Nebeski oganj

5 Među Mudrima

Egvena je sipala vodu iz jednog povelikog kotla u široku posudu s plavim prugama; iako je stajala tik uz malenu vatru u središtu šatora, i dalje je drhtala. Bila je zastrla strane šatora, ali hladnoća je prodirala i kroz slojeve šarenih ćilima na podu, a sva toplota vatre kao da je jedva čekala da nestane kroz otvor za dim. Ostajao je samo miris spaljene kravlje balege. Zubi su počinjali da joj cvokoću.

Voda je ubrzano prestajala da se puši; prigrlila je saidar na jedan tren i usmerila Vatru kako bi je zagrejala. Amis i Bair bi se verovatno kupale i u hladnoj vodi, premda su, zapravo, umesto kupanja koristile preznojavanje. Pa šta ako nisam jaka kao one? Nisam odrasla u Pustari. Ne moram da se smrzavam nasmrt i da se kupam ledenom vodom ako ne želim. I dalje je osećala krivicu, i dok je natrljavala neku tkaninu mirišljavim lavandinim sapunom kupljenim od Hadnana Kadera. Mudre joj to nisu zabranjivale, ali se ipak osećala kao da je prekršila pravila.

Bolećivo je uzdahnula puštajući Istinski izvor. Uprkos drhtavici od hladnoće, tiho se nasmejala sopstvenoj gluposti. Čudesni osećaj Moći, zapanjujući dotok života i svesti, i sam je nosio opasnost. Što više crpeš saidar, želja je sve veća, i bez samoprekora, konačno, dogodi se da povučeš više nego što možeš da izdržiš, što se završi smrću ili umirenjem. To nije bilo nimalo smešno.

To je jedna od tvojih najvećih mana, grdila je samu sebe. Uvek se trudiš da uradiš više nego što je potrebno. Trebalo bi da se opereš hladnom vodom; to bi te naučilo da vladaš sobom. Međutim, bilo je toliko toga da se nauči, da je ponekad i čitav život delovao prekratko za sve. Njene učiteljice su uvek bile obazrive, kako Aes Sedai u Kuli, tako i Mudre, dok se Egvena teško uzdržavala, s obzirom na to da je znala na koliko ih je načina sve već prevazišla. Sposobnija sam nego što misle.

Ošinu je nalet ledenog vazduha, a dim se zakovitla u šatoru. Začuo se ženski glas: „Ako bi bila voljna...“

Egvena poskoči i oštro vrisnu, pa jedva izgovori: „Zatvaraj to!“ Stegla je samu sebe da se ne bi tresla. „Ulazi ili izlazi, ali zatvori to!“ Sav taj trud da se zgreje, da bi se ponovo smrzla od glave do pete!

Žena u beloj haljini upuza u šator na kolenima i zatvori zastor. Pogled joj beše oboren, a ruke pokorno svijene; takva bi ostala i da ju je Egvena umesto vike udarila. „Ako bi bila voljna“, prošaputala je, „Mudra Amis me je poslala da te povedem do šatora za preznojavanje.“

Egvena zaječa; došlo joj je da skoči u vatru. Spaljena da je Bair i njena tvrdoglavost! Da nije bilo belokose Mudre, mogle su se smestiti u gradu, umesto u šatore izvan njega. Imala bih sobu spravim kaminom. I vratima. Bila je spremna da se opkladi kako kod Randa niko ne može nenajavljeno dolutati. Rand, krvavi Zmaj al’Tor samo pucne prstima, a Device skaču kao služavke. Sigurno su mu našle i pravi krevet, a ne neku postelju na podu. Bila je ubeđena da Rand svake večeri uživa u vreloj kupki. Device sigurno dovlače kofe vrele vode do njegovih odaja. Kladim se da su mu obezbedile i pravu bakarnu kadu.

Amis, čak i Melaina, bile su naklonjene Egveninom predlogu, ali čim je Bair udarila stopalom o zemlju, ućutale su baš kao gaisainke. Egvena je razumela da Bair pokušava da održi tradiciju što je duže moguće, kad Rand već donosi toliko promena, ali bi joj draže bilo da je ta žena bila nepopustljiva u nečem drugom.

Nije bilo ni pomisli o odbijanju. Obećala je Mudrima da će zaboraviti da je Aes Sedai – što je bilo lako, jer to nije ni bila – i činiti kako joj se kaže. To je bio teži deo; tako je davno napustila Kulu da je ponovo postala sopstvena gospodarica. Ali Amis joj je bez uvijanja rekla da je šetanje kroz snove opasno čak i kad naučiš da se snalaziš u njima, a kamoli pre toga. Ako ih ne bi poštovala na javi, ne bi mogle da joj veruju ni da će ih poštovati u snovima, stoga ne bi preuzimale tu odgovornost. Tako da je obavljala naporne poslove rame uz rame sa Avijendom, koliko je god mogla, smerno je prihvatala prekore, i takoreći skakala kao žaba na svaki mig Amis, Melaine ili Bair. Mada nijedna od njih nikada nije videla žabu.

Verovatno žele samo da ih poslužim čajem. Ne, to zaduženje je večeras pripadalo Avijendi.

Za tren se predomišljala da li da obuva čarape, ali na kraju samo nazu cipele. Čvrste cipele, dovoljno izdržljive za Pustaru. Silno je žalila za svilenim papučicama koje je nosila u Tiru. „Kako se zoveš?“, upitala je, trudeći se da zvuči druželjubivo.

„Kovinda“, začu se ponizan odgovor.

Egvena uzdahnu. Neprestano se trudila da se zbliži sa gaisainima, ali nikada nisu uzvraćali. Nikako nije mogla da se navikne na sluge, premda, naravno, gaišaini to baš i nisu bili. „Jesi li bila Devica?“

Plave oči nakratko zasijaše, govoreći joj da je u pravu, ali podjednako brzo skrenuše pogled. „Ja sam gaisain. Prošlost i budućnost nisu sadašnjost, a jedino što postoji je sadašnjost.“

„Iz koje si septe i klana?“ Obično nije morala da postavlja takva pitanja, čak ni gai’šainima.

„Služim Mudru Melainu od septe Džirad, Gošijen Aijela.“

Dvoumeći se između dva ogrtača, jednog od grube mrke vune i drugog od fine plave svile, kupljenog kod Kadera – trgovac je rasprodao skoro svu sadržinu svojih kola da bi mogao da smesti Moirainin tovar, i to po prilično dobrim cenama – Egvena zastade i namršti se na ženu. To nije bio pravilan odgovor. Čula je da je neki vid beznađa zahvatio i neke od gaisaina; po isteku godine i jednog dana odbijali bi da svuku haljine. „Kada ističe tvoje vreme?“, upitala je.

Kovinda se savi još niže, skoro zavijena oko svojih kolena. „Ja sam gaisain.“

„Ali kada ćeš moći da se vratiš svojoj septi, svom uporištu?“

„Ja sam gaisain“, promuklo kaza žena, lica pritisnutog uz tepih. „Ako si nezadovoljna mojim odgovorom, kazni me, ali ne mogu drugačije da odgovorim.“

„Ne glupiraj se“, odsečno kaza Egvena. „I ispravi se. Nisi nikakva žaba.“

Žena u beloj haljini smesta posluša i pridiže se u čučanj, pokorno čekajući sledeću naredbu. Kao da je onaj titraj duha bio samo varka.

Egvena duboko udahnu. Ova žena je imala svoj način da snosi beznađe. Glup način, ali ništa što bi Egvena mogla reći ne bi ga promenilo. U svakom slučaju, trebalo bi da je već na putu ka šatoru za preznojavanje, umesto što razgovara s Kovindom.

Zastala je, prisetivši se studene promaje. Od ledenog vetra, dva velika bela pupoljka položena u jednu plitku zdelu bila su napola sklopljena. Uzbrani su sa biljke zvane segada, nadute kožaste biljke načičkane bodljama. Avijenda ih je držala tog jutra, kada su se susrele, i gledala u njih; Aijelka se trgla kada ju je primetila i gurnula joj cveće u ruke govoreći kako ga je ubrala za nju. Egvena je zaključila da se Avijenda nije previše promenila otkad se ne zove Devicom, čim ju je bilo sramota da prizna kako joj se cvetovi dopadaju. Ipak, prisetila se da je i ranije viđala Device koje nose pupoljke u kosi ili na kaputima.

Samo odlažeš, Egvena al’Ver. Sada prestani da se glupiraš. Ne ponašaš se bolje od Kovinde. „Povedi me“, rekla je, i jedva stiže da zaogrne vuneni ogrtač oko golog tela pre nego što joj je žena otvorila zastor šatora, izlažući je noći od koje se smrzavaju kosti.

Zvezde su se resko ocrtavale u tami iznad njihove glave, a mesec beše sjajan i skoro pun. Logor Mudrih bio je grozd od dvadesetak niskih polulopti, manje od sto koraka udaljen od kraja jedne ruideanske popločane ulice, izgubljene u popucaloj glini i kamenju. Mesečeve senke pretvorile su grad u hrpu neobičnih grebenova i litica. Svi šatori behu dobro zatvoreni, a miris vatre i kuvane hrane osećao se u vazduhu.

Ostale Mudre dolazile su ovamo na sastanke skoro svakodnevno, ali noći su provodile sa svojim septama. Nekoliko ih je čak spavalo u Ruideanu. Ali ne i Bair. Nije želela da prilazi bliže gradu; da Rand nije bio unutra, verovatno bi povukla logor još dalje, u planine.

Egvena je stezala ogrtač obema rukama i hodala što je brže mogla. Pipci leda puzali su kroz obod ogrtača, sa svakim korakom njenih golih nogu sve slobodnije. Kovinda je morala da pridigne svoju belu haljinu do kolena da bi ostala ispred nje. Egveni nije bilo neophodno gaisainkino vodstvo, ali kada su već poslali ovu ženu po nju, ne bi valjalo da je tako posrami ili možda uvredi. Stegla je zube da ne bi cvokotali, nadajući se da će žena potrčati.

Šator za preznojavanje izgledao je kao i bilo koji drugi, nizak i prostran, samo što je na njemu i rupa za dim bila prekrivena. U blizini, nabacani među kamenje veličine ljudske glave, ležali su usijani ugarci vatre – nije bilo dovoljno svetlosti da se razazna kakva je to manja hrpa u senci kraj ulaza u šator, ali znala je da je to uredno savijena ženska odeća.

Uvukla je još jedan smrznut dah, žurno se izula, bacila ogrtač i bezmalo jurnula u šator. Posle još jednog trena okamenjujuće hladnoće, zastor se zatvorio za njom i zaparena vrelina je steže poput klešta; smesta ju je oblio znoj, a još ne beše prestala da drhti i dahće.

Tri Mudre koje su je podučavale o šetanju snovima sedele su unutra, bezbrižno se preznojavajući, raspuštenih vlažnih kosa dugačkih do struka. Bair je razgovarala sa Melainom, zelenookom i crvenozlataste kose, čija je lepota oštro odudarala od staričinog namreškanog lica i dugih belih uvojaka. Amis je takođe imala belu kosu – ili je možda bila žuta, toliko izbledela da se nije moglo razlučiti – ali nije izgledalo da je stara. Kao i Melaina, umela je da usmerava – što nije bio dar većine Mudrih – i imala je ponešto od bezvremenog izgleda Aes Sedai u sebi. Moiraina, naspram drugih pomalo krhka i malena, nije bila ništa manje opuštena od njih. Iako se znoj slivao niz njeno golo telo svetle puti, lepeći joj tamnu kosu uz glavu, njeno kraljevsko držanje kao da nije pristajalo da prizna potpunu nagost. Mudre su koristile tanko, savijeno bronzano oruđe zvano staera da ljušte znoj i dnevnu prljavštinu sa sebe.

Avijenda je, oblivena znojem, čučala u sredini šatora, kraj ogromnog crnog kotla punog vrelog, čađavog kamenja; pažljivo je rukovala kleštima, prebacujući poslednji kamen iz manjeg kotla u veći. Potom je vodom iz mešine posula kamenje, da pojača paru. Ako bi preterala, u najmanju ruku dobila bi prekor. Sledećeg puta kada se Mudre sastanu u ovom šatoru, taj posao će obavljati Egvena.

Oprezno je sela kraj Bair, skrštenih nogu – umesto naslaga tepiha, tu je bilo samo stenovito tle, neprijatno vrelo, grubo i vlažno – i užasnuto shvatila da je Avijenda nedavno išibana. Kada se Aijelka oprezno vratila na svoje mesto, pored Egvene, lice joj bese poput kamena na kome su sedele, ali ipak nije mogla da sakrije grč.

Egvena nije mogla da očekuje da će Mudre na ovaj način pokazivati strogost – bile su strože nego Kula, a to nije bilo lako – ali Avijenda je učila da usmerava uz sumornu odlučnost. Nije umela da šeta kroz snove, ali se svesrdno trudila da upije svaku veštinu Mudrih, kao što se nekada trudila da ovlada oružjem Devica. Naravno, pošto je priznala kako je otkrila Randu da Mudre nadziru njegove snove, naterale su je da provede tri dana kopajući rupe duboke do ramena i nanovo ih zakopavajući – ali Avijenda je retko pravila greške. Amis i druge uzimale su je kao primer krotke poslušnosti i izdržljivosti, od čega je Egveni dolazilo da vrišti, bez obzira na prijateljstvo sa Avijendom.

„Nisi previše žurila“, mrgodno reče Bair, dok je Egvena i dalje pokušavala da se skrasi. Glas joj je bio tanak i piskav, ali je podsećao na škripu čelika. Nastavila je da grebe ruke staerom.

„Izvinjavam se“, kaza Egvena. Eto; valjda je to dovoljno ponizno.

Bair frknu. „Iza Zmajevog zida, ti si Aes Sedai, ali ovde si još učenica, a učenica ne sme da kasni. Kada pošaljem po Avijendu, ili pošaljem nju da me posluša, pa makar joj tražila i običnu iglu, ona trči. Ne bi ti škodilo da se povedeš za njom.“

Egvena se zacrvenela, ali je pokušala da zazvuči pokorno: „Potrudiću se, Bair.“ Ovo je bio prvi put da jedna od Mudrih napravi poređenje pred drugima. Ovlaš je pogledala Avijendu i začudila se videvši njen zamišljen izraz. Ponekad je žalila što je njena „skorosestra" tako dobar primer.

„Devojka će naučiti, Bair, ili neće“, razdraženo reče Melaina. „Kasnije je uči hitrosti, ako joj još uvek bude potrebna.“ Bila je jedva deset do dvanaest godina starija od Avijende, i obično je zvučala kao da sedi na trnju. Možda je sedela na nekoj oštroj steni – čak i da jeste, ne bi se pomerila; očekivala bi da stena odstupi. „Ponavljam ti, Moiraina Sedai, Aijeli prate Onoga Koji Dolazi Sa Zorom, a ne Belu kulu.“

Egvena je očito morala sama da dokuči o čemu govore, iz nastavka razgovora.

„Možda je istina“, kaza Amis smirenim glasom, „da će Aijeli ponovo služiti Aes Sedai, ali to vreme još nije došlo, Moiraina Sedai.“ Mirno je gledala Aes Sedai u oči, ne prestajući sa struganjem.

Egvena je znala da će to vreme doći, jer je Moiraina otkrila da neke od Mudrih umeju da usmeravaju. Aes Sedai će putovati ka Pustari tražeći devojke sposobne da prime obrazovanje, i svakako će želeti da povedu sve Mudre koje usmeravaju natrag u Kulu. Nekada je bila zabrinuta da će Mudre biti zastrašene, sputane i odvučene tamo gde su potrebne; Aes Sedai nisu dozvoljavale da žene koje usmeravaju provode previše vremena van Kule. Više se nije brinula – iako Mudre možda jesu. Amis i Melaina bile su po snazi volje ravne bilo kojoj Aes Sedai, kao što su svakodnevno dokazivale pred Moirainom. Bair, koja čak nije ni umela da usmerava, mogla bi vrlo verovatno da natera na poslušnost i Sijuan Sanče.

Što se toga tiče, Bair nije bila najtvrdoglavija Mudra. Ta čast pripadala je još starijoj ženi, Sorilei od septe Džara Čarin Aijela. Mudra uporišta Šende usmeravala je slabije od većine polaznica, ali su druge Mudre pred njom bile poslušne kao gaisaini. Od svoje volje. Ne, nije trebalo brinuti da će iko biti grub prema Mudrima.

„Razumljivo je što želiš da vaše zemlje budu pošteđene“, upade Bair, „ali jasno je da Rand al’Tor ne namerava da nas vodi u kazneni pohod. Niko ko prihvati Onoga Koji Dolazi Sa Zorom, i Aijele, neće biti povređen.“ Dakle, o tome se radilo. Naravno.

„Ne brinu mene samo gubici života ili zemlje.“ Moiraina obrisa znoj sa čela jednim prstom, graciozno poput neke kraljice, ali glas joj beše stegnut kao i Melainin. „Ako mu to dozvolite, posledice će biti razorne. Godine brižljivog smišljanja tek počinju da zru, a on namerava da upropasti sve.“

„S tim što je smišljano u Beloj kuli“, kaza Amis glatko kao da se slaže s njom, „mi nemamo ništa. Mi moramo, s ostalim Mudrima, da razmotrimo šta je najbolje za Aijele. Postaraćemo se da Aijeli učine ono što je najbolje za njih same.“

Egvena se pitala štabi poglavari klanova imali da kažu o tome. Naravno, često su se žalili kako se Mudre mešaju u poslove koji ih se ne tiču, pa možda i ne bi bili iznenađeni. Svi poglavari su izgledali kao razboriti ljudi snažne volje, ali su joj se pred ujedinjenim Mudrima činili kao Seoski savet pred Ženskim krugom njene postojbine.

Ipak, Moiraina je ovoga puta bila u pravu.

„Ako Rand...“, zausti Egvena, ali Bair je odlučno saseče. „Kasnije ćemo čuti šta imaš da kažeš, devojko. Tvoje znanje o Randu al’Toru je vredno, ali ćeš mirovati i slušati dok ti se ne obratimo. I ne mrgodi se, inače ćeš piti samo čaj od plavog trna.“

Egvena napravi zgrožen izraz lica. Poštovanje prema Aes Sedai, makar to bilo i poštovanje kakvo su međusobno gajili oni koji su ravnopravni, nije se odnosilo i na učenice – čak ni na jednu za koju su verovali da je Aes Sedai. Za svaki slučaj, ipak je držala jezik za zubima. Moglo se desiti da je Bair , pošalje po vrećice s biljem, posle čega bi joj naredila da sama skuva taj neverovatno gorak čaj; jedina svrha tog napitka bila je da ukloni neraspoloženje ili natmurenost, ili šta je već zasmetalo Mudroj, a sam ukus bio je dovoljan lek. Avijenda je utešno potapša po ruci.

„Vi, dakle, verujete da to neće biti razorno po same Aijele?“ Sigurno nije lako zvučati ledeno poput planinskog potoka kada vas od glave do pete obliva nakupljena vlaga i sopstveni znoj, ali Moiraina pri tom nije pokazala nikakav napor. „To će biti ponovljeni Aijelski rat. Ubijaćete, spaljivaćete i pljačkati gradove kao i onda, sve dok se svaki muškarac i žena ne okrenu protiv vas.“

„Petina nam pripada, Aes Sedai“, kaza Melaina, pa zabaci dugu kosu preko ramena kako bi ga istrljala staerom. Iako otežala od vlage i pare, kosa joj se presijavala kao svila. „Više nismo uzimali ni od drvoubica.“ Zurila je u Moirainu, previše otvoreno i značajno; znali su da je Kairhijenjanka. „Vaši kraljevi i kraljice uzimaju isto toliko u porezima.“

„A kada se narodi budu ujedinili protiv vas?“, istrajavala je Moiraina. „U Aijelskom ratu, ujedinjenjem su uspeli da vas odbiju. To može ponovo da se dogodi, uz ogromne gubitke života sa obe strane.“

„Niko se među nama ne boji smrti, Aes Sedai“, odvrati Amis nežno se osmehujući, kao da nešto objašnjava detetu. „Život je jedan san iz koga se svi moramo prenuti pre nego što uronimo u drugi. Osim toga, samo su četiri klana prešla Zmajev zid pod anduinom. Šest je već na okupu, a rekla si da Rand al’Tor namerava da povede sve.“

„Proročanstvo Ruideana kaže da će nas slomiti.“ Melainine zelene oči zaiskriše; možda zbog Moiraine, a možda i zato što nije bila toliko sumorno raspoložena koliko je zvučala. „Zar je bitno hoće li se to dogoditi ovde ili iza Zmajevog zida?“

„Zbog vas će izgubiti podršku svih zemalja zapadno od Zmajevog zida“, kaza Moiraina. Izgledala je mirno kao i uvek, ali glas joj beše oštar kao da je spremna da sažvaće kamenje. „Ne sme izgubiti njihovu podršku!“

„Njega podržava narod Aijela“, reče Bair svojim krhkim ali nepokolebljivim glasom. Naglašavala je reči vitlajući tankim metalnim oruđem. „Klanovi nikada nisu bili narod, ali nas on sada ujedinjuje.“

„Nećemo ti pomoći da ga preokreneš, Moiraina Sedai“, podjednako čvrsto dodade Amis.

Bair reče: „Sad nas možeš napustiti, Aes Sedai, ako ti je volja. Završile smo s pričom koju si povela i nećemo dalje govoriti o tome ove noći.“ Zvučala je u isti mah ljubazno i odbojno.

„Napustiću vas“, odvrati Moiraina, ponovo potpuno spokojna. Zvučala je kao da je to bio njen predlog, njena odluka. Već je bila navikla da Mudre jasno daju do znanja kako ne poštuju prevlast Kule. „Imam drugih poslova.“

Ovoliko je, naravno, moralo biti istina. Verovatno se ticalo Randa. Egvena je znala da je najbolje ćutati; da je Moiraina želela da je obavesti o bilo čemu, ona bi je i obavestila – a pošto nije... verovatno će uslediti neko Aes Sedai migoljenje da se izbegnu laži ili gruba opomena da je se to ne tiče. Moiraina je znala da je „Egvena Sedai od Zelenog ađaha" prevarantkinja. Trpela je tu laž pred drugima, ali kad god je mogla davala je Egveni do znanja gde joj je mesto.

Čim je Moiraina izašla, praćena udarom ledenog vazduha, Amis reče: „Avijenda, sipaj čaj.“

Mlada Aijelka se preplašeno trže, pa jedva došavši do daha promrsi: „Tek treba da ga skuvam.“ Odmah je izbauljala iz šatora, na sve četiri. Drugi nalet vazduha oslabio je paru.

Mudre se zgledaše, iznenađene skoro koliko i Avijenda. I Egvena je bila zbunjena. Avijenda je uvek sposobno obavljala čak i najteža zaduženja, pa makar i u lošem raspoloženju. Nešto ju je začelo namučilo, čim je zaboravila da skuva čaj. Mudre su uvek želele čaja.

„Pojačaj paru, devojko“, kaza Melaina.

Egvena je shvatila da je to bilo upućeno njoj, pošto je Avijenda otišla. Žurno je poprskala kamenje vodom i usmerila vrelinu u kamenje i kotao, sve dok kamenje nije počelo da hrska, a kotao da isijava vrelinu, poput pećnice.

Možda su Aijelke imale naviku da žive ispečene iskaču na hladnoću, ali Egvena nije. Vrući, gusti oblaci pokuljaše i ispuniše šator. Amis zadovoljno klimnu glavom; ona i Melaina videle su, naravno, sjaj saidara oko nje, mada sama to nije mogla. Melaina jednostavno nastavi da se struže staerom.

Otpustivši Istinski izvor, sela je natrag i nagnula se bliže Bair, pa prošapta: „Je li Avijenda nešto neoprostivo zgrešila?“ Nije znala kakva su Avijendina osećanja povodom toga, ali nije bilo razloga da je posramljuje, čak ni krišom.

Bair nije imala slične prepreke. „Misliš na pruge koje je stekla?“, upita sasvim običnim glasom. „Došla je kod mene i kazala kako je danas izrekla dve laži, mada nije htela da prizna kome ni zašto. Naravno, to su njena posla, sve dok ne laže Mudre, ali tvrdila je da njena čast zapoveda da se upotrebi bič.“

„Tražila ti je da...“ Egveni zastade dah, i nije mogla da dovrši.

Bair klimnu glavom, kao da to uopšte nije neobično. „Ošinula sam je koji put više, jer me je zamarala. Ako je u pitanju samo đi, ništa je ne obavezuje da dolazi pred mene. Verovatno su njene takozvane laži nešto potpuno bezazleno, osim pred ostalim Far Dareis Mai. Device, čak i nekadašnje Device, ponekad su mučne kao i muškarci.“ Amis je bezizražajno pogleda, što se osetilo čak i kroz gustu paru. Kao i Avijenda, Amis je bila Far Dareis Mai pre nego što je postala Mudra.

Egvena nije upoznala nijednog Aijela bezbrižnog u pogledu đi’e’toha, bar joj se tako činilo. Ali ovo! Aijeli su potpuno ludi.

Bair je, očigledno, već imala nešto drugo na umu. „Ne sećam se da je u Trostrukoj zemlji ikada bilo ovoliko Zalutalih“, obratila se svima prisutnima. Tako su Aijeli nazivali krpare, Tuata’ane.

„Oni beže od neprilika s one strane Zmajevog zida.“ U Melaininom glasu jasno se čula podrugljivost.

„Čula sam“, polako prozbori Amis, „da su neki od onih koji su pobegli pred beznađem otišli među Zalutale i zamolili da ih prihvate.“ Usledila je duga tišina. Sada se znalo da Tuata’ani imaju isto poreklo kao i Aijeli, samo što su se odlomili pre prelaska u Pustaru, preko Kičme sveta – ali to saznanje je samo produbilo netrpeljivost Aijela.

„On donosi promene“, oštro prošaputa Melaina kroz paru.

„Mislila sam da ste se pomirile s promenama koje je doneo“, progovori Egvena glasom punim saosećajnosti. Mora da im je bilo teško da posmatraju sopstveni život na ivici. Skoro da je očekivala da će je ponovo ućutkati, ali to se nije desilo.

„Pomirile“, ponovi Bair, kao da oseća ukus reči. „Bolje je reći da ih trpimo koliko god možemo.“

„On svemu donosi novi oblik“, oglasi se Amis, zabrinuto. „Ruidean. Zalutali. Beznađe, nakon što je rekao ono što nije smelo biti izgovoreno.“ Mudre – uzgred, i svi drugi Aijeli – još su s nelagodom govorile o tome.

„Device se skupljaju oko njega kao da mu duguju više nego sopstvenim klanovima“, dodade Bair. „Prvi put su dozvolile muškarcu da stupi pod Krov Devica.“ Amis je za tren izgledala kao da će nešto reći, ali očito nije želela da deli unutrašnje poslove Far Dareis Mai ni sa kim osim s Devicama Koplja, ili onima koje su to nekada bile.

„Poglavari nas više ne slušaju kao nekada“, promrsi Melaina. „Oh, kao i uvek, traže naše savete – nisu postali potpune budale – ali Bael mi više ne kazuje šta je govorio sa Random al’Torom, ili šta je Rand al’Tor govorio njemu. Kaže da moram pitati Randa al’Tora, a on mi poručuje da moram pitati Baela. Kar’a’karna ne mogu promeniti, ali Bael... Uvek je bio tvrdoglav, nesnosan čovek, ali sada je prestupio svaku granicu. Dođe mi da ga zveknem štapom po glavi.“ Amis i Bair se zakikotaše kao da su čule neku prefinjenu šalu. Ili su se jednostavno trudile da nakratko zaborave na promene.

„S takvim ti čovekom preostaju samo tri mogućnosti“, zacvrkuta Bair. „Drži se podalje od njega, ubij ga, ili se udaj za njega.“

Melaina se steže, a osunčano lice joj pocrvene. Egveni se za tren učinilo da će zlatokosa Mudra svakog časa odapeti reči još vrelije od svog lica. Utom oštar nalet vetra objavi Avijendin povratak – unela je ukrasni srebrni poslužavnik sa žuto pocakljenim čajnikom, fine porcelanske šoljice Morskog naroda i jednu kamenu teglu meda.

Drhtala je dok je sipala čaj – bez sumnje, ne beše zastala ni da se ogrne dok je bila napolju – i žurno podeli svima šolje i med. Naravno, nije poslužila Egvenu i sebe dok joj Amis nije zapovedila.

„Još pare“, kaza Melaina; kao da je ledeni vazduh ohladio njeno raspoloženje. Avijenda spusti šolju i ne otpivši čaj; pohitala je da dograbi mešinu, očito u trudu da nadomesti omašku s čajem.

„Egvena“, prozbori Amis srčući čaj, „kako bi Rand al’Tor podneo da ga Avijenda zamoli da spava u njegovim odajama?“ Avijenda se ukoči s mešinom u rukama.

„U njegovim...?“, zagrcnu se Egvena. „Ne možete joj to tražiti! Ne možete!“

„Glupa devojko“, promrmlja Bair, „ne želimo da deli postelju s njim. Hoće li i on to pomisliti kada ga upita? Hoće li to uopšte dozvoliti? Muškarci su čudna stvorenja u najmanju ruku, a on je još neobičniji, pošto nije odgajen među nama.“

„Svakako mu neće pasti na pamet ništa slično“, zaplete Egvena jezikom, pa uspori: „Mislim da neće. Ali to nije u redu. Zaista nije!“

„Molim da ne tražite to od mene“, progovori Avijenda, još poniznije nego što je Egvena smatrala mogućim. Prskala je vodom naokolo, grčevitim pokretima, stvarajući sve veće oblake pare. „Toliko toga sam naučila poslednjih dana, koliko ne provodim vreme s njim. Otkad ste dozvolile Egveni i Moiraini da me uče usmeravanju, napredujem još brže. Naravno, nisu bolje učiteljice od vas“, brže-bolje dodade, „ali žarko želim da učim.“

„Nećeš prekinuti učenje“, reče joj Melaina. „Nećeš morati da provodiš svaki čas s njim. Ako se potrudiš, bićeš samo neznatno usporena. Ionako ne učiš dok spavaš.“

„Ne mogu“, promumla Avijenda, povijene glave, gledajući u mešinu za vodu. Glasnije, i odlučnije, dodala je: „Neću.“ Podigla je glavu, a iz očiju joj sevnu plavozelena vatra. „Neću ponovo da budem tamo kada pozove onu uspijušu Isendru među svoje čaršave!“

Egvena razrogači oči. „Isendra!“ Videla je – i svim srcem osudila – besramnost s kojom su Device držale tu ženu bez odeće, ali – ovo! „Nisi valjda ozbiljna, on...“

„Tišina!“, prasnu Bair, poput biča. I kamen bi se okrunio pod njenim prodornim plavookim pogledom. „I jedna i druga! Obe ste mlade, ali čak i Device znaju da muškarci umeju biti budale, naročito kada nisu svezani sa ženom koja ih vodi.“

„Drago mi je“, procedi Amis, „što više ne suzbijaš svoja osećanja tako grčevito, Avijenda. Device su u tom pogledu budalaste podjednako kao i muškarci; dobro se sećam toga, i još i sad me je sramota. Oslobađanje osećanja pomućuje razum na tren, ali suzbijanie ga pomućuje trajno. Samo se trudi da ih ne oslobađaš previše često, ili onda kada je pametnije obuzdati se.“

Melaina se naže napred, oslonjena na ruke, dok se nije učinilo da će znoj s njenog lica početi da kaplje u vreli kotao. „Ti znaš svoju sudbinu, Avijenda. Bićeš Mudra, neizmerne snage i umešnosti, i ne samo to. Već imaš snagu u sebi – provela te je kroz prvo iskušenje, a provešće te i kroz ovo.“

„Moja čast“, promuklo kaza Avijenda, pa proguta pljuvačku, nemoćna da nastavi. Čučnula je, obgrlivši mešinu kao da upravo ona sadrži čast koja mora biti zaštićena.

„Šara je slepa za đi’e’toh“, reče joj Bair, uz jedva primetan trag saosećajnosti. „Ona vidi samo ono što mora biti, ono što će biti. Muškarci i Device bore se protiv sudbine čak i kada je jasno da će Šara nastaviti tkanje ne obazirući se na njihove napore – ali ti više nisi Far Dareis Mai. Moraš naučiti da uzjašeš sudbinu. Samo ako se prepustiš Šari moći ćeš da uspostaviš neku meru vlasti nad sopstvenim životom. Ako se budeš borila, Šara će te siliti i možda ti umesto zadovoljstva neće ostati ništa osim bede.“

Egveni je ovo zvučalo skoro istovetno kao predavanje koje je slušala o Jednoj moći. Da bi ovladala saidarom, moraš najpre da mu se predaš. Ako se boriš, naleteće na tebe divljački, ili će te uništiti; ako se predaš i počneš nežno da ga pokrećeš, učiniće kako želiš. Ali to nije objašnjavalo zašto traže ovo od Avijende. Upitala ih je to, i ponovo dodade: „Nije u redu.“

Umesto odgovora, Amis reče: „Hoće li je Rand al’Tor odbiti? Mi ga ne možemo primorati.“ Bair i Melaina su gledale u Egvenu podjednako pomno kao i Amis. Nisu želele da joj odgovore zašto. Lakše je naterati kamen da progovori nego nagnati Mudru da kaže nešto protiv svoje volje. Avijenda je zurila u svoje nožne prste, natmurena i potištena; znala je da će Mudre, na ovaj ili onaj način, postići ono što žele.

„Ne znam“, polako kaza Egvena. „Ne poznajem ga dobro kao nekada.“ Žalila je za tim, ali dogodilo se previše toga, čak i kada se izuzme njeno otkriće da ga voli samo kao brata. Njena obuka u Kuli i ovde, donela je podjednako mnogo promena kao i ličnost u koju se Rand pretvorio. „Možda će pristati, ako mu date dobar razlog. Mislim da mu se Avijenda dopada.“ Mlada Aijelka bolno uzdahnu, ne podižući glavu.

„Dobar razlog“, frknu Bair. „Kada sam ja bila mlada, muškarci su jedva čekali da im neka mlada žena ukaže toliku pažnju. Smesta bi otišli da naberu cveće za svadbeni venac.“ Avijenda se trže i jarosno pogleda Mudru; duh joj se pomalo vraćao. „Pa, pronaći ćemo neki razlog koji će biti prihvatljiv čak i za mokrozemca.“

„Ostalo je još nekoliko noći do tvog ugovorenog susreta u Tel’aran’riodu“, kaza Amis. „Ovoga puta, s Ninaevom.“

„Ta bi mogla mnogo da nauči“, dodade Bair, „kada ne bi bila tako tvrdoglava.“

„Do tada, tvoje noći su slobodne“, zaključi Melaina. „Osim ako ne posećuješ Tel’aran’riod bez nas.“

Egvena je naslutila da će to biti pomenuto. „Ne, naravno“, reče. Ne previše. Da je preterala, svakako bi to saznale.

„Jesi li uspela da pronađeš Ninaevine ili Elejnine snove?“, upita Amis. Bila je opuštena, kao da ne govori ni o čemu posebnom.

„Ne, Amis.“

Nalaženje puta u nečije snove bilo je mnogo teže od ulaska u Tel’aran’riod, Svet snova, naročito ako su ljudi bili međusobno udaljeni. Što su bili bliže, i što su bliskiji bili, to je bilo lakše. Mudre su još uvek zahtevale od nje da ne ulazi u Tel’aran’riod bez makar jedne od njih, ali tuđi snovi su možda bili i opasniji, na svoj način. U Tel’aran’riodu vladala je sobom i svojom okolinom prilično umešno, ukoliko neka od Mudrih ne bi odlučila da preuzme vodstvo. Sve je bolje upravljala tim tajnim svetom, ali i dalje nije bila ni blizu ijednoj od njih – posedovale su ogromno iskustvo. Ipak, ulaskom u nečiji san postaje se delom tog sna, i potreban je najveći mogući napor da se šetač ne ponaša onako kako sanjač želi – što ponekad uprkos svemu nije uspevalo. Mudre su veoma oprezno posmatrale Randove snove – nikada nisu sasvim ulazile u njih. Čak i tako, zahtevale su od nje da uči. Ako su rešile da je nauče šetanju snovima, namerile su da je nauče svemu što znaju.

Egvena svakako nije bila snebivljiva, ali svaki put kada su joj dopustile da vežba, sa njima, a jednom i sa Ruarkom, provela se veoma loše. Mudre su zaista vladale sopstvenim snovima, tako da su svi događaji u njima – kako rekoše da joj predoče opasnosti – bili njihovo delo, ali pravo zaprepašćenje je bilo to što ju je Ruark smatrao devojčicom, poput svojih najmlađih kćeri. Tom prilikom je popustila, samo na jedan koban trenutak. Posle toga je postala bezmalo puko dete; još nije mogla da pogleda tog čoveka a da se ne seti lutke koju je dobila kao nagradu za vredno učenje. I osećaja zadovoljstva zbog dara i pohvale koju je dobila. Amis je lično morala da joj oduzme lutku s kojom se, presrečna, igrala. Bilo je dovoljno loše što i Amis zna za to, a podozrevala je da se i Ruark priseća ponečega.

„Moraš nastaviti da se trudiš“, kaza Amis. „Imaš dovoljno snage da dopreš do njih, čak i kada su ovako daleko. Neće ti škoditi ni da saznaš kako zapravo gledaju na tebe.“

Nije bila tako sigurna u to. Elejna joj je bila prijateljica, ali Ninaeva je skoro čitave njene mladosti važila za Mudrost Emondovog Polja. Verovala je da bi Ninaevini snovi bili još gori od Ruarkovih.

„Večeras ću spavati dalje od šatora" nastavi Amis. „Ne previše daleko. Ako pokušaš, lako ćeš me naći. Razgovaraćemo ujutru, ako te ne budem sanjala.“

Egvena prigušeno zaječa. Amis ju je vodila u Ruarkove snove – sama bi ostajala samo po trenutak, jedva dovoljno da otkrije kako Ruark u njoj još uvek vidi neizmenjenu mladu ženu kojom se oženio – a Mudre su do sada pri svakom pokušaju bile okupljene u istom šatoru.

„Pa“, progovori Bair trljajući ruke, „čule smo što je trebalo čuti. Vi slobodno ostanite, ali ja osećam da sam dovoljno čista za postelju. Nisam tako mlada kao vi.“ Bez obzira na starost, verovatno bi mogla pretrčati duži put od svih prisutnih žena, noseći ih na rukama sve do kraja.

Dok je Bair ustajala na noge, Melaina progovori, s neočekivanim oklevanjem. „Treba mi... Moram da te zamolim za pomoć, Bair. I tebe, Amis.“ Starija žena ponovo sede, pa i jedna i druga s pažnjom pogledaše Melainu. „Molim vas... priđite Dorindi u moje ime.“ Zbrzala je ove poslednje reči.

Amis se široko nasmeši, a Bair se glasno zakikota. Avijenda je očito razumela, pošto je bila pomalo unezverena, ali Egvena ništa nije shvatala.

Bair se nasmeja: „Uvek si pričala kako ti ne treba muž, kako ga ne želiš. Ja sam već sahranila trojicu, i ne bi mi škodio još jedan. Veoma su korisni kad noću zahladni.“

„Svaka žena ima pravo da promeni mišljenje.“ Melainin glas bio je postojan, ali rumenilo njenih obraza je dovoljno govorilo. „Ne mogu da se klonim Baela, a ne

mogu ni da ga ubijem. Ako me Dorinda prihvati kao svoju sestro-ženu, napraviću svadbeni venac i položiti ga pred Baelove noge.“

„Šta ako ga on ne podigne, već ga pregazi?“, želela je Bair da zna. Amis se zaljulja od smeha, plješćući se rukom po butini.

Egveni se činilo da ta mogućnost nije prevelika, bar što se aijelskih običaja tiče. Ako Dorinda poželi da prihvati Melainu kao sestroženu, Bael se neće mnogo pitati. Tačnije, više se nije potresala što muškarac ovde može imati dve žene. Recimo da nije. Različite zemlje imaju različite običaje, podsetila je samu sebe. Nikada nije imala volje da postavi takvo pitanje, ali zanimalo ju je postoje li i Aijelke koje imaju dva muža. Bili su oni čudan narod.

„Želim da mi budete kao prvosestre u ovome. Mislim da me Dorinda dovoljno voli.“

Čim je Melaina izgovorila ove reči, smeh njenih sagovornica postade nešto drugačiji. Smejale su se, ali sada su je grlile, govoreći joj da su srećne zbog nje i da će joj s Baelom biti dobro. Amis i Bair su očito smatrale da je Dorindin pristanak izvestan. Sve tri izađoše, držeći se za ruke, smejući se i kikoćući se poput devojčica. Ipak, setile su se da napomenu Egveni i Avijendi da raspreme šator.

„Egvena, da li bi neka žena iz tvoje domovine mogla da prihvati sestroženu?“, upita Avijenda; štapom je svlačila pokrov sa otvora za dim.

Toplota smesta poče da čili i Egvena zažali što tu dužnost nisu ostavile za kraj. „Ne znam“, odgovori dok je hitro prikupljala čaše i posude. Staera je takođe završila na poslužavniku. „Mislim da ne bi. Možda ako je u pitanju veoma bliska prijateljica“, brzo dodade; nije želela da zvuči kao da ocrnjuje aijelske nazore.

Avijenda samo progunđa nešto i poče da podiže bočne zastore.

Egveni zubi zacvokotaše glasno poput šoljica za čaj i bronzanih sečiva na poslužavniku; požurila je napolje. Mudre su se oblačile bez žurbe, kao da je noć sasvim prijatna i kao da su u spavaćim odajama nekog uporišta. Jedna prilika u beloj haljini osvetljenoj mesečinom preuze poslužavnik od Egvene, te ona smesta poče da traga za svojim ogrtačem i cipelama. Nije ih bilo među preostalom odećom na zemlji.

„Vratila sam ti odeću u tvoj šator“, kaza Bair vezujući gajtane svoje košulje. „Neće ti trebati još neko vreme.“ Egvena oseti kako joj stomak tone sve do peta. Skakutala je u mestu i mahala rukama, uzaludno se trudeći da se zagreje; barem joj nisu naredile da prekine. Najednom je shvatila da je prilika s poslužavnikom, u snežnobeloj haljini, previsoka čak i za Aijelku. Škrgutala je zubima, streljajući Mudre pogledom – nije ih bilo briga hoće li se, cupkajući, smrznuti nasmrt. Aijelke očito nisu marile hoće li ih muškarci videti bez odeće, bar kada su gai’šaini u pitanju, ali ona jeste!

Tren potom, pridružila im se i Avijenda; kada vide kako Egvena poskakuje, jednostavno je stala – nije se potrudila da traži sopstvenu odeću. Hladnoća joj, koliko se moglo videti, nije smetala ništa više nego Mudrima.

„Dobro“, kaza Bair zamotavši šal oko ramena. „Ti, Avijenda, ne samo što si tvrdoglava kao muško, već zaboravljaš i najjednostavnije zadatke koje si obavljala nebrojeno puta. Egvena, ti si podjednako jogunasta, a misliš i da ti je dozvoljeno da prihvatiš naš poziv bez ikakve žurbe. Ponadajmo se da će, kada optrčite oko logora pedeset puta, vaša tvrdoglavost biti prekaljena; da će vam um biti pročišćen i da ćete upamtiti kako se odgovara na poziv, i kako se obavljaju zaduženja. Polazite.“

Avijenda bez reči polete ka obodu logora, vešto preskačući šatorske konopce u senkama. Egvena je oklevala samo jedan tren, pa krenu za njom. Aijelka je malo usporila, da bi joj dozvolila da je sustigne. Utrnula je od hladnoće noćnog vazduha, a ni popucala kamenita glina pod nogama nije bila ništa bolja – nožni prsti su joj čak propadali kroz nju. Avijenda je trčala bez ikakvog napora. Kada stigoše do poslednjeg šatora i skrenuše ka jugu, Avijenda upita: „Znaš li zašto toliko vredno učim?“ Glas joj nije bio izmenjen, ni hladnoćom niti naporom trčanja.

Egvena je toliko drhtala da je jedva prozborila: „Ne. Zašto?“

„Zato što Bair i ostale uvek upiru prstom u tebe i govore mi kako lako učiš, kako ništa ne moraju da ti ponavljaju. Kažu da bi valjalo da se ugledam na tebe.“ Popreko je pogledala Egvenu, i obe se zasmejaše, onako u trku. „To je jedan deo razloga. Ono što učim...“ Avijenda odmahnu glavom; čak i na slabašnoj mesečini videlo se da je zadivljena. „Pa i sama Moć – nikada se nisam tako osećala. Tako živa. Osećam i najtananiji miris, i najmanji dašak vazduha.“

„Opasno je držati se predugo ili previše jako“, kaza Egvena. Trčanje ju je, uistinu, pomalo zagrejalo, mada se još povremeno grčila. „Već sam ti to rekla, a znam da su i Mudre.“

Avijenda samo šmrknu. „Zar misliš da bih probola sopstveno stopalo kopljem?“

Neko vreme su trčale ćutke.

„Je li Rand stvarno..najzad progovori Egvena. Hladnoća joj nije smetala da to izgovori; zapravo je ponovo počinjala da se znoji. „Mislim na Isendra.“ Nije imala snage da jasnije kaže šta želi.

Konačno, Avijenda polako prozbori: „Mislim da nije.“ Zvučala je ljutito. „Ali zašto se ona nije opametila posle šibanja, kad već nije zagrejan za nju? Ona je strašljiva mokrozemka, kukavica koja čeka da joj muškarci sami dođu. Videla sam kako ju je gledao, iako se trudio da to sakrije. Uživao je u pogledu.“

Egvena se zapitala da li je njena prijateljica i na nju gledala kao na strašljivu mokrozemku. Verovatno nije, čim su bile prijateljice. Ali Avijenda nikada nije naučila da razmisli hoće li svojim rečima možda nekoga povrediti; verovatno bi bila zapanjena kada bi znala da Egvena na takvo šta pomišlja.

„Kako su je Device odenule“, snebivljivo priznade Egvena, „svaki bi je muškarac gledao.“ Prisetila se da je i sama na otvorenom bez komadića odeće, pa posrnu i umalo pade, prestrašeno gledajući oko sebe. Koliko je mogla videti, nije bilo nigde nikoga. Čak su i Mudre već bile u svojim šatorima. U toploj postelji. Preznojavala se, ali svaka kap koja je izbila iz nje bila je kao led.

„On pripada Elejni“, ratoborno kaza Avijenda.

„Priznajem da ne poznajem vaše običaje sasvim, ali naši običaji su drugačiji. On nije obećan Elejni.“ Zašto ga branim? Pa njega bi trebalo išibati! Ali iskrenost ju je naterala da nastavi. „Čak i Aijeli imaju pravo da odbiju ženu.“

„Ti si njena skorosestra, kao što smo i ti i ja“, bunila se Avijenda, pomalo usporivši, da bi ponovo ubrzala trk. „Zar me nisi zamolila da ga čuvam u njeno ime? Zar ne želiš da on pripadne njoj?“

„Naravno da želim. Ako i on želi.“ Ovo nije bilo sasvim iskreno. Želela je Elejni svu moguću sreću, i ljubav s Ponovorođenim Zmajem u koga je bila zaljubljena; bila je spremna na sve osim neposredne grubosti kako bi Elejna dobila ono što želi. Možda bi bila i gruba, ako bi zaista ustrebalo. Aijelke su bile nepojmljivo otvorene za Egvenu. „U suprotnom, ne bi bilo pravo.“

„On joj pripada“, odlučno ponovi Avijenda.

Egvena uzdahnu. Avijenda jednostavno nije želela da shvati ničije običaje do svojih. Aijelka je još uvek bila zapanjena što Elejna ne želi da zaprosi Randa i što ta dužnost uopšte može biti poverena muškarcu. „Sigurna sam da će se Mudre sutra urazumiti. Ne mogu te naterati da spavaš u istoj sobi s muškarcem.“

Avijenda je pogleda vidno iznenađena. Za trenutak, njena spretnost pokleknu – povredila je jedan nožni prst udarivši o razrovanu zemlju, pa sasu nekoliko psovki koje bi i Kaderovi kočijaši s pažnjom saslušali i zbog kojih bi Bair smesta posegnula za plavim trnom – ali nije zastala. „Ne razumem zašto te to toliko brine“, rekla je, nakon poslednje psovke. „Spavala sam uz muškarce mnogo puta kada smo išli u pljačkaške pohode; po hladnijim smo noćima i delili postelju – a tebe i dalje brine što ću spavati u njegovoj blizini. Je li i to deo vaših običaja? Primetila sam da nećeš da se preznojavaš pod šatorom s muškarcima. Zar ne veruješ Randu al’Toru? Možda ne veruješ meni?“ Pred kraj joj se glas stišao u nesiguran šapat.

„Naravno da ti verujem“, gorljivo se pobunila Egvena. „Verujem i njemu. Samo...“ Zamukla je; nije umela da nastavi. Aijelsko poimanje pristojnosti bilo je u ponečemu strože od onog uz koje je vaspitana, dok bi Ženski krug njenog rodnog sela bio sablažnjen ili čak razjaren kada bi saznao za neke druge stvari. „Avijenda, ako je tu nekako upletena tvoja čast...“ Ovo su bile pipave teme. „Mudre te sigurno neće terati da kršiš svoju čast, ako im sve objasniš.“

„Nema tu šta da se objašnjava“, bezizražajno odvrati Aijelka.

„Jasno mi je da ne razumem đi’e’toh...“ zausti Egvena, ali Avijenda se zasmeja.

„Kažeš da ga ne razumeš, Aes Sedai, pa ipak pokazuješ da živiš poštujući ga.“ Egvena je žalila što se i dalje drži te laži pred njom – uložila je silan napor da ubedi Avijendu da je zove jednostavno Egvena, a Aijelka se ipak još nije odvikla – ali ako je želela da joj neko poveruje, morala se svima tako predstaviti. „Ti si Aes Sedai, dovoljno snažna u Moći da nadvladaš Amis i Melainu zajedno“, nastavi Avijenda, „ali obećala si da ćeš ih poštovati, te ribaš posuđe i trčiš kad god ti narede. Možda ne razumeš đi’e’toh, ali slediš njegovu stazu.“

Naravno, to nije bilo ni približno isto. Škrgutala je zubima i radila kako joj se kaže jer je to bio jedini način da nauči da šeta kroz snove – a želela je da uči, da nauči sve, više nego išta drugo. I sama pomisao da bi mogla živeti pod tim glupim đi’e’tohom bila joj je besmislena. Jednostavno je činila ono što mora, i samo ako mora. Vraćale su se na mesto s koga su krenule. Čim joj je stopalo dodirnulo tu tačku, Egvena reče: „Ovo je jedan“, pa nastavi da trči kroz tamu, sama sa Avijendom, iako je mogla da se vrati u svoj šator a da niko ne sazna. Avijenda je ne bi odala, ali Egveni ni na pamet nije padalo da prekine pre pedesetog kruga.