Nebeski oganj

40 Točak tka

Čim zamakoše iza ugla, Ninaeva osmotri ulicu u kojoj su se zatekli. Nije znala ljuti li se više na sebe ili na Galadedrida Damodreda. Budalo maloumna! Bila je to uska uličica, ni po čemu drugačija od ostalih – popločana zaobljenim kamenjem, a duž nje su se nizale sive prodavnice, kuće i krčme, između kojih je promicao gradski živalj. Nikada te ne bi našao da nisi došla u grad! Ipak je tu bilo nedovoljno ljudi da se izgube u gužvi. Baš si morala da vidiš Proroka! Morala si da ga pitaš da te skloni odavde pre nego što te se Mogedijen dočepa! Kada ćeš zapamtiti da jedino samoj sebi možeš da veruješ? U trenutku je odlučila. Ako Galad zaokrene iza ugla i ne ugleda ih, počeće da zaviruje u prodavnice, a možda i u krčme.

„Ovamo.“ Skupila je suknju, pa jurnula u prvi budžak i priljubila se uza zid. Niko nije obraćao previše pažnje na njeno tajanstveno ponašanje, a uopšte nije žudela da sazna šta to zapravo govori o dešavanjima u gradu. Uno i Ragan uđoše za njom i odguraše je dublje u prljavi sokak, kraj starog olupanog korita i bureta za kišnicu, koje se toliko beše rasušilo da obruč samo što mu nisu spali. Ako ništa drugo, bar su je poslušali. Donekle. Onako napeti, s rukama na dugačkim balčacima mačeva, bili su spremni da je brane po svaku cenu, htela ona to ili ne. Pusti ih, budalo jedna! Zar misliš da možeš sama da vodiš računa o sebi?

Baš se bila naljutila. Od svih ljudi na ovom svetu – Galad. Nije trebalo da napušta menažeriju. Sad će skupo platiti taj budalasti hir. Ne sme da usmerava, baš kao ni kod Maseme. Čak ju je i sama mogućnost da su Mogedijen ili Crne sestre u Samari primoravala da se u potpunosti osloni na Šijenarce. A to joj je pogotovu išlo na živce. Činilo joj se da bi mogla da progrize zid iza sebe. Potpuno joj je bilo jasno zašto sve Aes Sedai – osim Crvenih, naravno – imaju Zaštitnike. U stvari, samo je glava to razumela. Srce je htelo da iskoči od jeda.

Galad je ušao u uličicu i počeo polako da se probija između ljudi, sve vreme pažljivo gledajući oko sebe. Iako bi bilo prirodno da samo prođe – ali zaista nema ništa prirodnije od toga! – pogled mu se gotovo odmah prikova za njihov budžak. I za njih. Nije imao čak ni toliko obraza da pokaže iznenađenje ili zadovoljstvo.

Uno i Ragan mu odmah pođoše u susret. Jednooki za tili čas isuka mač, a Ragan malo zakasni, pošto je zastao da gurne Ninaevu dublje u mrak. Stajali su jedan iza drugog. Ako Galad čak i uspe da savlada Una, dočekaće ga Ragan.

Ninaeva stisnu zube. Mogla je da učini njihovo oružje besmislenim. Jasno je osećala Istinski izvor, sličan nevidljivoj svetlosti iznad njenog ramena, kako samo čeka da ga ona prigrli. A lako bi to mogla. Kad bi smela.

Galad zastade na ulazu u sokačić. Plašt beše zabacio na leđa a ruku nehajno položio na balčak mača. Oličenje opake prefinjenosti. Da nije bio u bleštavom oklopu, mogao bi na kakav bal.

„Ne želim da vas ubijem, Šijenarci“, smireno se obrati Unu. Ninaeva je od Elejne i Gavina čula priče o Galadovom mačevalačkom umeću, ali tek je sad postala svesna da je on možda zaista toliko dobar kao što ono dvoje tvrde. On veruje da jeste. Odmerio je dvojicu prekaljenih ratnika kao što bi vuk odmerio dve olinjala paščeta – kao neko nevoljan da se bori, ali potpuno siguran u sopstvenu nadmoć. Gotovo i ne skidajući pogled s one dvojice, on se onda obrati njoj. „Neko drugi bi možda utrčao u prodavnicu ili kakvu krčmu, ali ti nikad ne radiš ono što se očekuje od tebe. Možemo li da porazgovaramo? Zaista nema potrebe da ubijam ove ljude.“

Prolaznici se nisu zadržavali, ali je čak i preko trojice muškaraca mogla da vidi kako se propinju, znatiželjni da vide šta je to privuklo pažnju jednog Belog plašta. A i zašto su se potegli mačevi. Glasine su sigurno već počele da im se roje u glavama i jedva su čekale da se vinu u svet brže čak i od zoroždera.

„Pustite ga da prođe“, zapovedi ona. Kad se Uno i Ragan čak i ne pomeriše, ona ponovi naređenje, ali malo odlučnije. Tek se onda skloniše u stranu, mada nevoljno. Nijedan nije zucnuo ni reč, ali izgledali su kao da uveliko gunđaju sebi u bradu. Galad priđe lakim korakom, kao da je potpuno zaboravio na Šijenarce, mada je Ninaeva znala da bi to bila kobna greška.

Ako se izuzmu Izgubljeni, nije bilo muškarca kojeg je manje želela da vidi u tom trenutku, ali čim je ugledala njegovo lice postala je bolno svesna svog disanja i otkucaja srca. Zar baš nije mogao da bude ružan? Ili makar običan?

„Znao si da znam da nas pratiš.“ Nije se trudila da prikrije optužujući prizvuk u glasu, iako nije znala za šta ga to optužuje. Valjda za to što nije postupio onako kako je ona zamislila, priznade poraženo sama sebi.

„Pretpostavio sam to čim sam te prepoznao, Ninaeva. Sećam se da si oduvek videla više nego što si bila voljna da priznaš.“

Neće mu dozvoliti da je zavara laskanjem. Popustila je Valanu Luki i eto dokle ju je to dovelo. „Otkud ti u Geldanu? Mislila sam da si pošao u Altaru.“

On se prvo zagleda u nju onim svojim divnim, tamnim očima, a onda se grohotom nasmeja. „Ninaeva, ti si jedino čeljade na ovom svetu koje bi me pitalo ono što ja treba da pitam. Neka ti bude. Odgovoriću ti, mada bi trebalo da bude obratno. Zaista sam dobio naređenje da idem u Altaru – u Salidar – ali to je promenjeno pošto se ovde pojavio taj Prorok... Šta ti je? Pozlilo ti je?“

Ninaeva se nekako pribra. „Naravno da nije“, brecnu se. „Zdravlje mi je odlično, hvala na pitanju.“ Salidar! Pa da! Ta reč joj poput Aludrinog palidrvceta blesnu u glavi. Toliko mozganja, a na kraju joj je Galad na tanjiru pružio ono čega sama nikako nije mogla da se seti. Još samo da joj Masema brzo nađe brod. I da se postara da ih Galad ne oda. A da to ne podrazumeva da ga Uno i Ragan ubiju. Ma šta Elejna pričala, sigurno joj ne bi bilo drago da ostane bez brata. Teško da će joj poverovati da i ona nije tu negde. „Prosto ne mogu sebi da dođem od iznenađenja što te vidim.“

„Baš sam se bio naljutio kad sam saznao da ste se u Sijendi iskrale i pobegle.“ To prelepo lice bilo je još lepše kad se uozbilji, mada je glas kvario ukupan utisak. Donekle. Obraćao joj se kao da kori devojčicu koja se u vreme za spavanje iskrala napolje da se vere po drveću. „Rastrzao sam se od brige. Šta vas je to, tako vam Svetlosti, spopalo? Imate li vi pojma u kakvu opasnost srljate? I na kraju da završite baš ovde! Elejna je oduvek bila sklona da sedla konja u galopu, ali mislio sam da si bar ti malo razumnija. Taj tobožnji Prorok...“ Tu zastade da pogleda onu dvojicu. Uno beše oborio mač tako da su mu ruke sad počivale na jabuci balčaka, a Ragan se pravio da s toliko prilježnosti razgleda oštricu svog sečiva da prosto ne primećuje ništa oko sebe.

„Priča se“, nastavi Galad, „da je to neki Šijenarac. Sigurno nisi toliko skrenula s pameti da se uhvatiš s nekim takvim.“ Tu je već bilo skriveno previše pitanja.

„Nijedan od njih dvojice nije Prorok, Galade“, odgovorila mu je osorno. „Odavno ih poznajem i to mi možeš verovati. Uno, Ragane, spustite te stvarčice, osim ako niste namerili da sečete nokte. Važi?“ Oklevali su. Uno ju je mrko gledao i nešto mrmljao, ali na kraju je ipak poslušaše. Muškarci uglavnom poslušaju odlučan glas. Većina njih. Ponekad.

„Nisam to ni pomislio, Ninaeva“, još osornije odgovori Galad, na šta se ona nakostreši, ali kada je nastavio, nije joj zvučao nadmeno nego ljutito. I zabrinuto. E, tek se na to nakostrešila! Isprepadao ju je na mrtvo ime pa se još usuđuje i da bude zabrinut. „Ne znam u šta ste se ti i Elejna ovde uvalile, niti me to zanima sve dok mogu neozleđene da vas izvučem odavde. Rečna plovidba je prilično zamrla, ali siguran sam da će se za nekoliko dana pojaviti kakav zgodan brod. Reci mi gde mogu da vas nađem i postaraću se da stignete u Altaru. Odavde ćete lako stići do Kaemlina.“

Nije mogla a da ne zine u njega. „Ti da nama nađeš brod?“

„Sada samo toliko mogu da uradim“, reče kao da se izvinjava, pa zamišljeno odmahnu glavom. „Ne mogu lično da vas otpratim. Dužnost mi je da ostanem ovde.“

„Ne želimo da te odvajamo od dužnosti“, jedva izusti ona. Ako ju je već pogrešno razumeo, šteta bi bilo da ga sad razuverava. A nadala se da će ih u najboljem slučaju samo ostaviti na miru.

Međutim, on kao da je i dalje imao potrebu da se pravda. „Znam da nije bezbedno da vas same šaljem na put, ali rekom ćete moći dovoljno da odmaknete pre nego što čitava granica plane. A hoće, pre ili kasnije. Dovoljna je samo varnica, a Prorok će je upaliti ako već niko drugi ne bude hteo. Ti i Elejna morate da se dokopate Kaemlina. Od tebe tražim samo da mi obećaš da ćete zaista otići tamo. Kula nije mesto za vas. A ni za...“ Naglo je zaćutao, ali je slobodno mogao da rečenicu dovrši Egveninim imenom.

Ne bi bilo zgoreg da im i Galad potraži kakav brod. Ako Masema zaboravi svoju nameru da zatvori krčme, zašto ne bi i obećanje da će im pomoći? Tim pre što bi je tako primorao da još malo ostane u gradu i posluži njegovim naumima. Ne bi to uopšte bilo zgoreg kad bi mogla da veruje Galadu. U suprotnom joj je preostala jedino nada da on ipak nije toliko vešt mačevalac kao što se priča. Surova je to misao, ali ne kao ono što bi ih zadesilo – što će ih zadesiti – ako se on pokaže kao lažov.

„To sam što sam, Galade. Baš kao i Elejna.“ U ustima je još osećala kiseo ukus od onolikog povlađivanja Masemi. Imala je snage samo za još malo belokulaškog izmigoljavanja. „A i ti si sada to što jesi“, dodala je, značajno pogledavši njegov beli plašt. „Ona rulja mrzi Kulu i žene koje umeju da usmeravaju. Sada, kad si postao jedan od njih, šta me sprečava da pomislim da će mi za jedan sat pedesetorica tvoje sabraće biti za petama i pokušavati da mi promaknu strelu između plećki ako već ne mogu da me uhapse? A i Elejnu sa mnom.“

Galad ljutito odmahnu glavom. A možda se i uvredio? „Koliko puta treba da ti ponovim? Nikada ne bih dopustio da mi iko povredi sestru. A ni tebe.“

Ljutnula se na sebe što ju je pogodilo kad joj je zadrškom u govoru jasno stavio do znanja da je ona tu nešto uzgredno. Nije ona neka tamo devojčura pa da izgubi glavu zato što je njegov pogled istovremeno prodoran i otapajući. „Ako ti tako kažeš“, reče, na šta se on ponovo trže.

„Reci mi gde ste se smestile, a ja ću vam dojaviti – lično ili po glasniku – čim pronađem neki brod.“

Ako je Elejna u pravu, on nije u stanju da slaže ništa više nego Aes Sedai obavezana Trima zakletvama, ali ipak je oklevala. Ukoliko sada napravi grešku, ta bi joj lako mogla biti poslednja. Imala je puno pravo da rizikuje sopstveni život, ali ovde se radilo i o Elejninom. A i o Tomovom i Džuilinovom, kad je već kod toga, pošto su i oni, ma šta mislili, ipak bili njena odgovornost. Ali sada je sama i sama mora da donese odluku. Doduše, nikako drugačije ne bi ni moglo da bude.

„Svetlosti, ženo, pa šta još hoćeš od mene?“, zareža Galad i poče da diže ruke kao da će je zgrabiti za ramena. Unov mač se istog trenutka ispreči između njih, ali Elejnin brat ga doslovno odgurnu kao da je grana, jedino time pokazavši da ga je uopšte primetio. „Majčinog mi imena, ne želim da vam naudim ni na koji način. Kažeš da ste to što ste. Znam šta ste. I šta niste. Možda deo objašnjenja zašto nosim ovo“ – tu dotače rub teškog, snežnobelog plašta – „leži baš u činjenici da je Kula poslala tebe, Elejnu i Egvenu Svetlost bi znala na kakav zadatak iako ste to što jeste. To je isto kao da dečkića koji je tek naučio da drži mač pošalješ u bitku. Eto, to im nikada neću oprostiti. Još ima vremena da se predomislite. Ne morate da nosite taj mač. Kula je postala preopasna za tebe i moju sestru. Za vas je sad preopasno pola sveta! Pusti me da vas otpremim na sigurno.“ Napetost mu sad beše potpuno nestala iz glasa. „Preklinjem te, Ninaeva. Ako se Elejni nešto desi... Da je bar i Egvena s vama, mogao bih da...“ Prošao je prstima kroz kosu i osvrnuo se oko sebe, kao da traži način da je ubedi. Uno i Ragan su bili spremni da ga svakog trenutka proburaze, ali on kao da to nije ni primećivao. „Tako ti Svetlosti, Ninaeva, pusti me da vam pomognem koliko mogu.“

Samo ju je jedna prosta činjenica navela da konačno prelomi u sebi. Nalaze se u Geldanu, a na drugoj strani reke je Amadicija – jedina zemlja u kojoj je usmeravanje zločin. To znači da Galad mora da bira između onoga što mu nalaže pripadnost Belim plaštovima i dužnosti prema Elejni. Ninaeva je pretpostavljala da će ipak prevagnuti krvna veza. Osim toga, zaista je previše lep da bi dopustila da ga Uno i Ragan ubiju, ali to, naravno, nije uticalo na njenu odluku.

„Mi smo ovde s Valanom Lukom“, reče najzad.

On trepnu i namršti se. „Valan Luka...? Pa zar to nije menažerija?“ Iz glasa su mu izbijali neverica i gađenje. „Šta, za ime Svetlosti, tražite u takvom društvu? Taj svet nije ništa bolji od... Nema veze. Ako vam treba novca, daću vam. Makar toliko da se smestite u neku pristojnu gostionicu.“

Rekao je to tako da je bilo jasno kako se podrazumeva da će ga one poslušati. Nije to bilo „Mogu li da vam dam koju krunu?“ ili „Hoćete li da vam ja nađem smeštaj?“ Smatrao je da treba da pređu u krčmu i one će to uraditi. Možda je bio dovoljno promućuran da prozre njen beg u tu uličicu, ali on nju uopšte ne poznaje. Uostalom, postoji sasvim dobar razlog da ostanu s Lukom.

„Zar stvarno misliš da je igde u čitavoj Samari preostala neka slobodna soba ili senik?“ upita ga ona, za dlaku bešnje no što je želela.

„Siguran sam da bih mogao da...“

Ona ga prekide. „Menažerija je poslednje mesto na kome bi nas neko tražio.“ Ili bar poslednje mesto na kome bi ih Mogedijen tražila. „Sigurno se slažeš da ne bi trebalo da privlačimo pažnju. Ako nam i nađeš kakvu sobu, najverovatnije bi morao da iz nje nekoga izbaciš. Dete Svetlosti koje traži sobu za dve žene? To bi pokrenulo glasine i privuklo pažnju kao balega muve.“

Smrknuo se i pogledao Una i Ragana kao da su oni krivi što je to tako, ali bio je dovoljno razuman da uvidi kako je ona u pravu. „Ni tebi ni Elejni nije mesto tamo, ali verovatno ste bezbednije nego u gradu. Neću dalje prigovarati, pošto si pristala da odete u Kaemlin.“

Zadržala je staložen izraz lica i pustila Galada da veruje u sve što poželi. Njegova je stvar ako misli da je ona obećala nešto što nije. Svejedno, moraće da ga drži podalje od menažerije. Jedan pogled na sestru u onim svetlucavim belim nogavicama biće dovoljan da u njemu pobudi bes strašniji od bilo kakvih nemira. „Ne prilazi menažeriji sve dok ne pronađeš brod. Tek onda dođi tamo gde su izvođači i traži Nanu.“ To mu se još manje dopalo, ali ona nije odustajala. „Nisam videla ni jedno jedino Dete Svetla na predstavama. Ako se najedanput ti pojaviš, zar misliš da se niko neće zapitati zašto si došao?“

Osmeh mu je i dalje bio neodoljiv, ali je otkrivao previše zuba. „Izgleda da na sve imaš odgovor. Imaš li nešto protiv da te makar otpratim donde?“

„Naravno da imam. Odmah bi počele da kolaju glasine. Bar nas je stotinu ljudi videlo kako ovde razgovaramo" – iako su joj njih trojica sada zaklanjala pogled, znala je da radoznalci i dalje zaviruju u uličicu, a Uno i Ragan još ne behu vratili mačeve u korice – „ali ako pođeš sa mnom, videće nas deset puta toliko.“

Nasmešio joj se i tužno i veselo u isti mah. „Bar na sve imaš odgovor“, promrmlja. „A ipak si u pravu.“ Očigledno mu je bilo krivo što je tako. „Slušajte, Šijenarci“, reče i osvrnu se, a glas mu postade hladan kao čelik. „Ja sam Galadedrid Damodred, a ova žena je pod mojom zaštitom. Kao njenom prijatelju, ničiji mi život nije previsoka cena kad je reč o njenoj bezbednosti. Ukoliko joj bude falila i dlaka s glave, pronaći ću vas i obojicu ubiti.“ Ne obraćajući pažnju na njihova opasno ravnodušna lica baš ni koliko na mačeve, on se ponovo obrati njoj. „Pretpostavljam da i dalje nećeš da mi kažeš gde je Egvena.“

„Dovoljno je da znaš da je daleko odavde.“ Skrstila je ruke na grudima i osetila kako joj srce tuče pod rebrima. Da nije zbog tog lepog lica napravila kobnu grešku? „A i bezbednija je nego što bi ti mogao da joj osiguraš.“

Bilo je jasno da joj ne veruje, ali nije dalje navaljivao. „Uz malo sreće, za dan-dva ću vam naći kakav brod. A dotle, ostanite s tom... predstavom Valana Luke. Ne istrčavajte se i ne privlačite pažnju. Ukoliko to uopšte možeš s takvom kosom. Poruči Elejni da prestane da beži od mene. Svetlost te obasjala što si mi rekla da ste dobro, a samo bi vas ona mogla spasti da ste krenule preko Geldana. Na sve strane ima divljih svetlohulnika ovog Proroka, koji ne poštuju ni ljude ni zakone, a da ne pominjem razbojnike koji koriste ovaj metež za svoju rabotu. Samara je postala osinje gnezdo, ali ako ne budeš mnogo galamila – i ako moju tvrdoglavu sestru ubediš da čini isto – pronaći ću način da vas žive i zdrave izvučem odavde.“

Teškom je mukom oćutala. Zar da joj deli savete posle svega što mu je rekla? Na kraju će ih obe ututkati u vatu i staviti na policu. Pa zar tako ne bi bilo najbolje? – upita je onaj glasić. Nisi li izazvala već dovoljno nevolja? Ona ga ućutka, ali on nastavi da joj nabraja sve nedaće u koje ih je uvalila njena tvrdoglavost.

Očigledno protumačivši njeno ćutanje kao znak odobravanja, Galad se okrete i – zastade. Ragan i Uno su mu i dalje zatvarali prolaz ka ulici i pogledavali Ninaevu s onim čudnim, varljivim mirom koji obuzme muškarce kad su na samo dlaku od iznenadnog nasilja. Vazduh je gotovo pucketao od napetosti, ali onda ona užurbano mahnu. Šijenarci spustiše oružje i skloniše se u stranu, a Galad skloni ruku s mača, pa prođe kraj njih i umeša se u Svetinu, više se nijednom ne osvrnuvši.

Ninaeva ih je obojicu dobro odgledala pre nego što se okrenula i žustro pošla na drugu stranu. Tarnan je sve lepo sredila, a oni zamalo da joj to upropaste. Muškarci kao da uvek misle kako se nasiljem sve može rešiti. Da je imala toljagu, svu trojicu bi tukla dok se ne urazume.

Kao da su joj pročitali misli, Šijenarci vratiše mačeve u korice i ćutke pođoše za njom, ne progovorivši ni reč čak ni kad je dva puta pogrešno skrenula pa su morali da se vraćaju. Sreća njihova što su i tad ćutali. Već joj se bilo smučilo da drži jezik za zubima. Prvo Masema, pa Galad. Sad je tražila i najslabiji mogući izgovor da nekome kaže sve što hoće. A onaj glasić u njenoj glavi beše se utišao do jedva čujnog zujanja, ali je uporno odbijao da umukne.

Isto je bilo i kad su izašli iz Samare i ponovo se našli na kolskom drumu. Brinula ju je Randova osionost, a sad ih njena umalo nije sve odvukla u propast. To „umalo“ možda nije važilo i za Birgitu, iako je sačuvala živu glavu. Za Ninaevu je najbolje da se više ne kači ni s Crnim ađahom ni sa Mogedijen sve dok joj neko ko im zna namere ne kaže šta da radi. Bes poče da ključa u njoj, ali uspela je nekako da se smiri. Otići će u Salidar i sve prepustiti Plavima. Eto, tako će biti i gotovo.

„Da nisi pojela nešto što ti ne prija?“, upita Ragan. „Iskrivila si usta kao da si zagrizla zrelu brabinku.“

Tako ga je pogledala da je samo zaćutao i nastavio da hoda.

A šta da radi s ova dva Šijenarca? Naravno da im mora naći nekakvu svrhu, pošto bi bila grehota da ih ne iskoristi kad su već tu. Za početak, to su dodatna dva para očiju – u stvari tri oka, ali će ona crkla-pukla naučiti da bez gutanja knedle gleda onaj povez – a što više ljudi bude tražilo brod, pre će ga i naći. Lepo od Maseme i Galada što će joj pomoći, ali nije bila voljna da s ma kojim od njih deli svoje namere više nego što je neophodno. Ko zna šta bi sve ta dvojica mogla da urade.

„Sledite U me zato što vam je to naredio Masema“, upita oštro, „ili Galad?“

„Kakve proklete veze ima?“, progunđa Uno. „Ako te je gospodar Zmaj pozvao, prokleto mi je...“ Zaćutao je i namrštio se kad mu je zapretila prstom. Ragan ju je gledao kao da drži nož.

„Hoćete li da pomognete Elejni i meni da stignemo do Randa?“

„Ionako nemam pametnijeg posla“, jetko će Ragan. „Kako stvari stoje, u Šijenar se nećemo vratiti dok ne budemo bezubi starci. Komotno možemo s tobom sve do Tira ili kud si već pošla.“

Nije pre razmišljala o tome, ali taj joj je predlog zazvučao sasvim smisleno. Njih dvojica bi pomagali Tomu i Džuilinu u svakodnevnim poslovima i stražarenju. A ne mora čak ni da im kaže koliko će sve to trajati, niti koliko je zastoja i skretanja s puta pred njima. Možda im Plave u Salidaru neće ni dati da nastave. Kad se ponovo nađu među Aes Sedai, njih dve će ponovo biti samo Prihvaćene. Ne razmišljaj o tome! Ideš u Salidar i gotovo!

Gomila ispod Lukine kitnjaste table kao da se nimalo ne beše smanjila. Jedna reka ljudi slivala se ka ulazu dok je druga kuljala napolje, razgovarajući o predstavi. Svaki čas su se nad platnenom ogradom ukazivali veprokonji, mameći uzdahe svetine koja je čekala da uđe. Serandina je opet izvodila svoju tačku. Vodila je računa da se njeni srediti dovoljno odmaraju i nije odstupala od toga ma koliko se Luka bunio. Muškarci urade ono što im se kaže kad im se objasni da nemaju izbora. Uglavnom.

Kad se nađoše nadomak ulaza, Ninaeva stade i okrete sa ka Šijenarcima. Lice joj beše potpuno staloženo, ali oni je pogledaše zabrinuto, što je u Unovom slučaju, nažalost, uključivalo i zbunjeno doticanje poveza. Niko od prolaznika nije obraćao pažnju na njih.

„Onda to neće biti ni zbog Maseme, ni zbog Galada“, odlučno im reče. „Ako ćete na put sa mnom, radićete kako vam ja kažem, inače mi uopšte ne trebate.“

Naravno da su morali prvo da se pogledaju pa tek onda da potvrdno klimnu. „Ako prokleto mora da bude tako“, progunđa Uno, „onda neka prokleto bude. Teško ćeš živa stići do gospodara Zmaja ako nemaš nikog da te čuva. Neka bi te seljačina pojela za doručak zbog te tvoje proklete jezičine.“ Iz Raganovog se pogleda videlo da se slaže sa svakom Unovom rečju, ali da iskreno sumnja u razum čoveka koji se usudio da sve to i izgovori. Izgleda da u njemu ipak čuči zrno mudrosti.

Uopšte je nije zanimalo zašto su prihvatili njene uslove. Za sada. Imaće dovoljno vremena da ih dovede u red.

„Sigurna sam da će se i ostali složiti“, reče Ragan.

„Ostali?“ zbunjeno će ona. „Hoćeš da kažeš da vas ima još? Koliko?“

„Svega petnaestorica. Ne verujem da će Bartu i Nengar poći s nama.“

„Oni moraju da se ulizuju prokletom Proroku“, objasni Uno, pa se okrete i muški pljunu. „Svega petnaestorica. Sar je pao s one proklete litice, a Mendao se zakačio s onom trojicom Lovaca na Rog, a onda je...“

Ninaeva je bila toliko zgranuta da ga više nije ni slušala. Petnaestorica! Nije mogla a da ne počne da se preračunava koliko bi koštalo hranjenje petnaestorice muškaraca. Pa svaki od one dvojice, čak i kad nisu gladni, pojede više nego ona i Elejna zajedno. Svetlosti!

S druge strane, uz petnaestoricu šijenarskih ratnika brod im ne bi ni bio potreban. Istina je da je putovanje rekom najbrže – prisećala se da je Salidar na reci ili bar nedaleko od nje, tako da bi brzo stigli na cilj – ali s takvom bi pratnjom i u kolima bile savršeno bezbedne, kako od Belih plaštova, tako i od Prorokovih sledbenika i razbojnika. Ali i sporije. Osim toga, svako će primetiti zaprežna kola koja s tolikom svitom odlaze iz Samare, a treba misliti i na Mogedijen i Crni ađah.

Neka Plave izađu na kraj s njima i gotovo!

„Šta ti je?“, upita Ragan, a Uno dodade, kao da se izvinjava: „Nije trebalo da ti kažem kako je umro Sakaru.“ Sakaru? To je verovatno ispričao kad je već prestala da ga sluša. „Ne provodim ti ja mnogo vremena s prokle... s finim gospojama. Stalno zaboravljam da vi nemate... da imate osetljive stomake.“ Tek će on da vidi koliko joj je osetljiv stomak ako odmah ne prestane da cima taj povez!

Toliko mnoštvo ništa nije menjalo. Ako su dva Šijenarca dobra, petnaestorica su još bolji. Njena lična mala vojska. Neće morati da se sekira ni zbog Belih plaštova, ni zbog razbojnika, ni zbog nemira, a ni da se vazdan pita da li je pogrešno procenila Galada. Koliko li šunke za dan pojede petnaest muškaraca? Budi odlučna. „Pa dobro. Svake večeri će jedan od vas – pazite: samo jedan! – doći ovamo i tražiti Nanu. Ovde me znaju pod tim imenom.“ To je zaista bilo nepotrebno, ali neka se navikavaju da je slušaju. „Elejna je Morelin, ali vi tražite Nanu. Ako vam treba para, tražite ih od mene, a ne od Maseme.“ Teško je to prevalila preko usta. Još nije bila ostala bez zlata, ali Luka će tražiti svojih sto kruna. Doduše, ima i onaj nakit, zlu ne trebalo. Samo da se što pre udalje od Maseme. „A inače da vam nije palo na pamet da prilazite ni meni, a ni menažeriji.“ Da im to nije rekla, sigurno bi postavili stražu ili bi napravili kakvu sličnu budalaštinu. „Osim ako se pojavi brod. U tom slučaju, odmah da se neko stvorio ovde. Jasno?“

„Nije“, promrmlja Uno. „Što, krvavog mu pepela, da ne prilazimo...?“ Trznuo se kad mu njen preteći prst gotovo dotače vrh nosa.

„Sećaš li se šta sam ti rekla za takav rečnik?“ Jedva je nekako uspevala da zadrži strog izraz lica pošto joj se utroba obrtala od onog nacrtanog oka. „Nemoj da ti objasnim zašto muškarci u Dvema Rekama paze šta pričaju.“

Posmatrala ga je kako premeće taj podatak po glavi. Nije mogao da zna u kakvoj je vezi ona s Belom kulom, osim da tu ima nečeg. Lako je mogla biti doušnik Kule, kao i neko ko je tamo bio na obuci, a možda čak i Aes Sedai koja ne nosi šal. A i pretnja je bila taman koliko treba nedorečena kako bi imao dovoljno prostora da joj iznađe najgore moguće tumačenje. Znala je taj trik još mnogo pre no što je čula kako ga Džuilin objašnjava Elejni.

Kad joj se učinilo da je postigla zadovoljavajući učinak – a i pre no što je on stigao da išta zapita – ona spusti ruku. „Držaćete se podalje odavde iz istih razloga kao Galad – da ne biste privlačili pažnju. Što se ostalog tiče, radićete tako jer sam vam ja to rekla. Ako budem morala da obrazlažem svaku svoju odluku, ništa drugo ne bismo ni radili, te zato ćutite i slušajte me.“

Ovakvim bi se govorom dičila svaka Aes Sedai. Osim toga, ne preostaje im ništa drugo ukoliko hoće da je otprate do Randa, a oni zaista veruju da moraju to da učine. Sve u svemu, bila je prilično zadovoljna kada ih je konačno otpravila put Samare i pošla ka ulazu u menažeriju Luke Valana.

Iznenadila se kada je videla da predstava ima i novu tačku. Na bini nedaleko od ulaza jedna žena u tanušnim žutim pantalonama dubila je na glavi i u raširenim rukama držala po par belih golubova. U stvari, nije ona dubila na glavi. Ona se

zubima držala za nekakav drveni ram i na njemu održavala ravnotežu. Dok ju je Ninaeva zaprepašćeno posmatrala, neobična se umetnica osloni na šake pa stade da se savija sve dok na kraju nije maltene sedela na sopstvenoj glavi. Kao da joj ni to nije dovoljno, žena savi noge pa ih nekako proturi ispod ruku i premesti golubove na tabane, koji su se našli na vrhu živog klupka u koje se smotala. Okupljeni posmatrači počeše da uzdišu i tapšu joj, ali Ninaeva se samo stresla. Ovo ju je previše podsećalo na ono što joj je učinila Mogedijen.

Zato i hoću da je prepustim Plavima, reče u sebi. Ne bih da ponovo nešto uprskam. To jeste bila istina, mada se takođe pribojavala da sledećeg puta ne bi prošla toliko jeftino. Naravno, ne bi tako nešto nikome rekla ni za živu glavu. I sebi je to jedva priznala.

Još jednom je pogledala ženu od gume – ovoga puta zaista nije mogla da dokuči šta je ova uradila sa svojim telom – i okrenula se, pa se trgla kad se Elejna i Birgita iznenada pojaviše među svetinom. Elejna je izgledala pristojno, pošto je bila prebacila plašt preko belog kostima, dok se Birgita gotovo razmetala u svojoj otvorenoj crvenoj haljini. Ne, nema tu mesta onom „gotovo“. Stajala je uspravnije nego obično, a pletenicu beše zabacila na leđa, ostavši i bez to malo zaštite. Ninaeva nesvesno dotače čvor na svom šalu, žaleći što je svaki pogled na Birgitu podseća na ono što će i sama postati kad više ne bude bilo sive vunene tkanine da je skrije. Ratnica je nosila tobolac o pasu i luk koji joj je Luka dao. Doduše, sigurno je već prekasno za njihovu tačku.

Međutim, jedan pogled ka nebu bio je dovoljan da je razuveri. Iako se toga poslepodneva svašta zbilo, sunce je još bilo povisoko iznad obzorja.

Senke su već počele da se izdužuju, ali – Ninaeva je toga bila potpuno svesna – nedovoljno da osujete Birgitu.

Ne bi li prikrila da je merkala nebo, ona klimnu glavom ka ženi od gume, koja je sada uveliko izvodila nešto za šta je Ninaeva znala da je nemoguće. I to sve držeći se zubima za onaj ram. „Otkud sad ova?“

„Luka ju je doveo“, smireno će Birgita. „A kupio je i leoparde. Ona se zove Muelin.“

Koliko je Birgita bila staložena, toliko je Elejna ceptela od besa. „Gde li samo nju nađe?“, procedila je. „Ranije je radila u onoj menažeriji koju je rulja rasturila!“

„Čula sam za to“, reče Ninaeva, „ali ima i prečih stvari. Danas sam...“

„Ima prečih stvari“, na to će Elejna, pa prevrnu očima kao da traži podršku od nebesa. „A jesi li možda čula i zašto se to desilo? Ne znam stoji li iza svega taj Prorok ili možda Beli plaštovi, ali neko je nahuškao rulju jer je mislio da...“ Tu se osvrnula oko sebe pa malo spustila glas. Niko nije zastao kraj njih, ali svi su ih zagledali, pošto su očigledno bile članice menažerije, „...da ta žena možda nosi šal.“ Poslednju je reč naglasila. „Samo bi budala pomislila da se neko takav krije u putujućoj menažeriji, mada, s druge strane, to isto radimo ti i ja. A ti otišla da se švrćkaš po gradu a da se nikome nisi javila. Sve smo čule – i kako te je neki ćelavac uprtio preko ramena i odneo, i kako si se ljubakala s nekim Šijenarcem, s kojim si na kraju i otišla ruku podruku.“

Ninaeva još nije mogla da dođe sebi kad Birgita dodade: „Ne znam šta je od svega toga istina, ali Luka je bio mnogo ljut. Rekao je...“ Nakašljala se kako bi nastavila dubokim glasom. „’Znači, ona voli grubijane, a? E, pa umem ja da budem opasan kao snežni labud!’ Onda je pronašao dvojicu momaka s ramenima kao u Gandinovih kopača i pošao da te traži. S njim su otišli i Tom i Džuilin i nisu bili u ništa boljem raspoloženju. Luki to nije bilo pravo, ali svi su bili toliko ljuti da im nije stalo do međusobnih čarki.“

Ninaeva ju je tupo gledala. Ona da voli grubijane? I šta je hteo da kaže onim... A onda sve shvati i zaječa. „E, samo mi još to treba.“ A i Tom i Džuilin u Samari. Sama Svetlost zna u kakvu će se nevolju sad uvaliti.

„Živo me zanima šta si to radila“, reče Elejna, „ali nećemo ovde o tome.“

Ninaeva pusti da je njih dve vode kroz gužvu. Uprkos ovome s Lukom i onom dvojicom, bila je prilično zadovoljna svojim učinkom. „Uz malo sreće, za dan-dva bićemo daleko odavde. Ako nam Galad ne nađe brod, Masema će. Ispostavilo se da je on Prorok. Sećaš li ga se, Elejna? To je onaj uskisli Šijenarac kojeg smo videle...“ Tek tad je shvatila da je Elejna stala, pa se okrenu da je sačeka.

„Galad?“, s nevericom će devojka, potpuno zaboravivši da drži plašt zatvoren. „Videla si... Razgovarala si s Galadom? I s Prorokom? Pa, sigurno jesi, jer zašto bi nam inače tražili brod? Jesi li popila i čaj s njima ili ste samo proćaskali? Sad mi je jasno kuda te je odneo taj ćelavac. Da nije slučajno i kralj Geldana bio tu negde? A sad mi lepo reci da sanjam pa da mogu mirno da se probudim.“

„Saberi se“, oštro će Ninaeva. „I nije kralj nego kraljica, ali da, i nju sam videla. A on nije ćelav. Ima perčin. Taj Šijenarac, ne Prorok. A Prorok jeste ćelav, i to kao...“ Tu je zastala da besno pogleda Birgitu, koja se smejuljila. Malo se obuzdala kad se setila na koga se beči i svega što je učinila toj ženi, ali to je ipak ne bi sprečilo da je, ukoliko ne prestane da se kliberi, isprepuca na mrtvo ime. Produžile su, a ona nastavi svoju priču najstaloženije što je mogla. „Evo šta se desilo: Uno, jedan od onih Šijenaraca koje smo upoznale, gledao je tvoju tačku i mogu ti reći da i on deli moje mišljenje o tome što andorska kći naslednica tako pokazuje noge. Elem, Moiraina ih je posle Falmea poslala ovamo, ali...“

Nastavila je da im sve objašnjava dok su se probijale kroz gužvu, ne obraćajući ni najmanje pažnje na Elejnine izlive iznenađenja i odgovarajući na njihova pitanja što je sažetije mogla. Uprkos živom zanimanju za smene na geldanskom prestolu, Elejnu su mnogo više interesovale tačne Galadove reči i kako je mogla da bude tolika budala da ode pravo kod Proroka, ma ko to bio. Dotična reč – budala – ponovila se dovoljno puta da Ninaeva poželi da tu devojku malo dovede u red. Nije bila sigurna da li bi mogla da išamara Birgitu, ali Elejnu sigurno bi, pa neka je i sto puta kći naslednica. Samo nek ponovi tu reč još nekoliko puta pa će videti svoje. Birgitu su više zanimale Masemine namere i Šijenarci. Izgledalo je da je u prethodnim životima već imala prilike da upozna narode krajina – iako su se tada drugačije zvali – i da o njima ima izuzetno dobro mišljenje. Nije mnogo govorila, ali se činilo da odobrava nastavak putovanja sa Šijenarcima.

Ninaeva je očekivala da će ih novost o Salidaru zapanjiti, iznenaditi ili nešto treće, ali razočarala se. Birgita je to mirno primila, kao da joj je rekla da će im se Tom i Džuilin pridružiti na večeri. Ona će ići kud god Elejna da krene i sve ostalo bilo joj je manje važno. Ova je, međutim, bila sumnjičava. Sumnjičava!

„Sigurna si? Toliko si se upinjala da se setiš, pa si možda... Znaš, malo mi je neverovatno da ti je Galad baš to mesto slučajno pomenuo.“

Ninaeva je mrko pogleda. „Naravno da sam sigurna. Slučajnosti se ponekad dešavaju. Sigurno si već čula onu narodnu da Točak tka kako Točak hoće.

Sad se sećam da je i u Sijendi pominjao Salidar, ali tada sam više brinula što se ti toliko sekiraš zbog njega da nisam.Zaćutala je.

Stigle su do dugačkog, uskog prostora ograđenog konopcima, nedaleko od severnog zida menažerije. Na jednom kraju stajalo je nešto nalik četvrtastom komadu tarabe, dva sa dva hvata. Ljudi su se u četiri reda tiskali iza konopaca, a dečica su čučala na zemlji, držeći se očevima za noge ili majkama za skute. Žamor se pojača kad su njih tri stigle. Ninaeva stade kao ukopana, ali Birgita je dohvati za ruku kao da kaže „hodaj sama da te ne bih vukla“.

„Mislila sam da ćemo prvo do kola“, reče slabašnim glasom. Priča ju je toliko bila ponela da nije ni primetila kuda je vode.

„Nećemo, osim ako ne želiš da gađam po mraku“, odlučno odgovori Birgita.

Ninaevi je bilo žao što je umesto bilo kakvog odgovora na ovo jedino uspela da tiho cijukne. Potpuno je zaboravila na gledaoce, pošto joj je sad sva pažnja bila usmerena na onu tarabu. Čak ni sve jači žamor više nije dopirao do nje. Taraba kao da je čitavu milju bila udaljena od mesta na kome će stajati Birgita.

„Jesi li sigurna da se zakleo u... našu majku?“, ozlojeđeno je zapitkivala Elejna. Nije joj se mililo da se čak ni tako podseća da joj je Galad brat.

„Molim? Da. Pa rekla sam ti već, zar ne? Slušajte. Ako je Luka u gradu, neće znati da nismo nastupile sve dok ne bude prekasno, a onda će...“ Znala je da priča koještarije, ali više nije mogla da obuzda jezik. Uopšte nije shvatala da je sto koraka toliko veliko rastojanje. U Dvema Rekama, muškarci su pogađali metu s dvostruko veće daljine, ali nikada ona nije bila meta. „Znaš, ionako je već kasno. Senke... odsjaj... Zaista bi trebalo da ovo ostavimo za sutra ujutru, kad svetio bude...“

„Ako se u nju zakleo“, prekinula ju je Elejna, kao da je uopšte ne sluša, „onda ni po koju cenu neće pogaziti reč. Radije bi pogazio zakletvu u nadu u spasenje i ponovno rođenje nego ovu. Mislim da... ne, znam da mu sada možemo verovati.“ Svejedno, nije zvučala preterano oduševljeno.

Ninaeva zinu, ali ne ču se nikakav zvuk. Sad bi joj i cijukanje bilo dovoljno. Sve je ovo Birgitina gruba šala. Samo šala.

Naterale su je da se nasloni na tarabu i Elejna poče da joj razvezuje šal, a Birgita stade da se vraća, u hodu vadeći strelu iz tobolca.

„Ovog puta si stvarno napravila glupost“, mrmljala je Elejna. „Sigurna sam da možemo verovati Galadu, ali ko zna šta će pre toga uraditi. Ali da onako odeš kod Proroka...“ Grubo je strgla šal s Ninaevinih ramena. „Ko zna šta je sve mogao da ti uradi. Sve si nas time dovela u opasnost!“

„Znam“, uspela je da procedi Ninaeva. Sunce joj je tuklo pravo u oči i više nije mogla da vidi Birgitu. Ali ova može da vidi nju. Naravno da može. Samo to je i važno.

Elejna je sumnjičavo pogleda. „Stvarno?“

„Znam da sam prenaglila. Trebalo je da se prvo posavetujem s tobom. Znam da sam postupila kao budala. Nije trebalo da idem tamo sama.“ Sve je to u jednom dahu izletelo iz nje. Birgita mora da je vidi.

Sumnjičavost ustupi mesto brizi. „Jesi li dobro? Ako zaista ne želiš ovo da radiš...“

Ta mala misli da se ona plaši. Ninaeva to nije mogla, a ni htela da dozvoli. Osmehnula se na silu, nadajući se da joj oči nisu baš mnogo razrogačene. Čitavo joj je lice bilo zategnuto. „Pa naravno da želim. Prosto jedva čekam.“

Elejna je još jednom pogleda, pa klimnu. „A jesi li sigurna za Salidar?“

Međutim, nije sačekala odgovor, nego je smotala onaj šal i sklonila se u stranu. Ninaeva prosto nije stigla čak ni propisno da se uvredi ni zbog tog pitanja, a ni zbog Elejninog naglog odlaska. Toliko se bila zadihala da je jedva i bila svesna kako bi svakog trena grudi mogle da joj izlete iz haljine, ali čak ni to nije dopiralo do nje. Sunce ju je potpuno zaslepilo i ona pokuša da začkilji, ne bi li nekako uspela da vidi šta radi Birgita, ali oči prestadoše da je slušaju i razrogačiše se same od sebe. Sad više ništa ne može da učini. Ovo joj je kazna za bespotrebno srljanje u opasnost. Uspela je jedino da se malo ljutne zbog toga, pošto je na kraju ipak sve ispalo kako treba. A onda još Elejna ima obraza da joj ne veruje za Salidar! Neka, ona će i to junački podneti. Ona će...

Kao da se stvorila niotkuda, jedna strela se zakuca u drvo, tik do njene desne šake, i ostade da podrhtava. Njeno junaštvo se rastoči u tihom jauku, pošto je jedino tako mogla da smiri kolena. Druga strela joj gotovo očeša levu ruku, što je samo povisilo ton njenog cičanja. Imala je uticaja na sopstveni glas koliko i na Birgitine strele. Sa svakom narednom njeno je cičanje postajalo sve više, a na kraju joj se činilo da svetina zapravo kliče njenom strahu. Što je glasnije ona pištala, jače su oni pljeskali i klicali, da bi se to, kad je ona od kolena do glave bila okružena strelama, pretvorilo u grmljavinu. Istini za volju, nije joj bilo pravo kad je na kraju rulja jurnula ka Birgiti, potpuno zaboravivši na nju. Neke strele su još uvek podrhtavale. Ona je još uvek podrhtavala.

Žurno je pošla ka kolima kako niko ne bi primetio koliko joj klecaju kolena. Doduše, na nju slabo ko i da je obraćao pažnju. Njeno je bilo samo da stoji i moli se da Birgita ne kine ili da je ne uhvati grč. A sutradan će morati sve ponovo. Ili da prizna Elejni – i, što je još gore, Birgiti – da ona to ne može.

Kad je te večeri Uno došao i zatražio Nanu, naložila mu je da dosađuje Masemi koliko god sme i da pošto-poto pronađe Galada i poruči mu da im brzo ispovrati bilo kakav brod. Bez večere je otišla u krevet, pokušavajući da smisli kako da Elejnu i Birgitu ubedi da je bolesna i da ne može ponovo da nastupi. Međutim, bila je potpuno svesna da će njih dve dobro znati pravu prirodu njene bolesti, a još bi joj teže palo Birgitino sažaljenje. Kad bi bar jedan od onih glupih muškaraca pronašao kakav brod!