Nebeski oganj

18 Verni pas Mraka

Lijandrin je jahala amadorskim ulicama, a podrugljivi osmeh što joj je titrao na rumenim usnama beše skriven dubokim, izvijenim obodom šešira. Mrzela je što mora da se odrekne svog mnoštva pletenica, a još više je mrzela smešnu odeću te smešne zemlje. Dopadali su joj se jarko-žuti šešir i haljina za jahanje, ali ne i velike plišane mašne koje su ih krasile. Duboki je obod gotovo sve skrivao – po smeđim bi je očima i medenožutoj kosi jasno prepoznali kao Tarabonku, što u Amadiciji u tom trenutku nije bilo baš poželjno, a nije se videlo ni ono što je bilo još nepoželjnije pokazivati: lice Aes Sedai. Tako prerušena, mogla se smejuljiti Belim plaštovima, a sigurno je svaki peti čovek na ulici bio jedan od njih. Ništa bezopasniji nisu bili ni vojnici, koji su činili drugu petinu svetine. Naravno, nikome nije ni na pamet padalo da joj zaviruje pod šešir. Aes Sedai su smatrane zločincima, što je značilo da ih nema.

Ipak joj je malo laknulo kad je prošla kroz kitnjastu gvozdenu kapiju pred kućom Džorina Arena. Još jedna jalova potraga za vestima iz Bele kule. Ništa novo nije saznala još otkako je čula da Elaida za sebe misli da upravlja Kulom, a da je ona Sančeova izbačena. Sijuan je pobegla, nepobitno, ali sada je ionako bila potpuno beskorisna.

Vrtovi iza sive kamene ograde bili su puni žbunja, mahom žućkastog zbog nedostatka kiše, ali uredno potkresanog i oblikovanog u kocke i lopte, a jedan je čak predstavljao propetog konja. Srećom, samo jedan. Trgovci poput Arena podražavali su bogatije od sebe, ali nisu se usuđivali da preteraju, kako neko ne bi pomislio da su se mnogo osilili. Veliku drvenu kuću s krovom od crvenog crepa krasili su kitnjasti balkoni, pa čak i bogato izrezbareni stubovi, ali je, za razliku od velikaškog zdanja koje je trebalo da podražava, građevina stajala na kamenom temelju visokom jedva tri metra. Bio je to detinjast pokušaj da se stvori privid otmenosti.

Mršav sedokos čovek, koji je žurno i uslužno prišao da joj pridrži uzengije dok ne sjaše, bio je sav u crnom. Ma koju boju amadorski trgovci izabrali za livreje svoje služinčadi, sigurno ih je u tome već bio pretekao neki velikaš, a čak je i najniži plemić mogao najbogatijem prodavcu zadati grdne glavobolje. Narod je s podsmehom crne livreje nazivao „trgovačkima“. Lijandrin je prezirala konjušarevu odeću jednako kao i Arenovu kuću i samog Arena. Ona će jednog dana posedovati prave gospodske kuće. Palate. Sve joj je to bilo obećano, i sva moć što ide uz njih.

Skinula je jahaće rukavice i popela se besmislenom kosinom duž kamenog temelja, sve do vrata s izrezbarenom vinovom lozom. Palate na plemićkim imanjima imale su prilazne kosine i zato se trgovac koji iole drži do sebe nije mogao zadovoljiti običnim stepeništem. Mlada služavka u crnom prihvati joj rukavice i šešir u okruglom predvorju s mnogo vrata i šareno obojenih stubova koji su podupirali galeriju. Tavanicu je ukrašavao lažni mozaik, koji je prikazivao crne i zlatne zvezde u zvezdama. „Okupaću se za jedan sat“, reče Lijandrin devojci. „Dotle će biti toplo taman koliko treba, zar ne?“ Devojka preblede, pa mucajući potvrdi, poklecnu u naklon i brže-bolje nestade.

Na jednim vratima pojavi se Amelija Aren, Džorinova žena, zadubljena u razgovor s nekim ćelavim debeljkom u besprekorno beloj kecelji. Lijandrin prezrivo uzdahnu. Ta nazovigospa ne samo da je lično razgovarala s glavnim kuvarom nego ga je još i izvukla iz kuhinje da se dogovore o obrocima. Prema slugi se ophodila kao prema... kao prema prijatelju!

Debeli Evon je prvi ugleda, pa proguta knedlu i odmah odvrati svoje krmeće očice na drugu stranu. Nije volela da je gledaju i to mu je oštro stavila do znanja još prvog dana, kada je zaključila da se njegov pogled ponekad zadržava na njoj. Pokušao je da porekne, ali dobro je ona poznavala muškarce i njihove pogane navike. Ne sačekavši da mu gazdarica dopusti da se udalji, Evon se samo okrete i vrati odakle je došao.

Proseda trgovčeva žena imala je strogo držanje u vreme kada su Lijandrin i ostale stigle u kuću. Sada je olizala usne i nepotrebno poravnala nabranu haljinu od zelene svile. „Neko vas čeka gore, gospo“, reče bojažljivo. A prvog je dana mislila da može Lijandrin da oslovljava po imenu. „U velikom budoaru je, sa ostalima. Rekla bih da je iz Tar Valona.“

Pitajući se ko li bi to mogao da bude, Lijandrin pode ka najbližem zavojitom stepeništu. Poznavala je tek još nekoliko pripadnica Crnog ađaha – naravno, zarad bezbednosti. Niko ne može odati ono što ne zna. U Kuli je poznavala tek jednu od onih dvanaest što su joj'se pridružile kad je pošla odande. Sada su dve bile mrtve, a ona je dobro znala ko je kriv za to. Egvena al’Ver, Ninaeva al’Mera i Elejna Trakand. Kada je u Tančiku sve krenulo naopako, trebalo je da pretpostavi da su i te tri nadobudne Prihvaćene u gradu, iako su već dva puta upadale u njene zamke. To što su se oba puta izvukle uopšte nije bitno. Da su bile tamo, pale bi joj šaka, ma šta Džeana tvrdila da je videla. Sledećeg se puta neće izvući. Završiće s njima jednom zasvagda, ma kako glasila naređenja.

„Gospo“, promuca Amelija. „Znate, gospo, moj muž. Džorin. Može li jedna od vas da mu pomogne? Nije on to tako mislio, gospo. Naučio se pameti.“

Lijandrin zastade, ne spuštajući ruku s izrezbarenog rukohvata, pa se osvrnu preko ramena. „Nije smeo da misli kako može da zaboravi zakletvu Velikom gospodaru kad mu to odgovara, zar ne?“

„Naučio se pameti, gospo. Molim vas. Već je čitavog dana u krevetu. Po ovakvoj ga vrućini trese groznica. Zaplače čim ga neko dotakne ili makar progovori glasnije od šapata.“

Lijandrin malo razmisli, pa ljupko klimnu glavom. „Videću s Česmal može li ona nešto da učini. Ipak, ništa ne obećavam.“ Nastavila je da se penje, ne obraćajući pažnju na ženino zahvaljivanje. Temaila je dopustila sebi da se malo zanese. Bila je u Zelenom ađahu pre nego što je prešla u Crni i uvek je vodila računa da ravnomerno rasporedi bol. Bila je odlična u tome, baš zato što je volela da širi bol. Česmal reče da će Džorin za nekoliko meseci moći da obavlja jednostavnije radnje, pod uslovom da ne bude ništa teško i da niko ne podiže glas. Bila je među najboljima u Lečenju za poslednjih nekoliko pokolenja Žutog ađaha, tako da verovatno zna šta priča.

Ušla je u veliki budoar i našla se zatečena. Iako je na tepihu sa zlatnim resama bilo sasvim dovoljno svilom presvučenih stolica, devet od deset preostalih Crnih sestara stajalo je kraj zidova prekrivenih izrezbarenim i obojenim oblogama. Deseta, Temaila Kinderod, pružala je kitnjastu porcelansku šolju za čaj žilavoj ženi u bronzanocrvenkastoj haljini neobičnog kroja. Gošća joj beše nekako poznata, mada nije bila Aes Sedai. Očigledno se bližila srednjim godinama i na njoj, uprkos zategnutim obrazima, ne beše tragova bezvremenosti.

Neobično raspoloženje u sobi pobudi oprez kod Lijandrin. Temaila, koja je zahvaljujući krupnim, gotovo detinjim plavim očima na prvi pogled izgledala ranjivo i time budila poverenje kod ljudi, sada je izgledala zabrinuto, ili čak napeto. Šoljica zazveketa po tacni dok ju je pružala gošći. Sve prisutne su izgledale napeto osim te neobično poznate žene. Bakarnosmeđi obrazi Džeane Kaide, koja je u kući nosila onu odvratnu domansku krpetinu, bili su vlažni od suza. Nekada je pripadala Zelenima, a volela je da se pred muškarcima razmeće čak i više nego mnoge njene bivše sestre. Crnokosa Rijana Andomeran – nekada u Belom ađahu, još uvek hladni, nadmeni ubica – nije prestajala da se igra belim pramenom iznad levog uveta. Njenoj nadmenosti ne beše ni traga.

„Šta se to ovde dogodilo?“, oštro upita Lijandrin. „Ko si ti i šta...?“ A onda joj sinu. Prijatelj Mraka, služavka iz Tančika, koja je neprestano pridavala sebi mnogo veći značaj no što zaslužuje. „Gildin!“, prasnu. Ta služavka je nekako uspela da ih pronađe i očigledno je pokušavala da se predstavi kao glasnik Crnih i donosilac važnih vesti. „Ovoga puta si se zaista precenila. “ Posegnula je da prigrli saidar, ali došljakinju istog časa okruži sjaj i Lijandrin naiđe na debeli nevidljivi zid koji joj ne dade da dođe do Izvora. A bio joj je nadohvat ruke, sjajan kao sunce i nedostupan.

„Zatvori usta, Lijandrin”, mirno će žena. „Zinula si kao riba. Nisam ja Gildin, nego Mogedijen. Nema dovoljno meda u čaju, Temaila.“ Vitka žena lisičjeg lica hitro skoči da prihvati šolju. Čulo se kako teško diše.

To sve objašnjava. Ko bi ih drugi ovoliko preplašio? Lijandrin ih pogleda onako naredane kraj zida. Bucmasta Eldrit Džondar, koja uprkos mrlji od mastila na nosu prvi put nije izgledala izgubljeno, žustro zaklima glavom. Ostale kao da nisu smele ni da trepnu. Nikako joj nije bilo jasno zašto bi se jedna Izgubljena – nisu smele da koriste to ime, mada nisu na to obraćale pažnju kad su same – zašto bi se Mogedijen prerušila u služavku. Ta žena ima ili bi mogla da ima sve što je Lijandrin želela. Ne samo poznavanje Jedne moći o kakvom ona nije mogla ni da sanja, već moć kao moć. Moć nad drugima, moć nad svetom. I besmrtnost. Moć za čitav beskrajni život. Ona i njene sestre nagađale su da je među Izgubljenima nastao razdor. Dobijale su protivrečna naređenja, koja su se pak često kosila s naređenjima koja su dobijali drugi Prijatelji Mraka. Možda Mogedijen hoće da se sakrije od ostalih Izgubljenih.

Lijandrin raskrili razdeljenu jahaću haljinu najbolje što je umela i duboko se pokloni. „Dobro došla, velika gospodarice. S Izabranom na čelu, sigurno ćemo pobediti pre Povratka Velikog gospodara.“

„Lepo si to rekla“, jetko će Mogedijen, uzevši ponovo šolju od Temaile. „Da, sad je mnogo bolje.“ Temaila je izgledala bezrazložno zahvalno, kao da joj je laknulo. Šta joj je to Mogedijen uradila?

Tad iznenada postade svesna nečeg vrlo neprijatnog. Pa i sama se prema jednoj od Izabranih ponaša kao služavka. „Velika gospodarice, tamo u Tančiku nisam znala da ste...“

„Naravno da nisi“, nestrpljivo je prekide Mogedijen. „Da ste znale ko sam, sigurno ne bih čekala u senci.“ Odjednom joj na usnama zatitra osmejak, koji se nije dalje širio. „Brineš li se zato što si slala Gildin u kuhinju na šibanje?“ Lijandrin oseti kako joj se lice orošava znojem. „Zar zaista misliš da bih to dopustila? Onaj ti je, nema sumnje, posle podneo izveštaj, ali zapamtio je ono što sam ja htela da zapamti, a u stvari se sažalio na sirotu Gildin, prema kojoj je gospodarica toliko nemilosrdna.“ Izgledala je kao da je sve to ludo zabavlja. „Čak mi je dao i slatkiše koje je spremio za tebe. Nadam se da je još živ.“

Lijandrin odahnu od olakšanja. Živeče. „Velika gospodarice, nema potrebe da me odsecaš od saidara. Ja služim Velikom Gospodaru. Zaklela sam mu se na vernost još pre nego što sam otišla u Belu kulu. Tražila sam Crni ađah još od dana kad sam shvatila da umem da usmeravam.“

„Onda si jedina u ovom raspuštenom stadu kojoj ne treba objašnjavati ko joj je gospodarica“, reče Mogedijen izvivši obrvu. „Ko bi to od tebe očekivao?“ Sjaja oko nje nestade. „Imam zadatke za vas. Za sve vas. Šta god da ste dosad radile, zaboravite. Vi ste nesposobna gomila, kao što ste u Tančiku i pokazale. Možda ćete loviti malo bolje kad vas ja pritegnem.“

„Čekamo naređenja iz Kule, velika gospodarice“, reče Lijandrin. Nesposobna gomila? U Tančiku su bile nadomak uspeha kad su u gradu buknuli nemiri. Jedva su se spasle od one Aes Sedai koja je banula niotkuda. Da se Mogedijen onda razotkrila, ili makar preduzela nešto na svoju ruku, sigurno bi uspele. Ako je iko kriv za njihov neuspeh, onda je to sama Mogedijen. Lijandrin poseže za Istinskim izvorom, ne da bi ga prigrlila, već samo da proveri je li onaj zid još tamo. Nije ga bilo. „Data nam je velika odgovornost i zadat veliki zadatak, i sigurno će nam biti naređeno da nastavimo...“

Mogedijen je oštro prekide. „Vi slušate svakog Izabranog koji vam podvikne. Ma koja vam iz Bele kule izdavala naređenja, znajte da ih ona sad prima od nas, i to najverovatnije puzeći. Vi služite meni, Lijandrin. Budi sigurna u to.“

Mogedijen ne zna ko je na čelu Crnog ađaha. Bilo je to otkrovenje. Mogedijen ne zna sve. Lijandrin je oduvek verovala da su Izgubljeni gotovo svemogući ili bar mnogo iznad običnih smrtnika. Možda se Mogedijen zaista odmetnula. Sigurno bi se uzdigla u očima ostalih kad bi im je predala. Možda bi čak mogla i postati jedna od njih. Setila se varke koju je naučila još u detinjstvu. A i Izvor joj je ponovo dostupan. „Velika gospodarice, mi služimo Velikom gospodaru, baš kao i ti. Osim toga, obećane su nam besmrtnost i velika moć kada se on vr...“

„Zar zaista misliš da smo ti i ja jednake, sestrice?“, zgroženo će Mogedijen. „Jesi li ti u Jami usuda obećala svoju dušu Velikom gospodaru? Jesi li ti okusila slast pobede kod Paaran Disena ili gorčinu pepela kod Azar Dona? Ti si jedva dresirano štene a kamoli predvodnica, i ići ćeš kud ti kažem sve dok ja ne nađem za shodno da te unapredim. I ove druge imaju previsoko mišljenje o sebi. Hoćeš li možda da odmeriš snagu sa mnom?“

„Naravno da neću, Velika gospodarice.“ Ili bar ne kada je na oprezu i spremna. „Ja...“

„Hoćeš, hoćeš, pre ili kasnije, a ja bih radije da to raščistimo sada, na početku. Šta misliš, zašto su ti drugarice ovoliko vesele? Svaku sam ponaosob naučila pameti. Ne bi me čudilo da moram i tebe. Hajde da odmah završimo s tim. Probaj.“

Lijandrin oprezno oliza usne i pogleda ostale, koje su ukočeno stajale uza zid. Jedino se Asne Zeramen usudila na nešto više od treptaja. Jedva primetno je odmahnula glavom. Bila je prava Saldejka, i to ne samo po iskošenim očima, visokim jagodicama i jakom nosu, nego i po čuvenoj hrabrosti. Ako joj ona savetuje da odustane i ako se čak i u njenim tamnim očima vidi strah, onda je zaista najpametnije da puzi pred Mogedijen koliko god ova bude želela. A opet, bila je tu ona varka.

Pala je na kolena, povila glavu i pogledala Izgubljenu s puno straha, odglumljenog tek delimično. Mogedijen se zavalila u stolici i otpila gutljaj čaja. „Velika gospodarice, molim te da oprostiš moju drskost. Svesna sam da sam samo crv pod tvojim nogama. Preklinjem te, kao neko ko ti je bio veran kao pas, da imaš milosti prema ovom bednom psetu.“ Mogedijen spusti pogled na šolju, na šta Lijandrin munjevito, dok su joj reči još klizile s usana, prigrli Izvor i poče da usmerava ne bi li našla pukotinu koja je sigurno postojala u samouverenosti Izgubljene, pukotinu koju svako ima na prividu moćne ljušture.

Nije čestito to ni učinila kad drugu ženu okruži svetlost saidara i bol se razli po Lijandrin. Sručila se na pod i pokušala da vrisne, ali usta joj ostadoše bezglasno razjapljena u bolu jačem nego išta što je dotad osetila. Mislila je da će joj oči iskočiti iz glave i da joj se koža cepa. Čitavu se večnost bacakala, a kad je sve prestalo, iznenadno kao što je i počelo, nije mogla ništa više sem da leži, drhturi i tiho plače.

„Jesi li počela da uviđaš?“, mirno će Mogedijen, pa vrati Temaili šolju, s rečima: „Čaj je bio izvrstan, ali neka sledeći put bude malo jači.“ Temaila je izgledala kao da će se onesvestiti. „Nisi dovoljno brza, Lijandrin, a ni dovoljno jaka. I ne znaš dovoljno. Zaista je bedno to što si pokušala. Hoćeš li da vidiš kako se to radi?“ Počela je da usmerava.

Lijandrin je pogleda s obožavanjem. Nije mogla da zadrži jecaje, ali je, i dalje ležeći na podu, uspela da promuca: „Oprosti mi, Velika gospodarice. “ Ta žena je veličanstvena, nalik zvezdi na nebesima ili kometi, uzvišenija od svakog kralja ili kraljice na šaru zemaljskom. „Oprosti mi, molim te“, preklinjala je, pokušavajući da između reči poljubi skut Mogedijenine haljine. „Oprosti. Ja sam pseto. Bedni crv.“ Celim se bićem stidela što i pre nije tako mislila. Bila je potpuno iskrena. Pred ovo je ženom zaista bila sve to. „Dopusti mi da ti služim, Velika gospodarice. Dopusti mi. Molim te. Molim te.“

„Nisam ja Grendal“, reče Mogedijen i grubo je odgurnu stopalom u plišanoj cipeli.

Osećanje obožavanja iznenada iščeznu. Međutim, Lijandrin ga se, dok je ležala na boku i ridala, ipak dobro sećala. Prestravljeno je buljila u Izgubljenu.

„Veruješ li mi sad, Lijandrin?“

„Da, Velika gospodarice“, procedi ona. I jeste joj verovala. Toliko joj je verovala da se nije usuđivala čak ni da pomisli na ponovni pokušaj sve dok ne bude sigurna da će uspeti. Njena varka bila je tek bleda senka onog što je Mogedijen uradila. Od nje može mnogo da nauči.

„Viđećemo. Mislim da si od onih kojima je možda potrebna još jedna lekcija. Moli se da toga ne bude, Lijandrin. Kod mene je druga lekcija izuzetno kratka. A sada se pridruži ostalima. Videćeš da sam uzela neke predmete moći koje sam našla u tvojoj sobi, ali tričarije sam ti ostavila. Zar nisam velikodušna?“

„Velika gospodarica je velikodušna“, potvrdi Lijandrin, pokušavajući da smiri grcanje i jecaje.

Uspela je da se uskobelja na noge pa stade pored Asne. Naslonila se na zid da bi ostala uspravna. A onda je ugledala niti Vazduha kako se prepliću. Bio je to samo Vazduh, ali ipak se trgla kad joj je vezao usta i zapušio uši. Nije pokušala da se opire. Na saidar se nije ni odvažila da pomisli. Ko zna šta bi joj Izgubljena uradila? Možda može i da joj čita misli. Od te je pomisli zamalo potrčala. Ne. Da Mogedijen može da čita misli, ona bi sad bila mrtva. Ili bi vrištala na podu. Ili ljubila Mogedijen noge i preklinjala da joj služi. Lijandrin se strese. Da joj usta nisu bila vezana onim nitima, zubi bi joj cvokotali.

Mogedijen ih veza sve osim Rijane, kojoj prstom zapovedi da klekne preda nju. Potom ova ode, a Izgubljena na njeno mesto pozva Marilin Gemalfin i razveza joj usta.

S mesta na kome je stajala, Lijandrin im je videla lica i kako bezglasno miču usnama. Očigledno je svaka primala naređenja koja ostale nisu smele da znaju. Međutim, po licima im se malo šta moglo odrediti. Rijana je jedva i slušala. U očima joj se videlo olakšanje pre nego što je pokorno klimnula glavom i otišla. Marilin je prvo izgledala iznenađeno, a onda zadovoljno, ali ona je bila iz Smeđeg ađaha, a te su se uvek oduševljavale kad im se ukaže prilika da iščeprkaju neku zaboravljenu buđavu mudrost. Džeana Kaide je prvo užasnuto gledala, žustro odmahivala glavom i pokušavala da pokrije sebe i svoju odvratno otvorenu haljinu, ali Mogedijen je samo strogo pogleda, na šta ova žustro klimnu i otrča, možda ne toliko oduševljeno kao Marilin, ali jednako brzo. Berila Naron, vitka do granice mršavosti, spletkašica i lukavica kakva se samo može zamisliti, i dugolika Falion Boda, mirna uprkos očiglednom strahu, gotovo da nisu promenile izraz lica, baš kao ni Rijana. Ispan Šefar, Tarabonka kao Lijandrin, ali tamnokosa, doslovno je poljubila Mogedijen skute pre nego što je ustala.

A onda i Lijandrin bi razvezana. Očekivala je da će i nju poslati na nekakav, Senka bi ga znala kakav, zadatak, ali onda vide da se niti raspliću i s preostalih. Mogedijen ih pozva prstom i Lijandrin kleknu između Asne i Česmal Emri, visoke, zgodne crnke. Česmal, bivša Žuta, mogla je s jednakom lakoćom i da Izleči i da ubije čoveka, ali iz netremičnog joj se pogleda u Mogedijen, i po drhtanju ruku kad joj se uhvatila za haljinu, videlo da jedino želi da joj se pokori.

Lijandrin zaključi da će morati to da nauči, jer bi joj moglo zatrebati ako nekoj od ostalih predloži da zarad nagrade predaju Mogedijen Izgubljenima, a ta odluči da bi joj ipak bilo najpametnije da bude ulizica. Gotovo je zacvilela i od same pomisli na „drugu lekciju“.

„Vi ostajete sa mnom“, reče Izgubljena. „Namenjen vam je najvažniji zadatak. Ono što rade ostale samo je slatko voće, ali ovo vaše za mene je bogata žetva. Lična žetva. Ima jedna žena po imenu Ninaeva al’Mera.“ Lijandrin se trže, a Mogedijen je oštro pogleda. „Znaš je?“

„Prezirem je“, iskreno će Lijandrin. „To je prljava divljakuša kojoj nikada nije trebalo dozvoliti da uđe u Kulu.“ Gnušala se divljakuša. Dok je još sanjala o Crnom ađahu, i sama je čitavih godinu dana bez ičije pomoći učila da usmerava, ali sebe nije smatrala divljakušom.

„Vrlo dobro. Vas pet ćete mi je pronaći. Želim je živu. O, da, živu.“ Lijandrin zadrhta od Mogedijeninog osmeha. Potpuno joj odgovara da joj preda Ninaevu i one druge dve. „Prekjuče je bila u selu Sijendi, šezdesetak milja istočno odavde, s nekom devojkom koja bi me mogla zanimati, ali nestale su. Vi čete...“

Lijandrin je upijala svaku njenu reč. Za sada če biti verni pas. Ono drugo može da sačeka.