Nebeski oganj

44 Tužnije od tužnog

Rand se toliko upinjao da mu se košulja od znoja lepila za telo, ali ipak nije skidao kaput, kako bi se zaštitio od jakog vetra što je duvao ka Kairhijenu. Suncu beše ostao bar još jedan sat do zenita, a on se već osećao kao da je čitavog jutra trčao i da ga je na cilju neko dočekao batinom. Obavijen Prazninom, jedva je i primećivao umor i bol u rukama, ramenima i krstima, kao i žiganje u boku. Doduše, dovoljno mu je bilo i što ih je svestan. Zahvaljujući Moći, mogao je da razazna svaki list u krugu od sto hvati, ali ono što se ticalo njegovog tela kao da se odnosilo na nekog drugog.

Odavno je bio prestao da do saidina stiže pomoću angreala u vidu kamene figurice debeljka u svom džepu. Međutim, uplitanje niti Moći na tolikoj daljini ipak je iziskivalo mnogo napora i samo su ga tanki mlazevi gliba u onome što je privlačio sprečavali da zagrabi još. Da zagrabi sve. Prljava ili ne, Moć je slatka. Potpuno su ga iznurili sati usmeravanja bez časka odmora, pošto je istovremeno morao i da se opire saidinu. Sve je više napora morao da ulaže kako mu ovaj ne bi spržio telo. Ili um. Mučio se da istovremeno zadržava razornu moć saidina i odoleva želji da ga privuče još više, pa još i da upravlja onim što je već imao. Osećao se kao da klizi niz nekakvu zavojnicu, a još mnogo ga je sati delilo od svršetka bitke.

Otro je znoj iz očiju i stisnuo ogradu platforme. Iako na ivici snage, još uvek je bio jači i od Egvene i od Avijende. Aijelka je sada stajala i zurila ka Kairhijenu i oblacima, povremeno se povijajući da pogleda kroz drvenu cev sa sočivima. Egvena je sedela skrštenih nogu, naslonjena na drveni stubić i žmurila. Pretpostavio je da i sam izgleda iznureno koliko i njih dve.

Pre nego što je mogao išta da preduzme – mada ne bi ni znao šta da radi, pošto se nije razumeo u Lečenje – Egvena širom otvori oči, pa ustade i tiho razmeni nekoliko reči s Avijendom, ali vetar je već bio toliko jak da Rand čak ni uprkos izoštrenim čulima ništa nije čuo. Aijelka tad sede na njeno mesto i zabaci glavu. Crni oblaci nad gradom nastaviše da bljuju munje, ali sada mnogo divljačnije i žešće.

Devojke, dakle, rade na smenu, kako bi mogle da se odmore. Bilo bi lepo da i on ima nekog da ga malo odmeni, ali ne beše mu nimalo žao što je naredio Asmodeanu da ostane u šatoru. Ne veruje mu dovoljno da ga pusti da usmerava, a pogotovu ne sada. Ko zna šta bi taj uradio da vidi Randa ovoliko slabog.

Drhtavo je privukao cev sa sočivima da osmotri brda oko grada. Na njima su se konačno videli znaci života. I smrti. Kud god da je pogledao, bio se ljuti boj – Aijeli protiv Aijela, hiljadu ovde, pet hiljada onde. Ogoljene su padine vrvele od njih, ali bili su previše izmešani da bi mogao išta da preduzme. A konjice i kopljanika ni od korova.

Tri puta ih je video, a poslednji put su se borili protiv dvostruko brojnijih Aijela. Bio je siguran da su još tamo negde. Mali su izgledi da je Melanril ipak poslušao njegovo naređenje. Pogrešio je odabravši tog momka samo zato što je bio vidno postiđen Vejramonovim ponašanjem. S druge strane, nije bilo vremena za premišljanje. A i hteo je da se otarasi Vejramona. Sad ionako više ništa ne može da promeni. Možda je mogao da za zapovednika postavi nekog Kairhijenjanina, ali pitanje je da li bi čak i Zmajeva reč naterala Tairence da ga slušaju.

Tad mu pogled privuče uskomešana masa podno sivih zidina. Dok su se na ulazu u grad Aijeli borili s konjanicima i kopljanicima, Kairhijenjani su pokušavali da zatvore visoku, gvožđem okovanu kapiju, koja je sada bila širom otvorena, što im nije uspevalo zbog pritiska tolikih ljudi. Po konjima bez jahača i nepokretnim telima nk tlu videlo se da je borba počela pola milje od grada. Sa zidina je pljuštala kiša strela i kamenica veličine ljudske glave – a i dalje je pokoje koplje doletalo tolikom silinom da je naticalo po dva-tri neprijatelja, iako Rand još nije uspeo da dokuči odakle ona potiču – ali ratnici Šaidoa su nezaustavljivo napredovali gazeći preko leševa svojih sunarodnika. Video je i da dolaze još dve grupe Aijela, što će reći još otprilike tri hiljade ljudi, i to – bio je potpuno siguran – Kuladinovih.

Zaškrgutao je zubima. Ako Šaidoi prodru u Kairhijen, neće moći da ih potisne ka severu. Moraće da čisti ulicu po ulicu, što bi odnelo previše žrtava, a od grada bi na kraju ostale samo ruševine, kao što se to desilo u Ejanrodu i Taijenu. Aijeli i Kairhijenjani bili su se izmešali kao mravi u tegli, ali znao je da mora nešto da preduzme.

Duboko je udahnuo i počeo da usmerava. Egvena i Avijenda su mu već sve pripremile navukavši one oblake iznad grada. Nije morao da vidi njihovo tkanje da bi ga koristio. Srebrnoplave munje stadoše da šibaju po Aijelima, praskajući brže no što čovek može da tapše.

Rand se tržnu i pokuša da treptanjem odagna svetlace iz vidnog polja, a kada je ponovo pogledao kroz drvenu cev, video je da na mestima gde su tukli gromovi sada leže pokošeni pripadnici Šaidoa. I podno zidina su se preživeli ljudi i konji bacakali po zemlji a neozleđeni su odvlačili ranjene s bojišta. Gradska kapija poče da se zatvara.

Koliko ih se neće vratiti u grad? Koliko sam ih ja pobio? Surova je istina glasila da to uopšte nije bitno. Što se mora, mora se.

I tako i bi. Osetio je kako mu kolena klecaju. Moraće malo da se pričuva ako hoće da izdrži do kraja dana. Ne sme više da se rasipa na sve strane. Sada će paziti gde je potrebniji, tako da će...

Olujni oblaci gomilali su se samo nad gradom i brdima na jugu, ali to nije sprečilo grom da se prolomi iz vedra neba nad kulom i uz zaglušujući prasak ošine po Devicama u podnožju.

Rand je samo stajao, kose nakostrešene od pucketanja u vazduhu, i zurio. Jasno je osećao tkanje saidina od kog je grom bio sačinjen. Dakle, Asmodean ipak nije mogao da se uzdrži.

Međutim, nije to bio trenutak za premišljanje. Gromovi zapraštaše po Devicama, proizvodeći zvuk nalik dobovanju bubnja, sve dok jedan ne pogodi podnožje kule. Oprljene klade veličine ljudskih udova poleteše na sve strane.

Kula poče da se naginje, a Rand se baci ka Egveni i Avijendi. Nekako je uspeo da ih prigrli jednom rukom a da se drugom uhvati za stub na višem kraju platforme. Zurile su u njega razrogačenim očima i nemo otvarale usta, ali bio je to trenutak za delanje a ne za priču. Kula krenu da se obrušava kroz granje okolnog drveća i na trenutak je izgledalo da će ono malo ublažiti pad.

Međutim, tad puče onaj stub za koji se Rand držao. Udar o tlo ostavi ga bez daha samo tren pre nego što su se Avijenda i Egvena sručile na njega. A onda zavlada mrak.

Svest mu se vraćala polako. Najpre je proradio sluh.

„...iskopao nas iz tla kao kamenje i pustio nas da se u po noći otkotrljamo niz padinu.“ Bio je to Avijendin glas, tih kao da priča sama sa sobom. Nešto mu se kretalo po licu. „Oduzeo si nam ono što smo imali i što smo bili. Sad nam moraš nešto dati zauzvrat. Potreban si nam.“ Ono kretanje se uspori, a dodir postade još nežniji. „Meni si potreban. Ali ne zbog mene, razume se, nego zbog Elejne. Ono što je između nas dve ostaje između nas dve, ali predaću joj te, crkla-pukla. Umreš li, odneću joj tvoje telo. Umreš li...!“

Otvorio je oči i za trenutak su se samo gledali, gotovo priljubljenih noseva. Više nije imala šal i kosa joj je bila sva raščupana, a obraz joj je krasila velika masnica. Prvo se trgla unatrag, a onda uze presavijeni komad okrvavljene tkanine i poče da mu briše čelo s mnogo manje nežnosti nego malopre.

„Nemam nameru da umrem“, reče on, mada uopšte nije bio siguran da to zaista i misli. Naravno, više nije bilo ni Praznine ni saidina. Zadrhtao je kad se setio kako ih je ispustio. Čista je sreća što mu u tom poslednjem trenutku saidin nije spržio mozak. Zaječao je i od same pomisli na ponovno posezanje za Izvorom. Bez Praznine da ga štiti, osećao je svaki probod, svaki uboj i svaku ogrebotinu. Toliko je bio umoran da bi na licu mesta zaspao, samo da ga nije sve bolelo. A i bolje je tako, pošto nema vremena za spavanje, niti će ga skoro imati.

Zavukao je šaku pod kaput i dotakao se po boku, a onda kradomice obrisao krvave prste o košulju. Posle onakvog pada, nije ni čudo što mu se ponovo otvorila poluzalečena rana. Nije mnogo krvario, ali ako to vide Device ili Egvena, pa čak i Avijenda, teškom bi ih mukom sprečio da ga odnesu kod Moiraine na Lečenje. Toliko ga je još posla čekalo, a i ona je sigurno morala da brine o mnogo težim ranama no što su njegove. Lečenje bi na njega ionako delovalo kao malj na glavu.

Stisnuo je zube ne bi li prikrio bol, pa se uz sasvim malu Avijendinu pomoć osovi na noge. Istog je trenutka zaboravio sve svoje povrede.

Sulin je sedela nedaleko od njega a Egvena joj je previjala veliku posekotinu na glavi, tiho besneći što ne ume da Leći. Nije samo belokosa Devica bila povređena, niti je njena rana bila najteža. Svud oko njih su žene u kadinsorovima pokrivale mrtve ćebadima ili negovale one koje su bile samo oprljene, ukoliko se reč „samo“ može primeniti na udar groma. Ako se ne računa Egvenino gunđanje, na brdu je vladala gotovo potpuna tišina. Čak je i od povređenih žena dopiralo jedino promuklo disanje.

Drvena kula, sada potpuno neprepoznatljiva, nije u padu nimalo štedela Device. Bilo je tu slomljenih ruku i nogu, a i otvorenih rana. Video je kad su prekrili lice jedne Device zlatnocrvene kose, gotovo istovetne kao Elejnine. Glava joj beše iskrenuta pod neprirodnim uglom a oči staklaste. Džolijen.

Bila je među prvima koje su prešle Zmajev zid u potrazi za Onim Koji Dolazi Sa Zorom. Bila je s njim i u Kamenu Tira. A sada je mrtva. Zbog njega. Baš si lepo zaštitio Device, pomislio je ogorčeno. Blago njima s tobom.

Još je osećao dejstvo onog groma. Kao što su mu malopre u očima ostali svetlaci od gledanja u munje, tako je sada mogao da „vidi“ tkanje, iako već beše počelo da bledi. Iznenadio se kad je shvatio da je udar groma stigao sa zapada, a ne iz pravca šatora. To znači da ovo nije Asmodeanovo maslo.

„Samael.“ Bio je potpuno siguran u to. Samael je bio zaslužan za onaj napad u prolazu Džangai, kao i za pirate i pobune u Tiru. Sigurno on stoji i iza ovoga. Usne mu se povukoše sa zuba a glas mu se pretvori u promukli šapat. „Samael!“ Nije ni shvatio da je zakoračio napred dok ga Avijenda nije zgrabila za ruku.

Egvena ga brže-bolje ščepa za drugu, pa ga uhvatiše kao da pokušavaju da ga prikuju za mesto. „Ne budali“, reče Egvena, pa se trže kad je on prostreli pogledom, ali ne popusti stisak. Popravila je smeđi šal na glavi, ali kosa joj ni posle pročešljavanja prstima nije izgledala ništa urednije. Košulja i suknja behu joj potpuno prašnjave. „Šta misliš, zašto je onaj ko je ovo uradio čekao da se zamoriš? Da bi te, u slučaju da ne pogineš, lako savladao. Pa jedva stojiš!“

Avijenda mu, ništa popustljivija od Egvene, mirno uzvrati pogled. „Potreban si nam ovde, Rande al’Tore. Ovde, Kar’a’karne. Leži li tvoja čast u smrti tog čoveka ili ovde, s onima koje si doveo u ovu zemlju?“

Uto jedan mladi Aijel dotrča između Devica. Šoufa mu je poskakivala na ramenima. Ako se i iznenadio što vidi dve žene kako drže Randa, ničim to nije pokazao. Pogledao je ostatke kule i padinu prekrivenu mrtvima i ranjenima kao da se pita šta li se tu desilo i kud su se deli leševi neprijatelja. Spustio je vrhove svojih kopalja pred Randa, pa rekao: „Ja sam Seirin iz tomanelske septe Šorara.“

„Vidim te, Seirine“, odgovori mu Rand jednako zvaničnim tonom, što mu uopšte ne bi lako s obzirom na to da ga dve žene drže za mišice, kao da se pribojavaju da ne pobegne.

„Han od Tomanela ima poruku za Kar’a’karna. Klanovi na istoku pošli su jedni drugima u susret. Sva četiri klana. Han hoće da se udruži s Dearikom, a pozvao je i Erima da im se priključi.“

Rand oprezno udahnu vazduh, nadajući se da će Egvena i Avijenda njegovo stiskanje zuba pripisati prispelim vestima. Rana kao da mu je gorela, a osećao je i da mu krv natapa košulju. Ovo je značilo da Kuladina posle poraza neće imati ko da potera ka severu. Ako uopšte bude poražen. Još se ništa ne zna. Zašto li se Mijagome i ostali udružuju? Ako hoće da se okrenu protiv njega, ovim bi se samo odali. Međutim, ako se to zaista desi, Han, Dearik i Erim bili bi brojno slabiji, a ako se Šaidoi budu držali dovoljno dugo, dok se četiri klana ne probiju... Video je da je na grad počela da pada kiša, pošto Avijenda i Egvena više nisu upravljale oblacima. To će jednako odmoći obema stranama, ali ako su ove dve u boljem stanju nego što izgledaju, možda bi ponovo mogle da uzmu stvar u svoje ruke.

„Poruči Hanu da učini sve što mora ne bi li ih držao podalje od nas.“

Iako mlad – a bio je Randovih godina – Seirin iznenađeno izvi obrvu. Pa naravno. Han drugačije ne bi ni učinio i mladić to zna. Sačekao je još malo da vidi ima li Rand još nešto da doda, a onda se sjuri nizbrdo, brzo kao što je i dotrčao. Očigledno nije želeo da propusti ni časak boja više no što je neophodno. A možda je borba na istoku već i otpočela.

„Neka mi neko dovede Džedeena“, reče Rand čim je Seirin otrčao. Pokuša li da pešice stigne čak donde, ove dve će zaista morati da ga pridržavaju. Iako ni nalik jedna drugoj, uputiše mu jednako sumnjičave poglede. Verovatno majke između ostalog nauče devojke i da se tako mršte. „Neću za Samaelom.“ Zasad. „Moram da pridem bliže gradu“, dodade, pa pokaza glavom ka srušenoj kuli. To je ujedno bio i jedini pokret koji je mogao da napravi. Majstor Tavere će sigurno moći da popravi onu svoju skalameriju, ali od kule nisu ostale ni tri čitave oblice. Nema više osmatranja s visine.

Egvena se ustezala, ali Avijenda takoreći bez oklevanja posla jednu mladu Devicu gaisainima i reče joj da dovede Džedeena i Maglu. Na to već nije računao. Egvena poče da otresa odeću, proklinjući prašinu upola glasa, a Avijenda odnekud izvadi novi šal i češalj od slonovače. Uprkos padu, izgledale su mnogo manje ugruvano nego on. Na licima su im se još uvek videli tragovi umora, ali sve je u redu dok još mogu da usmeravaju.

To ga natera da se lecne. Zar baš uvek mora da ceni druge samo po tome koliko su mu korisni? Trebalo bi da se postara da budu bezbedne koliko su to bile i na kuli. Dobro, ispostavilo se da ni tamo nije bilo baš sve kako treba, ali zato će on sada više paziti.

Sulin ustade kad joj je prišao. Glava joj beše umotana algodom, ispod koje je izvirivala njena bela kosa.

„Prići ću gradu“, reče joj, „tako da mogu da vidim šta se dešava, a možda mogu ponešto i da preduzmem. Sve povređene Device neka ostanu ovde, kao i dovoljno zdravih da ih štite, zlu ne trebalo. Postavi jaku stražu, Sulin. Meni treba samo mala pratnja, a zaista bih vam se bedno odužio kad bih dopustio da neko pobije vaše ranjenice.“ Tako će veći deo njih ostati podalje od bitke. Ni on neće smeti mnogo da se približava bojištu, ali ovako bar neće osećati dodatnu odgovornost. „Hoću da ostaneš ovde i...“

„Nisam ranjenica“, odbrusi mu ona, a on zastade, pa polako klimnu glavom.

„Dobro.“ Znao je da njena povreda uopšte nije bezazlena, ali je isto tako znao koliko je žilava. Ako nju ostavi tu, možda mu se prikači neka slična Enaili. Nije mu bilo ništa milije da se neko prema njemu ophodi kao prema bratu nego kao prema sinu, a sada mu ni jedno ni drugo nije bilo potrebno. „U tom slučaju, postaraj se da sa mnom ne pođe niko ko je povređen, Sulin. Biću stalno u pokretu. Neću da me iko usporava.“

Toliko je brzo klimnula da je bio potpuno uveren kako s njime neće poći nijedna Devica koja ima više od ogrebotine. Osim Sulin, naravno. Sad nije imao osećaj da ikoga iskorišćava. Device su same odabrale da budu ratnice, kao i da ga slede. Možda „slediti" nije baš pravi izraz za sve ono što su radile, ali njemu je ionako svejedno. On neće, niti može, da svesno pošalje ženu u smrt i tačka. Istini za volju, očekivao je otpor i bio je zahvalan kad je izostao. Verovatno sam prepredeniji nego što mislim.

Dvoje gaisaina u belim odorama dovelo je Džedeena i Maglu, a sledio ih je čitav buljuk drugih, s rukama punim zavoja i melema i s mešinama vode prebačenim preko ramena. Nadzirale su ih Sorilea i još desetak Mudrih kojima je znao lica, ali ne i imena.

Sorilea je uzela stvar u svoje ruke i brzo je uredila da gaisaini i ostale Mudre neguju ranjenice. Namršteno je pogledavala ka Randu, Egveni i Avijendi i stiskala usne, očigledno smatrajući da sve troje prosto vape za negom. Taj pogled bio je dovoljan da se Egvena s osmehom uskobelja u sedlo i klimne joj glavom. Da su se Aijeli malo bolje razumeli u jahanje, Sorilea bi primetila da je devojka neobično ukočena. Avijenda je dovoljno rekla o svom stanju time što je bez ijedne reči pustila Egvenu da joj pomogne da uzjaše iza nje. I ona se nasmešila Sorilei.

Rand stisnu zube pa i sam uzjaha. Bol u nagnječenim mišićima bio je potpuno neznatan spram probadanja u boku i trebao mu je čitav minut da ponovo počne da diše, ali postarao se da to niko ne primeti.

Egvena pritera Maglu bliže Džedeenu, pa prošaputa: „Ako ne možeš da se držiš u sedlu bolje od toga, Rande al’Tore, možda bi trebalo da na neko vreme zaboraviš jahanje.“ Avijendino lice beše bezizražajno, kako to već Aijeli umeju da urade, ali ga je sve vreme netremice posmatrala.

„Video sam kako ste vas dve uzjahale“, odgovori on tiho. „Možda bi bilo bolje da ostanete ovde i pomažete Sorilei dok vam ne bude bolje.“ To ju je ućutkalo, pa je samo ljutito stisnula usne. Avijenda se ponovo osmehnu Sorilei. Mudra ih je i dalje držala na oku.

Rand obode svog šarca u kas. Svaki korak mu je zadavao toliki bol da je disao kroz stegnute zube, ali morao je da stigne kud je naumio a to nikako ne bi mogao pešice. Osim toga, Sorileino piljenje mu je zaista išlo na živce.

Magla uskoro pristiže Džedeena, a nedugo potom pridruži im se i Sulin s odredom Devica, od kojih ih neke prestigoše kako bi ga štitile spreda. Nije ih očekivao baš toliko, ali dobro. Za ono što je nameravao da učini uopšte neće morati da se približava poprištu bitke, tako da će one ostati na bezbednom odstojanju, zajedno s njim.

Čak i uz pomoć angreala, s teškom je mukom prigrlio saidin. Imao je utisak da ga ovoga puta pritiska jače nego ikada ranije. Ako ništa drugo, bar ga je Praznina štitila od njegovog sopstvenog bola. Delimično. Ako Samael ponovo poželi da se poigra s njim...

Prešao je u galop. Neka Samael radi šta hoće, a on mora da dovrši ono što je počeo.

Kiša se slivala s oboda Metovog šešira, tako da je s vremena na vreme morao da spušta cevčicu sa sočivom da je obriše. Pljusak beše malo oslabio tokom prethodnog sata, ali retka šuma nije pružala gotovo nikakav zaklon. Kaput mu se već odavno potpuno natopio vodom. Kockica beše oborio uši i ukopao se kao da nema ni najmanju nameru da se pomeri, ma koliko ga Met ćuškao petama. Nije imao predstavu ni koje je doba dana. Pretpostavljao je da je sredina poslepodneva, ali oblaci se uprkos kiši nisu tanjili, tako da s mesta na kome se zatekao nikako nije mogao da vidi sunce. S druge strane, činilo mu se kao da je tri-četiri dana proteklo otkako se sjurio da upozori Tairence na opasnost. Još uvek nije bio siguran zašto je to učinio.

Sada je zurio ka jugu. Tražio je izlaz. Izlaz za tri hiljade ljudi, koji pojma nisu imali šta on to radi. Verovali su da traži novu bitku u koju će ih povesti, ali njemu su tri prethodne bile više nego dovoljne. Nadao se da će nekako uspeti sam da se izvuče ako otvori četvore oči i dobro pripazi. Međutim, tri hiljade ljudi nije se moglo neopaženo kretati, a pride su se kretali sporo pošto je polovinu činila pešadija. Zato je on sad i bio na vrhu tog prokletog brda, dok su se Tairenci i Kairhijenjani tiskali u dugačkoj uskoj dolini iza njega. Kad bi samo uspeo da...

Ponovo je pogledao kroz sočivo i zagledao se ka brdima na jugu. Tu i tamo su se mogli videti čak i oveći šumarci, ali zemlja je uglavnom bila pokrivena šipražjem ili travom. Dotle je uspevao da polako odmiče ka istoku, koristeći svako uzvišenje iza kojeg bi makar i miš mogao da se sakrije, ne bi li svoju vojsku izveo s ogoljenih padina i pronašao kakav pristojan zaklon!

Samo što dalje od onih prokletih munja i gromova. Nije znao je li mu gore to ili ono kad zemlja počne iznenada da pršti bez ikakvog razloga. Uprkos tolikom njegovom trudu, izgledalo je kao da se žarište bitke pomera za njim. Prosto mu se nije dalo da se odlepi od središta zbivanja.

Gde li mi je sad prokleta sreća kad mi je najpotrebnija? Baš je ispao budala što je ostao. Činjenica da je uspeo da sačuva toliko ljudi nije značila da će mu to još dugo polaziti za rukom. Pre ili kasnije kockice će pasti na Oči Mračnog. Pa vojnici su. Snašli bi se i bez mene.

Ipak je nastavio da pogledom pretražuje okolna brda. Šuma je skrivala Kuladinove Aijele isto koliko i njega, ali ipak je uspevao da ih ugleda tu i tamo. Nisu svi bili uključeni u bitku, ali su zato uvek bili brojniji od njegove vojske i uvek između njega i bezbednosti juga. Osim toga, nikako ne bi mogao da razazna koji su čiji Aijeli dok ne bude prekasno. Oni su jedni druge prepoznavali na prvi pogled, ali njemu su svi bili isti.

Otprilike jednu milju istočno od mesta na kom je stajao ugledao je nekoliko stotina prilika u kadinsorovima kako u vrstama od po osmoro trče ka vrhu padine obrasle retkim žbunjem koje bi se zaista teško moglo nazvati čestarom. Pre no što je čelo zamaklo preko vrha, grom ošinu usred srede čete, na šta se ljudi i zemlja rasprštaše kao kad se kamen baci u vodu. Kockica se čak i ne pomeri kad prasak stiže do Meta, pošto se već bio navikao i na mnogo jače udare.

Neki od postradalih ustadoše i zašepesaše za ostalima, koji jedva i da zastadoše kad se to desilo. Svega su desetak ranjenika prebacili preko ramena i odneli s padine. Niko nije čak ni pogledao u krater. Već su primili nauk: svako zadržavanje samo će privući novi udar groma. Posle nekoliko trenutaka više nikoga nije bilo na vidiku. Osim poginulih.

Okrenuo se i pogledao prema istoku. Nešto je zasijalo poput sunca. Znao je da bi otprilike u tom pravcu trebalo da se vidi drvena kula, ali nije uspevao da je nađe. Možda ne gleda na pravu stranu. Nema veze. Verovatno je i taj blesak Randova rabota, baš kao i sve ostalo. Ako uspem da dovoljno odmaknem...

Vratio bi se odakle je pošao. Čak i da nema te ta’verenske sile koja ga vuče, Moiraina bi ga teško pustila da ponovo ode. A ni Melindru ne sme da smetne s uma. Još nije video ženu koja se ne bi naljutila kad muškarac pokuša da joj se bez pozdrava iskrade iz života.

Dok je pomoću cevčice sa sočivom pokušavao da pronađe kulu, padina obrasla kožolistom i belokorom iznenada planu, a svako se kržljavo drvo u trenutku pretvori u buktinju.

Spustio je napravu, pošto je i bez nje sasvim lepo mogao da vidi plamen i stub gustog sivog dima koji se dizao u nebo. I bez toga je mogao da prepozna usmeravanje. Znači li to da je Rand konačno prešao granicu ludila? Ili se možda Avijendi smučilo što stalno mora da bude s njim? Ne zameraj se ženi koja ume da usmerava. Tog se pravila, ma koliko se trudio, retko pridržavao.

Ne pametuj u prazno, pomislio je ogorčeno. U stvari, samo je pokušavao da ne misli na poslednju mogućnost. Ukoliko Rand nije poludeo i ukoliko Avijenda, Egvena ili neka od Mudrih nije odlučila da ga se ratosilja, onda je ovde umešao prste neko sa strane. Lako je sabrao dva i dva. Samael. Toliko o njegovom pokušaju da se izvuče. Nema izvlačenja. Krv ti poljubim i krvavi pepeo! Kud se dede moja...?

Uto iza njega krenu grančica i Met bez razmišljanja okrete Kockicu, istovremeno isukavši svoje sabljasto koplje.

Estean samo razrogači oči i umalo ne ispusti kacigu kad mu se kratko sečivo zaustavi tik iznad čela. Kosa mu se beše ulepila od kiše. Nalesin se, takođe bez konja, samo cerio, delom zatečen a delom zabavljen preneraženošću svog sunarodnika. Taj je zdepasti momak četvrtastog lica nasledio od Melanrila vodstvo nad tairenskom konjicom. Iza njih su stajali Talmanes i Daerid. Sva četvorica su konje bila ostavila među drvečem.

„Aijeli nam se približavaju s leđa, Mete“, reče Nalesin kad je Met podigao koplje. „Svetlost me spalila ako ih nema bar pet hiljada.“ Tu se ponovo nacerio. „Mislim da ne znaju da ih čekamo.“

Estean klimnu. „Drže se uvala i dolina. Kriju se od...“ Pogledao je ka oblacima i stresao se. Nije se samo on pribojavao onoga što bi ih moglo zadesiti s neba. Sva trojica podigoše pogled. „Bilo kako bilo, idu pravo na Daeridove ljude.“ U glasu mu se pri pomenu kopljanika začu prizvuk iskrenog poštovanja. Istina, daleko od toga da su mu se bili omilili, ali ipak nije mogao da se s nipodaštavanjem odnosi prema onima koji su mu nekoliko puta spasli život. „Saplešće se o nas pre nego što shvate šta se desilo.“

„Lepo“, reče Met. „Baš lepo.“

Hteo je da bude zajedljiv, ali Nalesin i Estean to, naravno, nisu primetili. Žudeli su za borbom. Za razliku od njih, Daeridovo je lice bilo izražajno koliko i stena, a Talmanes je samo malo izvio obrvu i jedva primetno odmahnuo glavom. Ta dvojica znala su šta je pravi boj.

U prvom okršaju sa Šaidoima odnos snaga bio je prilično izjednačen i Met se ne bi upuštao u borbu da nije bio primoran. Ništa nije menjala ni činjenica da su Aijele već bili dobrano uzdrmali gromovi. Usledila su još dva okršaja – u oba je slučaja Met morao da napadne da ne bi bio napadnut – a nijedan nije prošao toliko dobro kao što su Tairenci verovali. Jednom su takoreći pobegli, iskoristivši trenutak kad su se Aijeli povukli da se pregrupišu ili već nešto slično. Šta god bilo, nisu se više vratili, što je on iskoristio da zamakne kroz vijugave doline. Pretpostavio je da ih je zaokupilo nešto drugo – možda novi udar groma, vatrena lopta ili Svetlost bi ga znala šta. Međutim, vrlo je dobro znao šta im je omogućilo da iz poslednjeg okršaja izvuku živu glavu. Neki drugi Aijeli napali su s leđa ove s kojima se njegova vojska borila, i to baš u trenutku kad je neprijatelj postao brojno nadmoćniji. Šaidoi su se posle toga povukli na sever, a ovi drugi – još nije znao ko su oni – nestali su ka zapadu, prepustivši mu bojno polje. Nalesin i Estean smatrali su to čistom pobedom, ali Daerid i Talmanes se nisu dali tako lako zavarati.

„Koliko vremena imamo?“, upita Met.

„Pola sata“, odgovori Talmanes. „Možda i malo više, ako nam se posreći.“ Tairenci ga sumnjičavo pogledaše. Izgleda da oni još ne shvataju koliko brzo Aijeli mogu da se kreću.

Za razliku od njih, Met se uopšte nije zanosio. Iako je već bio proučio okolinu, osmotrio ju je još jednom i uzdahnuo. S tog brda je imao odličan vidik i znao je da je jedini iole pristojan šumarak u blizini upravo taj u kome se nalaze. Sve ostalo beše šiblje, jedva do pasa visoko i tek mestimično prošarano pokojom belokorom, kožolistom ili hrastom, što znači da čak ni konjica ne bi mogla na vreme da se neopaženo izvuče a da je aijelska izvidnica ne uoči, a pešadiju bi verovatno sustigli na otvorenom. Znao je šta mu je činiti – ponovo je morao da napadne da ne bi bio napadnut – ali nigde nije pisalo da mu se to mora i dopasti.

Nije čestito ni zaustio, kad Daerid reče: „Izviđači su me obavestili da je s ovima i Kuladin. Ako nije on, onda ih vodi neko golih ruku, s belezima kakve kažu da ima naš gospodar Zmaj.“

Met zagunđa. Kuladin je, dakle, udario na istok. Ako mu ne stane na put, naleteće pravo na Randa. A možda to i hoće. Met oseti da u njemu tinja bes, a to nije imalo nikakve veze s Kuladinovom željom da ubije njegovog prijatelja. Iako ga se poglavar Šaidoa, ili šta god taj čovek bio, možda tek nejasno seća kao lica iz gomile, upravo je on glavni krivac što je Met ostao zaglavljen usred bitke i što jedva uspeva da spase kožu, pitajući se hoće li se svakog trenutka sve to pretvoriti u lični obračun između Randa i Samaela, u kome će izginuti svi u bližoj i daljoj okolini. Naravno, pod uslovom da me pre toga neproburaze kopljem. Na događaje nije imao uticaja ni koliko preklano pile. A za sve je kriv Kuladin.

Prava je šteta što niko već nije ubio tog čoveka, iako su to sigurno mnogi poželeli. Aijeli retko pokazuju da su ljuti, a čak i onda je to uzdržano i hladno. Kuladin je, međutim, preke naravi i sklon je provalama besa bar dva-tri puta dnevno. Pravo je čudo što je taj čovek još živ. Sigurno ima sreće kao sam Mračni.

„Nalesine“, ljutito će Met, „povedi svoje Tairence na sever i obiđite te Aijele u širokom luku, tako da im dođete s leđa. Mi ćemo da im odvlačimo pažnju, tako da ćete vi moći da se stuštite na njih.“ Znaci, on ima sreće kao Mračni? Krv mu poljubim, možda se i meni sad posreći. „Talmanese, ti ćeš isto to da učiniš s juga. Potecite. Nemamo mnogo vremena.“

Dva Tairenca se žustro pokloniše i otrčaše ka svojim konjima. Talmanes je bio mnogo zvaničniji. „Neka ti Svetlost čuva mač, Mete. Ili bi trebalo da kažem koplje.“ A onda i on ode.

Daerid sačeka da ova trojica odmaknu niz padinu, pa otre oči od kiše i reče: „Znači, ovog puta ostaješ s kopljanicima. Ne dozvoli da u tebi prevlada bes na Kuladina. Bitka nije mesto za dvoboj.“

Met zamalo zinu. Dvoboj? On? I Kuladin? Zar Daerid misli da je on zato ostao s pešadijom? Pa učinio je to zato što je procenio da je najsigurniji iza kopljanika. Samo zato. I ni zbog čega drugog. „Ne brini. Umem ja da se obuzdam.“ A mislio je da je Daerid najrazumniji od čitave te gomile.

Kairhijenjanin klimnu glavom. „Ne sumnjam da umeš. Kladim se da ti ovo nisu prve borbe. Čak je i Talmanes rekao da bi s tobom išao i u vatru i u vodu. Nadam se da ću jednog dana čuti tvoju priču, Andorče. Međutim, ti si mlad – Svetlost mi je svedok da ne želim da te uvredim – a mladi imaju vrelu krv.“

„Ako je ništa ne ohladi, ova kiša sigurno hoće.“ Krv mu i krvavi pepeo! Zar su svi poludeli? Talmanes ga kuje u zvezde? Šta li bi rekli da znaju da je on samo kockar sa delićima sećanja čoveka koji je živeo pre više od hiljadu godina? Istog bi mu časa svi okrenuli leđa, i to najpre plemiči. Niko ne voli da ga neko pravi budalom, ali oni su osetljiviji od ostalih, valjda zato što prečesto to sami sebi rade. Bilo kako bilo, on će biti miljama daleko kad ovi to budu saznali. Prokleti Kuladin. Najradije bih ga zaklao kopljem! Okrenuo se pa poterao Kockicu ka podnožju brda, gde ga je čekala pešadija.

Daerid uzjaha i sustiže ga, pa stade da klima glavom dok mu je Met iznosio svoj plan. Strelce će rasporediti po padinama, odakle će moći da pokrivaju bokove, a jedan deo njih ostaće sve do poslednjeg trenutka sakriven u šipražju. Jednog je čoveka poslao na vrh brda da dojavi čim ugleda neprijatelje, kako bi im kopljanici odmah krenuli u susret. „Čim ugledamo Šaidoe, počećemo brzo da se povlačimo kako bismo ih uvukli u tesnac između ova dva brda, a onda ćemo se okrenuti ka njima.“

„Oni će pomisliti da smo hteli da pobegnemo pa smo shvatili da ne možemo. Kad vide da nas ima dvostruko manje nego njih i da se borimo samo zato što nemamo izbora, poći će da nas pregaze i tako ćemo im zadržati pažnju dok ih naša konjica ne napadne s leda...“ Kairhijenjanin je bio oduševljen. „Upotrebićemo aijelsku taktiku protiv njih samih.“

„Samo da im dovoljno dugo odvlačimo pažnju.“ Met je bio potpuno mokar, ali mu je grlo bilo suvo. „Da oni ne bi nas počeli da opkoljavaju i napadaju nas s boka, hoću da se, čim prestanemo da se povlačimo, prolomi poklič ’Sačuvajmo gospodara Zmaja.“ Daerid na ovo prasnu u smeh.

To bi trebalo da zavede Šaidoe, tim pre ako je i Kuladin s njima. Ako ih zaista on predvodi, ako poveruje da je Rand s kopljanicima i ako ovi izdrže do dolaska konjice... Previše „ako“. Ponovo mu se priču čangrljanje kockica u glavi. Bila je ovo najvažnija igra njegovog života. Zapitao se koliko li je ostalo do mraka. Po noći će možda nekako moći da se iskrade. Samo da mu te kockice već jednom nestanu iz glave ili makar da padnu pa da vidi šta je dobio. Namrštio se i brže poterao konja prema podnožju brda.

Džedeen je stajao u kržljavom šumarku na vrhu jednog brda. Rand je bio blago pogrbljen od bola. Iako je mlad mesec sijao bledim sjajem visoko na nebu, čak je i uz vid izoštren saidinom sve što je dalje od stotinak metara bilo potpuno nerazaznatljivo. Noć je progutala okolna brda i Rand je samo na mahove bio svestan da su Sulin i Device svud oko njega. Jedva je držao oči otvorene i jedino ga je tup bol u boku održavao budnim. Trudio se da ne obraća pažnju na to. Bilo mu je teško čak i da razmišlja.

Da li ga je Samael toga dana napao dva puta ili možda tri? Ili više? Trebalo bi da zna koliko je puta neko pokušao da ga ubije. Ne, ne da ga ubije. Da ga namami.

Zar mi još uvek toliko zavidiš, Tel Džanine? Jesam li te ikada nečim uvredio ili ti dao mrvu manje od onog što si zaslužio?

Zaljuljao se u sedlu i prošao prstima kroz kosu. Nešto mu je bilo čudno u toj misli, ali nije znao šta. Samael... Ne, s njim će izaći na kraj kad... ako... Nema veze. Kasnije. Sad je Samael tu jedino da ga odvuče od onog što je važnije. A možda je u međuvremenu i otišao.

A opet, sve mu se nekako činilo da nije bilo više napada nakon što je... Šta? Sećao se da je jednako gadno odgovorio na Samaelov poslednji potez, ali ne i šta je uradio. Nije to bila vatrena lopta. Ne smem više da ih koristim. Mogle bi da oštete tkanje Šare. Čak ni za Ilijenu? Ako treba, zapaliču svet svojom dušom umesto kresiva, samo da joj ponovo čujem smeh.

Ponovo su mu misli odlutale.

Ma koliko da je vremena prošlo od sutona, borba je još trajala. Ljudi su nastavili da se ubijaju i kad se crvenkastozlatna svetlost povukla pred senkama. Naleti vetra još su donosili vrisku i urlike. I sve to Kuladinovom krivicom, ali negde u samoj srži svega i njegovom.

Na trenutak nije mogao da se seti kako se zove.

„Rand al’Tor“, izgovori pa zadrhta, iako mu je kaput bio natopljen znojem. To ime mu je za trenutak zazvučalo čudno. „Ja sam Rand al’Tor i hoću da... Hoću da vidim.“

Od jutra nije ništa jeo, ali saidin ionako potpuno ubija osećaj gladi. Praznina nije prestajala da drhturi dok se on na jedvite jade držao za Istinski izvor. Osećao se kao da jaše bika koji se najeo bunike ili da potpuno go pliva u vatrenoj reci iz koje se pomaljaju nazubljeni komadi leda i kao da ga jedino saidin spasava da se ne udavi ili nabode. Nakupljen po ćoškovima, pokušavao je da mu načne um, ali i čekao da bude upotrebljen.

Malaksalo se lecnuo i počeo da usmerava. Nešto sevnu na nebu. Nešto. Plavičasta plamena lopta razveja senke svojim bleskom.

Ukazaše se okolna brda. Spram jake svetlosti drveće je izgledalo crno. Nigde se ništa nije pomeralo. Vetar donese nekakav slabašan zvuk – nešto nalik klicanju ili možda čak pesmi – toliko tih da mu se možda sve samo pričinjavalo. A onda ponovo zavlada muk.

Odjednom je postao svestan da su Device svud oko njega. Stotine njih. Neke su, uključujući i Sulin, gledale netremice u njega, ali mnogima oči behu sklopljene. Trebalo mu je nekoliko trenutaka da shvati kako one tako štite svoj noćni vid. Namrštio se i počeo da se osvrće. Egvena i Avijenda nisu bile tu. Dugo mu je trebalo da se seti da rasplete tkanje i pusti tamu da ponovo ispuni noć. I njegove oči.

„Gde su?“ Pomalo ga je nerviralo kad je morao da joj objasni na koga misli, iako je bio svestan da uopšte nema razloga za ljutnju.

„U sumrak su otišle kod Moiraine Sedai i Mudrih, Kar’a’karne“, odgovori Sulin, prišavši Džedeenu. Video je odsjaj njene bele kose na mesečini. Ne, to su joj zavoji na glavi. Kako je to mogao da zaboravi? „Bilo je to pre dva sata. Dobro znaju da meso nije kamen i da čak ni najjače noge ne mogu doveka da trče.“

Rand se namršti. Noge? Pa jahale su Maglu. Ova žena je sigurno skrenula. „Moram da ih nađem.“

„One su kod Moiraine Sedai i Mudrih, Kar’a’karne“, ponovila je sporo. Učinilo mu se da se sad i ona mršti, ali nije bio siguran.

„Ma ne njih“, promrmlja on. „Moram da nađem moje ljude. Još su tamo negde, Sulin.“ Zašto se taj konj ne pomeri već jednom? „Čuješ li ih? Tamo su negde. Još se bore. Moram da im pomognem.“ Pa da, mora da obode konja da bi krenuo. Međutim, kad je to i učinio, Džedeen se samo pomeri u stranu, pošto mu je Sulin držala uzde. Nije se sećao da joj ih je predao.

„Mudre hoće odmah da razgovaraju s tobom, Rande al’Tore.“ Glas joj je sad zvučao drugačije, ali on je bio previše iznuren da bi se bavio time.

„Zar ne mogu da sačekaju?“ Sigurno mu je glasnik s porukom nekako promakao. „Moram da ih pronađem, Sulin.“

Tad se Enaila stvori s druge strane. „Ti si pronašao svoje ljude, Rande al’Tore.“

„Mudre te čekaju“, dodade Sulin, a onda njih dve, ne sačekavši njegov pristanak, povedoše Džede’ena. Uto se Device zbiše još više oko njih, i to toliko gusto da su ramenima gotovo doticale konjske sapi, a lica su im sijala od mesečine dok su zurile u njega.

„Neka im bude“, gunđao je on, „ali bolje bi im bilo da požure.“ Smatrao je da nema potrebe da mu drugi vode konja, ali zaista nije imao snage da se prepire. Osvrnuo se da pogleda iza sebe i zaječao je od bola. Noć je već progutala vrh na kome su bili. „Štošta moram da uradim. Treba da nađem...“ Kuladina. Samaela. Ljude koji se bore i ginu zbog njega. „Moram da ih nađem.“ Umoran je, ali nema sad vremena za spavanje.

Logor Mudrih obasjavale su svetiljke na motkama i vatre nad kojima su žene i muškarci u belom smenjivali kotliće čim voda u njima proključa. Gai saini i Mudre jurcali su na sve strane i negovali bezbrojne ranjenike. Moiraina je polako hodala duž redova onih koji nisu mogli da stoje i povremeno zastajkivala da položi ruke na pokojeg Aijela, na šta su ovog potresali grčevi prouzrokovani Lečenjem. Blago bi se zaljuljala kad god se uspravi, a Lan ju je netremice posmatrao, spreman da priskoči i pridrži je ako zatreba. Sulin razmeni nekoliko reči s Adelin i Enailom, ali dovoljno tiho da ih Rand ne čuje, i njih dve otrčaše da razgovaraju s Aes Sedai.

Iako je bilo mnogo ranjenika, nisu se sve Mudre bavile viđanjem. Pod jednom nadstrešnicom sedelo je njih dvadesetak i slušalo jednu koja je stajala u sredini i nešto im pričala. Kada je završila, druga je zauzela njeno mesto. Gaisaini su klečali svud oko nadstrešnice, ali Mudrima kao da ni nakraj pameti nije bilo ni vino, niti bilo šta drugo, osim onog što su slušale. Randu se učini da im se sada obraća Amis.

Iznenadio se kad vide da i Asmodean pomaže oko ranjenika. Mešine s vodom koje su mu visile preko ramena izgledale su pomalo neobično u poređenju s tamnim somotskim kaputom i belom čipkom. Uspravio se pošto je pomogao nekom čoveku da se napije, a onda ugleda Randa pa se zbuni.

Dodao je mešine nekom gaisainu i počeo da se probija između Mudrih, ali one uopšte nisu obraćale pažnju na njega, pošto su ili gledale Adelin i Enailu kako razgovaraju s Moirainom, ili pak pogledavale ka Randu. Već je bio vidno besan kad je konačno stigao do neprobojnog zida od Dareis Mai oko Džedeena. Razmakle su se tek koliko da on prođe do konja.

„Znao sam da si na sigurnom. Znao sam.“ Međutim, ton njegovog glasa govorio je nešto drugo. Kad Rand ne progovori ni reč, Asmodean zbunjeno sleže ramenima. „Moiraina mi je naredila da budem vodonoša. Opasna je to žena kad Zmajevom pevaču nije dopustila da...“ Glas mu uminu, a on brzo oliza usne pa zapita: „Šta se desilo?“

„Samael“, reče Rand, ali ne da bi odgovorio na Asmodeanovo pitanje. Samo je glasno izgovarao misli koje su mu doletale kroz Prazninu. „Sećam se kad su ga prozvali Ubica nade. Izdao je Kapije Hevana i uveo Senku u Rorn M’doi i u srce Satele. Toga dana je umrla nada. Kulan Kuhan plače. Šta ti je?“ Asmodean je, lica beljeg od Sulinine kose, samo nemo odmahivao glavom. Rand pogleda ka nadstrešnici. Nije poznavao Mudru koja je tog časa govorila. „Čekaju li mene? Trebalo bi da im se pridružim.“

„Trenutno nisi dobrodošao tamo“, reče Lan, pojavivši se iza Asmodeana, na šta ovaj poskoči, „kao ni bilo koji drugi muškarac.“ I Randa je iznenadio dolazak Zaštitnika, ali samo se osvrnuo ka njemu, mada mu je čak i to predstavljalo veliki napor. Činilo mu se kao da pomera tuđu glavu. „Sada razgovaraju s Mudrima iz redova Mijagoma, Kodara, Šijanda i Darina.“

„Prišli su mi“, ravnodušno će Rand. Da nisu toliko čekali, prolilo bi se manje krvi. To se u pričama nikada nije dešavalo.

„Tako izgleda, ali njihovi poglavari odbijaju da se sastanu s tobom dok se Mudre ne dogovore“, jetko dodade Lan. „Dođi. Moiraina će znati da ti o tome kaže više nego ja.“

Rand odmahnu glavom. „Što je učinjeno, učinjeno je. Pojedinosti mogu i posle da čujem. Ako Han više ne mora da ih drži na oku, rad sam da porazgovaram s njim. Sulin, pošalji glasnika po Hana...“

„Gotovo je, Rande“, tvrdoglavo će Zaštitnik. „Svršeno je. Samo je nešto malo onih iz Šaidoa ostalo južno od grada. Hiljade njih su zarobljene, a većina preostalih prelazi Gaelin. To smo ti mogli javiti još pre jednog sata, ali nismo znali gde si, pošto si neprestano bio u pokretu. Dođi da ti Moiraina sve ispriča.“

„Gotovo? Pobedili smo?“

„Jesmo. I te kako smo pobedili.“

Rand pogleda prema ranjenicima koji su strpljivo čekali u redu da ih neko previje i potom odlazili nekud. Moiraina je i dalje hodala između nizova gotovo nepokretnih tela i zastajala da pomogne Lečenjem. Naravno, nisu tu svi ranjenici. Čitavog su dana pristizali kako su znali i umeli i isto tako odlazili kad uzmognu. Ako uzmognu. Mrtvi nisu bili tu. Jedino je izgubljena bitka tužniji prizor od dobijene bitke. Činilo mu se da je tu rečenicu negde izgovorio nekada davno. A možda ju je i negde pročitao.

Ne. Previše živih zavisi od njega da bi mogao sad da se sekira zbog mrtvih. Ali koliko ih više neću videti, kao Džolijen? Ilijenu nikada neću zaboraviti, pa makar i sav svet sagoreo!

Namrštio se i uhvatio se za glavu. Misli kao da su ga zasipale s raznih strana. Toliko je bio iznuren da je jedva mogao i da razmišlja. A morao je. Trebale su mu misli koje mu neće stalno lebdeti nadohvat ruke, neuhvatljive. Pustio je Izvor i Prazninu i zgrčio se kad ga je saidin umalo samleo u trenutku oslobađanja. Jedva je imao vremena da spozna svoju grešku. Moć je nestala, a umor i bol sručiše se pravo na njega.

Video je lica koja su se okrenula ka njemu kad se strmoglavio s konja, usne kako se miču i ruke koje se pružaju da ga prihvate.

„Moiraina!“, odjeknuo mu je Lanov uzvik u ušima. „On krvari, i to gadno!“

Sulin mu je pridržavala glavu. „Ne daj se, Rande al’Tore“, ubeđivala ga je. „Drž’ se.“

Asmodean je ćutao, ali se bio namrgodio i Rand oseti kako mu od njega dotiče mlaz saidina. A onda nastupi mrak.