Nebeski oganj

10 Smokve i miševi

Elejna shvati da je nose uz stepenice držeći je za ramena i noge. Kad je otvorila oči, mogla je sve da vidi, ali ostatak tela je, što se tiče spremnosti da udovolji njenim željama, mogao sasvim pripadati i nekom drugom. Čak joj i treptanje beše usporeno. Činilo joj se da joj je glava puna dobro nabijenog perja.

„Probudila se, gazdarice!“, zapišta Lusi i umalo joj ispusti noge. „Gleda me!“

„Rekoh ti da ne brines', začu potom i glas gazdarice Makure nad glavom. „Ne može ta ni da usmerava, a ni da mrdne prstom, sve dok u njoj ima čaja od dvokorena. To sam sasvim slučajno otkrila, ali ispostavilo se da je vrlo korisno.“

Bila je potpuno u pravu. Elejna je visila između njih kao poluispražnjena lutka i udarala zadnjicom o stepenike, a mogla je da usmerava koliko i da trči. Osećala je Istinski izvor, ali kad je htela da ga prigrli, bilo je to kao da promrzlim prstima pokušava da podigne iglu s ogledala. Tad poče da se guši od straha i jedna joj suza kliznu niz obraz.

Prvo je pomislila da će je izručiti Belim plaštovima da je pogube, a onda shvati kako je malo verovatno da bi ovi dali ženama da postavljaju zamku u nadi da će neka Aes Sedai uleteti u nju. To znači da ove dve mogu biti samo Prijatelji Mraka, u službi ne samog Žutog već i Crnog ađaha, kome će je sigurno predati. Jedina joj je nada da je Ninaeva pobegla, ali čak i da jeste, nema kome da se obrati. A ona sama ne može ni da se kreće ni da usmerava. Odjednom je shvatila da pokušava da vrisne, ali da umesto toga ispušta jedino tiho, promuklo cviljenje. Ono malo preostale snage utrošila je da se ućutka.

Ninaeva zna sve o bilju, ili bar tvrdi da zna. Kako onda nije prepoznala taj čaj?

Prestani da tuliš! Tih ali odlučan glas u njenoj glavi podsetio ju je na Lini. Prase koje stoji i ciči umesto da pobegne, samo čeprivući lisicu. Očajnički je pokušala da se usredsredi na nešto toliko jednostavno kao što je da prigrli saidar. To jeste jednostavno, ali njoj beše jednako teško kao da hoće da prigrli saidin. Svejedno, nije odustajala; ionako joj ništa drugo nije preostalo.

Gazdarica Makura, reklo bi se, ni zbog čega nije brinula. Čim su spustile devojku na uzani krevet u nekakvom skučenom sobičku s jednim prozorom, izgurala je Lusi napolje čak se i ne osvrnuvši. Elejnina glava beše zavaljena unatrag, tako da je mogla da vidi još jedan uski krevet i komodu s potamnelim mesinganim ručkama na fiokama. Mogla je da pomera oči, ali ne i glavu.

Posle nekoliko minuta su se vratile, zadihane, i unele Ninaevu, koju su potom bacile na drugi krevet. Lice joj beše mlitavo i blistavo od suza, a one njene tamne oči... pune besa, ali i straha. Elejna se nadala da preovlađuje gnev. Ninaeva je, kad može da usmerava, jača od nje. Možda sada uspe ono što ona sama ne može. To

moraju biti suze besa.

Rekavši devojci da ostane s njima, gazdarica Makura još jednom izjuri napolje i uskoro se vrati s poslužavnikom, koji spusti na onu komodu. Na njemu su bili žuti čajnik, jedna šolja, levak i visoki peščani sat. „Pazi, Lusi: kad god pesak iscuri, brzo saspi u njih po pola šolje čaja. I ne odugovlači!“

„A što im ga odmah ne damo, gazdarice?“, zacijuka devojka kršeći ruke. „Volela bih da opet zaspe. Ne sviđa mi se kako me gledaju.“

„Zato što bi zaspale kao klade, devojko, a ovako će moći makar da hodaju kad bude trebalo. Dobro ću ih napojiti kad budu odlazile. Od ovoga će ih posle boleti glava i imaće grčeve u stomaku, ali valjda to nije ništa strašnije od onog što su zaslužile.“

„A šta ću ako ipak mogu da usmeravaju, gazdarice? Šta ću onda? Samo me gledaju.“

„Ne budali, devojko“, odsečno će krojačica. „Zar misliš da to već ne bi uradile da su mogle? Bespomoćne su kao pilad u kučini i ostaće takve sve dok ih ti nalivaš. A sad, pamet u glavu i radi kako sam ti rekla. Ja moram do starog Avija da mu kažem da pošalje jednog goluba i da obavim još ponešto, ali vratiću se čim budem mogla. Tebi bi bilo bolje da za svaki slučaj skuvaš još jedan lonac čaja od dvokorena. Izaći ću na zadnja vrata. Zatvori radnju. Možda neko naleti, a to nam sad baš i ne treba.“

Kada je Makura otišla, Lusi je još neko vreme stajala i gledala ih – nije prestajala da krši ruke – a onda i ona istrča iz sobe. Ubrzo je utihnuo i zvuk njenog šmrkanja.

Elejna je gledala kako se Ninaevino čelo rosi znojem. Od napora, nadala se, a ne od vrućine. Zapni, Ninaeva. I sama je posegla za Istinskim izvorom i trapavo pokušavala da ga napipa kroz vunu koje kao da joj beše puna glava, odustajala, ponovo pokušavala i ponovo odustajala... O, Svetlosti, zapni, Ninaeva! Zapni!

Pogled joj se prikova za peščani sat. Ni na šta drugo nije mogla da se usredsredi. Pesak je polako curio, a svako je zrno obeležavalo jedan njen neuspeli pokušaj. Tako pade i poslednje. A Lusi nije došla. Elejna još jače posegnu za Izvorom, ne bi li se pomerila. Uskoro joj se trznuše prsti leve ruke. To! Posle nekoliko minuta mogla je da podigne ruku – istina, svega centimetar-dva, ali i to je bilo nešto. Napregla se i okrenula glavu.

„Bori se“, jedva razumljivo je promumlala Ninaeva. Prstima je stiskala prekrivač na krevetu. Izgledalo je kao da se napreže da sedne. Nije uspevala da podigne ni glavu, ali nije odustajala.

„Borim se“, pokušala je da kaže Elejna, ali i njoj je samoj to više zvučalo kao režanje.

Nekako je uspela da podigne ruku tako da može da je vidi i zadržala je u tom položaju. Preplavio ju je pobednički žar. Samo se ti nas plaši, Lusi. Sedi dole u kuhinji još samo malo, a onda...

Vrata se s treskom otvoriše i Elejna samo što ne zaječa od ozlojeđenosti kad Lusi utrča u sobu. A bila je tako blizu. Devojka ih pogleda i ciknu od straha, a onda jurnu ka komodi.

Elejna pokuša da joj se odupre, ali Lusi joj bez imalo napora skloni ruke i nagura joj levak u usta. Devojka je sve vreme dahtala kao da trči. Hladan, gorak čaj ispuni Elejni usta. Zurila je u Lusi užasnuto koliko i ova u nju. Devojka joj potom zapuši usta i stade da joj sa zastrašujućom odlučnošću trlja grlo, sve dok nije sve progutala. Dok je tonula u mrak, Elejna ču kako Ninaeva takođe pokušava da se odupre.

Kad je ponovo otvorila oči, Lusi nije bila tu, a pesak u satu ponovo je curio. Ninaevine tamne oči behu iskolačene, mada Elejna nije znala da li od straha ili od besa. Ne, Ninaeva nikad ne bi odustala. Zbog toga joj se, između ostalog, divila. Ninaeva ne bi odustala ni da joj glavu stave na panj. A glave nam zaista jesu na panju!

Postidela se što je toliko slabija od Ninaeve. Ona, koja jednog dana treba da postane kraljica Andora, sad želi da urla od straha. Ipak nije zaurlala – umesto toga je ponovo prionula na pokušaje da pokrene udove i dosegne saidar – ali je želela. Kako će biti kraljica kad je toliko slaba? Još jednom je posegla ka Izvoru. I još jednom. I opet. Prestići pesak. Još jednom.

Ponovo se peščani sat ispraznio a da Lusi nije došla. Elejna je opet uspela da odigne ruku. A onda i glavu! Nema veze što je odmah potom ponovo klonula. Čula je Ninaevu kako nešto mrmlja sebi u brada, ali je sad mogla da razume većinu reći.

Vrata se još jednom širom otvoriše. Elejna okrenu glavu ne bi li ojađeno pogledala ka njima – i zinu. Tom Merilin je stajao kao junak iz neke njegove legende, jednom rukom držeći unezverenu Lusi za vrat, a drugom nož. Elejna se oduševljeno nasmeja, mada je to više ličilo na kreštanje.

On grubo gurnu devojku u ugao. „Da se nisi makla odatle, inače ću na tvojoj koži da oštrim nož!“ U dva koraka se našao kraj Elejne i zagladio joj kosu unazad. Lice mu beše ophrvano brigom. „Šta si im to dala, devojko? Reci mi, inače ću...“

„Nije ona“, promrmlja Ninaeva. „Druga. Otišla. Digni me. Moram hodam.“

Tom se preko volje odmače – ili se bar tako Elejni učinilo. Još jednom je zapretio Lusi nožem, iako se ona već bila šćućurila kao da ne namerava nikad ponovo da se pomeri, a onda ga za tren oka ponovo sakrio u rukav. Pomogao je Ninaevi da ustane pa krenuo da je šeta uzduž i popreko onih nekoliko koraka koliko je sobičak dopuštao. Ona je, svom težinom oslonjena na njega, vukla noge.

„Drago mi je što vas u zamku nije uhvatila ova preplašena mačkica ovde“, reče on. „Da je to bila ona, sad bih je...“ Odmahnuo je glavom. Ne bi mislio o njima ništa bolje ni kad bi mu Ninaeva rekla istinu, a Elejni tako nešto sigurno nije bilo ni nakraj pameti. „Uhvatio sam je kako juri uz stepenice, toliko isprepadana da me nije ni čula. Šteta što je ta druga promakla Džuilinu. Hoće li dovesti i ostale?“

Elejna se preturi na bok. „Ne bih rekla, Tome“, promumlala je. „Ne sme dopustiti... da previše ljudi... sazna ko je ona.“ Uskoro će moći i da sedne. Devojka se trže i kao da pokuša da se stopi sa zidom. „Beli plastovi bi je... smaknuli dok trepneš... baš kao i nas.“ ,

„Džuilin?“, upita Ninaeva. Glava joj je podrhtavala dok je pogledom streljala zabavljača. To joj nije smetalo da govori. „Rekoh li ja vama dvojici da ostanete kod kola?“

Tom ljutito dunu kroz brkove. „Rekla si nam da se pobrinemo za namirnice, za šta baš i nisu potrebna dva muškarca. Džuilin je pošao za vama, a kad se nijedno od vas troje nije vratilo, ja sam pošao za njim.“ Ponovo šmrknu. „Bio je spreman da sam uđe ovamo za vama, pa makar tu bilo i deset ljudi. Sad vezuje Šunjala iza kuće. Dobro je da sam dojahao ovamo, pošto mi se čini da bismo vas bez konja teško izvukli odavde.“

Elejna jedva uspe da, vukući se po prekrivaču, nekako sedne, međutim napor da ustane zamalo ju je ponovo oborio na krevet. Saidar joj je i dalje bio izvan domašaja i činilo joj se da umesto glave ima perjani jastuk. Ninaeva je već bila malo očvrsnula i počela je da odiže stopala od poda, ali se i dalje držala Toma.

Nekoliko minuta kasnije ušao je Džuilin i uveo gazdaricu Makuru, držeći joj vršak bodeža tik uz telo. „Ušla je u zadnje dvorište. Mislila je da sam lopov. Učinilo mi se najpametnijim da je dovedem ovamo.“

Krojačica je, videvši ih, toliko prebledela da su joj oči sad izgledale još tamnije i kao da će joj svakog časa iskočiti iz glave. Nije prestajala da olizuje usne i poravnava haljinu, ali i da merka Džuilinov bodež, kao da se pita da li da pokuša da pobegne. Najviše je, međutim, buljila u Elejnu i Ninaevu. Prosto se nije znalo hoće li briznuti u plač ili se onesvestiti.

„Smesti je tamo“, reče Ninaeva pa pokaza ka uglu u kome je Lusi i dalje grlila kolena i drhtala, „pa pomozi Elejni. Nikada nisam čula za taj dvokoren, ali izgleda da njegovo dejstvo brže prolazi kad se hoda.“

Džuilin nožem pokaza ka uglu sobe, a gazdarica Makura hitro ode tamo i sede kraj Lusi, ne prestajući da unezvereno olizuje usne. „Ni... nikada vam ovo ne bih učinila... ali naređeno mi je. Morate da me razumete. Samo sam izvršavala naređenje.“

Džuilin nežno pomože Elejni da ustane, pa počeše da šetaju po sobičku, mimoilazeći se s drugim parom. Želela je da Tom bude s njom. Džuilinova ruka oko pasa bila joj je predobro poznata.

„Čije naređenje?“, dreknu Ninaeva. „Kome u Kuli odgovaraš?“

Krojačica je izgledala kao da će umreti, ali ipak je tvrdoglavo ćutala.

„Ako odmah ne progovoriš“, na to će Ninaeva podrugljivo, „prepustiću te Džuilinu. On je tairenski hvatač lopova i ume da izvuče priznanje jednako dobro kao Ispitivač Belih plaštova. Jesam li u pravu, Džuiline?“

„Daj mi samo parče konopca da je vežem“, reče on, pa se toliko opako isceri da je Elejna poželela da se odmakne od njega, „i krpu da joj zapušim usta dok ne bude spremna da priča, a trebaće mi i ulje i so...“ Zakikotao se tako da se Elejni krv sledila u žilama. „Progovoriće ta i te kako.“ Gazdarica Makura se ukočeno pribila uza zid i nemo buljila u Džuilina. Lusi ga je gledala kao da se upravo preobrazio u dva i po metra visokog Troloka s rogovima.

„Neka ti bude“, reče Ninaeva. „Džuiline, u kuhinji ćeš naći sve što ti treba.“ Elejna zapanjeno pogleda u nju, pa u hvatača lopova, pa onda ponovo u nju. Ne misle valjda stvarno da...? Zar Ninaeva?

„Narenvin Barda“, iznenada izusti krojačica. Reči naprosto pokuljaše iz nje. „Izveštaje joj šaljem u krčmu Uzvodni tok u Tar Valonu. Avi Šendar iz predgrađa gaji za mene golubove pismonoše. Ne zna kome šaljem poruke ni od koga ih primam, a i ne zanima ga. Žena mu je bolovala od padavice pa...“ Utihnula je i nastavila da zuri u Džuilina i drhti.

Elejna je znala ko je Narenvin. Viđala ju je u Kuli. Mršava ženica, toliko tiha da je čovek ne bi ni primetio. A i ljubazna. Jednom nedeljno je puštala decu da dovedu svoje ljubimce u Kulu, gde im ih je lečila. Nikad za nju ne bi rekla da je u Crnom ađahu. A opet, znale su za Marilin Gemalfin iz Crnog ađaha. Ta je volela mačke i neprestano ih je dovodila s ulice.

„Narenvin Barda“, namrgođeno ponovi Ninaeva. „Hoću još imena, bilo da su iz Kule ili ne.“

„Ne... ne znam više nikoga“, klonulo reče gazdarica Makura.

„To ćemo još da vidimo. Koliko si već Prijatelj Mraka? Otkada služiš Crnom ađahu?“

Tad Lusi ciknu ogorčeno. „Mi nismo Prijatelji Mraka!“ Pogledala je iskosa krojačicu i odmakla se od nje. „Ili bar ja nisam! Ja hodim pod Svetlošću! Časna reč!“

Druga žena nije ostala ništa hladnija. Ako su joj oči do malopre bile iskolačene, sad su ozbiljno pretile da iskoče. „Crni...! Mislite da one zaista postoje? Ali Kula je uvek poricala da... I sama sam pitala Narenvin onog dana kad me je izabrala da budem doušnica Žutog ađaha i tek sam sutradan prestala da plačem i ustala iz kreveta. Ja nisam – nisam! – Prijatelj Mraka! Nikadal Služim Žutom ađahu! Žutom\“

I dalje oslonjena na Džuilinovu ruku, Elejna razmeni zbunjene poglede s Ninaevom. Naravno, svaki bi Prijatelj Mraka to poricao, ali u glasovima ovih žena beše prizvuk iskrenosti. Njihov bes zbog optužbe gotovo je bio nadjačao strah. Po Ninaevinom oklevanju videlo se da i ona isto misli.

„Ako služiš Žutima“, reče ona, „zašto si nam dala onaj čaj?“

„Zbog nje“, reče krojačica, pa pokaza glavom ka Elejni. „Pre mesec dana dobila sam njen opis, sve do takvih pojedinosti da ona ponekad drži bradu tako da čoveka gleda s visine. Narenvin meje upozorila da će možda koristiti ime Elejna, pa čak i tvrditi da je plemkinja.“ Sa svakom rečju, njen bes što su je nazvali Prijateljem Mraka kao da je još jače ključao. „Ti možda i jesi Žuta sestra, ali ona nije Aes Sedai već samo odbegla Prihvaćena. Narenvin mi je naredila da odmah prijavim ako je vidim, a i sve koji budu s njom. I da je, ako ikako mogu, zadržim, pa makar je i zarobila. I sve koji budu s njom. Ne znam kako su očekivale da zarobim jednu Prihvaćenu – ne verujem da čak i Narenvin zna za moj čaj od dvokorena! – ali naređenje je tako glasilo! I još su mi poručile da se, ustreba li, izložim i opasnosti da me razotkriju – i to ovde, gde bi mi to značilo smrtnu kaznu! Samo čekaj da padneš Amirlin Šaka, devojko! Svi vi!“

„Amirlin!“, uzviknu Elejna. „Kakve ona veze ima s ovim?“

„Bilo je to njeno naređenje. Lepo je stajalo: po naređenju Amirlin Tron. I još je pisalo da je Amirlin lično rekla kako smem koristiti sva sredstva, osim da vas ubijem. Poželećete da ste mrtvi kad joj padnete šaka!“ Odsečno je klimnula glavom, puna gnevnog zadovoljstva.

„Ne zaboravi da još nismo ni u čijim šakama“, jetko će Ninaeva na to. „Ali ti jesi u našim.“ Po pogledu joj se ipak videlo da je zaprepašćena koliko i Elejna. „Da li je bio naveden ikakav razlog?“

Podsećanje na to ko je u čijim rukama ugasilo je krojačicin nakratko raspireni žar. Klonulo se naslonila na Lusi i izgledalo je kao da podupiru jedna drugu. „Nije. Narenvin poneki put i objasni, ali ovog puta nije,“

„Jesi li nameravala da nas držiš ovde omamljene dok neko ne dođe po nas?“

„Htela sam da vam obučem staru odeću i pošaljem vas kolima.“ U glasu joj više ne beše ni tračka otpora. „Po golubu sam poslala Narenvin poruku da ste ovde i šta radim. Terin Lugej mi duguje veliku uslugu i htela sam da mu, ako Narenvin pre toga ne pošalje sestre po vas, dam dovoljno dvokorena da ima do Tar Valona. On misli da ste bolesne i da vas samo taj čaj može održati u životu dok vas Aes Sedai ne iscele. Žena mora biti oprezna kad se u Amadiciji bavi vidarstvom. Čim izlečiš previše ljudi ili radiš to previše dobro, neko pomene Aes Sedai i očas posla ti zapale kuću. Ili nešto gore. Terin ume da drži jezik za zubima...“

Ninaeva dade Tomu znak da je dovede bliže krojačici kako bi mogla dobro da je pogleda. „A poruka? Prava poruka? Nisi postavila onaj znak nadajući se da ćemo mi možda nabasati.“

„Rekla sam vam pravu poruku“, umorno odgovori žena. „Nije mi se činilo da to može nekom nauditi. Ja to ne razumem i... Molim vas...“ Iznenada zajeca i čvrsto zagrli Lusi, pa obe stadoše da ridaju i blebeću. „Molim vas, ne dajte mu da na meni koristi so! Molim vas! Samo ne so! O, molim vas!“

„Veži ih“, zgađeno reče Ninaeva posle kraćeg razmišljanja, „pa da nas četvoro porazgovaramo dole u kuhinji.“ Tom joj pomože da sedne na najbliži krevet, pa s drugog skide prekrivač i iseče ga na trake.

Žene su se za tili čas našle leđa uz leđa, tako da im ruke budu vezane onoj drugoj za gležnjeve, i zapušenih usta. Nisu prestale da cvile ni dok je Tom izvodio Ninaevu iz sobe.

Elejna je poželela da i ona može da hoda, ali je morala da se uz Džuilinovu pomoć otetura do stepeništa. Osetila je ubod ljubomore kad vide kako je Tom obgrlio Ninaevu. Budalice jedna, oštro se javi Linin glas. Ja sam stasala žena, odgovori ona sa žestinom s kakvom čak ni sada, kad je odrasla, ne bi smela da se obrati staroj dadilji. Zaista volim Randa, ali on je sad daleko, a Tom je tako prefinjen i vispren i... Čak joj je i samoj to zvučalo kao puko pravdanje. Lini bi sad samo šmrknula da joj stavi do znanja kako nema nameru da sluša te gluposti.

„Džuiline“, oprezno reče Elejna, „a šta bi im to radio solju i uljem? Ne moraš da zalaziš u pojedinosti“, brzo dodade. „Reci mi onako, uopšteno.“

On je prvo pogleda, pa reče: „Ne znam, ali ne znaju ni one. U tome je trik. Njima če na pamet pasti mnogo strašnije stvari nego meni. Jednom sam gledao kako se prava ljudina slama kad sam poslao po korpu smokava i nekoliko miševa. Ali ipak moraš da paziš. Neki će priznati bilo šta – istinito ili ne – samo da izbegnu muke koje su sami izmislili. Doduše, mislim da s ove dve nije taj slučaj.“

Tu se slagala s njim. Svejedno, nije mogla da prikrije drhtaj. Šta li bi stvarno

neko mogao da uradi sa smokvama i miševima? Nadala se da će prestati o tome da razmišlja pre nego što pronađe odgovor u košmarima.

Kada su ušli u kuhinju, Ninaeva je već šepesala bez pomoći i pretraživala kredenac pun raznobojnih tegli. Elejni je trebala stolica. Trudila se da ne gleda pun zeleni čajnik i plavu teglu na stolu. I dalje nije mogla da usmerava. Uspevala je da prigrli saidar, ali bi joj svaki put iskliznuo čim ga uhvati. Ako ništa drugo, sad je bar znala da će joj se Moć vratiti. Ona druga mogućnost bila je toliko strašna da o njoj nije smela ni da razmišlja.

„Tome“, reče Ninaeva otvarajući tegle i vireći unutra. „Džuiline.“ Zastala je i duboko udahnula pa, ne okrećući se ka onoj dvojici, reče: „Hvala vam. Počinjem da shvatam zašto Aes Sedai imaju Zaštitnike. Mnogo vam hvala.“

Nije to bio slučaj kod svih Aes Sedai. Crvene su sve muškarce smatrale prljavima zbog onog što su oni koji umeju da usmeravaju učinili, a neke o tome nisu čak ni razmišljale, pošto ionako nikad nisu napuštale Kulu ili prosto umrlom Zaštitniku nisu nalazile zamenu. Jedino su one iz Zelenog ađaha dopuštale vezivanje za više od jednog Zaštitnika. Elejna je želela da bude jedna od njih. Ne zato, naravno, već zato što su Zelene sebe nazivale Bojni ađah. Dok su Smeđe tragale za izgubljenim znanjem a Plave se bavile uzrocima, Zelene su se pripremale za Poslednju bitku, kada će, baš kao i u Troločkim ratovima, jurišati na nove Gospodare Straha.

Ona dvojica se zgledaše s neskrivenim iznenađenjem. Bili su navikli na britku oštricu Ninaevinog jezika. Ni Elejna ne beše mnogo manje iznenađena. Ninaeva je mrzela tuđu pomoć gotovo koliko i sopstvene greške. I od jednog i od drugog je postajala bodljikava kao divlja ruža, iako je uporno tvrdila kako je slika i prilika staloženosti i razuma.

„Mudrost.“ Ninaeva zahvati prstohvat nekakvog praha iz jedne tegle, pa ga omirisa, a onda i liznu. „Ili kako to već ovde zovu.“

„Nemaju oni ime za to“, na to će Tom. „Malo se žena u Amadiciji bavi tvojim starim zanatom. Previše je opasno. Većini je to samo sporedna delatnost.“

Ninaeva izvadi kožnu vrećicu iz fioke i poče u nju da slaže smotuljke sa sadržajem pojedinih tegli. „A kome idu kad se razbole? Nekom tamo travaru?“

„Da“, reče Elejna, zadovoljna što će Tomu pokazati da i ona zna ponešto o svetu. „U Amadiciji se travarstvom bave muškarci.“

Ninaeva se prezrivo namršti. „Šta muškarci mogu da izleče? To ti je kao da kovaču tražiš da ti sašije haljinu.“

Elejna iznenada shvati da je razmišljala o svemu i svačemu, ali ne i o onom što je rekla gazdarica Makura. To što ne razmišljaš o trnu, ne znači da će te noga manje boleti - glasila je jedna od omiljenih Lininih izreka. „Ninaeva, šta misliš da je značila ona poruka? Sve sestre se mogu slobodno vratiti u Belu kulu? Pa to nema smisla.“ Nije baš to htela da kaže, ali bar je načela temu.

„Kula ima svoja pravila“, reče Tom. „Aes Sedai za ono što rade imaju neke svoje razloge, koji se često razlikuju od onih koje daju. Ako ih uopšte i daju.“ On i Džuilin su, naravno, znali da su njih dve samo Prihvaćene i baš zato i nisu radili što im se kaže.

Na Ninaevinom licu se jasno videlo da se jedva uzdržava. Nije volela da joj iko uleće u reč, kao ni da drugi odgovaraju u njeno ime. U stvari, ima čitav spisak stvari koje ona ne voli. Međutim, pre samo nekoliko trenutaka zahvaljivala je Tomu, a ne može se tek tako obrecnuti na čoveka koji je sprečio da je odvezu kao vreću kupusa. „Dešavanja u Kuli uglavnom i nemaju mnogo smisla“, rekla je nabusito. Elejna je posumnjala kako je ta žaoka bila upućena Tomu koliko i Kuli.

„Misliš da je rekla istinu?“ Elejna duboko udahnu. „Znaš, ono da je Amirlin tražila da me po svaku cenu vrate natrag.“

Ninaeva je saosećajno pogleda. „Ne znam, Elejna.“

„Rekla je istinu.“ Džuilin okrete jednu stolicu i uzjaha je, a štap vrati na leđa. „Ispitao sam dovoljno lopova i ubica da mogu to da prepoznam. Veći deo vremena je bila previše uplašena da bi lagala, a potom previše besna.“

„Vas dvojica...“ Ninaeva duboko udahnu, pa baci onu vrećicu na sto i prekrsti ruke, kao da time želi da spreči šake da dograbe kiku. „Bojim se da je Džuilin verovatno u pravu, Elejna.“

„Ali Amirlin zna šta mi radimo. Pa sama nas je poslala na put.“

Ninaeva glasno ušmrknu. „Od Sijuan Sanče me ništa ne iznenađuje. Volela bih da provedem s njom jedan sat, ali da ne može da usmerava, pa da onda vidimo kakvog je kova.“

Elejna nije smatrala da bi to išta promenilo. Setivši se zapovednog pogleda onih plavih očiju, zaključila je da bi Ninaeva, čak i kad bi nekim čudom došlo do okršaja koji je poželela, zaradila lepu gomilu modrica. „Ali šta sad da radimo? Izgleda da ađasi svuda imaju doušnice. A i sama Amirlin. Celim će nam putem do Tar Valona kojekakve žene pokušavati da sipaju nešto u hranu.“

„Neće ako ne budemo izgledale onako kako očekuju.“ Ninaeva uze žutu teglu s kredenca i spusti je kraj čajnika na stolu. „Ovo je bela bibernjača. Dobra je za lečenje zubobolje, ali od nje kosa pocrni kao gar.“ Elejnina ruka polete ka zlatnim uvojcima – mogla se opkladiti da je Ninaeva mislila na njenu, a ne na svoju kosu! – ali morala je priznati da je ta ideja, ma koliko joj bila mrska, zapravo na mestu. „Još da samo malo prepravimo one haljine u radnji i više nećemo biti trgovkinje već dve gospe koje putuju sa slugama.“

„Gospe koje se voze na kolima punim boje?“, na to će Džuilin.

Ninaevin oštar pogled jasno mu je stavio do znanja da se njena zahvalnost upravo završila. „U jednom dvorištu preko mosta stoji kočija. Verujem da će nam je vlasnik prodati. Vratite se do naših kola pre nego što ih neko ukrade – ne znam samo o čemu ste vas dvojica razmišljali kad ste ih tek tako ostavili na izvol’te – pa ako su još tamo, uzmite jednu vreću...“

Nekoliko se prolaznika osvrnulo kad se kočija Noja Torvalda, i to s upregnutim četvoropregom, gomilom kofera na krovu i još jednim konjem privezanim na zadnjem kraju, zaustavila ispred radnje Ronde Makure. Noj je izgubio gotovo čitav imetak kad je zamrla trgovina s Tarabonom i sada je sastavljao kraj s krajem obavljajući sitne poslove za Teranske udovice. Niko od znatiželjnika nije poznavao kočijaša – visokog, izboranog čoveka belih brkova i hladnih, prodornih očiju – niti crnokosog lakeja koji je spretno skočio da otvori vrata kočije. Buljenje se pretvorilo u žamor kad iz radnje izađoše dve žene s rukama punim smotuljaka. Jednoj je haljina bila od zelene svile, a drugoj od plave vune, ali im obema glave behu umotane maramom, tako da im se videlo tek nešto malo kose. Žurno su ušle u kočiju.

Dva Bela plašta uputiše se ka njima da vide ko su ti neznanci, ali kočijaš, još dok se lakej peo na svoje mesto, ošinu bičem i viknu okupljenima da naprave mesta za gospu. Njeno se ime nije čulo jer se Deca hitro baciše na prašnjavu ulicu, a kočija otandrka u pravcu Amadora.

Okupljeni stadoše da se sašaptavaju i razilaze. Bila je to, očigledno, neka tajanstvena gospa sa sluškinjom, koja je došla da preuzme narudžbinu od Ronde Makure, a onda pobegla od Dece. U Mardesinu se u poslednje vreme gotovo ništa nije dešavalo, tako da će se ovaj događaj danima prepričavati. Deca Svetla besno su se otresala od prašine, ali na kraju ipak zaključiše kako bi napravili budale od sebe kad bi podneli izveštaj o ovom događaju. Osim toga, njihov zapovednik nije voleo plemstvo i verovatno bi ih odmah poslao da kočiju stignu i vrate je u grad, a nije im se dalo da jašu po žegi zbog neke tamo uobražene mladunice iz ove ili one kuće. Ukoliko ne bude bilo moguće podići optužnicu – a to se s plemićima nikad ne zna – sigurno neće kapetan zbog toga izvući deblji kraj. Nadali su se da se glasine o njihovoj bruci neće dalje širiti, a nije im ni nakraj pameti bilo da ispituju Rondu Makuru.

Nedugo potom, Terin Lugej je u dvorište iza radnje uvezao svoja kola, već natovarena namirnicama za dug put. Ronda Makura ga jeste izlečila od one zaraze što ih pobi dvadeset troje prošle zime, ali mu je najviše zbog čantrave žene i pogane tašte bilo milo što će putovati čak do mesta na kom žive veštice. Iako mu krojačica reče da će ga možda neko presresti, mada ne i ko, nadao se da će ipak uspeti da stigne do Tar Valona.

Šest puta je kucnuo na kuhinjska vrata pre nego što je ušao, ali tek kad se popeo na sprat našao je Rondu i Lusi kako opružene na krevetima usred bela dana spavaju kao zaklane, i to obučene, mada pomalo pogužvane. Nisu se probudile čak ni kad ih je prodrmao. Niti mu je to bilo jasno, a ni zašto je jedan prekrivač isečen u trake na kojima je potom neko vezivao čvorove, niti zašto na stolu stoje dva prazna čajnika ali samo jedna šolja, ili otkud levak na Rondinom jastuku. Doduše, oduvek je znao da se u svetu dešava štošta što on nikad neće razumeti. U povratku do kola razmišljao je o namirnicama koje je platio Rondinim novcem, pa o ženi i tašti, a kad je ošinuo konja, u njemu je već bila sazrela namera da vidi kako izgleda Altara, a možda i Murandija.

Bilo kako bilo, proteklo je dosta vremena dok raščupana Ronda Makura nije uspela da odbaulja do Avija Šendara i pošalje goluba s majušnom koštanom cevčicom vezanom za nogu. Ptica se vinula na severoistok, pa kao strela sunula ka Tar Valonu. Ronda tad malo razmisli, pa istu poruku napisa na novoj tračici tankog pergamenta i priveza je golubu iz drugog kaveza. Taj polete ka zapadu, pošto krojačica beše obećala da će tamo slati prepise svih poruka. Žena u teška vremena mora da se snalazi kako zna i ume, a ionako nikome neće nauditi što još nekome šalje iste izveštaje kao Narenvin. Zapitavši se hoće li joj ukus dvokorena ikada iščileti iz usta, pomislila je kako joj ne bi smetalo da njena poruka malčice naudi onoj što se predstavila kao Ninaeva.

Avi je, kao i uvek, okopavao svoju bašticu i nije obraćao pažnju na ono što Ronda radi. Čim je ona otišla, on je, kao i uvek, oprao ruke i ušao u golubarnik. Krojačica beše podmetnula veći komad pergamenta ispod tračica, kako bi lakše pisala. Kada ga je podigao ka poslepodnevnom svetlu, Avi je mogao da pročita ono što je pisala. Uskoro je i treći golub odleteo svojim putem.