Nebeski oganj

45 Posle oluje

Met je sedeo na jednoj steni u podnožju padine. Žmirnuo je i natukao šešir sa širokim obodom dublje na oči, ali nije to učinio samo zbog jakog jutarnjeg sunca. Još štošta nije želeo da vidi, iako su ga na to dovoljno podsećale modrice i ogrebotine, a pogotovo posekotina na slepoočnici, gde ga je strela okrznula. Daerid je u svojim bisagama pronašao neki melem za zaustavljanje krvarenja, ali Met je i dalje u celom telu osećao bol i probadanje. A znao je da će mu biti sve gore. Zega je tek hvatala zalet, ali lice mu je već bilo obliveno znojem koji se slivao i kvasio mu košulju i čakšire. Zapitao se hoće li jesen ikada stići u taj deo sveta. Ako ništa drugo, sve su mu te neugodnosti skretale pažnju s umora. Ne bi sad mogao da zaspi ni na perinama, a kamoli na ćebadi prostrtoj po zemlji. A i radije bi bio daleko odatle.

Baš mi je lepo krenulo. Zamalo nisam poginuo, znojim se ovde kao prasac, ne mogu čestito ni da se protegnem, a ne smem ni da se napijem. Krv mu poljubim i krvavi pepeo! Prestao je da gura prst u prorez na prednjoj strani kaputa – malo je nedostajalo da mu ono koplje probode srce; Svetlosti, taj je baš umeo da cilja! – i prestade da misli na to. Težak zadatak, s obzirom na ono što se dešavalo svud oko njega.

Tairencima i Kairhijenjanima sad više nije smetalo što vide aijelske šatore kud god da se okrenu. Štaviše, pustinjski ratnici su se nesmetano vrzmali po čitavom logoru. Jednako je čudesno bilo to što Tairenci i Kairhijenjani sada zajedno sede načičkani oko malih ognjišta. Međutim, nikome nije bilo do jela. Nigde se nije video nijedan kotlić, iako je odnekud dopirao vonj spaljenog mesa. Ne, hrane nije bilo, ali zato su svi pevali i smejali se, pijani od vina, rakije ili aijelskog uskvaja. Nedaleko od mesta na kome je Met sedeo, desetak Branitelja Kamena u znojavim košuljama igralo je kolo uz pljeskanje stotinak okupljenih posmatrača. Držali su jedni druge za ramena i toliko brzo preplitali nogama da je bilo pravo čudo kako se niko ne saplete ili ne šutne suseda. Nedaleko od njih, u sredini slične grupe okupljene oko dugačke motke pobijene u zemlju, Aijeli su se bacakali za svoj groš. Met je pretpostavio da je i to nekakvo kolo, pošto ih je pratio frulaš. Skakali su najviše što mogu i pri tom šutirali u prazno jednom nogom, da bi onda doskočili na nju i istog se trenutka vinuli uvis. Činili su to sve brže, ponekad se vrteći kao čigre ili se premećući u vazduhu. Sedam-osam Tairenaca i Kairhijenjana koji su pokušali da se pridruže završilo je slomljenih udova, ali svejedno su klicali i smejali se kao luđaci dok su jedan drugom dodavali nekakav kameni lončić. Na sve se strane igralo, a možda i pevalo, što je zbog graje bilo teško utvrditi. Met je bez osvrtanja mogao da razazna zvuk deset frula i bar dvaput toliko limenih pištaljki, a bio je tu i neki mršavi Kairhijenjanin u odrpanom kaputu, koji je duvao u nešto između roga i frule, s nekakvim pipcima koji su štrcali na sve strane. I dobovanje bezbrojnih bubnjeva, većina tek prevrnuti kotlić i kašika.

Logor se, najkraće rečeno, bio pretvorio u mešavinu igranke i džumbusa. Met je uz nemali napor mogao da prizove slične prizore iz onih tuđih sećanja. Radost preživelih. Još jednom će moći da se hvale kako su prošli Mračnom ispred nosa. Još jedan je ples po oštrici britve uspešno okončan. Jedva su preživeli jučerašnji dan, sutrašnji možda neće dočekati, ali zato se danas raduju životu. Ali njemu nije do slavlja. Šta će mu život ako mora da ga provede u kavezu?

Odmahnuo je glavom videvši Daerida i Esteana kako teturaju zagrljeni s nekim crvenokosim aijelskim orijašem. Nije se znalo ko tu koga pridržava. Kroz sveopštu larmu jedva je uspeo da načuje kako ova dvojica pokušavaju da nauče Aijela da peva Ples s Crnim Džekom.

Preplanuli div, naravno, nije pokazivao nimalo želje za učenjem – možda bi bili uspešniji ako ga ubede da je to jedna ozbiljna borbena himna – ali ih je zato pažljivo slušao. A u tome nije bio jedini. Za njima se u međuvremenu razvukao rep od preko dvadesetorice ljudi, koji su mahali ulubljenim kalajnim čašama i kožnim mešinama i drali se iz petnih se žila.

Met se sad kajao što je Daerida naučio tu pesmu, ali njome je skretao misli dok je ovaj pokušavao da mu zaustavi krvarenje. Melem ga je pekao jače i od samih rana, a prefinjenost njegovog umeća s iglom i koncem zasigurno ne bi zadivila nijednu krojačicu. Međutim, pesma se prekonoć raširila kao požar i u zoru su je svi – i Kairhijenjani i Tairenci, i konjanici i kopljanici – pevali na povratku u logor.

Povratak. Vratio se tamo odakle je i pošao, podno ruševina kule od balvana, bez nade da će ponovo uspeti da se izvuče. Talmanes i Nalesin gotovo su se potukli oko toga ko će jahati uz njega. Ali nisu ga baš svi toliko obožavali. Samo je čekao da Moiraina dođe i počne da ga preslišava gde je bio i šta je radio, da mu pridikuje o taverenima i dužnostima i da naklapa o Šari i Tarmon Gai’donu dok mu se ne zavrti u glavi. Sigurno je sada negde s Random, ali pre ili kasnije će stići i do njega.

Pogledao je ka gomili isprepletenih balvana na vrhu brda. Onaj Kairhijenjanin koji je pravio sočiva za Randa sada je tamo nešto tražio sa svojim šegrtima. Zaista je krajnje vreme da ode svojim putem. Medaljon u vidu lisičje glave štitio ga je od ženskog usmeravanja, ali od Randa je čuo dovoljno priča da zna kako je muško potpuno drugačije. Nije mu se žurilo da proveri hoće li ga ta stvarčica štititi i od Samaela i njemu sličnih.

Kriveći lice od bola, oslonio se na koplje i ustao. Svuda okolo se slavi. Ako se odšunja do mesta na kome su privezani konji... Uopšte se nije radovao što će morati da osedla Kockicu.

„Kakav je to junak bez pića?“

On se na to zapanjeno osvrnu, zaječavši od naleta bola, pa se nađe oči u oči s Melindrom. Iako je u ruci umesto kopalja imala veliku zemljanu testiju a lice joj nije bilo obmotano šalovima, sumnjičavo ga je merkala. „Slušaj, Melindra, sve ću da ti objasnim...“

„Šta tu ima da se objašnjava?“ upita ona, pa ga slobodnom rukom zagrli oko ramena, na šta on pokuša da se uprkos bolu uspravi. Još ne beše navikao da bude niži od žene. „Znala sam da ćeš poći da tražiš sopstvenu čast. Kar’a’karn baca veliku senku, a niko ne želi da ceo život provede u tami.“

On brže-bolje zaćuta, promumlavši samo: „Naravno.“ Znači, nije došla da ga ubije. „Baš tako.“ S olakšanjem je uzeo onu testiju i navrnuo, ali se istog trenutka zamalo ugušio od kašlja. Bila je to najjača prepečenica koju je ikad okusio.

Ona to iskoristi da uzme testiju i otpije veliki gutljaj, pa mu je onda ponovo tutnu u ruke. „Bio je to hrabar čovek, Mete Kautone. Bolje bi bilo da si ga zarobio, ali time što si ga ubio stekao si mnogo više đija. Dobro je što si ga pronašao.“

Met nevoljno podiže pogled ka onom što je sve vreme izbegavao i strese se. S vrha one motke oko koje su Aijeli skakali kezila se Kuladinova glava. A kezila se njemu.

On pronašao Kuladina? Pa trudio se da uvek bude dovoljno kopljanika između njega i bilo koga iz Šaidoa, sve dok ga ona strela nije okrznula po glavi i oborila ga na zemlju. Nekako je uspeo da ustane i pronađe svoje koplje i taman kad je hteo da se kroz sveopštu klanicu vrati do Kockice, Kuladin kao da se stvorio niotkuda i počeo da urliče. Nije bilo sumnje da je to on, pošto je na rukama imao crveno-zlatne Zmajeve, istovetne Randovima. Svojim je kopljima sekao ljude kao da su krpene lutke i prizivao Randa da mu izađe na megdan, kako bi mu pokazao da je on pravi Kar’a’karn. Možda je zaista u to verovao. Met i dalje nije znao da li ga je Kuladin prepoznao ili nije, ali to je ionako bilo potpuno nebitno, pošto je ovaj rešio da ga raspoluti kako bi stigao do Randa. Isto tako nije znao ni ko ga je posekao.

Previše sam bio zaokupljen spasavanjem žive glave, pomisli ogorčeno. A i strepnjom da će iskrvariti do smrti. U Dvema Rekama je bio prilično vičan borbi motkom, tako da se i s kopljem lepo snalazio, ali Kuladin je verovatno bio rođen s onim stvarčicama u ruci. Doduše, slaba mu je vajda bila od tolike veštine. A možda ipak imam još koju mrvu sreće. Daj, Svetlosti, da mi ovo pođe za rukom!

I dok je on tako mozgao kako da se oslobodi Melindre da nesmetano ode i osedla Kockicu, priđe im Talmanes i pokloni se po kairhijenski, s rukom na srcu. „Zdravo bio, Mete.“

„I ti“, odsutno odgovori Met. Ona neće otići ako je on zamoli. Tek je se onda nikad ne bi oslobodio. A da joj kaže da bi malo jahao? Badava – priča se da Aijeli mogu da stignu čak i konja u galopu.

„Noćas su došli izaslanici iz grada. Hteli bi da u znak zahvalnosti prirede svečan doček pobedničke povorke gospodara Zmaja.“

„Stvarno?“ Pa valjda i ona ima nekakve obaveze. Device vazdan nešto trčkaraju oko Randa. Možda i njoj nađu nekakvo zaduženje. Međutim, jedan pogled na nju bio je dovoljan da ga uveri kako na to ne bi trebalo da računa. Njen široki osmeh bio je nekako previše... posednički.

„Poslao ih je visoki lord Mejlan“, reče Nalesin, prišavši im. I on mu je uputio zvaničan naklon, mada pomalo nespretan. „Svečana povorka je njegova zamisao.“

„Svoje izaslanike su poslali i lord Dobrejn, lord Maringil i gospa Kolaver.“

Met se malo pribra. I jedan i drugi su se pretvarali da onaj drugi ne postoji – piljili su pravo u njega, pazeći da im pogled ni na tren ne zadrhti – ali zato su im lica bila napeta, baš kao i glasovi, a šake im behu pobelele od stezanja balčaka. Samo bi mu još trebalo da se potuku i da ga neki slučajno proburazi dok bude pokušavao da uhvati maglu. „Zar je važno čiji su izaslanici?“

„Važno je da ti budeš na čelu te povorke, kao što je i red“, na to će Talmanes. „Ti si posekao Kuladina i zaslužuješ da ideš prvi.“ Nalesin stisnu usne i namršti se. Očigledno je i on hteo da kaže isto to.

„Pitajte ga vas dvojica“, reče Met. „Mene se to ne tiče.“ Osetio je stisak Melindrine šake na potiljku, ali pravio se da ništa ne primećuje. Moiraina sigurno nije daleko od Randa, a njemu se baš nije žurilo da namiče novu omču oko vrata dok se još ni prve nije rešio.

Talmanes i Nalesin se zapiljiše u njega kao da je skrenuo pameću. „Ali ti si nas vodio“, pobuni se Nalesin. „Ti si naš vojskovođa.“

„Moj posilni će ti očistiti čizme“, ubaci se Talmanes usiljeno se smeškajući i vodeći računa da ne klimne glavom ka Tairencu. „A može i da ti zakrpi i očetka odeću, tako da ćeš se tamo pojaviti u punom sjaju.“

Nalesin se trže i pogled mu na tren pobeže ka Talmanesu. „Ako želiš, daću ti ja jedan svoj kaput. Mislim da će ti pristajati. Zlato i grimiz.“ Sad je na Kairhijenjanina došao red da se smrkne.

„Vojskovođa!“ prezrivo će Met, oslonivši se na koplje. „Nisam ja nikakav prokleti... U stvari, ja samo ne bih da zauzimam tvoje mesto.“ Neka sami dokuče na kojeg je mislio.

„Duše mi“, javi se Nalesin, „tvoja nam je veština donela pobedu i spasla nam živote. A sreću da i ne pominjem. Čuo sam da ti uvek odabereš pravu kartu, ali ovo je bilo mnogo više od toga. Išao bih svuda za tobom čak i da nisi na strani gospodara Zmaja.“

„Ti si naš vođa“, ubaci mu se Talmanes u reč, trudeći se da zvuči razumnije. „Do juče sam sledio kojekakve strance jer sam tako morao. Tebe ću slediti jer to želim. Možda tamo u Andoru nisi bio nikakav plemić, ali sada jesi, i za mene i za moje ljude.“

Kairhijenjanin i Tairenac se pogledaše kao da ih je zbunilo što zapravo govore jedno te isto, a onda s oklevanjem klimnuše jedan drugom. Možda se ne trpe – a samo bi budala tvrdila da je drugačije – ali bar su se u ovome slagali. Donekle.

„Poslaću konjušara da ti otimari konja za povorku“, reče Talmanes, pa se namršti kad Nalesin dodade: „Moj će mu pomoći. Konj mora da ti služi na čast. A, duše mi, treba nam i barjak. Tvoj barjak.“ Kairhijenjanin na ovo samo potvrdno klimnu.

Met nije znao da li da se na sve ovo luđački smeje ili da sedne i zaplače. Prokleta sećanja. Da njih nije bilo, on bi sad bio daleko odatle. A njih ne bi bilo da nije Randa. Tačno se sećao svakog koraka koji ga je doveo dotle, kao što se sećao i da mu je svaki u svoje vreme izgledao kao da je nužan i poslednji, iako ga je samo vodio ka narednom. A na početku svega bio je Rand. I prokleti ta’veren. Nikako nije shvatao kako su ga potezi koji su mu se činili neophodnima i prilično bezopasnima uvaljivali sve dublje u kaljugu. Melindra poče da ga gladi po vratu. Kao da mu je sad do...

A onda je pogledao ka vrhu brda i ugledao nju. Moiraina je sedela na svojoj otmenoj beloj kobili, a tik iza nje bio je Lan na svom crnom pastuvu. Zaštitnik se beše povio ka njoj kao da sluša šta mu govori. Usledila je kratka prepirka tokom koje se on oštro nečemu protivio, ali odmah potom Aes Sedai obode Aldijeb, pa zamače iza vrha brda i ode drugom padinom. Lan je ostao na Mandarbu i gledao logor. I Meta.

Stresao se. Kuladinova glava mu se i dalje kezila. Skoro da ga je čuo kako mu govori: Možda si me ubio, ali i sam si se lepo uvalio. Ja sam mrtav, a ti nikada nećeš biti slobodan.

„Blago meni“, promrmljao je, pa otpio veliki gutljaj one jake rakije. Talmanes i Nalesin su, izgleda, ozbiljno shvatili to što je rekao, a i Melindra se nasmejala u znak odobravanja.

Pedesetak Tairenaca i Kairhijenjana, koji se behu okupili da slušaju njihov razgovor, shvatiše to kao znak za pesmu pa složno zapevaše strofu koju su sami smislili.

Met se na to šištavo nasmeja, pa ponovo sede na onu stenu i iskapi testiju. Sigurno postoji neki izlaz odavde. Mora da postoji.

Rand polako otvori oči i ugleda krov svog šatora. Ležao je nag, pod samo jednim prekrivačem. Gotovo ga je zbunilo odsustvo bola, tim pre što je bio iznureniji nego ikada pre. A onda krenuše sećanja. Reči, misli... Naježio se. Ne mogu ga pustiti da prevlada! Ja sam ja! Ja! Pod prekrivačem je napipao okrugli glatki ožiljak na boku. Rana sad beše zatvorena.

„Moiraina Sedai te je Lečila“, reče Avijenda, na šta se on lecnu.

Nije je dotle ni primetio. Sedela je skrštenih nogu kraj ognjišta i pijuckala nešto iz srebrne čaše s ugraviranim leopardima. Asmodean je ležao izvaljen na razbacanim jastucima, brade naslonjene na ruke. Oboje su zbog tamnih podočnjaka izgledali neispavano.

„Nije trebalo to da radi“, nastavi Avijenda hladno. Bila umorna ili ne, svaka joj je dlaka stajala na svom mestu a uredna joj odeća beše u potpunoj suprotnosti s Asmodeanovim izgužvanim somotom. Svaki čas bi se nesvesno zaigrala onom narukvicom od slonovače, a bila je stavila i srebrnu ogrlicu s pahuljama. Još mu nije rekla od koga ju je dobila, pošto se iskreno oduševila kad je shvatila koliko ga to zanima. Sada, međutim, nije izgledala nimalo oduševljeno. „Moiraina Sedai je bila potpuno iznurena od Lečenja ranjenika. Aan’alein morao je da je odnese u njen šator. I to zbog tebe, Rande al’Tore. Lečenje tvoje rane izvuklo je iz nje i poslednju mrvu snage.“

„Aes Sedai je opet na nogama“, ubaci se Asmodean, neuspešno prikrivajući zevanje. Pravio se da ne primećuje Avijendino piljenje. „Dolazila je dvaput od jutros, iako je rekla da ćeš se oporaviti. Mislim da sinoć uopšte nije bila sigurna u to. A nisam ni ja.“ Prebacio je pozlaćenu harfu preda se i počeo odsutno da prebire žice. „Pomogao sam ti koliko sam god mogao, naravno – moj je život sad neraskidivo vezan s tvojim – ali Lečenje ipak ne spada u moja umeća, ako razumeš šta hoću da ti kažem.“ Odsvirao je nekoliko nota kako bi to i dokazao. „Koliko sam razumeo, ono što si ti uradio moglo je da te ubije ili smiri. Zaludu ti Moć kad ti je telo slabo. I sam znaš da saidin lako može da te ubije kad si iznuren. Ili sam bar tako čuo.“

„Jesi li završio s pametovanjem, Jasine Nataele?“ upita ga Avijenda ledenim glasom, pa ne sačekavši odgovor prikova pogled za Randa, kao da je on kriv što ju je zabavljač prekinuo. „Muškarci ponekad umeju da se budalasto ponašaju, ali vođa mora da bude iznad običnog muškarca, a vođa nad vođama i više od toga. Nisi smeo da dovodiš svoj život u opasnost. Egvena i ja smo te zvale da nam se pridružiš kad smo se umorile, ali ti nas nisi slušao. Možda ti i jesi moćan kao što Egvena kaže, ali i dalje si čovek od krvi i mesa. Ti si Kar’a’karn, a ne neki Seja Dun koji hoće da se dokaže. Ti imaš toh, obavezu, prema Aijelima, Rande al’Tore, a mrtav je ne možeš ispuniti. Ne možeš sve sam.“

Tupo ju je gledao. Pa jedva da je išta i uradio. Prepustio je drugima da biju boj, dok je on jurcao unaokolo pokušavajući da bude koristan. Čak nije uspeo ni da spreči Samaela da ga napadne kad i kako je hteo. A ona ga sad kori jer je previše radio.

„Trudiću se da to ne smetnem s uma“, reče na kraju, iako je Avijenda izgledala kao da nije završila bukvicu. „Šta je bilo s Mijagomama i ostala tri klana?“, upitao je, ne samo zato što ga je to zanimalo, nego i da bi je zavarao. Žene je teško obuzdati kad počnu da pridikuju, a i to je moguće jedino ako im se pažnja skrene na drugu stranu.

Uspelo je. Bila je puna sebe što je upućena u novosti i voljna da objašnjava koliko i da zvoca. Asmodeanova svirka – za promenu prijatna i gotovo pevljiva – predstavljala je čudnu muzičku podlogu njenom glasu.

Mijagome, Šijande, Darini i Kodare bili su se ulogorili nekoliko milja istočno odatle. Device i muškarci nesmetano su se mešali s drugim plemenima, ali Indirijan i ostali poglavari držali su se po strani. Nema sumnje da će pre ili kasnije doći kod Randa, ali ne pre no što Mudre završe pregovore.

„Još pregovaraju?“ upita Rand. „Šta, Svetlosti im, one imaju toliko da pričaju? Pa poglavari klanova dolaze da mi se pridruže, a ne one.“

Ona mu uputi pogled kojim bi se i Moiraina ponosila. „Razgovori Mudrih tiču se jedino Mudrih, Rande al’Tore.“ Tu je zastala, pa dodade, kao da mu čini ustupak: „Možda će ti Egvena reći više o tome. Kad bude gotovo.“ Međutim, tonom mu je jasno stavila do znanja da se to možda i neće desiti.

Odbila je da odgovori na njegova dalja pitanja i on na kraju diže ruke. Možda će saznati sve što ga zanima, a možda i neće, ali bilo kako bilo, od nje neće izvući ni reč više nego što sama želi da mu kaže. Aes Sedai su mala deca za Mudre kad je reč o čuvanju tajni i obavijanju svega velom tajanstvenosti, a Avijenda je tu lekciju i te kako dobro savladala.

Iznenadilo ga je Egvenino prisustvo na sastanku Mudrih, baš kao i Moirainino odsustvo, pošto je očekivao da ona sad tamo žari, pali i povlači konce u skladu sa svojim namerama. Međutim, ispostavilo se da je jedno proisteklo iz drugog. Novopridošle Mudre želele su da upoznaju jednu Aes Sedai koja je došla s Kar’a’karnom, ali Moiraina je, iako se već bila oporavila od Lečenja, rekla da nema vremena za njih, pa su zato izvukli Egvenu iz postelje.

Avijenda se smejala dok mu je to pričala. Bila je prisutna kada su Sorilea i Bair doslovno izvukle Egvenu iz šatora, dok je ova pokušavala da se u hodu obuče. „Doviknula sam joj je da će ovog puta morati zubima da kopa rupe u zemlji ako su je opet uhvatili u kakvom nedelu, a ona je bila toliko pospana da mi je poverovala. Toliko je počela da im se opire da je Sorilea na kraju počela da je ispituje šta je to uradila kad se toliko boji kazne. Da si samo mogao da joj vidiš lice.“ Toliko se zacenila od smeha da se zamalo prevrnula.

Asmodean ju je samo pogledao iskosa, ali s obzirom na to ko i šta je on zapravo, Rand nije mogao da dokuči zašto je ovaj to učinio. On je strpljivo sačekao da Avijenda povrati dah. Za Aijele je to bila tek mala šala. Doduše, on bi tako nešto pre očekivao od Meta nego od bilo koje žene, ali za Aijele je to ipak bila tek mala šala.

Kada se uspravila i otrla oči, on joj reče: „A šta je sa Šaidoima? Jesu li i njihove Mudre na tom večanju?“

Umesto odgovora samo se zakikotala i otpila gutljaj vina. Za nju je Šaido bio prošlost i nešto čime se više ne treba zamajavati. Bilo je na hiljade zarobljenika a novi su još uvek pristizali, pošto su tu i tamo još izbijale manje čarke. Međutim, nastavak priče mu se uopšte nije svideo. Dok se Han bavio s ona četiri klana, glavnina Kuladinovih snaga prešla je Gaelin i uspela da sa sobom povede i veći deo zarobljenih Kairhijenjana. Da sve bude gore, za sobom su porušili kamene mostove.

Nje se sve to nije ticalo, ali njega jeste. Desetine hiljada neprijatelja na drugoj obali, a on ne može da ih goni dok se ne sagrade novi mostovi. Čak je i za obična brvna bilo potrebno izvesno vreme. A on vremena nema.

I tek onda, kad je mislio da su završili razgovor, ona mu reče nešto što ga je nateralo da zaboravi i Šaidoe i nevolje koje su prouzrokovali. Kazala je to uzgred, kao nešto što je umalo zaboravila da pomene.

„Met ubio Kuladina?“, upitao ju je zaprepašćeno. „Met?“

„Da, to sam rekla.“ Izgovorila je to oštro, ali i pomalo neodlučno. Gledala ga je preko ruba čaše kao da je više zanima kako će on primiti tu novost nego veruje li joj ili ne.

Asmodean odsvira nekoliko tonova nekakve vojne koračnice. Harfa je zazvučala kao jeka doboša i truba. „Izgleda da je taj momak pun iznenađenja, baš kao i ti. Jedva čekam da jednog dana upoznam i trećeg, tog Perina.“ Rand odmahnu glavom. Znači, Met ipak nije uspeo da se otrgne privlačnoj sili između ta’verena. A možda je i to bilo deo Šare. Koje god objašnjenje da je ispravno, teško da je Met srećan zbog takvog razvoja događaja. On baš nikako da primi nauk. Pokušaš li da pobegneš, Šara će te vratiti natrag i to grubo ako zatreba. Zato trči putem koji ti Točak tka pa ćeš ponekad moći i sam da upravljaš svojim životom. Ponekad. Uz malo sreće, možda čak i više nego što očekuješ. Gledano na duže staze, naravno. Bilo kako bilo, sad kad je Kuladin mrtav, imao je važnijih briga no što su Met i Šaidoi.

Jedino što je video kroz vrata šatora – osim činjenice da je uveliko dan – bile su dve Device kako čuče s kopljima preko kolena. Čitavu noč i veći deo prepodneva bio je u nesvesti, a Samael nije pokušao ili nije uspeo da ga ponovo napadne.

Pazio je da čak i u mislima koristi upravo to ime, mada mu se jedno drugo neprestano motalo po glavi. Tel Džanin Elinzar. Ono nije bilo zapisano ni u jednoj knjizi u biblioteci u Tar Valonu, niti ga je ijedna legenda pominjala. Moiraina mu je rekla sve što Aes Sedai znaju o Izgubljenima, a i to je bilo tek malo više od seoskih legendi. Čak ga je i Asmodean iz nekih svojih razloga uvek pominjao kao Samaela. Mnogo pre no što je Rat Senke završen, Izgubljeni su prihvatili svoja nova imena kao simbol ponovnog rođenja Senke. Asmodean se uvek štrecao na pomen svog pravog imena – Džoar Adam Nesosin – i tvrdio je da je za tri hiljade godina pozaboravljao kako su se ostali nekada zvali.

Možda i nije imao pravog razloga da potiskuje ono što mu se vrzma po glavi – možda je to samo pokušaj da porekne stvarnost – ali Samaela neće zaboraviti. Platiće mu taj za svaku Devicu koju je ubio. Za svaku koju Rand nije uspeo da zaštiti.

Namrgodio se, mada je tu odluku doneo još ranije. Za početak je poslao Vejramona natrag u Tir – daće Svetlost da niko osim njih dvojice ne zna za to – ali nije mogao tek tako da krene u poteru za Samaelom, ma šta hteo i ma u šta se zakleo. Još ne. Prvo mora da dovrši posao u Kairhijenu. Avijenda možda misli da on ne razume đi’e’toh – a možda je i u pravu – ali bar zna šta je obaveza, kao što zna šta duguje Kairhijenu. Osim toga, za ovo s Vejramonom ima dovoljno vremena.

Seo je – trudio se da ne pokaže koliko mu to napora iziskuje – pa se uvio prekrivačem i stao da se osvrće u potrazi za odećom. Ugledao je jedino svoje čizme nedaleko od Avijende. Verovatno ona zna gde je ostalo. Možda su ga skidali gaisaini, ali lako je to mogla biti i ona. „Moram do grada. Nataele, neka osedlaju Džedeena i dovedu mi ga.“

„Možda sutra“, odlučno će na to Avijenda, pa dograbi Asmodeana za rukav baš kad je krenuo da ustane. „Moiraina Sedai je rekla da moraš da miruješ sve dok...“

„Danas, Avijenda. Odmah. Ne znam zašto Mejlan nije ovde, ako je uopšte živ, ali resio sam da to saznam. Nataele, konja.“

Ona se naduri, a Asmodean joj se otrže, pa ispravi zgužvani somot i reče: „Mejlan je bio tu, s ostalima.“

„Nisi to smeo da mu kažeš...“, zausti Avijenda, pa se prekide i reče samo: „Treba mu odmor.“

Dakle, Mudre veruju da mogu nešto od njega da sakriju. Pokazaće im da nije baš toliko slab kao što misle. Pokušao je da ustane istovremeno držeći prekrivač, ali noge mu otkazaše. A možda je ipak slab kao što misle. Svejedno, neće dopustiti da ga to spreči.

„Odmaraću se kad umrem“, reče i odmah se pokaja, pošto se Avijenda trgla kao da ju je ošamario. Ne, da ju je ošamario ne bi ni trepnula. Bilo joj je važno da on bude živ zarad Aijela, tako da ju je bolelo sve što bi njih moglo da ugrozi. „Pričaj mi o Mejlanu, Nataele.“

Avijenda narogušeno zaćuta, ali je izgledala kao da bi Asmodeanu najradije zašila usta, a možda i Randu.

Prethodne noći je stigao Mejlanov glasnik i doneo pismo prepuno biranih hvala i uveravanja u večitu odanost. U zoru se pojavio i sam Mejlan, zajedno s još šest visokih tirskih lordova koji su se zatekli u gradu i omanjom četom tairenskih vojnika, koji su stezali balčake mačeva i koplja kao da očekuju da ih Aijeli napadnu svakoga časa, iako su ovi samo mirno stajali i gledali ih.

„Bilo je gusto“, pričao je Asmodean. „Čini mi se da taj Mejlan nije navikao da mu iko išta brani, a ni ostali nisu bili ništa bolji. Pogotovu onaj debeli – Torean? – i onaj drugi – Simaan – što su mu oči prodorne koliko i nos. Znaš da sam navikao na opasno društvo, Rande, ali ovi ljudi nisu ništa naivniji od mnogih koje znam.“

Avijenda glasno šmrknu. „Na šta god da su navikli, nisu imali mnogo izbora kad su se našli pred Sorileom, Amis, Bair i Melainom s jedne strane i hiljadu Far Dareis Mai s druge. A bilo je tu i Kamenih pasa“, dodala je, „kao i Vodotragača i nekoliko Crvenih štitova. Ako zaista služiš Kar’a’karnu kao što tvrdiš, Jasine Nataele, trebalo bi da vodiš računa i o njegovom odmoru.“

„Ja sledim Ponovorođenog Zmaja, devojko. Kar’a’karna prepuštam tebi.“

„Nastavi, Nataele“, prekide ih Rand, čime i sam zaradi šmrktanje.

Bila je potpuno u pravu kad je rekla da Tairenci nisu imali nikakve izglede, iako ih verovatno nisu toliko brinule Mudre koliko Aijeli, očigledno spremni da svakog trena navuku velove. Kako god, čak je i Arakome, prosed, vitak čovek beskrajnog strpljenja, bio na ivici da prasne kad su odlazili, a Guejam, ćelav kao jaje i plećat kao kovač, bio je pobledeo od besa. Asmodean nije bio siguran je li ih iznervirala sopstvena malobrojnost ili činjenica da Rand, čak i kad bi uspeli da se probiju do njega, sigurno ne bi bio srećan da ih vidi s mačevima umrljanim krvlju njegovih saveznika.

„Mejlan je izgledao kao da će oči da mu iskoče iz glave“, završio je priču, „ali je pre odlaska dreknuo da ti se zaklinje na vernost i odanost. Valjda se nadao da ćeš ga čuti. Ostali su brže-bolje učinili isto, mada je Mejlan dodao nešto što je čak i njih zabezeknulo. ’Želim da u ime Kairhijena poklonim nešto gospodaru Zmaju’, rekao je i objavio da ti priprema veličanstven doček kad budeš odlučio da uđeš u grad.“

„U Dvema Rekama ima jedna stara izreka“, jetko će Rand na to. „’Što te glasnije neko ubeđuje da je pošten, to jače treba da stisneš kesu.’ A jedna druga je glasila ’Lisica često patki nudi njenu lokvu.’“ Kairhijen je već njegov, s Mejlanovim poklonima ili bez njih.

Uopšte nije dovodio u pitanje odanost tog čoveka. Ona će trajati sve dok Mejlan bude verovao da će propasti ako ga uhvate u izdaji. Ključna reč je tu bila „ako“. Isti ti visoki lordovi u Kairhijenu vrlo su se zdušno trudili da mu dođu glave u Tiru. Zato ih je i poslao ovamo. Da je pogubio svakog tairenskog plemića koji je učestvovao u zaverama protiv njega, sad možda ne bi bilo više nijednoga. Tada mu se činilo da će, ako im poveri zadatak da izađu na kraj s bezvlašćem, glađu i građanskim ratom hiljadu milja od Tira, stati na put njihovim spletkama i naterati ih da rade nešto korisno. Naravno, tada još nije ni znao da Kuladin postoji, a kamoli da će zbog njega morati da ode u Kairhijen.

Bilo bi lakše da je ovo priča, pomislio je. U pričama glavni junak zna sve što mu treba da pronađe izlaz iz svake nedaće, a Randu se činilo da ne zna čak ni frtalj bilo čega.

Asmodean je dotle ćutao – sigurno je bio savršeno svestan da se ona izreka o ubeđivanju mogla odnositi i na njega – ali ipak progovori čim je Rand završio. „Mislim da on hoće da bude kralj Kairhijena. Kao tvoj podanik, naravno.“

„A pogotovu ako sam ja daleko odavde.“ Mejlan je verovatno očekivao da će se Rand vratiti Kalandoru, u Tir. Taj sigurno ne zazire od previše moći.

„Naravno.“ Asmodean je zvučao kiselije čak i od Randa. „Uzgred, još je neko dolazio između te dve posete.“ Desetak kairhijenskih plemića i dama došlo je bez pratnje, a uprkos vrućini bili su ogrnuti plaštovima i lica skrivenih pod kapuljačama. Očigledno su znali da ih Aijeli preziru i nisu se libili da uzvrate istom merom, ali jednako ih je plašila mogućnost da će Mejlan saznati za njihov dolazak. „Kada su me videli“, nastavi Asmodean prezrivo, „pola ih je izgledalo kao da bi me najradije ubili samo zato što sam možda Tairenac. Samo Devicama možeš da zahvališ što još uvek imaš zabavljača.“

Iako malobrojniji, Kairhijenjani su bili mnogo uporniji od Mejlana. Premirali su od vrućine i straha, ali nisu odustajali od zahteva da vide gospodara Zmaja. Kolika je bila njihova želja videlo se kad su shvatili da je njihov trud jalov i počeli otvoreno da preklinju. Asmodean je možda aijelski humor smatrao čudnim ili neotesanim, ali i sam se zakikotao kad se setio kako se sve to plemstvo u svilenim kaputima i jahaćim haljinama pretvaralo da on nije tu dok je na kolenima pokušavalo da uhvati vunene skute Mudrih.

„Sorilea im je zapretila da će dati da ih svuku i šibaju sve do grada.“ Njegov nemi smeh sada je oslikavao nevericu. „Ozbiljno su razmotrili i tu mogućnost. Da je to zaista bio uslov da dođu do tebe, neki od njih bi na kraju pristali.“

„Trebalo je da Sorilea to i uradi“, ubaci se Avijenda, bar se u nečemu složivši s Asmodeanom. „Krivokletnici nemaju čast. Melaina je naredila Devicama da ih kao vreće prebace preko konja i tako ih je otpremila u grad.“

Asmodean klimnu. „Ali pre toga, dvoje je ipak odlučilo da razgovara sa mnom, pošto su se uverili da nisam tairenska uhoda. Lord Dobrejn i gospa Kolaver. Toliko su okolišali i prenemagali se da zaista ne mogu biti siguran, ali ne bi me iznenadilo ako ti ponude Sunčani presto. Možda razmene i pokoju reč sa... nekim mojim starim poznanicima.“

Rand na to prasnu u smeh. „Sasvim moguće. Ako ponude bolje uslove nego Mejlan...“ I bez Moiraine je znao da Kairhijenjani igraju Igru kuća čak i dok spavaju, baš kao što ni Asmodean nije morao da ga podseća da će ovi verovatno pregovarati i s Izgubljenima. Visoki lordovi na levoj strani, a Kairhijenjani na desnoj. Jedna bitka tek što se završila, a nova, potpuno drugačija ali ništa manje opasna, upravo počinje. „Bilo kako bilo, Sunčani presto sam namenio nekome ko zaista ima pravo na njega.“ Pravio se da ne primećuje Asmodeanovu radoznalost. Možda je ovaj zaista pokušao da mu pomogne prethodne noći a možda i nije, ali nije mu dovoljno verovao da mu poveri čak ni pola svojih namera. Ma koliko njihove sudbine bile povezane i ma koliko mu Asmodeanova odanost bila neophodna, ipak je to bio isti onaj čovek koji je jednom odlučio da svoju dušu podari Senci. „Mejlan će mi prirediti veliki doček kad budem spreman, zar ne? Onda je bolje da na vreme sam vidim šta se zbiva.“ Shvatio je zašto je Avijenda odjednom postala prijateljski nastrojena, pa čak i podsticala razgovor. Na taj način on radi upravo ono što ona želi. „Hoćeš Ii poslati nekog po mog konja, Nataele, ili i to moram sam?“

Asmodean se nakloni duboko i, reklo bi se, s poštovanjem. „Tvoj sam sluga, gospodaru Zmaju.“