Nebeski oganj

41 Rukotvorina Kina Toverea

S jednom rukom na balčaku mača i s patrljkom seanšanskog koplja – i to sa sve onom zeleno-belom kićankom – u drugoj ruci, Rand je tog jutra stajao na vrhu suncem obasjane padine i pomno posmatrao tri logora podignuta među retkim drvečem. Tri jasno odvojena logora. Sve su to bili Kairhijenjani i Tairenci koji su se stavili pod njegovo vodstvo. Oni koji nisu bili sposobni da drže mač ili koplje ostali su zatočeni u gradu ili su završili Svetlost bi znala gde.

Aijeli su prikupili sve izbeglice razasute s ove strane prolaza Džangai, a neki su čak i sami došli, bilo da su čuli kako ovi ipak ne ubijaju sve što stignu, ili su pak toliko ogrezli u beznađe da im je bilo potpuno svejedno kako će završiti, samo ako ih neko bar još jednom nahrani pred smrt. Mnogo ih je verovalo da će umreti ako ne u odmazdi, a ono u Poslednjoj bici, koja tek što nije otpočela. Bilo ih je poprilično mnogo, ali uglavnom su to bili zemljoradnici, zanatlije i trgovci. Iako su neki umeli da koriste luk i strele ili da praćkom uhvate zeca, među njima ne beše pravih vojnika, a za obuku nije bilo vremena. Prestonica Kairhijen ležala je malo više od pet milja zapadno odatle, tako da su se nad obližnjom šumom mogli videti vrhovi legendarnih nedovršenih kula. Grad na bregovima oko reke Alguenije sada behu opkolili Kuladinovi Šaidoi i oni koji su im se pridružili.

U plitkoj, dugačkoj udolini pod Random nalazio se raštrkani logor s osamstotinak naoružanih Tairenaca. Od toga gotovo polovina behu Branioci Kamena, u bleštavim oklopima, s kacigama sa širokim obodom i s nabranim crno-belim prugastim rukavima. Ostatak su činili ljudi dvadesetorice plemića, čiji su barjaci i stegovi sada stajali u središtu logora, pobodeni oko srebrnog grba sa zvezdama i čkaljem – obeležjem visokog lorda Vejramona. Stražarska su mesta bila toliko gusto raspoređena kao da se svakog časa očekuje najezda konjokradica.

I u drugom logoru, tristotinak hvati odatle, jednako su dobro čuvali svoje konje. Koliko je Rand mogao da uoči, svakojake su pasmine bile privezane duž razapetih konopaca – od vitkih tirskih konjica do bivših teglećih grla. Kairhijenjana je bilo za otprilike stotinu više nego Tairenaca, ali su zato imali manje šatora, i to prilično starih. Po barjacima i konovima videlo se da je tu sedamdesetak plemića, a neki su i dalje imali veliku pratnju iako im se vojska raspala još na samom početku građanskog rata.

Poslednji logor, udaljen pet stotina hvati od prethodnog, činili su uglavnom Kairhijenjani, ali nije ih samo daljina izdvajala. Iako ih je bilo više nego svih ostalih zajedno, imali su mnogo manje konja i šatora. Nije bilo nijednog barjaka, a samo su zapovednici na leđima nosili konove, i to jednobojne – da ih vojnici lakše pronađu – a ne kao oznake pripadnosti plemićkoj kući. Pešadija je neophodna u svakom ratu, iako je retko koji plemić, kako tirski tako i kairhijenski, bio voljan da to makar i prizna, a kamoli da pristane da joj stane na čelo. Uprkos svemu, taj logor beše najuredniji. Duž redova malih ognjišta, oko kojih behu okupljeni strelci i kopljanici, štrčale su dugačke držalje kopalja, pobodenih tako da u svakom trenutku budu pri ruci. Lan je tvrdio da u ratu život zavisi od discipline, ali izgledalo je kao da pešadija to mnogo bolje zna od konjice.

Sve tri skupine navodno su bile pod istim vodstvom – sve ih je prethodnog dana s juga doveo visoki lord Vejramon – ali pripadnici dveju konjica odmeravali su jedni druge oprezno gotovo koliko i Aijele na okolnim padinama. Tairenci su se gnušali Kairhijenjana, koji su se pak pravili da pešadinci ne postoje, a ovi nisu krili netrpeljivost ni prema jednima ni prema drugima. Eto, to su bili Randovi sledbenici i saveznici, spremni za boj, pa makar i između sebe.

Ne prestajući da se pretvara kako gleda logore, on je zapravo proučavao Vejramona, koji je, prav kao strela i bez kacige na glavi, stajao nedaleko odatle. Tik iza njega behu i dva mlada tairenska plemića, tamnih brada, ošišanih i nauljenih po uzoru na Vejramonovu, s tim što njegova beše prošarana sedinom. Prsnici što su ih navukli preko prugastih kaputa živih boja imali su tek nešto manje pozlaćenih ukrasa od njegovog. Potpuno nezainteresovani za bilo koga oko sebe, izgledali bi kao da čekaju početak nekakve vojne ceremonije na kraljevskom dvoru da im se znoj u potocima nije slivao niz lica. Doduše, ni na to nisu obraćali pažnju.

Visoki je lord na svom stegu imao tek pokoju zvezdicu manje nego Lanfear, mada se zaista ne bi moglo reći da podražava njen izgled, pošto je dugonosom zapovedniku kosa bila nauljena baš kao i brada, i ulepljena u jadnom pokušaju da se prikrije ćela. Bio je pošao na sever s pojačanjem iz Tira i kad je čuo da su Aijeli napali kairhijensku prestonicu. Umesto da se vrati ili da ostane gde se zadesio, on je žurno nastavio ka severu, brzo koliko su god konji mogli da podnesu, prikupljajući usput pojačanje.

To je bila dobra vest u vezi s njim. Loša je da je verovao kako će s vojnom silom koju je doveo moći u potpunosti da potuče Šaidoe. I još je isto mislio, tako da mu se uopšte nije dopadalo što ga Rand sputava, kao ni prisustvo tolikih Aijela. Vejramonu su svi oni bili isti. A i drugima, istini za volju. Jedan od one dvojice mladih plemića napadno je nosu prinosio namirisanu svilenu maramicu kad god ugleda Aijela. Randa je živo zanimalo koliko će taj momak poživeti. A i šta da preduzme kad mu neko dođe glave.

Vejramon primeti da ga Rand gleda, pa se nakašlja. „Gospodaru“, zabrunda, „jedan dobar napad biće dovoljan da se razbeže kao prepelice.” To naglasi udarcem oklopnih rukavica o dlan. „Pešadija se ne može meriti s konjicom. Poslaću Kairhijenjane da ih počiste, a onda ću sa svojim...“

Rand ga prekide. Ume li taj čovek da broji? Zar mu mnoštvo Aijela oko njih nije davalo nikakav nagoveštaj o njihovoj brojnost oko grada? Uostalom, nema veze. Rand ionako više nije mogao da ga sluša. „Jesu li one vesti iz Tira provereno tačne?“

Vejramon se zbuni. „Vesti, gospodaru? Kakve...? Ah, da. Duše mi, nije to ništa strašno. Ilijanski pirati često pokušavaju da pljačkaju duž obale.“ Međutim, iz onog što je kazao kad su stigli ne bi se reklo da su to samo pokušaji.

„A napadi na Maredo? Dešava li se to često?“

„Ma, duše mi, to su samo razbojnici“, na to će on sasvim mirno. „Nije to nikakva vojska, a pitanje je i jesu li to uopšte Ilijanci. Toliko su zbrkani da se ne zna kad je na vlasti kralj, kad vlada, a kad Veće devetorice. Međutim, ako ipak odluče da krenu u pohod na Tir, to neće biti šačice razbojnika koje napadaju trgovačka kola i usamljena imanja, nego prava vojska pod vodstvom Zlatnih pčela. To mogu da potpišem.“

„Nema potrebe“, odgovori Rand, najljubaznije što je mogao. Ma kolikom se moći razmetali vlada, Veće devetorice ili Matin Stepaneos den Balgar, imali su je samo onoliko koliko je Samael odlučio da im ostavi. Međutim, i dalje su samo malobrojni znali da su Izgubljeni na slobodi. Oni koji su to morali da znaju odbijali su da poveruju ili su se pravili da ništa ne primećuju, kao da će se time sve rešiti, ili su pak mislili da će se sve to dogoditi u nekoj neodređenoj, a uz malo sreće i dalekoj budućnosti. Ma kojima Vejramon pripadao, nema svrhe ubeđivati ga u bilo šta, pošto je njegove mišljenje ionako potpuno nebitno.

Visoki lord je namršteno gledao ka dolini, ili tačnije rečeno, ka kairhijenskim logorima. „Ako ovde vlada ovakvo rasulo, ko zna kako je tek na jugu?“ Potom iskrivi lice pa se još jače nego malopre odalami rukavicama po dlanu. „E, pa, rasturićemo mi taj šljam, gospodaru. Samo kaži i ja ću odmah da...“

Rand samo ode odatle pošto nije želeo da ga sluša, ali Vejramon pođe za njim ne bi li iskamčio dozvolu za napad, praćen onim svojim dvema prišipetljama. Taj čovek je slep koliko i glup.

Naravno, nisu bili sami. Štaviše, vladala je poprilična gužva. Sulin je oko vrha brda rasporedila stotinu Far Dareis Mai, koje su, svaka do poslednje, izgledale kao da samo čekaju da navuku velove. Međutim, nije samo blizina Šaidoa nervirala Sulin. Enaila i još dve Device iz čiste su obesti u stopu pratile Vejramona i njegove plemiće, i što su ovi stajali bliže Randu to su one izgledale spremnije da navuku velove.

Nedaleko odatle Avijenda je stajala i razgovarala s desetak Mudrih. Sve osim nje bile su okićene narukvicama i ogrlicama. Glavnu reč je vodila neka sedokosa žena, starija čak i od Amis i Bair. Randu to beše čudno, pošto je očekivao da ta uloga pripadne njima, ali čak su i njih dve ćutale kad Sorilea govori. Melaina je s Baelom stajala tačno između Mudrih i poglavara klanova i neprestano mu popravljala kadinsor, kao da ne ume sam da se obuče, a on je na lice navukao trpeljiv izraz čoveka koji se priseća zašto se oženio. Rand je sumnjao da Mudre ponovo pokušavaju da utiču na poglavare. Ubrzo će saznati da li je to tačno.

Međutim, pogled mu zasta na Avijendi. Nasmešila mu se kratko, pa nastavila da sluša Sorileu. Bio je to prijateljski osmeh, ali ništa više od toga. I to je nešto. Odonda se nije brecala na njega, a ako bi mu i uputila pokoju zajedljivu opasku, nije to bilo ništa otrovnije od onog što bi mogao da očekuje od Egvene. Osim onda kad je ponovo potegao priču o venčanju. Tada ga je tako izribala da mu ništa slično više nije ni padalo na pamet. Međutim, osim što je postala blagonaklonija, sada se i manje ustezala da se uveče svlači pred njim, iako je i dalje tražila da spava na manje od tri koraka od njega.

Device su, činilo mu se, bile potpuno sigurne da između njih noću ima mnogo manje od pomenuta tri koraka, i očekivao je da će se pre ili kasnije to raščuti, ali to se nije desilo. Egvena bi se obrušila na njega kao lavina kad bi makar i

posumnjala u nešto slično. Lako je njoj da priča o Elejni kad on ne može da izađe na kraj s Avijendom, koja mu je ispred nosa. Sve u svemu, njeno ga je prisustvo činilo neverovatno napetim, dok je ona bila opuštenija nego ikada. Obrni-okreni, nešto je tu naopako, a sva je prilika da je to ona. A opet, Min je bila jedina žena u čijem se prisustvu nije osećao kao da manje--više neprestano dubi na glavi.

Uzdahnuo je i nastavio, i dalje ne slušajući šta mu Vejramon priča. Jednog će dana shvatiti žene. Čim bude imao vremena da se pozabavi njima. Doduše, za takav mu zadatak verovatno ne bi bio dovoljan ni ceo jedan život.

I poglavari klanova su održavali sastanak s predstavnicima septi i društava. Prepoznao je neke od njih. Bili su tu Hern, predvodnik Džindo Taardada, Mangin, koji mu ljubazno klimnu a Tairencima uputi pogled pun gađenja, mršavi Džuranai, vođa Etan Dora – Crvenih štitova – koji uprkos sedoj kosi beše pošao na ovaj pohod, i Roidan, vođa Šamad Kondea – Gromovnika. S njima četvoricom je, otkako su izašli iz prolaza Džangai, povremeno vežbao aijelsko borenje bez oružja.

„Hoćeš li u lov danas?“, upita ga Mangin dok je prolazio, na šta ga on iznenađeno pogleda.

„U lov?“

„Neće biti preterano zanimljivo, ali hvataćemo ovcu u džak.“ Prezriv pogled koji je uputio Tairencima dovoljno je jasno kazivao ko će tu biti „ovca“, ali ovi to nisu primetili, ili bar nisu to pokazali. Plemić s namirisanom maramicom glasno šmrknu.

„Drugi put ćemo“, reče Rand i odmahnu glavom. Sva četvorica su mu bili dragi, ali Mangin najviše, pošto je imao sličan smisao za šalu kao Met. Međutim, ako već nema vremena za proučavanje žena, sigurno ga još manje ima za sticanje novih prijatelja. A i za stare, kad je već o tome reč. Brinuo se za Meta.

Na najvišoj tački padine beše podignuta dvadeset hvati visoka kula od balvana, sa širokom platformom na vrhu. Aijeli se nisu razumeli u drvene građevine tih razmera, ali među kairhijenskim izbeglicama bilo ih je mnogo vičnih ovom zanatu.

U podnožju merdevina čekali su ga Moiraina i Lan, a sa njima i Egvena, koja beše toliko preplanula od sunca da bi, da nema crne oči, lako mogla da prođe kao Aijelka. Mala Aijelka. Dobro ju je pogledao, ali na njenom licu video se jedino umor. Sigurno je Amis i ostale previše iznuruju, ali znao je da mu uopšte ne bi bila zahvalna ako pokuša da utiče na njih.

„Jesi li odlučila?“ upita on kad im se pridružio. Vejramon konačno ućuta.

Egvena sačeka malo, ali Randu ne promače da nije pogledala u Moirainu pre no što je klimnula. „Pokušaću.“

Malo ga je zabrinulo njeno oklevanje. Moirainu ništa nije ni pitao, pošto bi ona mogla da upotrebi Jednu moć protiv Šaidoa samo ako bi joj ugrozili život ili ako Rand uspe da je uveri kako su svi oni Prijatelji Mraka, ali Egvenu još nisu obavezivale Tri zakletve. Osim toga, bio je siguran da će ona shvatiti nužnost njegove molbe. Međutim, kad joj je sve to izložio, ona je samo prebledela i izbegavala ga je naredna tri dana, da bi tek sada konačno pristala. Sve što će skratiti borbu sa Šaidoima sigurno je u službi dobra.

Moiraina se ne pomeri, ali on je dobro znao šta ona o tome misli. Glatko lice i oči Aes Sedai bez i najmanjeg su miga i te kako govorili o njenom neslaganju.

On zadenu onaj patrljak koplja za kaiš i stade na prvu prečagu merdevina, ali tad Moiraina ipak progovori.

„Zašto ponovo nosiš mač?“

Sve je mogao da očekuje, ali ne i ovo. „Što ga ne bih nosio?“ promrmlja on i krenu gore. Bedan odgovor, ali uhvatila ga je nespremnog.

Rana ga je žigala dok se peo. Nije to bio baš bol u pravom smislu reči, već pre osećaj kao da će se svakog časa opet otvoriti, ali nije obraćao mnogo pažnje na to, pošto se isto dešavalo kad god se malo jače napregne.

Ruark i ostali poglavari klanova pođoše za njim – poslednji je krenuo Bael, očigledno srećan što se konačno rešio Melaine – a Vejramon i njegova dva plemića ostadoše na zemlji. Randu se učini da na potiljku oseća Moirainin pogled i osvrnu se, ali onda vide da ga ne gleda ona, nego Egvena. Već je toliko počela da liči na Aes Sedai da su razlike bile takoreći neprimetne. Moiraina se sašaptavala s Lanom. Samo da se Egvena ne predomisli.

Na prostranoj platformi na vrhu zatekli su dvojicu oznojenih mladića kako na obrtni stalak na ogradi postavljaju mesingom okovanu drvenu cev, otprilike tri koraka dugačku. Jednu takvu su već postavili prethodnog dana, kada je kula dovršena. Treća osoba na platformi bio je muškarac u košulji. Brisao je ćelu prugastom maramicom i besneo na onu dvojicu.

„Lakše malo. Lakše, rekoh! Kunina kopiladi, izbacite li sočiva iz ležišta, ima zube iz glave da vam izbacim. Pričvrsti to, Džole. Čvršće! Otkači li se ova sprava dok gospodar Zmaj bude gledao kroz nju, vas dvojica letećete za njom. I to ne zbog njega. Samo probajte da oštetite moje delo i oštetiću ja vaše prazne lobanje.“

Džol i njegov sadrug, Kail, prionuše malo žustrije na posao, ali bez vidnog uzbuđivanja. Tokom godina se već behu navikli na izražavanje Kina Toverea.

Rand je na zamisao o kuli došao čim je čuo da su među izbeglicama majstor za izradu sočiva i uveličavajućih stakala i njegova dva šegrta.

Nijedan ne primeti da više nisu sami. Poglavari klanova kretali su se nečujno, a Kinovo naklapanje prigušilo je bat Randovih čizama. Iznenadio se kad se u otvoru na platformi iza Baela pojavio i Lan. Bilo da je u čizmama ili bos, Zaštitnik se kretao tiho poput Aijela. Čak je i Han bio za glavu viši od Kairhijenjanina.

Kad konačno spaziše goste, šegrti se izbečiše kao da nikada nisu videli Aijela, a onda se pokloniše Randu i ostadoše tako presamićeni. Ni zanatlija se nije ništa manje prepao, ali ipak se ukočeno naklonio, ne prestajući da briše ćelu maramicom.

„Rekao sam da će danas sve biti gotovo, gospodaru.“ Tovere je uspeo da ulije malo poštovanja u svoj jednako nabusit ton. „Čudesna je zamisao ova kula. Nikad se toga ne bih setio, ali kad ste me pitali koliko se daleko može videti pomoću sočiva... Dajte mi još malo vremena i omogućiću vam da vidite i sam Kaemlin. Naravno, ako je ova kula dovoljno visoka“, dodade sumnjičavo. „Ni ja nisam svemoguć.“

„Ovo je i više nego dovoljno, majstore Tovere.“ A pogotovu više nego što je Rand očekivao. Već je bio isprobao prvu napravu.

Džol i Kail su stajali jednako presamićeni. „Možda bi bilo bolje da ti i tvoji šegrti sad siđete“, reče Rand, „da se ne bismo gurali ovde.“

Bilo je mesta za još četiri puta toliko ljudi, ali Tovere odmah dežmekastim prstom bočnu Kaila u rame. „Hajde, kuvane noge konjušarske. Vidite da smetamo gospodaru Zmaju.“

Šegrti se nisu čestito ni ispravili dok su ga sledili do otvora, a u Randa su, silazeći, buljili čak i više nego u Aijele. Kail je bio godinu dana stariji od njega, a Džol dve. Obojica rođeni u većim gradovima no što je on mogao i da zamisli u Dvema Rekama, a dok je on još čuvao ovce, oni su došli u Kairhijen, videli kralja i Amirlin Tron – pa makar i izdaleka – a i još uvek su u neku ruku znali o svetu više nego on. Odmahnuo je glavom i pogledao kroz okular nove sprave.

Kairhijen se video kao na dlanu. Šuma, koju neko odrastao u Dvema Rekama nikako nije mogao smatrati gustom, pružala se gotovo do samog grada. Visoke, sive zidine s četvrtastim kulama, podignute uporedo s rekom, kao da su se rugale okolnim brežuljcima. Unutar njih su se videle kule raspoređene po čvorovima pravilne mreže, neke čak i dvadeset puta više od gradskog bedema, ali sve do jedne okružene skelama, pošto čuvena zdanja još nisu bila u potpunosti obnovljena posle Aijelskog rata.

Kada je poslednji put bio tu, grad je okruživao Forgejt – lavirint od brvnara koji se protezao od jedne do druge obale – onoliko veseo koliko je Kairhijen bio dostojanstven. Sada je zidine okruživao samo pojas pepela i osmuđenog drveta. Randu nikako nije bilo jasno kako se toliki požar nije preneo na Kairhijen.

Na svakoj kuli lepršao je barjak. Nije mogao jasno da ih vidi, ali izviđači su mu ih već bili opisali. Na polovini su se nalazili tirski polumeseci, dok ostali – ništa čudno – behu istovetni Zmajevom barjaku, kojeg je ostavio na Kamenu Tira. Nigde se nije videlo kairhijensko izlazeće sunce.

Sasvim malo je pomerio drvenu cev i grad mu nestade s vidika. Na drugoj obali reke još uvek su stajali počrneli kameni zidovi nekadašnjih ambara. Neke izbeglice s kojima je pričao rekoše mu da je upravo taj požar doveo do nemira, a onda i do smrti kralja Galdrijana i građanskog rata. Drugi su pak tvrdili da je ubistvo kralja dovelo do nemira i požara. Verovatno nikada neće saznati da li je i šta od svega toga istina.

Duž obala široke reke videla su se dogorela brodska korita, ali nijedan ne beše blizu zidinama. Aijeli su zazirali – to se ipak ne bi moglo nazvati strahom – od svih voda koje ne mogu da preskoče ili pregaze. Međutim, Kuladin je naredio da se iznad i ispod grada u reci naprave prepreke od balvana i postavio dovoljno ljudi da motre da ih neko slučajno ne probije. Zapaljene strele su obavile ostatak posla. Ništa osim ptica i pacova nije moglo da bez Kuladinovog znanja uđe u Kairhijen ili izađe iz njega.

Na okolnim bregovima nije bilo mnogo tragova osvajačke vojske. Tu i tamo bi zalepršao pokoji lešinar u potrazi za ostacima nesrečnika koji su pokušali da se probiju, ali nigde se nije video nijedan pripadnik Šaidoa. Ništa neobično, pošto Aijeli obično više vole da ostanu neprimećeni.

Čekaj. Rand naglo vrati sočivo na ogoljenu padinu, otprilike milju daleko od grada. Nije mogao da razazna lica, niti išta drugo osim da svi nose kadinsor. I još nešto. Jednom od njih videle su se gole ruke. Kuladin. Rand beše siguran da samo umišlja, ali učinilo mu se da se ovome pri svakom pokretu na podlakticama vidi odsjaj sunca na metalnim krljuštima, nalik onima koje je i sam imao. Asmodeanovo delo. Činjenica je da je time hteo da skrene Randovu pažnju dok ne obavi ono što je naumio, ali da nije bilo tako, ko zna gde bi svi oni sad bili? Za početak, on ne bi sad s osmatračnice gledao grad pod opsadom i pripremao se za bitku.

Najednom s istog tog brda nešto dugačko sunu u vazduh i dvojica Kuladinovih ratnika samo se sručiše na zemlju, proburažena istim kopljem. On se, ništa manje zatečen, tupo zagleda u njih, a Rand hitro okrenu drvenu cev ne bi li video ko to baca koplje toliko silovito. Taj je sigurno veoma hrabar – a i lud – kad se usudio da im se dovoljno približi, mada je rastojanje i dalje prevazilazilo dobačaj obične ljudske ruke. Već je bio počeo da pomišlja na Ogijere – iako je to malo verovatno, pošto je njih gotovo nemoguće navesti na nasilje – kad novo koplje zapara vazduh.

Potpuno zbunjen, krenuo je da se uspravi, ali onda hitro okrenu cev ka kairhijenskim zidinama, pošto je ono koplje – ili šta god to bilo – odande stiglo. Bio je potpuno siguran u to. A kako, to je već bilo drugo pitanje. S te je daljine mogao tek da nazre pokoji pokret na zidinama i kulama.

Uspravio se i video kako kraj druge naprave Ruark ustupa mesto Hanu. /ato je i tražio da se sagradi ova kula. Izviđači su im rekli koliko su mogli o rasporedu protivničkih snaga, ali ovako su poglavari mogli lično da vide poprište buduće bitke. Već su se o svemu bili dogovorili, ali nije bilo zgoreg još jednom sve osmotriti. Lan je smatrao da su napravili dobar plan, ali Rand se nije mnogo razumeo u vojevanje. Doduše, to je važilo samo za njegovo znanje. Ponekad bi ga preplavila ona tuđa sećanja i onda je shvatao mnogo više no što želi.

„Jesi li video? Jesu li to bila... koplja?“

Ruark je očigledno bio jednako zbunjen, ali ipak klimnu glavom. „Ovo drugo je pogodilo još jednog iz Šaidoa, ali ostao je živ. Da je sreće, ubilo bi Kuladina.“ Pokazao je ka napravi za osmatranje i Rand mu ustupi svoje mesto.

Da li je to bila samo loša sreća? Kuladinova smrt ne bi značila prestanak opasnosti za Kairhijen, kao ni za ostatak sveta. Sada, kada su zašli toliko duboko iza Zmajevog zida, Šaidoi neće podviti rep i vratiti se samo zato što je ubijen čovek koji je, prema njihovom uverenju, pravi Kar’a’karn. To bi ih svakako uzdrmalo, ali ne i obeshrabrilo. Osim toga, posle svega što je video, Rand zaista nije smatrao da Kuladin sme toliko lako da se izvuče. Mogu ja da budem i okrutan kad zatreba, pomislio je, gladeči balčak svog mača, a za Kuladina moram.