Nebeski oganj

42 Laka meta

Teško da ima dosadnijeg prizora na svetu nego što je donja strana šatorskog krova, ali dok je bez kaputa ležao na skerletnim jastučićima koje je Melindra odnekud donela, Met je izgledao kao da pomno proučava sivkastosmeđu tkaninu. Ili bolje reći, kao da gleda kroza nju. Jednu ruku beše savio iza glave dok je u drugoj odsutno vrteo srebrni pehar pun dobrog vina s juga Kairhijena. Burence ga je koštalo kao dva dobra konja – u stvari, dva konja bi toliko koštala da čitav svet nije izvrnut naglavce – ali smatrao je to povoljnom cenom za nešto pristojno. Tu i tamo bi mu pokoja kap prsnula na ruku, ali on to nije primećivao. Još nije bio otpio ni gutljaj.

Što se njega tiče, stvari su odavno prestale da budu samo ozbiljne. Ozbiljno je biti zaglavljen u Pustari bez i najmanjeg nagoveštaja spasenja. Ozbiljno je kad Prijatelji Mraka iskaču kad ih čovek najmanje očekuje, kad Troloci napadnu u po noći i kad se krv sledi u žilama od Mirdraalovog bezokog pogleda. Sve se to dešava brzo i čovek obično nema vremena da mnogo razmišlja. Naravno, niko sam ne traži takve nevolje, ali što se mora nije teško. Sada je, međutim, danima ranije znao kud idu i zašto. Nema više iznenađenja, već samo mnogo vremena za razmišljanje.

Nisam ja nikakav junak, razmišljao je turobno, a nisam ni vojnik. Besno je potisnuo sećanje na obilazak zidina i traženje pojačanja na mestu gde su Troloci podigli nove lestve. Nisam to bio ja nego neko drugi, Svetlost ga spalila. Ja sam... Nije znao šta je – nimalo vesela misao – ali šta god bio, to je uključivalo kocku, piće, žene i ples. U to je bio siguran, baš kao što je bio siguran i da je on čovek za dobrog konja i slobodu da izabere svaki drum pod kapom nebeskom, a ne neko ko bi sedeo i čekao da ga pogodi strela ili da mu proteraju kakvo sečivo između rebara. Sve drugo bilo je potpuno sumanuto, a njemu ni nakraj pameti nije bilo da pravi budalu od sebe ni zbog Randa, ni zbog Moiraine, niti zbog bilo koga drugog.

Uspravio se i seo, na šta mu iz nezapertlanog okovratnika izlete medaljon u obliku lisičje glave. Vratio ga je u košulju i otpio poveći gutljaj vina. Taj ga je medaljon – sve dok mu ga ne oduzmu, a bio je siguran da će pre ili kasnije neko to pokušati da učini – štitio od Moiraine i od ostalih Aes Sedai, ali ne i od neke tamo budale koja će pokušati da ubije njega i još nekoliko hiljada ne manjih budala. Nije ga štitio ni od Randa, a ni od toga što je ta’veren.

Trebalo bi da izvuče nekakvu korist iz toga što može da upravlja događajima oko sebe. Rand je to donekle uspevao. Met nije primećivao da utiče na bilo šta do na kockice. Sigurno se ne bi odrekao ničega što se ta’verenima dešavalo u pričama, gde su im bogatstvo i slava padali s neba, neprijatelji postajali sledbenici a i najledenija se ženska srca topila za tili čas.

Doduše, nije se žalio ni na ono što ima, a svakako mu ne beše stalo do tereta kakav je Randov – ipak je to igra s previsokim ulogom – ali sve mu se nekako činilo da je iskusio sve mane toga što je ta’veren, a još ni jednu jedinu blagodet.

„Vreme je“, reče praznom šatoru, pa zastade da otpije gutljaj vina. „Vreme je da uzjašem Kockicu i odem. Mogao bih u Kaemlin.“ Nije to loš grad, naravno pod uslovom da se drži podalje od kraljevske palate. „Ili u Lugard.“ Čuo je svakojake priče o tom mestu. Ni tamo mu ne bi bilo loše. „Vreme je da napustim Randa. On sad ima vojsku prokletih Aijela i više Devica koje brinu o njemu nego što i sam može da nabroji. Ja mu ne trebam.”

Ovo poslednje baš i nije bilo tačno. Na neki je čudan način bio tesno vezan za Randov uspeh ili neuspeh u Tarmon Gai’donu, baš kao i Perin. Tri ta’verena. Buduća će pokolenja verovatno čuti samo za Randa. Teško da će Met ili Perin dobiti mesto u legendama. A tu je i Rog Valera. O njemu ne želi čak ni da razmišlja. I neće. Ne, dok ne bude morao. Sigurno i tu postoji nekakvo rešenje, ali uvek mu se činilo da o tome može da razmišlja i nekog drugog dana. Jednog dana. Uz malo sreće, mečka će pred njegovim vratima zaigrati tek u dalekoj budućnosti. Jedina je muka što on više nema ni to malo sreće.

Sada ga je pak mučilo što je rekao ono o odlasku a da takoreći nije ni trepnuo. Ne tako davno, nije mogao o tome ni da razmišlja. Čim bi se malo udaljio od Randa, osetio bi kako ga nešto vuče natrag kao ribu na udici. Kasnije je mogao to da izgovori, pa čak i da skuje pokoji plan, ali i najmanja bi ga sitnica osujetila i naterala ga da ostavi to za kasnije. Čak je i u Ruideanu, kad je rekao Randu da odlazi, znao da će nešto iskrsnuti, što se u neku ruku i desilo. Uspeo je da se iščupa iz Pustare, ali nije bio ni makac dalje od Randa nego pre. Ovog mu se puta, međutim, činilo da ga ništa neće sprečiti.

„Ne ostavljam ja njega na cedilu“, mrmljao je sebi u bradu. „Ako do sada nije naučio da brine o sebi, nikada neće. Nisam mu ja prokleta dadilja.“

Iskapio je pehar, a onda navukao svoj zeleni kaput, posakrivao noževe, vezao tamnožuti svileni šal da prikrije ožiljak na grlu, natukao šešir na glavu i izašao.

Zapahnula ga je jara. Nije bio baš siguran kako se u tom kraju smenjuju godišnja doba, ali leto se zaista beše previše oteglo za njegov ukus. Jedan od razloga što se radovao odlasku iz Pustare bila je i jesen. I hladovina. Ali avaj. Ako ništa drugo, široki ga je obod bar dobro štitio od sunca.

A i ta kairhijenska šuma zaista je jadna. Tek ovde-onde poneko drvce, a svako drugo suvo. Ni nalik onim šumama kod kuće. Sve su prekrili aijelski šatori, ali su izdaleka ličili na hrpe suvog lišća ili zemljane humke. Uočljivi su, mada i to uz malo truda, bili jedino oni s podignutim ulaznim zastorima. Aijeli su gledali Svoja posla, tako da na njega niko nije obraćao pažnju.

S jednog je grebena video Kaderova kola raspoređena u krug i kočijaše kako dremaju u hladu. Torbara ne beše nigde na vidiku. Taj je sve više vremena provodio u svojim kolima, a izlazio je takoreći samo kad Moiraina dođe da proveri tovar. Aijeli, koji se behu rasporedili oko čitavog tog dela logora, naoružani kopljima, lukovima i strelama, nisu se čak ni pretvarali da su tu zarad nečeg drugog osim stražarenja. Sigurno Moiraina misli da bi Kader ili neko od njegovih mogao da pobegne s njenim prtljagom iz Ruideana. Met se zapita da li je Rand uopšte svestan da joj ispunjava svaku želju. Isprva je verovao da on vodi glavnu reč, ali sada je ozbiljno sumnjao u to, iako je Moiraina radila sve i samo se još nije klanjala i prinosila Randu lulu.

Randov šator stajao je usamljen na vrhu brega, a pred njime beše pobodeno koplje s barjakom, koji se vijorio na blagom povetarcu. Na trenutke se mogao jasno videti crno-beli disk. Meta je od tog prizora podilazila jeza gotovo koliko i od Zmajevog stega. Ako čovek već neće da se petlja s Aes Sedai – a samo bi luđak to hteo – poslednje što bi radio bilo bi razmetanje tim znakom.

Padina je bila gola, ali su zato šatori Devica prekrivali čitavo podnožje, okolnu šumu i susedna brda – ništa neobično, kao ni užurbani gai’šaini u belom ili logor Mudrih unutar logora Far Dareis Mai, postavljen tako da im Rand uvek bude na oku.

Tek je nekoliko Mudrih bilo van šatora, ali to su i te kako nadoknađivale prodornim pogledima. Nije imao ni najblažu predstavu koliko njih može da usmerava, ali što se piljenja, merkanja i odmeravanja tiče, komotno su mogle da se mere s Aes Sedai. Ubrzao je korak, trudeći se da prikrije nelagodu, ali i dalje je osećao njihove poglede kao da ga neko bode štapom u leđa. A isto mu se piše i u povratku, kad obavi razgovor s Random. Poslednji.

Međutim, kad je skinuo šešir i ušao u Randov šator, tamo zateče jedino Nataela, zavaljenog u jastuke, s pozlaćenom zmajolikom harfom u krilu i zlatnim putirom u ruci.

Met se namrgodi i tiho opsova. Trebalo je da zna. Da je Rand tu, šator bi bio opkoljen Devicama. Sigurno je na onoj novoj kuli. Baš se dobro toga setio. Da upozna poprište bitke. To je, uostalom, drugo osnovno pravilo ratovanja, odmah posle onog „upoznaj svog neprijatelja“.

Ova ga misao natera da se kiselo osmehne. Bila su to tuđa sećanja. Jedina pravila koja njega zanimaju glase: „Nikad ne ljubi devojku čija braća imaju ožiljke od noža“ i „Ne kockaj se dok ne saznaš gde je izlaz“. Želeo je da ta tuđa sećanja ponovo budu jasno uočljive mrlje u njegovoj svesti, a ne da mu se ušunjavaju u misli kad ih najmanje očekuje.

„Muči te žuč?“, lenjo će Natael. „Možda Mudre imaju kakav koren koji bi ti pomogao. Ili se obrati Moiraini.“

Pa kako čovek da ga voli? Izgleda kao da uvek na pameti ima nekakvu šalu koju ne želi da podeli s drugima. A i kao da mu bar troje slugu vodi računa o odeći. I sva ta paučinasta čipka na okovratniku i rukavima, koja kao da je upravo stigla s pranja. Taj momak izgleda kao da se nikad ne znoji. Met nikako nije mogao da shvati zašto Rand želi nekog takvog u svojoj blizini. Pa njegova harfa gotovo nikada nije ispuštala vesele zvuke. „Hoće li se uskoro vratiti?“

Natael slegnu ramenima. „To samo on zna. Možda dođe uskoro, a možda i ne. Niko Zmaju ne određuje kad će šta da radi. Osim poneke žene.“ I opet taj tajanstveni osmeh. Ovog puta i pomalo zlurad.

„Sačekaću ga.“ Zaista je bio rešio da završi s tim. Previše je već puta odlagao odlazak.

Natael otpi gutljaj vina, sve vreme ga posmatrajući preko ruba putira.

Kao da mu već nije bilo dovoljno što ga Moiraina i Mudre vazdan odmeravaju – a čak je i Egvena to počela da radi, valjda zato što je sad pola Mudra a pola Aes Sedai – ali ne mora to da trpi i od Randovog svirca. Odlasku se najviše radovao upravo zato što ga više niko neće gledati kao da mu čita svaku misao i kao da zna jesu li mu gaće čiste ili nisu.

Kraj ognjišta su ležale razmotane dve karte. Jedna je bila verna kopija one koju su našli na zgarištu, a prikazivala je severni Kairhijen, od Alguenije pa gotovo do Kičme sveta. Na drugoj – bila je nova i prilično uopštena – videla se okolina samog grada. Na obe su kamenčićima bili pričvršćeni komadići pergamenta. Pošto je već rešio da ostane, a i da ne obraća pažnju na Nataelovo piljenje, nije mu preostalo ništa drugo nego da malo proučava mape.

Vrhom čizme je pomerio nekoliko kamičaka kako bi pročitao šta piše na komadima pergamenta. Zbunio se. Ako su aijelski izviđači dobro sračunali, Kuladin je imao stotinu i šezdeset hiljada kopljanika iz redova Šaidoa i onih koji su im se usput pridružili. Tvrd će to biti orah. Takve vojne sile nije bilo s ove strane Kičme sveta još od vremena Artura Hokvinga.

Na drugoj su karti bili prikazani ostali klanovi koji su prešli Zmajev zid. Sada su svi bili s ove strane, razasuti u zavisnosti od toga kud su otišli po izlasku iz prolaza Džangai, ali ipak i dalje neprijatno blizu. Kodare, Šijande, Darini i Mijagome. Svi zajedno imali su kopalja bar koliko i Kuladin, što bi značilo da gotovo nikoga nisu ostavili za sobom. Rand bi sa svojih sedam klanova lako mogao da izađe na kraj s Kuladinom ili s ova četiri klana. S jednima ili s drugima. Ali ne istovremeno. A možda će upravo to morati da učini..

Činjenica je da u neprijateljskim klanovima vlada ono što su Aijeli nazivali osipanjem – kad ljudi ostavljaju svoje oružje i nestaju – ali samo bi budala mogla da pomisli kako se to ne dešava i među Randovim pristalicama. A sigurno je bilo i onih koji su prebegli Kuladinu. Aijeli nisu o tome govorili ni mnogo ni rado i sve su to zabašurivali pričom o pristupanju društvima, ali čak se i sada dešavalo da neko, kako muškarci tako i Device, zaključi kako ne može da prihvati Randa i ono što im je rekao o njima. Svakog je jutra poneko nedostajao, a neretko su sa sobom odnosili i koplja.

„Lepa kaša, a?“

Met se trže na zvuk Lanovog glasa, ali Zaštitnik beše sam. „Ubijam vreme dok čekam. Hoće li se Rand vraćati ovamo?“

„Doći će uskoro.“ Lan je zatakao palce za pojas i pridružio se Metu u proučavanju karte. Lice mu je bilo rečito koliko i da je od kamena. „Sutra će otpočeti najveća bitka još od Artura Hokvinga.“

„Ma šta kažeš.“ Gde li je taj Rand? Sigurno je još na onoj kuli. Možda bi trebalo da ga potraži. Ne, tako bi sigurno završio jurcajući po logoru, uvek s korakom zaostatka. Pre ili kasnije će morati da dođe. Hteo je da popričaju o još nečemu osim o Kuladinu. Ovo nije moja bitka. Odlazim samo zato što me se sve uopšte ne tiče. „A ovi?“, upita, pokazavši ka ceduljicama koje su predstavljale Mijagome i ostale. „Zna li se hoće li se pridružiti Randu ili će samo da sede i gledaju?“

„Ko zna. Ruark ne zna mnogo više od mene, a ako Mudre znaju nešto, onda to kriju. Jedino je sigurno da Kuladin ostaje tu gde je.“

Opet Kuladin. Met se uzvrpolji i malo se odmače ka ulazu u šator. Ne, ipak će sačekati. Prikovao je pogled za kartu i pretvarao se da je pomno proučava. Možda će ga Lan ostaviti na miru. On samo želi da kaže Randu to što želi i da mirno ode.

Međutim, Zaštitniku je baš bilo do razgovora. „A šta ti misliš, zabavljaču? Treba li da se sutra svom snagom stuštimo na Kuladina i satremo ga?“

„To mi ne zvuči loše“, smrknuto će Natael. Iskapio je putir i bacio ga na čilim, a onda uze harfu i tiho zasvira neku mračnu, žalobnu melodiju. „Nisam ti ja vojskovođa, Zaštitniče. Upravljam jedino sobom, a ni to nije baš uvek slučaj.“

Met progunđa nešto, a Lan ga samo pogleda, pa se vrati proučavanju karte. „Misliš da to nije dobar plan? Zašto?“

Upitao ga je to toliko opuštenim glasom da Met bez razmišljanja poče da mu objašnjava. „Dva su razloga. Ako opkolite Kuladina i saterate ga do gradskih zidina, možda ćete ga zaista potući.“ Što li nema Randa? „Ali isto tako bi se moglo desiti da ga naterate da uđe u Kairhijen. Ako sam dobro čuo, to mu je već dva puta zamalo pošlo za rukom, i to bez potkopavanja i katapulta, a grad neće moći još dugo da odoleva.“ Rekao je šta je hteo i sad može da ide. „Pritisnete li ga previše, lako bi vam se moglo desiti da završite boreći se unutar grada. To je vrlo gadno. Osim toga, sve se ovo radi da bi se grad spasao a ne sravnio sa zemljom.“ Sve je to bilo potpuno očigledno kad se čovek malo udubi u karte i ceduljice.

Met se potom namršti, pa se spusti na kolena. Lan učini isto, ali ovaj to jedva da je i primetio. Pipav zadatak. Ali baš zato i potpuno očaravajući. „Bolje bi bilo da pokušate da ga potisnete. Neka glavni udar dođe s juga.“ Pokazao je ka reci Gaelin, koja se ulivala u Algueniju nekoliko milja severno od grada. „Ovde postoji nekoliko mostova. Nemojte Kuladinu presecati put do njih. Neprijatelju uvek treba ostaviti mogućnost za povlačenje, osim ako ne želiš da vidiš kako se bori onaj ko više nema šta da izgubi.“ Prst mu onda kliznu ka šumovitim brdima na istoku, verovatno vrlo sličnim ovima u kojima su se i sami nalazili. „Ako se s ove strane reke postavi dovoljno vojske, Šaidoi će sigurno krenuti preko mostova, a kad jednom krenu, Kuladin neće hteti da se bori s nekim ispred sebe ako ste mu vi za petama.“ Da. Baš kao kod Džendžea. „Naravno, pod uslovom da nije baš potpuna budala. Moći će da zadrže kakav-takav poredak dok ne stignu do reke, ali na mostovima će nastati zagušenje. Koliko mi se čini, Aijeli niti plivaju, niti se snalaze u vodi. Nastavite da ih potiskujete i uz malo ćete ih sreće naterati da zađu u planine.“ Slično je bilo i na gazu Kvajndai u Troločkim ratovima, s otprilike jednakim vojskama. A i kod Tora Šana, pa čak i u Sulimenskoj klisuri, pre nego što je Hokving krenuo u dalji proboj. Kroz glavu su mu leteli svakojaki pojmovi i prizori bojnih polja na koja su čak i istoričari bili zaboravili. „Šteta što nemate više konjanika. Za ovo bi vam najbolja bila laka konjica. Potisnite ih preko mostova i naterajte ih u bekstvo. I ne dajte im priliku da se bore. Doduše, i Aijeli će poslužiti svrsi.“

„A drugi razlog?“, tiho upita Lan.

Met je već bio potpuno obuzet. I te kako je voleo kockanje, ali je ono kafansko u poređenju s ratovanjem izgledalo kao zabava za decu i bezube starkelje. Ovde su ulog bili ljudski životi, kako sopstveni, tako i životi ljudi koje nije čak ni poznavao. U ratu je dovoljna samo jedna pogrešna procena ili nepromišljena odluka pa da čitavi gradovi, a ponekad i narodi, nestanu s lica zemlje. Nataelova turobna muzika bila mu je savršena pratnja, iako je od ove igre uzavirala krv u žilama.

Prezrivo je šmrknuo, pre no što, čak i ne podižući pogled s karte, reče: „Znaš ga ti vrlo dobro. Ako makar jedan od ova četiri klana odluči da priđe Kuladinu, zaskočiće vas s leđa, dok budete imali pune ruke posla. Oni će biti čekić, Šaido nakovanj, a vi orah između njih. Napadnite Kuladina samo polovinom svojih snaga. Tako ćete biti samo ravnopravni, ali šta je tu je.“ U ratu nema pravičnosti. Neprijatelj se, ako treba, napada s leđa, kad to najmanje očekuje i tamo gde je najslabiji. „I dalje ćete biti u prednosti, pošto će on morati da vodi računa i o braniocima grada. Drugu polovinu ljudstva podelite na tri dela. Jedan neka potera Kuladina ka reci, a druga dva neka se postave nekoliko milja dalje, između grada i ona četiri klana.“

„Vrlo lukavo“, reče Lan, klimajući glavom. Njegovo kameno lice nikada nije menjalo izraz, ali u glasu mu se osetio blagonaklon prizvuk, mada jedva primetan. „Tako klanovi neće moći da napadnu ni jedne ni druge, pošto će uvek imati ko da ih udari s leđa. Iz istog razloga neće krenuti ni na grad. Naravno, može se desiti i da im se pridruže sva četiri klana. Mrka je kapa za tako nešto, kad već nisu to do sada učinili, ali u tom se slučaju sve menja.“

Met prasnu u smeh. „Sve se uvek menja. I najbolji plan traje samo dok ne poleti prva strela. Ovu bitku bi i dete moglo da vodi sve dok su Indirijan i ostali neodlučni. Ukoliko ipak reše da priđu Kuladinu, ne preostaje vam ništa drugo nego da bacite kockice i nadate se najboljem, pošto u tom slučaju i Mračni ulazi u igru. Čak i tada ćete imati dovoljno ljudi da im se suprotstavite i zadržite ih koliko treba. U tom slučaju, batalite potiskivanje Kuladina ka planini i napadnite ga dok uveliko bude prelazio Gaelin. Međutim, smem da se opkladim da će oni sve samo da gledaju i da će vam se pridružiti čim vide da Šaidoi gube. Svako želi da bude na pobedničkoj strani.“

Muzika utihnu. Met se osvrnu ka Nataelu i vide da ovaj ukočeno drži svoju harfu i zuri u njega upornije nego ikada pre. Gledao ga je kao da ga nikada ranije nije video i da uopšte ne zna ko je on. Oči su mu ličile na crne staklene kuglice a prsti mu behu pobeleli od grčevitog stiska.

To ga prizva pameti i on se seti šta je sve izrekao ponesen tuđim sećanjima.

Svetlost te spalila, budalo jedna, zašto ne držiš jezik za zubima! Zar je Lan baš morao da zapodene taj razgovor? Što lepo nije pričao o konjima ili o vremenu, ili pak lepo ćutao? Zaštitnik ionako nikada nije bio razgovorljiv čovek. U poređenju s njim je i panj pričljiv. Naravno, niko Metu nije branio da zadrži svoje misli za sebe. Ako ništa drugo, bar nije laprdao na Starom jeziku. Krv mu i krvavi pepeo poljubim, nadam se da nisam!

Ustao je i krenuo napolje, ali onda ugleda Randa kako se odsutno igra oni patrljkom koplja, kao da uopšte nije svestan da mu je u ruci. Koliko li je dugo tu? Nebitno je. Met u jednom dahu izbaci sve iz sebe. „Odlazim, Rande. Sutra, čim svane. Otišao bih ja i odmah kad bi na pola dana jahanja odavde bilo nekakvog prenoćišta. Hoću da se udaljim od Aijela – svih Aijela – koliko god Kockica može da me odnese.“ Nema svrhe da zanoći tamo gde bi nečija izvidnica mogla da ga uhvati i obesi da se prosuši na svežem vazduhu. Čak i da ne naleti na Kuladinove ljude, i ovi bi ga prijateljski nastrojeni prepoznali verovatno tek kad bude prekasno.

„Žao mi je što to čujem“, tiho će Rand.

„I ne pokušavaj da me odgovoriš od...“ Met trepnu. „I to je sve? Žao ti je što to čuješ?“

„Nisam te ja zadržavao ovde, Mete. Perin je otišao kad je hteo, pa možeš i ti.“

Met zausti da kaže nešto, pa odustade. Činjenica je da Rand nikada nije pokušao da ga zadrži. Nije ni morao. Međutim, ovoga puta nije bilo onog ta’verenskog zatezanja, kao ni onog neodređenog osećaja da greši. Tačno je znao šta želi i bio odlučan da to sprovede.

„Kuda ćeš?“

„Na jug.“ Istini za volju, mnogo izbora nije ni imao. Mogao je da krene prema Gaelinu, mada severno od reke nije bilo ničega što bi ga zanimalo, ili pak ka Aijelima, od kojih bi ga jedni sigurno ubili a drugi možda bi a možda i ne bi, ali to bi već zavisilo od toga da li je Rand u blizini i šta su prethodne noći večerali. Nimalo prijatni izgledi. „Samo da se maknem odavde. Sigurno ću već naleteti na neku krčmu i na žene bez kopalja.“ Melindra. S njom neće biti toliko lako. Nekako mu se činilo da je ona od onih žena koje ne puštaju muškarca da ode dok one to ne požele. Pa, bilo kako bilo, i s njom će nekako izaći na kraj. Možda bi mogao da ode bez pozdrava. „Nije ovo za mene, Rande. Ne znam ti ja ništa o bitkama, niti me to zanima.“ Trudio se da ne pogleda Lana i Nataela. Neka samo zucne, izbiće im zube. Pa nek je Lan i sto puta Zaštitnik. „Ti me razumeš, zar ne?“

Randovo klimanje moglo bi se tumačiti kao potvrdan odgovor. Možda. „Da sam na tvom mestu, ne bih se opraštao s Egvenom. Više uopšte nisam siguran koliko onog što joj kažem na kraju saznaju Moiraina ili Mudre ili i ona i one.“

„Odavno sam to primetio. Ona je otišla mnogo dalje od Emondovog Polja nego ti i ja. I mnogo manje žali zbog toga.“

„Možda“, tužno će Rand. „Neka te Svetlost obasjava, Mete“, dodade, pa pruži ruku, „i neka ti do našeg narednog susreta dariva dobre puteve, lepo vreme i prijatno društvo.“

To neće biti skoro, ako se Met pita. Bilo mu je malčice žao zbog toga, a i malčice se stideo što mu je žao, ali ko nije za sebe nije ni za druge. Kada se sve sabere i oduzme, uvek ispadne tako.

Randov stisak bio je snažan kao i uvek – onoliko vežbanje s mačem samo je dodalo nove žuljeve preko onih starih, od luka – ali žig u vidu čaplje i dalje je bio sasvim opipljiv. Bilo je to samo malo podsećanje, za slučaj da je zaboravio one belege po rukama svog prijatelja ili ona čudila u glavi koja su mu omogućavala da usmerava. Ako može da zaboravi i to Randovo umeće (a danima – danima! – nije na to ni pomislio), zaista je krajnje vreme da mu vidi put kaput.

Dok su oni usiljeno stajali na ulazu u šator, Lan, reklo bi se, nije ni obraćao pažnju na njih nego je stajao skrštenih ruku i ćutke proučavao karte, a Natael poče da lenjo prebire žice. Met je imao sluha i u neznanoj je melodiji osetio ironičan prizvuk, što ga navede da se zapita zašto je ovaj baš nju odabrao. Rand na sve stavi tačku pomerivši se u stranu i Met se uskoro obrete napolju, gde zateče čitav buljuk ljudi. Bar stotinu Devica, spremnih da na najmanji mig nekoga ubiju, rasporedilo se po padini brega, a bili su tu i poglavari svih sedam klanova, strpljivi i nepomični poput stenja, kao i tri tairenska plemića, koji su se pravili da im nije vruće i da Aijeli ne postoje.

Čim je čuo da su plemići stigli, otišao je da osmotri njihov logor – ili logore – ali ne nađe nikoga poznatog, niti ikoga voljnog da se zabavi kockicama ili kartama. Ova trojica ga odmeriše od glave do pete i oholo se osmehnuše, očigledno zaključivši da ni on nije ništa bolji od Aijela, a kao takav i nimalo vredan njihove pažnje.

Met stavi šešir na glavu i navuče obod do očiju, pa odmeri i on Tairence hladnim pogledom. Ako ništa drugo, bar je imao zadovoljstvo da vidi kako su ona dvojica mlađih postali neugodno svesni njegovog prisustva. Sedobradi se i dalje jedva trudio da prikrije nestrpljenje da uđe u Randov šator, ali to ionako više nije bilo važno pošto više nikada neće videti nikoga od njih.

Sad mu uopšte nije bilo jasno zašto je obraćao pažnju na njih. Korak mu je bio lak, ali osećao se kao da se nalokao sirćeta. Nije ni čudo – pa sutra konačno odlazi. Kao da su mu se u glavi tumbale kockice i sama Svetlost je znala šta će ispasti kad se zaustave. Baš čudno. Verovatno je zabrinut zbog Melindre. Da. Iskrašće se ranom zorom, tiho poput miša koji se šunja preko perja.

Veselo je zviždukao dok je odmicao ka svom šatoru. Kako se ono zvaše ta pesmica? A, da. Ples s Crnim Džekom. Nije nameravao da pleše sa smrću, ali melodija beše vesela, te on nastavi da je zvižduće dok je pokušavao da osmisli najbolji način da ode iz Kairhijena.

Rand je još dugo stajao i gledao za Metom, iako zastor na ulazu u šator već odavno beše pao i sakrio njegovog prijatelja. „Čuo sam samo kraj“, progovori konačno. „Da li je i ostalo bilo slično?“

„Uglavnom“, odgovori Lan. „Samo je nekoliko minuta gledao karte i došao je do gotovo istog plana bitke kao Ruark i ostali. Sagledao je sve teškoće i opasnosti, ali i kako da se s njima izađe na kraj. Zna sve o potkopavanju i katapultima, kao i o upotrebi lake konjice za progon poraženog neprijatelja.“

Rand ga pogleda. Zaštitnik ničime, pa čak ni treptajem, nije pokazivao da je iznenađen. Pa naravno, ipak je on ukazao na to da se Met iznenađujuće dobro razume u vojnu taktiku. S druge strane, isto tako nije pokazivao ni nameru da postavi očigledno pitanje, a to je dobro. Rand nema nikakvog prava da kaže šta zna o tome.

Radije bi sam postavio nekoliko pitanja. Na primer: kakve veze potkopavanje ima s bitkama? Ili je to možda nešto što se radi samo kad su opsade. Šta god to bilo, od Kairhijena pa sve do Zmajevog bodeža, nema ni rudnika ni kopača. Drugim rečima, ova će bitka morati da prođe bez tog potkopavanja. Mnogo je važnije to što sad zna da je Met s one strane ter’angreala dobio još nešto osim ružne navike da blebeće na Starom jeziku. A šteta je da se tako nešto ne iskoristi.

Ne moraš da budeš baš toliko okrutan, pomislio je ogorčeno. Opazio je kad se Met uputio u njegov šator i odmah poslao Lana da vidi šta će tokom opuštenog razgovora isplivati na površinu. To je bilo smišljeno. Sada treba samo sačekati. Nadao se da će se Met lepo provesti dok bude slobodan, kao i da je Perinu lepo u Dvema Rekama, da se pravi važan svojom Failom i da su se posle svega i venčali. Iskreno se svemu tome nadao jer je znao da će na kraju morati da ih privuče natrag. Ipak su njih trojica ta’vereni, a on najjači među njima. Moiraina je tvrdila kako uopšte nije slučajnost što su svi istih godina i što potiču iz istog sela. Točak ponekad u Šaru utka čak i najneverovatnije podudarnosti i najneočekivanije događaje, ali za ovo s njima trojicom sigurno postoji određeni razlog. On će na kraju morati ponovo da privuče sebi svoje prijatelje, ma koliko daleko bili, da bi ih kada dođu iskoristio kako god bude našao za shodno. Kako bude morao. A moraće. Ma šta Zmajska Proročanstva tvrdila, bio je siguran da će u Tarmon Gai’donu moći da pobedi jedino ako ih okupi svu trojicu i ponovo veže tri ta’verena vezana od detinjstva. Ne, ipak neće morati da postane okrutan. Toliko već zaudaraš da bi se od tebe i Seanšanin ispovraćao!

„Sviraj Posmrtni mars!“ zapovedi oštrije no što je nameravao, na šta ga Natael tupo pogleda. Sigurno je sve čuo i sada ima gomilu pitanja, koja će ipak ostati bez odgovora. Čak i da može Lanu da oda Metovu tajnu, Rand to nikada ne bi učinio pred jednim Izgubljenim, ma koliko pitomo ovaj izgledao. Kada mu se ponovo obratio, namerno je to učinio osorno, a još je i uperio u njega onaj patrljak koplja. „Sviraj mi to, ako ne znaš ništa tužnije. Sviraj nešto od čega će duša da te zaboli. Ako je još imaš.“

Natael mu se snishodljivo nasmeši i duboko se pokloni, ali pogled mu ostade potpuno prazan. Zaista je zasvirao Posmrtni marš, ali oštrije nego ikada pre i s toliko žala da je duša zaista bolela. Sve vreme je netremice posmatrao Randa kao da se nada da će videti učinak svoje muzike.

Rand mu okrete leđa i opruži se na ćilim, pa se laktom nasloni na zlatno-crveni jastuk i ponovo se udubi u karte. „Lane, molim te, reci ostalima da uđu.“

Zaštitnik mu se službeno nakloni i izađe. Nikada ranije nije učinio ništa slično, ali Rand jedva da je to i primetio.

Sutra ga čeka bitka. Njegovo učešće u planiranju samo je šarena laža. Bio je dovoljno pametan da zna šta ne zna i uprkos svim razgovorima s Lanom i Ruarkom znao je da još nije spreman. Pripremao sam stotinu ovakvih ili većih bitaka, a vodio ih bar deset puta toliko. Ovo nije bila njegova misao. Lijus Terin se razume u ratovanje – razumeo se – za razliku od Randa al’Tora, a to je on. Slušao je, postavljao pitanja i klimao glavom kao da shvata njihova objašnjenja zašto se nešto mora uraditi na ovaj ili onaj način. Ponešto je zaista razumeo, a želeo je da nije, pošto je dobro znao odakle potiče to znanje. Jedini pravi njegov doprinos bio je kad je rekao da Kuladina moraju potući a da pri tom ne unište grad. Bilo kako bilo, ovaj će sastanak samo konačno uobličiti ono što su već odlučili. A baš bi mu koristilo Metovo novootkriveno znanje.

Ne. Neće misliti na prijatelje i na ono što će im učiniti dok ne bude morao. Čak i da nema bitke, i te kako je imao o čemu da razmišlja. Brinulo ga je to što u gradu nema kairhijenjanskih barjaka, a bile su tu i neprestane čarke s Andorcima, pa Samael, kao i...

Poglavari uđoše bez nekog posebnog reda. Ovog puta je prvi bio Dearik, a poslednji Ruark, Erim i Lan. Bruan i Džeran zauzeše mesta do Randa. Niko tu nije mnogo držao do prava prvenstva, a Aan’aleina su smatrali sebi ravnim.

Vejramon uđe poslednji, a za petama su mu išla i njegova dva plemića gadljivih lica. E, on je već držao do prvenstva. Mrmljajući nešto u svoju nauljenu bradu, otišao je pravo do ognjišta i seo iza Randa. Tu je ostao sve dok nije shvatio da poglavari zure u njega. Kod Aijela to mesto može zauzeti samo brat ili blizak rođak, kako bi se sprečila mogućnost napada s leđa. Ipak nije propustio da pogledom prostreli Džerana i Dearika, kao da očekuje da jedan od njih treba da mu ustupi mesto.

Na kraju ga Bael rukom pozva da sedne kraj njega, s druge strane karata u odnosu na Randa. Vejramon posle malo premišljanja ipak ode i sede, pa prekrsti noge i sav se ukruti, pogleda uperenog pravo preda se i s izrazom čoveka koji se upravo najeo zelenih šljiva. Mladi Tairenci stadoše mu iza leđa, a jedan je imao čak i toliko obraza da ne prikriva stid.

Rand je sve to samo gledao, ali ne reče ni reč, već napuni lulu duvanom i prigrli saidin da je upali. Moraće nešto da preduzme u vezi s Vejramonom. laj čovek neprestano pogoršava stare nevolje i stvara nove. Ruark je ostao savršeno miran, ali su se zato izrazi lica ostalih poglavara kretali od Hanovog otvorenog gađenja do Erimove ledene spremnosti da na licu mesta razigra koplje. A možda i postoji način da se Rand ratosilja Vejramona a da istovremeno otpočne s rešavanjem jedne druge brige.

Povedeni Randovim primerom, poglavari klanova i Lan pripališe svoje lule.

„Mislim da su neophodne samo neke manje promene“, reče Bael, zapućkavši, na šta ga Han, kao i obično, prostreli pogledom.

„Odnose li se te ispravke na Gošijen ili možda na neki drugi klan?“

Rand odagna Vejramona iz misli i poče da sluša predloge promena na osnovu novog viđenja terena. Tu i tamo bi se pokoji Aijel osvrnuo ka Nataelu, a kratkotrajna napetost u pogledu ili na usnama svedočila je da ga je kosnula žalosna melodija. Čak se i Tairenci behu snuždili. Zvuci su, međutim, samo klizili preko Randa, bez ikakvog učinka. Suze su bile luksuz koji sebi više nije mogao da priušti, pa čak ni u sebi.