Nebeski oganj

4 Sumrak

Rand i njegove Far Dareis Mai približavali su se ruideanskom Krovu Devica. Belo stepenište, široko kao i sama ogromna zgrada, uspinjalo se ka golemim, dvadesetak koraka visokim spiralno isklesanim stubovima, naizgled crnim u sumrak, ali živahno plavim preko dana. Spoljašnjost zgrade činio je složen mozaik lakiranih pločica u obliku prividno beskrajnih plavih spirala i ogroman vitražni prozor, tačno iznad stubova, na kome beše prikazana petnaest stopa visoka prilika crnokose žene odevene u višeslojnu plavu haljinu, sa podignutom desnom rukom – možda da poželi dobrodošlicu, a možda i da zaustavi nekoga. Lice joj beše u isti mah spokojno i strogo. Ko god da je bila, s tom bledom kožom i tamnim očima nije mogla biti Aijelka. Možda je bila Aes Sedai. Istresao je lulu i zavukao je u kaput, pa pođe uz stepenište.

Muškarcima, izuzimajući gaisaine, nije bilo dozvoljeno da stupe pod Krov Devica; nijednom muškarcu, ni u jednom uporištu u Pustari. Čak bi i poglavari ili krvni srodnici Devica mogli da poginu ako bi to pokušali, mada Aijeli zapravo nisu ni pomišljali na takvo šta. To je važilo za sva društva: ulaz je bio dozvoljen samo članovima i gaisainima.

Dve Device koje su čuvale velika bronzana vrata sporazumeše se devičanskim znacima ruku, pa obe sevnuše oštrim pogledom ka Randu i pritajeno se nasmešiše. Dok je prolazio između stubova, Rand požele da je razumeo o čemu su govorile. Čak i u suvoj zemlji kao što je Pustara, bronza je posle dovoljno vremena rđala; ali gaisaini su toliko glačali vrata da su izgledala kao tek izlivena. Bila su širom otvorena, a stražarke ga ničim ne ometoše dok je prolazio kroz njih; Adelin i ostale behu mu za petama.

Prostrani, belo popločani hodnici i ogromne prostorije u unutrašnjosti vrveli su od Devica; sedele su na šarenim jastucima, razgovarale, čistile oružje, igrale se mačje kolevke, kamenčića ili hiljadu cvetova – cilj ove poslednje aijelske igre bio je da se pravilno poslažu pljosnati kamenčići sa stotinama različitih ugraviranih simbola. Naravno, čitava bulumenta gai’šaina bez zastoja je obavljala svoje poslove: čišćenje, usluživanje, opravke, staranje o raznorodnim uljanim svetiljkama – od onih običnih, od pocakljene grnčarije, preko odnekud zaplenjenih pozlaćenih lampi, sve do svetiljki sa sopstvenim visokim postoljima pronađenih u gradu. U većini soba podove i zidove su zastirali šareni tepisi i živopisne tapiserije, svi u potpuno različitim šarama i stilovima. I sami zidovi i tavanice bili su zamršeni mozaici neba, reka i drveća kakvo se nije viđalo u Pustari.

I mlađe i starije Device su se smešile kada bi ga videle; neke mu klimnuše glavom, a neke ga čak i potapšaše po ramenu. Druge su ga pitale za zdravlje, je li gladan, da li bi želeo da mu gaisaini donesu vina ili vode. Uzvraćao je osmehe i sažeto odgovarao. Dobro je, nije ni gladan ni žedan. Produžio je, ne usporavajući čak ni dok je govorio. Ako bi usporio, sigurno bi morao i da zastane, a do toga mu večeras nije bilo.

Far Dareis Mai su ga, na neki način, usvojile. Neke su ga posmatrale kao sina, druge kao brata. Godine na to očito nisu imale uticaja; sedokose žene su uz čaj vodile sestrinske razgovore sa njim, dok su neke Device jedva godinu dana starije od njega pazile da se odene pogodno za vrelinu. Nije mogao izbeći njihovom majčinskom ponašanju – jednostavno su bile takve, i nije imao izgleda da ih spreči sem ako bi koristio Moć protiv njih.

Pomišljao je da pribavi sebi čuvare iz nekog drugog društva – na primer Seen M’tal, Kamenih pasa, ili Etan Dor, Crvenih štitova; Ruark je bio Crveni štit pre nego što je postao poglavar – ali nije uspevao da izmisli nikakav verodostojan razlog. Istinu sigurno nije mogao izneti. Bilo mu je neprijatno i od same zamisli da to objasni Ruarku i ostalima; znajući šaljivost Aijela, verovao je da bi i ogorčenom starom Hanu od smeha popucala rebra. Uz to mu nikakav razlog ne bi pomogao da ne uvredi čast svih Devica. Barem su se van Krova rede ponašale materinski. Za događaje pod Krovom znale su samo one, i gaisaini koji nikada ne bi progovorili o onome što se tu zbiva. „Device“, rekao je jednom, „nose moju čast.“ Svi su to upamtili, a Device su bile ponosne kao da su ustoličene na prestole. Ipak, ispostavilo se da način na koji će nositi njegovu čast biraju same.

Adelin i ostale ga napustiše i pridružiše se svojim prijateljicama, pa ipak nije bio sam ni dok se peo širokim, zakrivljenim belim stepeništem ka višim spratovima zdanja. Morao je da odgovara na istovetna pitanja na skoro svakom koraku. Ne, nije gladan. Da, razume kako se još nije privikao na vrelinu, i ne, nije proveo previše vremena na suncu. Sve je strpljivo podnosio, pa opet uzdahnu od olakšanja kada je stigao do drugog sprata iznad ogromnog prozora. Ovde ni u prostranim hodnicima ni na stepeništu koje je vodilo još dalje nije bilo Devica niti gaisaina. Goli zidovi i prazne sobe jasno su svedočili o odsustvu ljudi, ali nakon putešestvija kroz niže spratove, samoća mu je prijala kao blagoslov.

Njegova spavaća soba, slepih zidova, blizu središta zgrade, beše jedna od retkih koje nisu bile ogromne, premda je tavanica bila toliko udaljena da je visina nadmašivala i širinu i dužinu. Pojma nije imao čemu je ovo mesto prvobitno namenjeno; jedini ukras bio je mozaik sa motivom lozice oko malenog kamina. Izgledala mu je kao soba za poslugu, ali su bronzom presvučena vrata koja je upravo pritvorio odudarala od te zamisli. Gaisaini su uglačali metal tako da se mutno presijavao. Nekoliko ukrasnih jastučića za sedenje ležalo je razbacano po podu, a kraj njih beše debela prostirka za spavanje položena povrh nekoliko naslaganih šarenih ćilimčića. Kraj tog „kreveta" stajao je prost plavi gleđosani krčag i jedna tamnozelena čaša. Osim dva troruka svećnjaka koji su već goreli i povelike gomile knjiga u jednom ćošku, to je bilo sve. Umorno je uzdahnuo i legao na postelju, ne skidajući kaput i čizme; koliko god da se meškoljio, bilo mu je udobno taman koliko i na golom podu.

Noćna studen se već uvlačila u sobu, ali Rand se nije pomučio da pripali isušenu kravlju balegu na ognjištu; bilo mu je lakše da se nosi sa hladnoćom nego sa tim mirisom. Asmodean je jednom pokušao da ga nauči kako da na jednostavan način ugreje sobu; sam, inače, nije imao dovoljno snage za to. Rand je pokušao, jednom – te noći se trgao iz sna, skoro bez vazduha, a ivice pokrivača behu nagorele od vreline poda. Nije ponovo pokušavao.

Odabrao je ovu zgradu za svoje prebivalište jer je bila blizu trga, i dobro očuvana; njene sobe visokih tavanica pružale su nešto nalik svežini čak i u najvrelijim trenucima dana, dok debeli zidovi nisu propuštali najgoru noćnu studen. Tada, naravno, nije bila Krov Devica. Jednog jutra se jednostavno probudio i otkrio da je to postala – Device su popunile čitava dva sprata i postavile stražu na vrata. Nije odmah razumeo da su prisvojile zgradu kao svoj Krov unutar Ruideana, te da očekuju od njega da tu i ostane. U suštini, bile su spremne da premeštaju svoj Krov kako bi pratile svaki njegov korak. Zato je i morao da se sastaje s poglavarima na nekom drugom mestu. Najveći ustupak koji je uspeo da dobije od njih bilo je da se klone sprata na kome on spava; to ih je neizmerno zabavljalo. Čak ni Kar’a’karn nije kralj, jetko se podsećao. Već se dva puta selio na viši sprat, jer je Devica bilo sve više. U dokolici je pokušavao da proračuna koliko će ih još biti potrebno da mu preostane jedino spavanje na krovu.

To mu je bilo lakše nego da se preispituje kako je dopustio Moiraini da mu zađe pod kožu. Nije nameravao da joj otkrije svoje namere sve do dana kada će Aijeli krenuti. Tačno je znala kako da mu preusmeri osećanja, kako da ga naljuti do te mere da izgovori ono što nije želeo. Nikada se nisam toliko ljutio. Zašto mi je tako teško da ostanem pribran? Kako god, nije ga nikako mogla zaustaviti. Tako je mislio. Nije smeo da zaboravi kako u njenoj blizini uvek mora biti oprezan. Sve veće sposobnosti povremeno su ga navodile da bude neobazriv pred njom, dok je ona i dalje znala više od njega, pa makar on i bio moćniji, uza sve Asmodeanovo učenje.

Na neki način, činjenica da je i Asmodean saznao za njegove namere bila je manje važna od toga što je Rand izložio svoj naum Aes Sedai. Za Moirainu sam običan čobanin, donekle koristan za Kulu, dok me Asmodean vidi kao jedinu grančicu koja ga može spasti od potopa. Javila mu se čudna pomisao da bi jednom od Izgubljenih verovatno mogao verovati više nego Moiraini. Naravno, ni jedno ni drugo nisu zasluživali previše poverenja. Asmodean. Ako su ga sprege s Mračnim štitile od izopačenja u saidinu, morao je postojati još neki način zaštite. Ili pročišćenja.

Nevolja je bila u tome što su, pre ulaska u Senku, Izgubljeni bili među najmoćnijim Aes Sedai iz Doba Legendi, kada je štošta o čemu Bela kula i ne sanja bilo puka svakodnevica. Ako Asmodean ne zna način, onda način ne postoji. Mora postojati. Mora biti nečega. Neću samo da sedim i čekam ludilo i smrt.

Ovo je bilo potpuno budalasto. Proročanstvo mu je uredilo sastanak kod Šajol Gula. Nije znao kada će to biti, ali znao je da posle njega više neće morati da brine za svoj razum. Zadrhtao je, pa poče da se predomišlja oko pokrivača.

Trže se i uspravi na zvuk laganih koraka u hodniku. Rekao sam im! Ako ne mogu...

Ženu koja je u tom trenu odgurnula vrata, donoseći mu debele vunene pokrivače, nikako nije mogao očekivati.

Avijenda uđe i smesta zastade, odmeravajući ga hladnim plavozelenim očima. Više nego lepa žena, njegovih godina, nekadašnja Devica, nedavno beše odbacila koplje kako bi postala Mudra. Tamnocrvena kosa joj i dalje nije dosezala do ramena, te joj mrka marama kojom ju je povezala i nije zaista bila potrebna. Izgledala je pomalo nezgrapno s tim smeđim šalom, i pomalo razdraženo zbog dugačke sive suknje.

Rand oseti ubod ljubomore – primetio je njenu ogrlicu, nisku finih, ukrasnih srebrnih kovanica, od kojih svaka beše različita. Ko joj je to dao? Sigurno je niotkuda nije sama uzela; nije volela nakit. Pored niske nosila je samo još jednu široku narukvicu od slonovače, fino ukrašenu urezanim ružama. To je bio njegov poklon – još nije bio načisto da li mu je oprostila zbog njega. U svakom slučaju, ljubomora je bila glupost.

„Nisam te video već deset dana“, reče on. „Mislio sam da će te Mudre privezati uz mene čim saznaju da sam im zaprečio put u svoje snove.“ Prva veština koju je Rand odabrao da nauči Asmodeanu je bila veoma zanimljiva, sve dok nije shvatio koliko će dugo morati da ga podučava njoj.

„Čekaju me vežbe, Rande al’Tore.“ Ona će biti jedna od retkih Mudrih sposobnih da usmeravaju; njene vežbe su se delom odnosile i na to. „Nisam ja jedna od vaših mokrozemki, pa da se ne pomičem s jednog mesta kako bi mogao da me gledaš kad god poželiš.“ Uprkos tome što je poznavala Egvenu, pa i Elejnu, imala je neobično tvrdoglav stav prema mokrozemkama i mokrozemcima uopšte. „Ne sviđa im se to što si učinio.“ Govorila je o Amis, Bair i Melaini, tri Mudre šetačice kroz snove koje su je podučavale, i koje su se trudile da drže Randa na oku. Avijenda žalostivo odmahnu glavom. „Naročito su bile nezadovoljne kada sam ti dala do znanja da šetaju tvojim snovima.“

Zurio je u nju. „Rekla si im za to? Ali nisi mi zapravo ništa kazala. Domislio sam se sam, a shvatio bih, na kraju krajeva, i da ti nije izleteo mali nagoveštaj. Avijenda, one su mi same rekle kako mogu da razgovaraju s ljudima u snu. Jasno je šta je sledeči korak.“

„Zar bi hteo da se dodatno unizim i obeščastim?“ Glas joj je bio koliko-toliko miran, ali pogledom bi zapalila vatru na ognjištu. „Ni za jednog muškarca se ne bih obeščastila! Dala sam ti trag da slediš, i neću poreći svoju sramotu. Trebalo bi da te pustim da se smrzneš.“ Bacila mu je pokrivače tačno na glavu.

Svukao ih je s glave i bacio u stranu; razmišljao je šta da kaže. Ponovo đi’e’toh. Ova žena je bodljikava kao trnovito grmlje. Navodno, njen zadatak je glasio da ga podučava običajima Aijela – ali on je znao njeno pravo poslanje: uhoda u službi Mudrih. Koliko god da je uhođenje Aijelima zvučalo nečasno, to po svemu sudeći nije imalo uticaja na Mudre. Znale su da i on zna, ali ih iz nekog razloga to nije brinulo. Rand je bio voljan da ostavi sve kako jeste, dok god se i one tako vladaju. Kao prvo, Avijenda nije bila baš sjajan uhoda; skoro nikada ga nije ispitivala, a sopstvena narav joj je smetala da mu usadi osećanja besa ili krivice onako kako je to Moiraina činila. Kao drugo, povremeno, kada god bi zaboravila da se naoruža trnjem, bila je prilično prijatan saputnik. Barem je znao koga su Amis i ostale zadužile da motri na njega; da to nije zapalo Avijendi, zapalo bi nekome drugom – ko zna koliko bi mu trebalo da otkrije kome. Uostalom, nikada nije bila obazriva u njegovom prisustvu.

Met, Egvena, pa ponekad čak i Moiraina videli su u njemu Ponovorođenog Zmaja, ili barem pretnju muškarca kadrog da usmerava. Poglavari klanova i Mudre videle su Onoga Koji Dolazi Sa Zorom, čoveka kome je predskazano da će slomiti Aijele kao suve grančice; možda ga se i nisu plašili, ali su ga ipak posmatrali kao crvenu guju kraj koje moraju da žive. Šta god da je Avijenda videla u njemu, nije je sprečavalo da bude osorna kad god joj se prohte, što retko kada nije bio slučaj.

Neobična uteha, ali u poređenju sa ostalima, sasvim dovoljna. Nedostajala mu je. Čak je i brao cvetove nekog okoštalog, trnovitog žbunja koje raste oko Ruideana – krvavio je prste sve dok nije shvatio da može upotrebiti Moć – i slao joj ih, nekoliko puta; umesto gaisaina, cveće su nosile lično Device. Nikada mu, naravno, nije zahvalila.

„Hvala ti“, konačno je progovorio, dodirujući pokrivače. Činilo mu se da su oni dovoljno bezbedna tema. „Kakve su ovdašnje noći, izgleda da pokrivača nikad nije dosta.“

„Enaila me je zamolila da ti ih donesem, pošto sam već pošla da te posetim.“ Usne joj behu na ivici vragolastog osmeha. „Nekoliko sestara po koplju se brinulo da ti neće biti dovoljno toplo. Moram da se postaram da večeras upališ vatru, pošto sinoć nisi.“

Rand oseti priliv krvi u obraze. Znala je. Pa, kako i ne bi znala? Krvave Device, možda joj više ne kazuju sve, ali se i ne ustežu pred njom. „Zašto si želela da me vidiš?“

Neočekivano, ona prekrsti ruke ispod grudi i pređe dvaput sobu po dužini, pa stade i ljutito ga pogleda. „Ovo nije bio dar pažnje”, optužila ga je, mašući narukvicom prema njemu. „To si i priznao.“ Istina, premda mu se tada činilo da će, ako ne prizna, dobiti nož među rebra. „Bio je običan glupi poklon od muškarca koji ne zna, ili ga ne zanima šta će moje sestre po koplju misliti. Pa, ni ovo nema nikakvo značenje.“ Izvukla je nešto iz svoje vrećice i bacila mu na prostirku. „Ovo poništava dugovanja između nas.“

Rand podiže predmet i okrenu ga u rukama. Bila je to kopča za kaiš, oblikovana kao zmaj, od čvrstog čelika ukrašenog zlatom. „Hvala ti. Predivna je. Avijenda, ne postoji nikakav dug.“

„Ako nećeš da me razdužiš“, nepokolebljivo kaza ona, „onda baci to. Pronaći ću nešto drugo čime ću moći da poravnam dugove. To je obična drangulija.“

„Ne slažem se – čak mi se čini da ju je neko morao izraditi po porudžbini.“

„Ne umišljaj da to nešto znači, Rande al’Tore. Kada... kada sam se odrekla koplja – svojih kopalja i svog noža“ – nesvesno je prešla rukom preko pojasa gde je nekada stajao nož dugog sečiva – „oduzeli su mi čak i vrhove sa strela i dali ih kovaču, da od njih načini jednostavne poklone. Većinu sam razdelila prijateljima, ali Mudre su me primorale da imenujem tri muškarca i tri žene koje najviše mrzim, i naložile mi da svakome od njih podarim nešto što sam sopstvenim rukama načinila od svog oružja. Bair mi je kazala da ću se tako naučiti smernosti.“ Uspravnog držanja, ljutitog pogleda, grizla je svaku reč napola, i ništa na njoj nije delovalo smerno. „Stoga, nemoj misliti da to nešto znači. “

„Ne znači ništa“, reče Rand, tužno klimajući glavom. Istina, nije ni žudeo da to dobije neko značenje, ali do sada se radovao misleći da je možda počela da ga gleda kao prijatelja. Rila je čista glupost trpeti ljubomoru zbog nje. Pitam se kojoj je to mogao pokloniti?

„Avijenda, jesam li ja jedan od tih koje toliko mrziš?“

„Da, Rande al’Tore.“ Najednom je zazvučala promuklo. Za tren je okrenula lice u stranu, žmureći i podrhtavajući. „Mrzim te svim srcem. Mrzim te, i uvek ću te mrzeti.“

Nije se trudio da sazna zašto. Već ju je jednom pitao zašto je netrpeljiva prema njemu, i tom prilikom je umalo ostao bez nosa. Ipak, nije mu ništa odgovorila. Ali sada je tu bilo nešto više od netrpeljivosti koju je ponekad i zaboravljala. „Ako me stvarno mrziš“, neodlučno je progovorio, „zamoliću Mudre da pošalju nekog drugog da me podučava.“

„Ne!“

„Ali ako...“

„Ne!“ Njen otpor je ovog puta bio još žešći. Podbočila se i počela da mu preti prstom kao da želi da mu zabode svaku reč u srce. „Čak i ako mi Mudre dozvole da odstupim, ja imam toh, nuždu i dužnost prema svojoj skorosestri Elejni, da te čuvam. Pripadaš njoj, Rande al’Tore, i nijednoj drugoj ženi. Upamti to.“

Došlo mu je da podigne ruke u znak predaje. Ovog puta mu barem nije opisivala kako Elejna izgleda bez odeće; na neke aijelske običaje privikavao se s posebnom teškoćom. Ponekad se pitao da li su se ona i Elejna zaista složile oko ovog „čuvanja“. Nije verovao u to, premda su sve žene, ne samo Aijelke, često bile čudne. Uz to, pitao se od koga bi to Avijenda trebalo da ga štiti. Aijelke, izuzev Devica i Mudrih, delile su se na one koje u njemu vide otelotvorenje proročanstva, samim tim nešto više od krvi i mesa, i one koje ga smatraju krvavom gujom puštenom među decu. Mudre su bile bezmalo uporne kao i Moiraina u trudu da ga podvrgnu svojoj volji, a o Devicama nije ni želeo da razmišlja. Sve je to u njemu stvaralo silan gnev.

„Slušaj me sad. Poljubio sam Elejnu nekoliko puta, i mislim da joj se svidelo koliko i meni, ali nisam nikome obećan. Nisam više siguran ni da bi ona to želela.“ U roku od možda svega dva-tri časa napisala mu je dva pisma; jedno ga je nazivalo najmilijom svetlošću njenog srca, i drugim imenima od kojih su mu uši gorele, dok ga je drugo osudilo kao nemilosrdnog prokletnika koga nikada više ne želi da vidi i vređalo ga gore nego što bi Avijenda umela. Sa ženama nešto svakako nije u redu. „Ionako nemam vremena da razmišljam o ženama. Na umu mi je jedino da ujedinim Aijele, čak i Šaidoe, ako budem mogao. Ja...“ Zamukao je, sa razočaranim uzdahom. U prostoriju je upravo stupilo poslednje ljudsko biće koje mu je trebalo; nosila je srebrni poslužavnik sa staklenim bokalom vina i dve srebrne čaše – praćena zveckanjem nakita.

Iako je na glavi nosila prozračnu maramu od crvene svile, lepota Isendrinog srcolikog lica ne beše nimalo umanjena. Njena duga tamna kosa i tamne oči nisu pripadale soju Aijela. Njene pune, napućene usne bile su izazovne, sve dok nije ugledala Avijendu. Tada joj se osmeh izmeni u nešto mučno. Osim marame, nosila je još desetak ogrlica od zlata i slonovače, od kojih neke behu ukrašene biserima i uglačanim draguljima. Obe ruke, pa čak i članci na nogama, behu joj natovareni istim brojem ukrasa. To je bilo sve. Na sebi nije imala ništa drugo. Nagnao se da ne skreće pogled s njenog lica, ali i pored toga, obrazi su mu goreli.

Avijenda je izgledala kao olujni oblak spreman da bljune munje, a Isendra kao žena koja shvata da će za koji tren biti živa ispečena. Rand je poželeo da je u Jami usuda, ili bilo gde drugde. Ipak, ustao je na noge; dostojanstvenije će delovati ako on njih posmatra s visine, nego ako bude obratno. „Avijenda“, zaustio je, ali nije se obazirala.

„Je li te neko poslao da to doneseš?“ upitala je ledenim glasom. Isendra otvori usta, očito spremna na laž, ali proguta pljuvačku i prošapta: „Ne.“

„Već si dobila upozorenje, sorda.“ Sorda je bila životinja srodna pacovu, sudeći po rečima Aijela, izuzetno podla i potpuno beskorisna; meso joj je bilo tako kiselo da ih čak ni mačke nisu rado jele kada bi ih ulovile. „Adelin je mislila da ti je poslednji put bio dovoljan da upamtiš.“

Isendra se zgrči i zatetura kao da će se onesvestiti.

Rand se pribrao. „Avijenda, nije važno da li ju je neko poslao ili ne. Pomalo sam žedan, a ako je bila tako ljubazna da mi donese vino, zaslužuje zahvalnost.“ Avijenda hladno pogleda u dve čaše i izvi obrve. Duboko je udahnuo: „Ne bi trebalo da bude kažnjena zato što mi je donela nešto da popijem.“ Trudio se da ne skreće pogled ka poslužavniku. „Mora da je svaka druga Devica pod Krovom pitala da li sam...“

„Device su je uzele k sebi jer ih je potkradala, Rande al’Tore.“ Avijendin glas bio je još suroviji kada se obraćala njemu. „Previše si se upleo u poslove Far Dareis Mai, i više nego što ti je trebalo biti dozvoljeno. Čak ni Kar’a’karn ne može da stane na put pravdi; ovo te se ne tiče.“

Namrštio se – i predao. Šta god da joj Device učine, Isendra je svakako zaslužila. Ne samo zbog ovoga. Doputovala je u Pustaru s Hadnanom Kaderom, ali Kader se nije potresao kada su je Device zarobile i kaznile time što će smeti da nosi samo nakit koji je pokušala da ukrade. Rand je učinio sve što je mogao da je ne pošalju u Šaru, sputanu kao koza, ili otpreme ka Zmajevom zidu potpuno golu, s jednom jedinom mešinom vode; nije mogao da ostane po strani kada ju je video kako moli za milost pošto je shvatila šta Device nameravaju. Jednom je već ubio ženu; ženu koja je nameravala da usmrti njega, ali sećanje ga je i dalje peklo. Bio je uveren da to neće moći ponovo da učini, pa makar mu život zavisio od toga. Budalasto, uz sve ženske Izgubljene koje verovatno traže njegovu krv ili nešto još gore, ali nije mogao drugačije. A budući da sebi ne bi dozvolio da ubije ženu, kako je mogao da stoji skrštenih ruku i prepusti jednu smrti – pa makar to i zaslužila?

U tome je bila nevolja. U bilo kojoj zemlji zapadno od Zmajevog zida, Isendru bi dočekala vešala ili dželatov panj zbog nečega što je znao o njoj. O njoj, Kaderu, i verovatno većini Kaderovih ljudi. Svi su bili Prijatelji Mraka. A nije mogao da ih razotkrije. Opet, nisu ni bili svesni da ih je prozreo.

Kada bi bilo ko od njih bio otkriven... Isendra se držala dobro, koliko je mogla, jer su i ropstvo i golotinja bili bolji od ležanja na suncu, vezanih ruku i nogu – ali kada bi pali šaka Moiraini, niko od njih ne bi bio u stanju da zadrži jezik za zubima. Aes Sedai su prema Prijateljima Mraka bile još nemilosrdnije; jezici bi im se veoma brzo razvezali. Asmodean je takođe doputovao u Pustaru trgovačkim kolima – još jedan Prijatelj Mraka, prema onome što su Kader i ostali znali, iako je imao veća ovlašćenja. Bez sumnje su mislili da je stupio u službu Ponovorođenog Zmaja po naređenju neke više sile. Rand je morao da čuva tajnu kako bi zadržao svog učitelja i sprečio mogućnost da Moiraina pokuša da ih ubije obojicu.

Srećom, niko nije postavljao pitanje zašto Aijeli tako pomno motre na trgovca i njegove ljude. Moiraina je to smatrala uobičajenom aijelskom sumnjičavošću prema strancima u Pustari, koja je u Ruideanu bila još izraženija; utrošila je silan trud ubeđujući Aijele da puste Kadera i njegov karavan u grad. Sumnjičavost je postojala; Ruark i ostali poglavari verovatno bi postavili stražu i da im Rand to nije zatražio, dok je Kader jednostavno bio zadovoljan što nije dobio koplje među rebra.

Rand pojma nije imao kako da razreši situaciju – ili da li to uopšte može. Prava zbrka. U pričama zabavljača, samo nitkovi dospevaju u ovakav tesnac.

Kada se uverila da se Rand više neće mešati, Avijenda se ponovo okrenu drugoj ženi. „Možeš ostaviti vino.“

Isendra se ljupko savi i položi poslužavnik kraj njegove postelje, neobično namrštena. Rand je tren kasnije shvatio da je pokušala da mu se osmehne a da Aijelka ne primeti.

„Sada ćeš otrčati“, nastavi Avijenda, „i ispričati sve što si uradila prvoj Devici koju sretneš. Trči, sorda!“ Isendra istrča, stenjući i kršeći ruke, ispraćena glasnim zvečanjem nakita. Avijenda se potom okrenu prema njemu. „Pripadaš Elejni! Nemaš pravo da zavodiš druge žene, a naročito ne nju!“ „Nju?“, zaprepasti se Rand. „Misliš da bih ja...? Veruj mi, Avijenda, da je poslednja žena na svetu, pobegao bih od nje koliko me noge nose.“

„Tako kažeš“, frknu ona. „Već sedam puta je šibana jer se prikradala tvom krevetu. Ne bi se toliko trudila da je ne ohrabruješ. Ona je stupila pred pravdu Far Dareis Mai i ne tiče se Kar’a’karna. Neka ti to bude današnja pouka o našim običajima. I upamti da pripadaš mojoj skorosestri!“ Nije mu dopustila da dođe do reči, već odjuri napolje, sa takvim izrazom na licu da je Rand pomislio kako Isendra neće ostati živa ako je Avijenda sustigne.

Duboko je uzdahnuo i sklonio poslužavnik i vino u ugao sobe. Nije mu padalo na pamet da pije nešto što bi mu Isendra donela. Pokušala je da dopre do mene sedam puta? Mora da je shvatila da se zauzeo za nju; sigurno se pitala šta još može dobiti ako joj je tako uzvratio za nekoliko izazovnih pogleda i osmeha. Stresao se od te misli koliko i od sve oštrije hladnoće. Radije bi pustio škorpiju u krevet. Ako je Device ne budu urazumile, možda će morati da joj kaže šta zna o njoj; to bi trebalo da okonča sve njene namere.

Pogasio je svetiljke i uvukao se u postelju u mrklom mraku, i dalje obučen i obuven, pa trapavo navuče sve pokrivače na sebe. Shvatio je da će, bez vatre, do jutra verovatno biti zahvalan Avijendi. Štit Duha kojim je branio svoje snove od upada sada mu se uspostavljao gotovo sam od sebe, pa se ipak nasmejao samom sebi – mogao je prvo da legne, pa da naknadno ugasi svetiljke koristeći Moć. Tako jednostavno, a on nikad nije ni pomislio da to uradi pomoću Moći.

Proveo je neko vreme ležeći, čekajući da toplota njegovog tela ugreje pokrivače. Nije shvatao kako ovo mesto po danu može biti tako vrelo, a po noći tako ledeno. Zavukao je ruku pod kaput i opipao poluzaceljeni ožiljak na boku. Ta rana, koju Moiraina nikada nije mogla potpuno da Izleći, doneče mu smrt. Bio je ubeđen u to. Njegova krvna stenama Šajol Gula. Tako su govorila Proročanstva.

Ne noćas. Neću da razmišljam o tome noćas. Imam još malo vremena. Ali ako se pečati sada krune pod običnim nožem, da li podjednako snažno drže...? Ne. Ne noćas.

Unutrašnja strana pokrivača postala je malo toplija, a on se meškoljio, bezuspešno tražeći ugodan položaj. Trebalo je da se okupam, polusneno pomisli. Egvena je sada verovatno u zaparenom šatoru za preznojavanje. Svaki put kada bi sam pošao tamo, šaka Devica bi pokušala da uđe za njim – bezmalo su se valjale od smeha kad god bi ih ubeđivao da ostanu napolju. Kao da svlačenje i oblačenje u pari nije bilo dovoljno teško.

San se konačno spustio, bezbedan i zaštićen od Mudrih i svakog drugog. Međutim, nije bio zaštićen od sopstvenih misli. Neprestano su ga opsedale tri žene. Isendra se pojavila samo u kratkotrajnoj mori, koja ga je umalo probudila. Na smenu je snevao o Elejni, Min i Avijendi; na smenu, pa i istovremeno. Samo ga je Elejna smatrala muškarcem, ali sve su razumele njegovu suštinu, uprkos onome što je predstavljao. Izuzev noćne more, san mu je prijao.