Nebeski oganj

9 Znak

Ninaeva je morala priznati da su Tom i Džuilin izabrali dobro mesto za logor – prekriveno suvim lišćem, u retkom cestaru na istočnoj padini, ni milju daleko od Mardesina. Žbunje trnjina i nekoliko malih vrba obešenog granja zaklanjalo je pogled na kola, a dve stope širok potočić izvirao je pod kamenom podno vrha padine i oticao dvostruko širim blatnjavim koritom. Bilo je to dovoljno vode za njihove potrebe. Pod krošnjama je bilo čak i malo svežije zahvaljujući blagom povetarcu.

Kada su napojili konje i privezali ih na pogodnom mestu za ispašu, Tom i Džuilin rešiše da bacanjem novčića odluče koji će s mršavim škopcem sići u grad po namirnice. Bio je to njihov mali obred. Pošto Tom, zahvaljujući spretnim, opsenarskim prstima, nikada nije gubio kad baca novčić, Džuilin beše preuzeo taj zadatak na sebe.

Ipak je Tom pobedio i Ninaeva se, dok je on skidao sedlo sa Šunjala, zavuče pod kočijašku klupicu i nožem odiže dasku s poda. Pored dva pozlaćena kovčežića s Amaterinim darovima stajalo je nekoliko kožnih vrećica punih dukata. Panarh je u želji da im vidi leđa bila više nego izdašna. Ostale su stvari spram ovih izgledale kao tričarije: kutijica od tamnog drveta, lakirana ali jednostavna i bez ikakvih rezbarija, i kožna torbica, pljosnata i položena, kao da je u njoj nekakav disk. U kutiji su bila dva ter’angreala koje su povratili od Crnog ađaha, oba povezana sa snovima, a u torbi... Bila je to njihova nagrada iz Tančika. Jedan od pečata na tamnici Mračnoga.

Ma koliko žudela da sazna gde je to Sijuan Sanče želela da sada traže Crni ađah, njoj se upravo zbog tog pečata žurilo u Tar Valon. Zagrabila je novčiće iz vreće, vodeći računa da ne dotakne pljosnatu torbu. Što je duže pečat bio kod nje, više je želela da ga preda Amirlin i da završi s tim. Ponekad joj se, kad bi mu se našla u blizini, činilo da oseća kako Mračni pokušava da se probije.

Poslala je Toma s džepom punim srebrnjaka i jasnim naređenjem da kupi voće i zeleno povrće. Muškarci bi, ako im se ne kaže drugačije, odmah nakupovali mesa i pasulja. Namršteno je gledala Toma kako šepajući vodi konja ka drumu. Moiraina je rekla da je to stara povreda i da tu sada nema pomoći. To ju je grizlo koliko i činjenica da on šepa. Nema pomoći.

Otišla je iz Dve Reke kako bi štitila onaj mladi svet iz svog sela koji je usred noći ugrabila jedna Aes Sedai. U Kulu je otišla još u nadi da im može nekako pomoći, ali i da bi pozvala Moirainu na odgovornost zbog onog što je učinila. Svet se umnogome izmenio od tada. A možda to ona sada gleda svet drugim očima? Ne, nisam se ja promenila. Ja sam ista. Promenilo se sve ostalo.

Sada joj je jedva još uspevalo i sebe da zaštiti. Rand je to što jeste i nema mu povratka, Egvena žudno ide svojim putem, ne dopuštajući nikome i ničemu da je spreči u tome, pa makar taj put vodio pravo u provaliju, a Met sanja jedino o ženama, pijančenju i kocki. Grozila se sebe same kad bi se ponekad uhvatila kako saoseća s Moirainom. Makar se Perin vratio kući, ili je bar tako čula od Egvene, kojoj je to rekao Rand. Možda je Perin na sigurnom.

Lov na Crni ađah bio je nešto ispravno i dobro, i ispunjavao ju je zadovoljstvom, ali i strahom, mada je to pokušavala da prikrije, pošto je ona sad stasala žena, a ne devojčica koja se krije iza majčine kecelje. Ipak, nije to bio glavni razlog što je uporno udarala glavom o zid pokušavajući da nauči kako da koristi Moć, iako uglavnom nije mogla da usmerava ništa bolje od Toma. Taj razlog bio je dar Lečenja. Kao Mudrosti u Emondovom Polju bilo joj je zadovoljstvo da prikloni Ženski krug svom načinu razmišljanja, tim pre što su neke njegove pripadnice imale dovoljno godina da joj budu majke. Tek koju godinu starija od Elejne, bila je najmlađa Mudrost u Dve Reke. Još joj je draže bilo kad bi naterala članove Seoskog saveta, onako tvrdoglave kakvi su bili, da postupe valjano. Međutim, najdraže joj je bilo što bi uvek iznašla dobru mešavinu bilja da izleči svaku boljku. Lečiti pomoću Jedne moći... Uspevala je, iako pomalo nespretno, da izleči ono što biljem nikad ne bi mogla. Toliko se tome radovala da joj se plakalo od sreće. Nameravala je da jednog dana Izleći Toma tako da može da zaigra. Jednog će dana Izlečiti čak i onu ranu u Randovom boku. Sigurno nema toga što žena koja ima Moć ne može da isceli ako je dovoljno odlučna.

Kad je odlepila pogled od Toma, videla je da je Elejna napunila vodom vedricu koja je obično visila ispod kola i klekla da se umije, prebacivši ubrus preko ramena da ne iskvasi haljinu. I sama je bila naumila da to učini. Po takvoj vrućini prijaće joj umivanje hladnom vodom iz potoka. Smučilo joj se što su najčešće na raspolaganju imali samo ono što stane u burad, a i to je bilo potrebnije za piće i kuvanje nego za umivanje.

Džuilin je sedeo naslonjen na kolski točak, a svoj kao palac debeo štap beše položio kraj sebe. Iako mu je glava bila zabačena tako da mu je ona smešna kapa pokrivala oči, Ninaeva se ne bi smela opkladiti da čak i muškarci mogu da spavaju u to doba dana. Ima stvari koje on i Tom ne znaju i neka tako i ostane.

Debeli prekrivač od suvog lišća zapucketao je kad je sela kraj Elejne. „Misliš li da je Tančiko zaista pao?“ Devojka je nastavila ćutke da trlja lice nasapunjanim ubrusom. Ninaeva pokuša ponovo. „Mislim da smo mi one Aes Sedai koje je Beli plašt pominjao.“

„Možda.“ Elejnin glas beše smiren, kao da izdaje zapovest s prestola. Oči joj behu poput plavog leda. Nije gledala Ninaevu. „A možda se priča o onom što smo uradile izmešala s drugim glasinama. Vrlo je lako moguće da Tarabon ima novog kralja i novog panarha.“

Ninaeva je s mukom obuzdavala bes, a rukama je čvrsto stisla kolena ne bi li ih zadržala podalje od kike. Želiš da se zbližiš s njom. Pazi šta pričaš. „Amatera jeste bila naporna, ali ipak joj ne želim zlo. A ti?“

„Lepa je to žena“, javi se Džuilin. „Naročito u onim tarabonskim haljinama. A i osmeh joj je lep. Rekao bih da je...“ Kad je primetio kako ga gledaju, brzo je natukao kapu natrag na oči i nastavio da se pravi da spava. Ninaeva se samo zgledala s Elejnom i odmah je znala da su isto pomislile. Muškarci.

„Šta god da se dogodilo s Amaterom, Ninaeva, to je sad iza nas.“ Elejna je sad već zvučala prirodnije. Prestala je da trlja lice. „Daleko joj lepa kuća. Mnogo mi je važnije da iza nas nije Crni ađah. Da nas ne prate.“

Džuilin se promeškolji od nelagode, ali ne podiže glavu. Još ga je onespokojavala činjenica da Crne Aes Sedai nisu samo priča već sušta stvarnost.

Sreća njegova što ne zna ono što mi znamo. Ninaeva je morala priznati da je ta misao pomalo protivurečna, ali kad bi on znao da su Izgubljeni na slobodi, čak ga ni Randov budalasti nalog da se stara o njima dvema ne bi sprečio da utekne glavom bez obzira. Doduše, povremeno je bio koristan. I on i Tom. Ovog drugog im je Moiraina natovarila na grbaču, mada se mora priznati da je za jednog običnog zabavljača znao štošta o svetu oko sebe.

„Da su pošle za nama, dosad bi nas već stigle.“ To jeste bilo tačno kad se uzme u obzir tromost zaprežnih kola. „S malo sreće, još nisu saznale ko smo.“

Elejna klimnu glavom, natmurena ali opet ona stara, pa poče da ispira lice. Ta mala je odlučna gotovo kao da je Dvorečanka. „Lijandrin i većina njenih babuskera sigurno su pobegle iz Tančika. Možda čak i sve. A mi i dalje ne znamo ko izdaje naređenja Crnom ađahu u Kuli. Što bi Rand rekao, još imamo posao koji se mora uraditi.“

Ninaeva se protiv svoje volje lecnu. Tačno je da imaju spisak od jedanaest imena, ali svaka Aes Sedai s kojom su razgovarale mogla je biti Crni ađah. A i neka koju su srele putem. Kad je već kod toga, bilo ko koga su sreli može biti Prijatelj Mraka, ali to ni izdaleka nije isto.

„Više od Crnog ađaha“, nastavila je Elejna, „brine me M...“ Ninaeva je tu hitro uhvati za mišicu i blago klimnu glavom ka Džuilinu. Elejna kašljucnu, pa nastavi dalje, kao da je samo zbog toga prekinula rečenicu. „Brine me majka. Uopšte nema razloga da joj budeš draga, Ninaeva. Naprotiv.“

„Ona je sad daleko.“ Ninaevi bi drago što joj je glas postojan. Nisu pričale o Elejninoj majci, već o Izgubljenoj koju je porazila. Iskreno se nadala da je Mogedijen daleko od njih. Što dalje.

„A ako nije?“

„Jeste“, odlučno će Ninaeva, ali ipak se pri tom promeškoljila. Deo nje je još pamtio poniženja koja je doživela u Mogedijeninim rukama i žarko želeo da se ponovo suoči s tom ženom i da je opet pobedi, ovoga puta jednom zasvagda. A opet, šta ako je ova iznenadi i pojavi se kad Ninaeva ne bude dovoljno gnevna da usmerava? Naravno, isto je važilo i za ostale Izgubljene, kao, uostalom, i za sve Crne sestre, ali Mogedijen je posle onog u Tančiku imala lični razlog da je mrzi. Nije prijatno kad ti jedna Izgubljena zna ime, a pride verovatno želi i tvoju glavu.

Čist kukavičluk, oštro je prekorila samu sebe. Nikad nisi bila kukavica, niti ćeš biti! To, međutim, nije sprečilo srsi da joj promile između plećki svaki put kad pomisli na Mogedijen. Činilo joj se kao da je ta žena posmatra s leđa.

„Valjda me je onespokojilo onoliko osvrtanje da vidim ima li razbojnika“, mirno reče Elejna, brišući lice peškirom. „Štaviše, ponekad, kad sanjam nedavne događaje, sve mi se čini da me neko posmatra.“

Ninaeva se lecnu na taj, činilo joj se, odjek njenih misli, ali onda shvati da je reč „sanjam" bila blago naglašena. Nije ona mislila na bilo koje snove, već na Tel’aran’riod. Ni o tome muškarci ništa ne znaju. I samu ju je progonilo osećanje da je neko posmatra, ali ono je često u Svetu snova. Jeste neprijatno, ali obe su to već imale prilike da iskuse.

Prisilila se da zvuči opušteno. „Pa, tvoje majke nema u našim snovima, Elejna, inače bi nam dosad več iščupala uši.“ Mogedijen bi ih verovatno mučila sve dok ne počnu da je preklinju da ih ubije. Ili bi okupila kolo od trinaest Crnih sestara i trinaest Mirdraala. Tako čoveka protiv njegove volje mogu okrenuti Senci i vezati ga za Mračnog. A možda Mogedijen to može i sama... Ne budali, ženo! Već bi to uradila da može! Potukla si je, zar si zaboravila?

„Nadam se da si u pravu“, uzdržano odgovori Elejna.

„Hoćeš li me pustiti da se umijem?“, džangrizavo će Ninaeva. Zbližavanje s tom devojkom sasvim je na mestu, ali ne treba joj baš toliko priče o Mogedijen. Izgubljeni moraju ostati tamo negde daleko. Da je Mogedijen znala gde su, sigurno ih ne bi olako pustila da toliko odmaknu. Daj, Svetlosti, da je tako!

Elejna je sama ispraznila vedricu i ponovo je napunila. Dobra je to devojka sve dok je svesna da više nije u kraljevskoj palati u Kaemlinu. I dok ne pravi budalu od sebe. A za to će se Ninaeva pobrinuti čim se Tom vrati.

Pošto se nauživala u osvežavajućem pranju ruku i lica, latila se sređivanja logora i poslala Džuilina da sa drveća odlomi suvo granje za potpalu. Kada je Tom napokon stigao s dve pletene korpe obešene škopcu na leđa, zatekao je Ninaevin i Elejnin pokrivač prostrt ispod kola, a njegov i Džuilinov u hladu jedne visoke vrbe, te poveliku zalihu naslaganog granja, čajnik gde se hladi kraj pepela ugašene vatre i oprane zemljane lonce. Džuilin je gunđao sebi u bradu dok je iz potočića zahvatao vodu da napuni burad. Na osnovu onog što je uhvatila u prolazu, Ninaevi bi drago što nije čula i ostatak. Elejna je sedela na rudi i maltene se nije ni pretvarala da ne pokušava da čuje šta on to govori. I ona i Ninaeva su se iza kola presvukle u čiste haljine, s tim što su sad zamenile boje.

Pošto je konju sapeo prednje noge, Tom spusti teške korpe na tle i poče da vadi namirnice. „Mardesin uopšte nije toliko napredan kao što izgleda izdaleka.“ Spustio je mrežastu torbu sitnih jabuka na zemlju i izvadio još jednu, punu nekakvog tamnozelenog lišća. „Bez trgovine s Tarabonom, ovaj grad se gasi.“ Ispostavilo se da je kupio još samo suvi grašak i repu, govedinu u biberu i usoljenu šunku. A i sivu zemljanu bocu zapečaćenu voskom, za koju je Ninaeva bila sigurna da je puna rakije. Obojica su se već žalila da nemaju šta da gucnu dok uveče pućkaju lule. „Ne možeš ni pet koraka da napraviš a da ne naletiš na jednog ili dva Bela plašta. U garnizonu ima pedesetak ljudi, a barake su im iza onog brda nad gradom, tamo preko mosta. Ranije ih je bilo mnogo više, ali izgleda da Pedron Nijal povlači Bele plaštove sa svih strana u Amador.“ Nakratko se zamislio i počeo da suče duge brke. „Ne znam šta je naumio.“ Tom nije bio čovek koji se lako miri s nepoznanicama. Obično mu je u novom gradu trebalo svega nekoliko sati da iščeprka sve o dešavanjima između plemićkih i trgovačkih kuća, savezima, zaverama i protivzaverama, i svemu ostalom što čini takozvanu Igru kuća. „Svi pričaju kako Nijal pokušava da spreči rat između Ilijana i Altara, ili možda Ilijana i Murandije. Nema razloga da ovde okuplja vojsku. Ali pazite sad ovo: ma šta rekao onaj poručnik, hrana koju šalju u Tarabon zaplenjena je na ime poreza, a to narodu uopšte nije pravo. Ne žele da hrane Tarabonce.“

„Nas se ne tiče ni kralj Ailron ni kapetan zapovednik“, reče Ninaeva, razgledajući namirnice. Tri usoljene šunke! „Proći ćemo kroz Amadiciju najbrže i najneupadljivije što možemo. Možda ćemo nas dve imati više sreće u potrazi za povrćem nego ti. Elejna, jesi li za šetnju?“

Ova odmah ustade, pa poravna sivu haljinu i uze šešir iz kola. „Baš će mi prijati posle onolikog sedenja. Možda bih se bolje osećala kad bi me Tom i Džuilin puštali da malo češće jašem Šunjala.“ Bar ovog puta nije zavodljivo pogledala starog zabavljača, što je predstavljalo kakav-takav napredak.

Tom i Džuilin se samo zgledaše i tairenski hvatač lopova odmah izvadi novčić iz džepa, ali mu Ninaeva ne dade da ga baci. „Možemo i same. Ne verujem da bi nam se nešto moglo desiti pored tolikih Belih plaštova na ulicama.“ Potom natuče šešir na glavu, priveza šal ispod brade, pa strogo pogleda onu dvojicu. „Osim toga, treba nešto uraditi s ovim stvarima što ih je Tom kupio.“ Oni klimnuše – preko volje i sporo, ali potvrdno. Ponekad su svoje uloge zaštitnika shvatali zaista preozbiljno.

Izašle su na drum i držale se zatravnjene ivice kako se ne bi naprašnjavile. Ninaevi je trebalo izvesno vreme da sroči ono što je želela da kaže. Međutim, pre nego što je stigla da progovori, Elejna reče: „Očigledno hoćeš sa mnom da razgovaraš nasamo, i to o Mogedijen, zar ne?“

Ninaeva samo trepnu i iskosa pogleda Elejnu. Nije zgoreg povremeno se podsetiti da ta mala nije budala, već da se samo tako ponaša. Bila je čvrsto rešena da po svaku cenu ostane mirna. Predstojeći razgovor biće dovoljno težak i bez nadvikivanja. „Ne.“ Znala je da Elejna smatra kako onima koje traže treba da dodaju i Mogedijen. Izgleda da ne shvata razliku između jedne Izgubljene i, recimo, Lijandrin i Česmal. „Htela sam da porazgovaramo o tvom ponašanju prema Tomu.“

„Ne znam na šta misliš“, na to će Elejna, zureći pravo preda se, prema gradu, ali su crveni pečati na obrazima odavali da laže.

„Ne samo da je dovoljno star da ti dvaput bude otac, nego...“

„Nije mi on otac!“ prasnu Elejna. „Moj otac je Taringail Damodred, princ Kairhijena i Prvi princ andorskog mača!“ Potpuno nepotrebno popravivši šešir, nastavila je nešto tiše, mada ne i mnogo ljubaznije. „Izvini, Ninaeva. Nisam htela da vičem.“

Smiri se, reče Ninaeva u sebi. „Mislila sam da si zaljubljena u Randa“, rekla je, nateravši se da bude blaga, što uopšte ne beše lako. „Tako su bar zvučale poruke koje si mu poslala preko mene i Egvene. Pretpostavljam da si i njoj rekla što i meni.“

Rumenilo na devojčinom licu postade još jače. „Volim ja njega, ali... On je sad daleko, Ninaeva. U Pustari je, okružen hiljadama Devica kopija, spremnim da skoče na svaki njegov mig. Ne mogu ni da ga vidim, ni da razgovaram s njim, niti da ga dotaknem.“ Glas joj na kraju pređe u šapat.

„Ne veruješ valjda da če se zaljubiti u neku Devicu?“, zgranu se Ninaeva. „On jeste muškarac, ali nije baš toliko prevrtljiv, da ne pominjem to što bi ga svaka od njih proburazila kopljem kad bi je samo popreko pogledao, pa bio on i Zora ili kako ga već zovu. Osim toga, Egvena kaže da ga Avijenda drži na oku umesto tebe.“

„Znam, ali ipak... Trebalo je da mu jasno stavim do znanja da ga volim.“ Glas joj sad beše odlučan. I zabrinut. „Trebalo je da mu kažem.“

Pre Lana, Ninaeva takoreći nije ni pogledala muškarca, ili bar ne ozbiljno, ali kao Mudrost je svašta videla i naučila. Iskustvo joj je govorilo da nema boljeg načina da se muškarac natera da pobegne glavom bez obzira, osim ako on nije prvi izjavio ljubav.

„Mislim da je Min videla nešto“, nastavila je Elejna. „Nešto o meni i o Randu. Uvek me je začikavala da ću morati da ga delim, ali mislim da to nije bila šala, a nisam je mogla naterati da mi kaže šta je zaista videla.“

„Glupost.“ To je zaista bila glupost. Doduše, Avijenda joj je u Tiru pričala o onom odvratnom aijelskom običaju... Deliš Lana s Moirainom, došapnu joj neki glasić. To uopšte nije isto!, odbrusi mu ona. „Jesi li sigurna da je Min imala viziju?“

„Jesam. Isprva nisam bila sigurna, ali što sam više razmišljala, više sam joj verovala. Prečesto se sprdala na račun toga.“

Pa, ma šta Min videla, Rand nije Aijel. O, možda u njemu teče aijelska krv, kao što tvrde Mudre, ali odrastao je u Dve Reke, a ni ona neće sedeti skrštenih ruku i pustiti ga da prihvati nakaradne aijelske običaje. Iskreno je sumnjala da bi i Elejna olako to dopustila. „Jesi li se zato...“ – izbegla je da kaže okomila na Toma – „...poigravala s Tomom?“

Elejna je pogleda iskosa, a obrazi joj se zajapuriše. „Hiljadu smo liga daleko, Ninaeva. Zar misliš da Rand ne gleda druge žene? Bio vladar ili svinjar, muškarac je muškarac.“ Znala je čitavu gomilu narodskih izreka koje je u detinjstvu čula od svoje dadilje Lini. Ninaeva se nadala da će jednoga dana upoznati tu ženu.

„Pa, ne razumem zašto moraš i ti nekom da se nabacuješ ako misliš da Rand to radi.“ Uzdržala se da ponovo pomene Tomove godine. Lan je dovoljno star da ti bude otac, zamrmori ponovo onaj glasić. Ja Lana volim. Još kad bih samo uspela da smislim kako da ga oslobodim od Moiraine... Ali to sad nije bitno! „Tom ima svojih tajni, Elejna. Ne zaboravi da ga je Moiraina poslala s nama. Šta god bio, on nije običan seoski zabavljač.“

„Bio je veliki čovek“, tiho će Elejna. „Mogao je biti i veći, da se nije zaljubio.“

E, ovo već Ninaeva nije mogla da podnese. Okrenula se ka devojci i zgrabila je za ramena. „Taj čovek prosto ne zna da li da te prebaci preko kolena i izdeveta ili... ili... ili da se popne na najbliže drvo!“

„Znam“, reče Elejna i ozlojeđeno uzdahnu. „Ali ne znam šta drugo da radim.“

Iako joj je brujalo u glavi, Ninaeva stisnu zube da ne bi prodrmusala devojku. „Da te sad majka čuje, naložila bi Lini da te vrati u ogradicu!“

„Nisam više dete, Ninaeva.“ Elejnin glas beše napet, a rumenilo u njenim obrazima nije više poticalo od stida. „Žena sam koliko i moja majka.“

Ninaeva pruži korak ka Mardesinu, tako stežući kiku da su je prsti zaboleli.

Elejna je ubrzo sustiže. „Hoćemo li da kupujemo povrće?“ Lice joj beše pribrano, a glas staložen.

„Jesi li videla šta je Tom doneo?“, procedi Ninaeva.

Devojka se strese. „Tri šunke. I onu odvratnu govedinu u biberu. Zar muškarci ne bi jeli ništa osim mesa osim ako im se ne tutne pod nos?“

Ninaevin bes polako je jenjavao dok su putem ćaskale o manjkavostima slabijeg pola – muškaraca, naravno – i sličnim običnim temama. Doduše, nije potpuno iščileo. Elejna joj beše draga i na trenutke joj se činilo da je ona zaista Egvenina sestra, baš kao što su ponekad i zvale jedna drugu. Ali samo kad se ne ponaša kao vrtirepka. Naravno da bi Tom mogao da stavi tačku na to, ali ta je matora budala tetoši kao brižni otac kćer miljenicu, iako ne zna da l’ da prione ili da pobegne. Bilo kako bilo, ona je rešila da raščisti to jednom zasvagda. Ne zarad Randa, već zato što Elejna uopšte nije takva. Ponaša se kao da je navukla nekakvu čudnu bolest. Ninaeva je bila čvrsto namerila da je izleči.

Ulice Mardesina behu popločane granitnim pločama, izlizanim mnogim pokolenjima nogu i kolskih točkova, a sve građevine bile su napravljene od cigle ili kamena. Međutim, mnoge su kuće i radnje zvrjale prazne, poneke čak i širom otvorenih vrata, tako da se videla opustošena unutrašnjost. Ninaeva je videla tri kovačnice, od kojih dve napuštene a u trećoj kovača kako kraj ugašenog ognjišta bezvoljno ulji svoje alatke. Prozori na jednoj gostionici sa škriljčanim krovom behu polomljeni, a ispred nje je grupa mrzovoljnih muškaraca sedela na klupama. U dvorištu druge stajala je prašnjava kočija s usamljenom kokoši ugneždenom na kočijaškom mestu, a vrata staje behu napola izvaljena iz šarki. Unutra je neko svirao biternu, i to melodiju koja je podsećala na Čapljin let, ali potpuno potišteno. Vrata treće gostionice behu zamandaljena dvema ukrštenim grubim daskama.

Ulice behu pune ljudi, ali svi su se, pritisnuti žegom, kretali bezvoljno. Po otupelim im se licima videlo da su izašli samo iz navike. Žene su uglavnom nosile duboke kape koje su im gotovo potpuno skrivale lica i haljine iskrzanih poruba, a nemalo je muškaraca imalo izlizane revere i rukave na svojim do kolena dugim kaputima.

Zaista je bilo dosta Belih plaštova na ulicama – ne baš kao što je Tom to predstavio, ali ipak dovoljno. Ninaevi bi zastao dah čim uhvati pogled nekog muškarca u besprekornom ogrtaču i bleštavom oklopu. Znala je da ne koristi Moć ni izbliza dovoljno dugo da joj lice poprimi bezvremenost kao kod Aes Sedai, ali za te ljude je ona ipak veštica iz Tar Valona i zločinac, i ubili bi je ako samo posumnjaju da ima ikakve veze s Belom kulom. Dok su žustrim koracima prolazili kroz svetinu, naizgled uopšte ne primećujući bedu koja ih okružuje, ljudi su im se s poštovanjem sklanjali s puta, da bi im zauzvrat bilo udeljeno kratko klimanje glavom ili krut pozdrav: „Idi pod Svetlošću.“

Trudeći se koliko je god mogla da ne obraća pažnju na Decu Svetla, uputila se s Elejnom u potragu za svežim povrćem, ali do vremena kad je sunce doseglo zenit i poput plamteče zlatne lopte počelo da prži kroz tanku koprenu oblaka, obišle su obe obale i uspele da kupe samo nešto malo graška, vezu sićušnih rotkvica, nekoliko zelenih krušaka i korpu u kojoj su sve to nosile. Možda Tom nije lagao. U to doba godine, tezge bi trebalo da su prepune poljoprivrednih proizvoda, ali su njih dve videle jedino gomile krompira i repe koja je pamtila i bolja vremena. Setivši se onolikih napuštenih imanja što su ih videli dok su dolazili u grad, Ninaeva se zapita kako će ti ljudi prezimiti. Nastavila je da hoda.

Nad vratima jedne krojačke radnje visio je naopako obešen buket nečega što je podsećalo na žutilovku. Stabljike sićušnih cvetova bile su čitavom dužinom uvezane belom trakom pa ukrašene žutom. To je izgledalo kao neuspešan pokušaj neke žene da u teška vremena napravi nešto veselo. Međutim, Ninaeva je bila sigurna da je posredi nešto sasvim drugo.

Zastala je kraj napuštene radnje nad čijim se vratima još klatila tabla s rezbarskim nožem i počela da se pretvara kako pokušava da izbaci kamen iz cipele, sve vreme potajno posmatrajuči krojačku radnju. Vrata su bila otvorena, a mali izlozi prepuni raznobojnih truba platna, ali niti je iko ulazio unutra niti izlazio.

„Zar ne možeš da ga nađeš, Ninaeva? Izuj cipelu.“

Ninaeva trže glavom. Gotovo je bila zaboravila da je i Elejna tu. Niko nije obraćao pažnju na njih, niti je iko bio dovoljno blizu da ih čuje. Svejedno je govorila u pola glasa. „Onaj buket žutilovke nad vratima krojačke radnje. To je znak Žutog ađaha, i to znak za uzbunu koji koriste njihove doušnice.“

Nije morala da upozori Elejnu da ne gleda tamo. Devojčine oči jedva da su i okrznule krojačku radnju. „Jesi li sigurna?“ upita tiho. „Otkud znaš?“

„Naravno da sam sigurna. Sve je kako treba. Tu je i žuta traka izdeljena na tri jednaka dela.“ Zastala je da duboko udahne. Ako nije u potpunoj zabludi, taj beznačajni buketić ima mnogo dublje značenje. Ali ako jeste, onda pravi budalu od sebe, a to mrzi više nego išta. „Dosta sam razgovarala sa Žutima u Kuli.“ Osnovna svrha Žutog ađaha jeste Lečenje. Doduše, Žute sestre ne mare mnogo za lekovito bilje, ali onome ko se isceliteljstvom bavi pomoću Moći ono nije ni potrebno. „Jedna mi je to rekla. Nije smatrala da time čini prekršaj pošto je verovala da ću se opredeliti za Žute. Osim toga, taj znak nije upotrebljen već gotovo tri stotine godina. Elejna, svega po nekoliko žena u svakom ađahu zna ko su im doušnice, ali ovako uvezano i obešeno žuto cveće znak je svakoj Žutoj sestri da je jedna od njih tu i da ima poruku, i to toliko hitnu da se zbog nje vredi izložiti opasnosti od razotkrivanja.“

„Kako da saznamo o čemu je reč?“

Ninaevi se to dopalo. Nije rekla: „Šta sad da radimo?“ Ta cura nije mekušac.

„Samo me prati“, reče, pa čvrsto zgrabi korpu i uspravi se. Nadala se da se seća svega što joj je Šemerin pričala. Nadala se i da joj je Šemerin sve ispričala. Ta debeljuškasta Žuta mogla je i postavljati zamke za Aes Sedai.

Unutrašnjost radnje bila je prilično skučena i svaki delić zida beše pokriven policama s trubama svile i finih vunenih tkanina, kalemima traka za porub i čipki i pervaza svih mogućih šara i veličina. Na sve strane su stajale krojačke lutke s komadima odeće, od poluzavršenih do spremnih za nošenje – od svečane zelene vunene haljine ukrašene vezom do sedefnosive svilene, kakva bi se komotno mogla nositi i na dvoru. Na prvi pogled bi se reklo da im posao baš dobro ide, ali Ninaevino oštro oko primetilo je prašinu na jednom visokom okovratniku od penušave solindske čipke, kao i na velikoj plišanoj mašni na pojasu druge haljine.

Dočekale su ih dve tamnokose žene. Mlađa i vitkija pokušavala je da kradomice nadlanicom obriše nos, uznemireno stiskajući u naručju trubu svetlocrvene svile. Kosa joj je u dugim kovrdžama padala na ramena, baš po amadicijskoj modi, ali je ipak izgledala neuredno u poređenju s besprekornom frizurom druge žene. Ta druga, starija, srednjih godina, očigledno je bila krojačica, što se videlo po velikom, prepunom jastučetu za igle na njenom doručju. Haljina joj beše od dobre, zelene vunene tkanine, odlično krojena, napravljena tako da pokaže njeno krojačko umeće, ali ukrašena tek s nekoliko belih cvetova oko visokog okovratnika, kako u njoj slučajno ne bi zasenila svoje pokroviteljke.

Kada su Ninaeva i Elejna ušle u radnju, žene ih zgranuto pogledaše, kao da tu već godinu dana niko nije ni prigvirio. Krojačica se prva sabrala i blago se – dostojanstveno ali oprezno – naklonila u znak pozdrava. „Kako mogu da vam pomognem? Ja sam Ronda Makura. Dobro došle u moju krojačnicu.“

„Želela bih haljinu s izvezenim žutim ružama na gornjem delu“, reče joj Ninaeva. „Ali gledajte da budu bez trnja“, dodade kroz smeh. „Obično sporo zaceljujern.“ Ništa što je rekla nije uopšte bilo bitno, osim reči „žuto" i „zaceliti“. Sad joj je samo preostalo da se nada kako onaj buket na vratima nije bio puka slučajnost. U suprotnom će morati da nađe izgovor da odustane od haljine sa žutim ružama. A i način da spreči Elejnu da njen bedni promašaj prepriča Tomu i Džuilinu.

Gazdarica Makura se tamnim očima prvo zagleda u nju, a onda se obrati onoj tananoj devojci, blago je gurkajući ka zadnjem delu radnje. „Lusi, idi u kuhinju i napravi ovim finim damama čaj. Uzmi onaj iz plave tegle. Voda je, Svetlosti hvala, vruća. Hajde, devojko. Ne zevaj u mene nego spusti to. Hitro, hitro. Ne zaboravi, plava tegla. Tu držim najbolji čaj“, dodade kad se, pošto je devojka nestala iza vrata u dnu radnje, ponovo okrenula ka gošćama. „Znate, stanujem iznad radnje, a kuhinja mi je pozadi.“ Nemirno je poravnala haljinu, a onda palcem i kažiprstom napravila krug. Znak Velike zmije. Izgleda da nikakvi izgovori neće biti potrebni.

I Ninaeva napravi isti pokret, a za njom i Elejna. „Ja sam Ninaeva, a ovo je Elejna. Videle smo znak na vratima.“

Žena zamlatara rukama kao da će poleteti. „Znak? A. Da. Naravno.“

„Pa?“, na to će Ninaeva. „Kakva je to hitna poruka?“

„Ne bi trebalo ovde da razgovaramo o tome... ovaj... gospođo Ninaeva. Mogao bi neko da naiđe.“ Ninaeva je iskreno sumnjala u tako nešto. „Ispričaću vam uz čaj. Rekoh li već da je to moj najbolji čaj?“

Ninaeva i Elejna se zgledaše. Ako se gazdarica Makura toliko usteže da im saopšti novost, to zaista mora biti nešto važno.

„Možda bismo mogle da odemo pozadi“, reče Elejna. „Tamo nas niko neće čuti.“ Njen zapovedni ton naterao je krojačicu da se zagleda u nju. Ninaeva je na tren pomislila da će je to malo razdrmati, ali već narednog trenutka smušena žena nastavi da blebeće po starom.

„Sad će čaj. Voda je već vrela. Ranije smo stalno dobijali tarabonski čaj. Valjda sam zato i ja ovde. Ne zbog čaja, naravno. Trgovina je nekada bila mnogo življa, a sa robom sa svih strana dolazile su i vesti. Njih... vas... uglavnom zanima bukti li negde kakva zaraza i da se nije pojavila neka nova bolest. I mene to zanima. Pomalo petljam s...“ Zakašljala se, pa nastavila. Ako nastavi da tako dlanom ispravlja haljinu, pocepaće je. „To je nešto o Deci, naravno, ali njih... vas... to zapravo i ne zanima previše.“

„Gazdarice Makura, u kuhinju“, oštro reče Ninaeva čim žena zastade da udahne vazduh. Ako su vesti toliko uznemiravajuće, svako dalje odlaganje prosto je nedopustivo.

Vrata u dnu radnje odškrinuše se taman toliko da propuste Lusino zabrinuto lice. „Gotovo je, gazdarice“, izusti kao da joj je duša u nosu.

„Ovuda, gospođo Ninaeva“, reče krojačka, ne prestajući da trlja haljinu. „Gospođo Elejna.“

Prošle su kratkim hodnikom pored strmog stepeništa i ušle u toplu kuhinju punu visokih kredenaca. Nad ognjištem se pušio kotao vode. Bakreno posuđe je bilo povešano između zadnjih vrata i prozora koji je gledao na malo dvorište opasano visokom tarabom. Na stočiću u sredini prostorije čekahu ihbleštavožuti čajnik, zeleni lonac meda, tri rasparene šolje različitih boja i trbušasta plava keramička tegla, a pored nje i odgovarajući poklopac. Gazdarica Makura brzo zatvori teglu i žurno je vrati u kredenac, u kome ih je bilo bar još dvadesetak, svih mogućih boja i nijansi.

. „Izvolite, sedite“, reče i napuni im šolje. „Izvolite.“

Ninaeva i Elejna sedoše jedna do druge, a gazdarica Makura stavi šolje pred njih pa jurnu do jednog kredenca po kalajne kašičice.

„Poruka“, reče Ninaeva kad žena konačno sede preko puta njih. Gazdarica je bila toliko uznemirena da nije ni takla svoju solju, pa Ninaeva usu malo meda u čaj i otpi gutljaj. Bio je vruć, ali je imao osvežavajući ukus, sličan nani. Možda će čaj malo umiriti krojačicu, ako je samo natera da ga popije.

„Prijatan ukus“, promrmlja Elejna preko šolje. „Koji je ovo čaj?“

Pametnica, pomisli Ninaeva.

Međutim, krojačica samo zamlatara rukama oko šolje. „To je tarabonski čaj. Iz okoline Obale senki.“

Ninaeva uzdahnu pa otpi još gutljaj ne bi li se i sama malo smirila. „Poruka“, ponovi tvrdoglavo. „Nisi obesila onaj buket da nas pozoveš na čaj, gazdarice. Kakva je to hitna vest?“

„A, da.“ Gazdarica Makura oliza usne, pogleda jednu pa drugu gošću, a onda polako reče: „Došla je pre mesec dana, s naređenjem da je svaka sestra koja se zatekne ovde čuje po svaku cenu.“ Još jednom je ovlažila usne. „Sve sestre se mogu slobodno vratiti u Belu kulu. Kula mora biti celovita i snažna.“

Ninaeva je čekala nastavak, ali krojačica ne reč više ni reč. I ovo je bila ta sudbonosna poruka? Pogledala je Elejnu, ali devojci je, izgleda, žega udarila u glavu. Sedela je klonulo zavaljena i zurila u svoje šake na stolu. „I to je to?“, upita Ninaeva, pa iznenada zevnu. Biće da je i nju žega malo omamila.

Krojačica ih je samo netremice posmatrala.

„Rekoh“, zausti Ninaeva, ali glava joj odjednom postade preteška. Tad shvati da je Elejna već pala na sto, sklopljenih očiju i oklembešenih ruku. Užasnuto se zagledala u šolju u svojim rukama. „Šta si nam to dala?“, upita bunovno. Još je osećala onaj osvežavajući ukus, ali joj je jezik sada bio otečen. „Reci mi!“ Ispustila je šolju i oslonila se svom težinom na sto, a kolena joj zaklecaše. „Šta je ovo, Svetlost te spalila?“

Gazdarica Makura odgurnu stolicu i izmače se van domašaja, a njen malopređašnji nespokoj sada se pretvorio u likovanje.

Tama obavi Ninaevu. Poslednje što je čula bio je krojačicin glas. „Drž’ je, Lusi!“