji lične rezidencije Amirlin Tron u krugu Kule. Po broju strana, reklo bi se da će to biti palata.

Bacila je čitav svezak, a on nestade pre nego što su listovi stigli da se raspu po stolu. Lakirana kutija je ponovo stajala zatvorena. Egvena je bila svesna da bi doveka mogla tu ostane a da se iznova pojavljuju sve novi dokumenti koji će se sve iznova menjati. Što je nešto promenljivije na javi – pismo, parčence tkanine, činija kojoj svaki čas menjaju mesto – u svetu snova je utoliko nestalnije. Ni ona sama se više nije mogla tu zadržavati. Spavanje dok je svest u Tel’aran’riodu uopšte nije okrepljujuće kao obično.

Žurno je izašla u predsoblje, gde je htela da pregleda uredno složene svitke i pergamente na stolu Čuvara hronika – među njima je bilo i još neotpečaćenih – kad čitava prostorija poče da treperi. Pre nego što je imala vremena da razmisli šta li bi to moglo da znači, vrata se otvoriše i pojavi se Galad, nasmešen, u bogato izvezenom, savršeno skrojenom plavom kaputu i pripijenim pantalonama do ispod kolena, ispod kojih su mu se videli lepo oblikovani listovi.

Uzdahnula je, osetivši podrhtavanje u stomaku. Prosto nije pošteno da muškarac bude toliko lep.

On joj priđe, pogleda je blistavim očima i pogladi je po obrazu. „Hoćeš li da prošetaš sa mnom po Vodenom vrtu?“, upita nežno.

„Ako vas dvoje hoćete da ljubavišete“, začu se oštar ženski glas, „onda to radite negde drugde.“

Egvena se okrete i zabulji se u Leanu, koja je sedela za stolom odevena kao Čuvar. Na bakarnom joj je licu titrao zadovoljan osmeh. Vrata radne sobe bila su ponovo otvorena i tamo je za jednostavnim radnim stolom sedela Sijuan s prugastom ešarpom svog zvanja i čitala nekakav dugačak svitak. Potpuno ludilo.

Egvena izjuri odatle ne vodeći računa kakvo okruženje zamišlja, da bi se zatekla gde se zadihano bori za dah nasred Zelenila u Emondovom Polju, okruženog kućama sa slamnatim krovovima. Iz jedine stene u tom travnatom prostranstvu šikljao je Vinski izvor, a kraj živahnog potočića stajala je mala gostionica njenog oca, s kamenim prizemljem i belo okrečenim spratom. „Jedini ovakav krov u Dvema Rekama“, voleo je često da kaže Bran al’Ver za svoje crvene crepove. Iz središta velikog kamenog temelja nedaleko odatle rastao je ogromni, razgranati hrast, mnogo stariji čak i od gostionice Kod Vinskog izvora, mada su neki tvrdili da se tu pre više od dve hiljade godina takođe nalazila gostionica.

Kakva budala. Umela je da pridikuje Ninaevi o opasnostima koje vrebaju u Tel’aran’riodu, a sada se i sama za dlaku uplela u sopstveni san. Zbunilo ju je što je tamo bio i Galad. Sanjala ga je povremeno. Porumenela je. Nije bila zaljubljena u njega, niti joj se čak ni nešto preterano dopadao, ali bio je prelep, a u njenim snovima još i lepši. Mnogo je češće sanjala njegovog brata Gavina, mada je i to bilo jednako glupo. Neka Elejna priča šta hoće, on prema njoj nikada nije ispoljio nikakva osećanja.

Sve je to zbog one glupe knjige bajki o ljubavnicima. Vratiče je Avijendi čim se probudi. I reći će joj da joj uopšte ne veruje kako ih je čitala samo zbog pustolovina.

Nije joj se išlo natrag. Kod kuće je. U Edmondovom Polju. Poslednje mesto na kome se osećala zaista bezbedno. Proteklo je više od godinu i po dana otkako je poslednji put tu bila, ali sve kao da je bilo onako kako je pamtila. Skoro sve. Na Zelenilu su stajala dva jarbola s velikim barjacima. Na jednom je bio crveni orao, a na drugom isto tako crvena vučja glava. Ima li Perin nekakve veze s tim? To joj je bilo nezamislivo. A opet, Rand joj reče da se on vratio kući, a onda ga je nekoliko puta sanjala s vukovima.

Dosta zamajavanja. Vreme je da...

Ponovo je sve zatreperilo.

Iz gostionice je izašla njena majka, sa sedom kikom prebačenom preko ramena. Marin al’Ver bila je mršava žena, još uvek lepa, i najbolja kuvarica u Dvema Rekama. Egvena je čula kako se njen otac smeje unutra, na zasedanju Seoskog saveta.

„Još si tu, dete?“, nežno je prekori majka. „Dovoljno si dugo udata da znaš da muž ne treba da zna kako brineš što ga nema.“ Potom odmahnu glavom pa se nasmeja. „Ali kasno je sad za to. Evo ga, ide.“

Egvena se hitro okrenu i pogleda preko dece koja su se igrala na Zelenilu. Čulo se kloparanje kopita po drvenom Kolskom mostu, a onda Gavin dojaha do nje i skoči iz sedla. Visok i uspravan, u crvenom kaputu sa zlatnim vezom, s crvenozlatnim uvojcima, baš kao i njegova sestra, i čudesno modrim očima. Naravno, nije toliko zgodan kao njegov polubrat, ali srce joj je brže kucalo pred njim nego pred Galadom – Pred Galadom? Molim? – i morala je da priljubi dlanove na trbuh ne bi li nekako primirila divovske leptire unutra.

„Jesam li ti nedostajao?“, upitao ju je s osmehom.

„Pomalo.“ Zašto sam pomislila na Galada? Kao da sam ga maločas videla. „S vremena na vreme, kad nisam imala pametnija posla. A jesam li ja nedostajala tebi?“

Umesto odgovora ju je podigao i poljubio. Osvestila se tek kad ju je spustio na zemlju. Barjaci behu nestali. Kakvi barjaci?

„A evo i njega“, reče njena majka, noseći bebu u povoju. „Sin ti je dobar dečko. Nikad ne plače.“

Gavin se nasmeja, pa uze dete i podiže ga visoko. „Ima tvoje oči, Egvena. Devojke će ludovati za njim jednog dana.“

Egvena ustuknu, odmahujući glavom. Malopre su tamo bili barjaci. Crveni orao i crveni vuk. I videla je Galada. U Kuli. NEEEEEEE!

Pobegla je iz Tel’aran’rioda i uskočila u svoje telo. Ostala je svesna još samo toliko da se zapita kako je mogla biti tolika budala da dozvoli sopstvenim željama da je zamalo zarobe, a onda zaspa i utonu u bezbedne snove. Gavin galopira preko Kolskog mosta, skače iz sedla...

Mogedijen izađe iza jedne kuće sa slamnatim krovom, pitajući se gde li se nalazi to seoce. Nikad ne bi očekivala da tu vidi barjake. Ona devojka je bila jača nego što joj se činilo, čim je uspela da pobegne iz njenog tkanja Tel’aran’rioda. Ovde čak ni Lanfear, ma šta tvrdila, nije mogla da nadmaši njene sposobnosti. Svejedno, devojka joj je bila zanimljiva samo zato što je razgovarala s Elejnom Trakand, koja bi je mogla odvesti do Ninaeve al’Mere. Htela je da je zarobi samo da bi iz Tel’aran’rioda uklonila sve koji po njemu mogu slobodno da se kreću. Dovoljno joj je mučno što mora da ga deli s Lanfear.

Ninaeva al’Mera. Nateraće tu ženu da je preklinje da joj služi. Neće je štedeti, možda će čak i zamoliti Velikog gospodara da joj podari besmrtnost kako bi zauvek okajavala svoj pokušaj da se suprotstavi Mogedijen. Ona i Elejna šuruju s Birgitom. Eto još jednog razloga da je kazni. Birgita nije čak ni znala ko je Mogedijen kada joj je davno, još u Doba legendi, osujetila brižljivo razrađen plan da zarobi Lijusa Terina. Ali zato je Mogedijen znala ko je ona. Šteta što je Birgita – tada se zvala Tedra – poginula pre nego što ju je ona naučila pameti. Smrt nije ni kazna ni svršetak ako znači prelazak u Tel’aran’riod.

Ninaeva al’Mera, Elejna Trakand i Birgita. Pronaći će sve tri i obračunaće se s njima. I to iz potaje, da ništa ne saznaju dok ne bude prekasno. Sve tri. Bez izuzetka.

Ona nestade, a barjaci nastaviše da lepršaju na povetarcu Tel’aran’rioda.