Nebeski oganj

33 Grimizna haljina

Ninaeva samo žmirnu pod crnim povezom kad joj nož očeša kosu i uz prasak se zari u dasku. Poželela je da umesto šume kovrdža što joj padahu po ramenima ima pristojnu pletenicu. Odseče li joj jedan jedini uvojak... Glupačo, ogorčeno pomisli. Glupačo glupa. Debeli povez joj je dopuštao da vidi tek usku prugu svetlosti u dnu vidnog polja, koja joj je, iako već beše kasno poslepodne, izgledala još bleštavije u tom crnilu. Pa valjda bacač noževa mora da vidi šta radi. Sledeća joj se oštrica zari s druge strane glave. Osetila je podrhtavanje noža. Umalo joj je odsekao uvo. Poželela je da ubije i Toma Merilina i Valana Luku. A možda i još pokojeg muškarca pride, ako joj se zatekne u blizini, koliko da niko ne bude zapostavljen.

„Kruške“, dreknu Luka, kao da nije tek tričavih trideset koraka daleko od nje. Verovatno misli da je od poveza gluva koliko i slepa.

Ona na to iz torbice o pasu izvadi krušku i pažljivo je namesti navrh glave. E, jeste slepica. Slepa kod očiju! Izvadila je još dve kruške i, držeći plodove za peteljke, oprezno raširila ruke između noževa koji su bili svud oko nje. Zavladao je muk. Zaustila je da kaže Tomu Merilinu da će mu, samo li je ogrebe, ona lično...

Tup-tup-tup! To se desilo toliko brzo da bi verovatno ciknula da joj se grlo ne beše stisnulo poput pesnice. U levoj joj ruci ostade samo peteljka, a kruška u desnoj klatila se proburažena nožem, dok joj se iz one na glavi sok razlivao po kosi.

Strgla je povez i odlučno pošla ka Tomu i Luki, koji su joj se cerili kao luđaci. Pre nego što je stigla da izgovori ijednu reč, vlasnik menažerije joj reče: „Nano, bila si veličanstvena. Tvoja hrabrost je neverovatna, ali ti si potpuno čudesna“, pa položi ruku na srce i pokloni se lepršajući onim svojim budalaškim crvenim plaštom. „Nazvaću ovu tačku ’Ruža međ’ trnjem’, iako si, da budem iskren, ti lepša od svake ruže.“

„Ne treba mnogo hrabrosti da stojiš kao panjina.“ Ruža, jelte? E, sad će ruža da mu pokaže trnje. Pokazaće ona obojici. „Slušaj, ti, Valane Luka...“

„Kakva neustrašivost! Nisi ni trepnula. Veruj mi, ja ne bih imao petlje za to što si ti uradila.“

Pa naravno da ne bi, pomisli ona. „Takva sam kakva sam“, reče malo blaže. Teško je vikati na nekog ko se divi njenoj hrabrosti, što je mnogo bolje od onog trućanja o ružama. Tom prinese ruku dugim belim brkovima, kao da pokušava da prikrije osmeh.

„A tek haljina“, nastavio je Luka, nacerivši se tako da su mu se videli svi zubi. „Bajno ćeš izgledati u...“

„Neću!“, prasnu ona. Sad je pokvario i ono malo što je uspeo da postigne laskanjem. Klarina joj je po njegovim uputstvima sašila svilenu haljinu, crveniju čak i od njegovog plašta. Takav izbor boje Ninaeva je protumačila kao želju da se prikriju mrlje od krvi ako Tomu slučajno zadrhti ruka.

„Ali, Nano, gledalište obožava lepoticu u opasnosti“, mazno joj reče Luka, kao da joj se udvara. „Svako će oko biti uprto u tebe, a nema srca koje neće zastajati od tvoje lepote i hrabrosti.“

„Ako ti se ta haljina toliko sviđa“, odbrusi ona, „sam je nosi.“ Osim boje, nije joj se dopadalo ni da joj grudi budu toliko otkrivene, pa nek Klarina priča šta hoće. Latel nastupa u kostimu prekrivenom crnim pločicama, zatvorenom do grla. Ona bi radije obukla nešto kao... Ama šta joj pada na pamet? Uopšte nema nameru da se bakće ovim. Pristala je da vežba s njima samo da joj Luka više ne bi svake večeri dodijavao svojim moljakanjem.

Međutim, neki ljudi jednostavno ne znaju kad je dosta. „A šta ti je ovo?“, upita je, sav se uprepodobivši od brige.

Štrecnula se kad joj je dotakao otečeno oko. To mu nije trebalo. Mnogo bi mu pametnije bilo da ju je i dalje nagovarao da ipak obuče onu haljinu. „Nije mi se dopalo kako me je jutros gledalo iz ogledala pa sam ga ugrizla.“

Potpuno smiren glas i iskeženi zubi nateraše Luku da brže-bolje povuče ruku. Tamne mu se oči ispuniše oprezom, kao da se pribojava da bi ona mogla i na njega da kidiše. Tom se, crven u licu od napinjanja da obuzda smeh, mahnito igrao svojim brkovima. Naravno, znao je šta joj se desilo. Kako ne bi znao? A čim ona ode, on če Luki ispričati svoju priču. Muškarci prosto ne mogu bez ogovaranja. Ono im je urođeno i nema žene koja će to iskoreniti iz njih.

Napolju beše mračnije nego što joj se činilo pod povezom. Sunce se već bližilo krošnjama na zapadu. „Pokušaš li samo da ovo ponovo radiš bez dovoljno svetla...“, procedila je i pesnicom zapretila Tomu. „Pa maltene je noć!“

„U tom slučaju“, na to će ovaj, izvivši čupave obrve, „pretpostavljam da bi htela da izbacimo onaj deo kad su i meni vezane oči.“ Šali se, naravno. Sigurno se šali. „Kako hoćeš, Nano. Ubuduće ćemo ovo da radimo samo pod savršenim osvetljenjem.“

Tek kad je počela da odmiče, besno šibajući skutima svoje haljine, shvatila je da je upravo pristala da se upusti u tu budalaštinu. Ilije bar to nagovestila. A oni joj neće dopustiti da se olako izvuče. Glupa, glupa, glupačo!

Čistina na kojoj je vežbao Tom – Svetlost ga spalila, a i onog Luku s njim! – nalazila se izvan logora koji su bili podigli kraj druma. Sigurno Luka nije hteo da se životinje uznemire ako joj neki nož slučajno završi u srcu. Taj bi verovatno njenim mesom nahranio svoje lavove. A i do one haljine mu je bilo toliko stalo samo da bi mogao da blene u ono što je bilo namenjeno isključivo Lanu, koji – a i njega Svetlost spalila – nije ništa popustljiviji. Poželela je da mu sve ovo ispriča. Iščupala je osušenu stabljiku divlje mirodije i njome kao bičem odsekla vrhove travki iždžigljalih iznad okolnog zeleniša.

Elejna joj je prethodne večeri pričala šta joj je Egvena rekla o borbama u Kairhijenu, o čarkama s razbojnicima, ali i s meštanima koji su u Aijelima videli neprijatelje, kao i s andorskim vojnicima koji su hteli da osvoje Sunčani presto za Morgazu. I Lan je tamo. Čim ga Moiraina ne drži na oku, taj se uvali u nekakvu nevolju kao da ima šesto čulo za to. Ninaeva nikada nije ni pomislila da će jednom poželeti da ta Aes Sedai drži Lana na povocu kao kučence.

Dok se Elejna sekirala što je vojska njene majke u Kairhijenu i što se bori protiv Randovih Aijela, Ninaevu su više brinuli odmetnici. Prema Egveninim rečima, Rand je vešao svakog kod koga se nađe ukradena imovina ili za kog bilo ko posvedoči da je zapalio makar i šupu. Nije im on lično namicao omču oko vrata, ali kao da jeste. Egvena je još rekla da on prisustvuje svim pogubljenjima, lica mirnog i hladnog kao mramor. To baš ne liči na njega. A bio je fini dečko. Ko zna šta mu se desilo u Pustari.

Bilo kako bilo, Rand je tamo negde, a njenim i Egveninim mukama kraj se još i ne nazire. Reka Eldar tekla je jedva milju severno odatle, a preko nje se prelazilo velelepnim kamenim mostom podignutim između visokih, bleštavih metalnih stubova bez ijedne tačkice rđe. To je očigledno bio ostatak iz nekih davnašnjih vremena, možda čak i iz prethodnih Doba. Otišla je na obalu još onog dana kad su stigli, ali na reci nije videla ništa što bi zasluživalo da se nazove brodom. Kroz trsku su promicali čunovi, ribarski čamčići i nekakva čudna uska plovila u kojima su veslači morali da kleče, a bila je tu i jedna plitka dereglija, privezana u blatu – kojeg je na obalama bilo u izobilju, i to uglavnom ispucalog zbog preuranjene žege – ali nigde ne vide ništa čime bi mogli da nastave put niz reku, kao što je bila namerila. Na stranu što pojma nema kuda će ih to odvesti.

Ma koliko mozgala, nije se mogla setiti imena grada u kome se okupljaju Plave sestre. Divljački je ošinula po cvasti gubiglava i belo se paperje razlete na sve strane. Ako su i bile tamo, sigurno se već otišle, ali to je makar znak da i van Tira postoje sigurna mesta. Kad bi se samo setila.

Putešestvije na sever donelo je nešto dobro: Elejna je konačno prestala da se nabacuje Tomu. Nije bilo nikakvih ispada otkako su se pridružili zabavljačima. U stvari, to bi bilo dobro da Elejna nije rešila da se pravi kako se ništa nije desilo. Ninaeva joj je prethodnog dana čestitala što se prizvala pameti, na šta joj ova mrtva hladna odgovori: „Pokušavaš li ti to da ispipaš hoću li ti smetati da se zbližiš s Tomom, Ninaeva? Em je prestar za tebe, em si, ako se ne varam, naklonjena nekom drugom, ali dovoljno si odrasla da sama donosiš svoje odluke. Tom mi je drag, a rekla bih da sam i ja njemu. On mi je kao drugi otac. Ako hoćeš da mu se nabacuješ, imaš moju dozvolu. Zaista nisam znala da si toliko prevrtljiva.“

Luka je namerio da ujutru pređu reku, a Samara, grad s druge strane, u Geldanu, teško bi se mogao nazvati bezbednim. Čitav je dan proveo tamo ne bi li obezbedio mesto za predstavu i otkrio je da tu već gostuju brojne menažerije i da on nije jedini koji nudi još nešto osim životinja. Zato je i bio toliko uporan u nastojanjima da je ubedi da učestvuje u Tomovoj tački s bacanjem noževa. Dobro da joj nije tražio i da se pridruži Elejni u hodanju po žici. Tom čoveku kao da je najvažnije na svetu da njegova predstava bude veća i bolja od ostalih. Što se nje same tiče, više ju je brinulo što je Prorok u Samari i što grad vrvi od njegovih sledbenika; tu su sebi podigli šatore, kolibe i udžerice, stvorivši naselje prostranije i od samog grada, koji uopšte nije mali. Samara beše opasana visokim zidom, a građevine su – neke visoke čak i tri sprata! – mahom bile sazdane od kamena i pokrivene škriljcem, a ne slamom.

Ni tu gde su se zatekli nije bilo ništa bolje. Prošli su kraj tri logora Belih plaštova i videli stotine i stotine uredno nanizanih belih šatora, a sigurno ih je bilo još. Deca Svetla i Prorok na jednoj obali, na drugoj buna koja tek što nije buknula, a Ninaeva nije znala kud da pođu, a ni kako, osim u klimavim kolima, koja su se kretala sporije nego što ona hoda. Zažalila je što je dopustila Elejni da je nagovori da ostave kočiju. Pošto u blizini više nije bilo šiblja, ona prelomi prut nadvoje, pa je lomila i lomila dok komadići nisu bili kraći od njene šake, i sve ih baci na tlo. Poželela je da isto to uradi i Luki. I Galadu Damodredu, zato što su zbog njega završili tu gde jesu. A i al’Lanu Mandragoranu, zato što nije tu. Nije joj potreban, naravno, ali njegovo bi prisustvo bilo... umirujuće.

U logoru je vladao mir. Na malim su se ognjištima kraj kola krčkale večere. Petra je hranio crnogrivog lava tako što mu je dugačkim štapom ubacivao velike komade mesa u kavez, a lavice su već bile zajednički prionule na svoj obrok i samo bi povremeno zarežale ako im se neko previše približi. Ninaeva zastade kraj Aludrinih kola. Iluminatorka je sedela za sklopivim stolom i nešto mlela u drvenom avanu, mrmljajući sebi u bradu. Trojica braće Čavana zavodljivo joj se nasmešiše i mahnuše joj da im se pridruži, ali ne i Brug, koji se još ljutio zbog otečene usne, iako mu je dala melem. Da je i ostale tako sredila, možda bi pažljivije slušali Luku – a i nju, što je važnije! – pa bi znali da joj njihovi osmesi nisu potrebni. Šteta što se gospodin Valan nije pridržavao sopstvenih naređenja. Latel odvoji pogled od medveda da bi joj uputila usiljen i nekako podrugljiv osmeh. Međutim, Ninaevina je pažnja uglavnom bila usmerena na Serandinu, koja je turpijala zatupaste nokte velikog sivog s’redita nečim što je pre ličilo na alat za obradu metala.

„Ne zna se jesu li joj opasnije ruke ili noge, a?“, reče Aludra. „Ne sevaj očima na mene, Nano“, dodade, brišući ruke. „Nisam ti neprijatelj. Uzmi. Moraš da probaš ova nova palidrvca.“

Ninaeva oprezno uze drvenu kutijicu od tamnokose žene. Iako ju je lako mogla držati jednom rukom, pažljivo ju je prihvatila obema. „Mislila sam da ih zoveš kresalice.“

„Možda da, možda ne. Palidrvce je mnogo rečitije ime nego kresalica, a? Uglačala sam ležišta u kojima stoje štapići, tako da više ne mogu sama da se zapale. Dobra ideja, a? A napravila sam im i nove glave. Isprobaj ih pa mi reci kako ti se čini.“

„Da, naravno. Hvala ti.“

Ninaeva žurno otide da joj Aludra ne utrapi još koju kutiju. I ovu je držala kao da će svakog časa da se rasprsne, čega se iskreno pribojavala. Aludra je svima davala da isprobavaju njene kresalice, palidrvca, ili kako ih već zove. Njima se zaista mogla upaliti vatra ili svetiljka, ali isto su se tako mogla upaliti i sama ako im se plavosive glave taru međusobno ili o nešto hrapavo. Njoj je ipak draži bio kremen ili staro dobro ugljevlje u sanduku s peskom. A tako je i bezbednije.

Džuilin je stiže pre no što se popela u kola koja je delila s Elejnom. Odmah se zapiljio u njeno otečeno oko. Ona ga tako pogleda da je samo ustuknuo i strgao onaj smešni fes s glave. „Išao sam preko reke“, reče. „U Samari ima stotinak Belih plaštova. Merkaju se s geldanskom vojskom. Prepoznao sam jednog. To je onaj što je sedeo s vama u Sijendi.“

Ona mu se nasmeši, a on napravi još jedan nesiguran korak unatrag, oprezno je odmeravajući. Galad je u Samari. Samo im još i to treba. „Ti mi uvek donosiš divne vesti, Džuiline. Trebalo je da te ostavimo u Tančiku, ili još bolje, u tirskoj luci.“ To nije bilo lepo. Bolje da od njega čuje za Galada, nego da se sudare na ulici. „Hvala ti, Džuiline. Pripazićemo.“ Njegovo odsečno klimanje teško bi se moglo smatrati propisnim odgovorom za ljubazno iskazanu zahvalnost. Potom se okrenuo, natukao kapu i žurno otišao, kao da se pribojava da će dobiti batine. Muškarci su baš nevaspitani.

Unutrašnjost kola sada je bila mnogo urednija nego kad su im ih Tom i Džuilin dovezli. Oljuspana boja bila je potpuno sastrugana – njih dvojica nisu prestali da gunđaju dok su to radili – a kredenci i stočić sijali su od čistoće. Još nisu koristile malu ozidanu pećnicu sa sulundarom – noći su već dovoljno tople, a ako tu počne da se kuva, ona dvojica joj neće izbijati iz kola – tako da je bila zgodna za držanje dragocenosti, novca i nakita. Vrećicu s pečatom ugurale su duboko unutra i niko je nije dirao.

Elejnu je zatekla kako sedi na svom uskom krevetu. Videvši je kako ulazi, ova hitro tutnu nešto pod prekrivač, ali pre nego što je Ninaeva stigla da je upita šta je to bilo, devojka se zgranu: „Tvoje oko! Šta ti se to desilo?“ Ponovo će morati da joj opere kosu bibernjačom, pošto su među crnim uvojcima počeli da se pomaljaju zlatasti korenovi. I tako svakih nekoliko dana.

„Serandina me je udarila kad nisam gledala“, promumla Ninaeva, pa se seti ukusa napitka od mačje paprati i tucanog sveznaja, na šta joj se jezik uvrnu. Nije zbog toga pustila Elejnu da poslednji put ide na sastanak u Tel’aran’riod. Ne izbegava ona Egvenu. Uradila je to samo zato što je uglavnom ona odlazila u Svet snova između tih sastanaka, pa je htela da malo pusti i Elejnu. I ni zbog čega drugog.

Oprezno je odložila kutiju palidrvaca u kredenac, kraj prethodne dvt Onu što se sama zapalila odavno je izbacila.

Uopšte joj nije bilo jasno zašto laže. Elejna očigledno nije izlazila iz kola, inače bi sve već čula. Ona i Džuilin verovatno su jedine dve osobe u logoru koje to ne znaju, pošto je Tom sigurno već Luki istrtljao sve do poslednje sitnice.

Duboko je udahnula, pa sela na svoj krevet i prisilila se da pogleda Elejni u oči. Nešto u devojčinoj staloženosti govorilo joj je da ova očekuje dodatno objašnjenje.

„Ja... pitala sam Serandinu za damane i sul’dam. Sigurna sam da o tome zna više nego što pokazuje.“ Zastala je da pusti Elejnu da kaže kako veruje da je to više ličilo na saslušanje ili da napomene kako im je Seanšanka već rekla sve što zna i da ta žena više nema veze s tom rabotom, ali ova je samo ćutala. Ninaeva shvati da se nada kakvoj god upadici samo da bi odložila svoje priznanje. „Prilično drsko mi je odbrusila kako ne zna više ništa i morala sam malo da je prodrmam. Stvarno si joj previše popuštala. Čak se usudila i da mi preti prstom!“ Elejna ju je i dalje samo mirno posmatrala, gotovo i ne trepćući. Ninaevi ne preostade ništa drugo nego da izdrži njen pogled i nastavi priču. „Ona... nekako me je prebacila preko ramena. Ustala sam i ošamarila sam je, a ona mi je vratila pesnicom. Eto, tako sam zaradila ovu šljivu.“ Sad može komotno da joj ispriča i ostalo. Ionako će sve čuti pa je onda bolje da čuje od nje. A radije bi dala da joj iščupaju jezik. „Jasno, nisam mogla to da istrpim, pa samo se onda malo potukle.“ Doduše, to bi se zaista teško moglo smatrati tučom, pre Ninaevinim neumornim nasrtanjem. Gorka je istina bila da je Serandina naprosto prestala da joj deli ćuške i sapliće je kad je sve počelo da liči na maltretiranje deteta. A Ninaeva je protiv nje imala jednake izglede baš kao i dete. Bila je toliko besna da bi, da ih niko nije gledao, mogla da usmerava. Da ih niko nije gledao. Poželela je da ju je Serandina ispesničila do krvi. „Latel joj je dodala štap. Znaš da još odonda želi da mi se osveti.“ Zaista nema potrebe da doda kako joj je Serandina dotle već bila prikleštila glavu uz kola. Niko je nije tako naučio pameti još otkako je, kad joj je bilo šesnaest godina, vrčem punim vode gađala Nejsu Ajelin. „Ali onda se umešao Petra.“ I to u poslednjem trenutku. Orijaš je i jednu i drugu uhvatio za potiljak i podigao ih kao mačiće. „Serandina mi se izvinila i to je sve.“ Istini za volju, Petra nije popustio svoj nežan ali neumoljiv stisak dok se nisu izvinile jedna drugoj. Ona ga je čak svom snagom udarila u stomak, ali on nije ni trepnuo. Sad joj ruka već otiče. „Ništa strašno, zaista. Verovatno će sad Latel svima da ispriča neku svoju izmišljotinu.

Nju je trebalo da naučim pameti. Šteta što je onomad nisam jače udarila.“

Osećala se mnogo bolje kad je sve priznala, ali na Elejninom je licu i dalje videla sumnju, pa zato odluči da skrene razgovor. „Šta to kriješ?“ Pridigla se pa zavrnula prekrivač i ugledala srebrni a’dam koji su uzele od Serandine. „Zašto se, za ime Svetlosti, ovime bakćeš? To je jedna najobičnija poganština i zaista ne razumem kako uopšte možeš da ga dodirneš, ali ako ti to želiš, to je tvoja stvar.“

„Ne popuj“, na to će Elejna. Na licu joj se ukaza nagoveštaj uzbuđenog osmeha. „Mislim da bih umela i sama da ga napravim.“

„Da ga napraviš!“ Ninaeva zaćuta, nadajući se da niko neće upasti da vidi ko koga ubija, pa nastavi tiše, ali nimalo ljubaznije. „Svetlosti, zašto? Bolje iskopaj nužničku jamu. Od nje bi bar bilo neke koristi.“

„Nisam mislila na pravi a’dam.“ Elejna se ukoči i podiže bradu onako kako samo ona ume, pa nastavi ledenim, smrtno uvređenim glasom. „Međutim, ovo je ter’angreal i dokučila sam kako radi. Znam da si odslušala bar jedno predavanje o vezivanju. Adam vezuje dve žene i zato sul’dam takođe mora umeti da usmerava.“ Namrštila se. „Čudna je to veza. Drugačija. Umesto da dve žene, ili više njih, to dele, ovde jedna odlučuje o svemu. Mislim da zato damane ne može da uradi ništa što sul'dam ne želi. Povodac je, čini mi se, potpuno nepotreban. Bili bi im dovoljni i samo narukvica i okov.“

„Da, bili bi dovoljni“, jetko će Ninaeva. „Dosta si razmišljala za nekog ko nema nameru da se zaista bavi time.“ Ta mala nema čak ni toliko pristojnosti da pocrveni. „A i šta će ti? Ne bih ti branila da namakneš jednu ogrlicu Elaidi na vrat, ali to je i dalje toliko odvra...“

„Zar ne shvataš?“, prekide je Elejna, a sva joj oholost nestade u naletu ushićenja. Povila se napred i dotakla Ninaevino koleno. Oči su joj se caklile od oduševljenja. „Ovo je ter’angreal, Ninaeva, a ja mislim da mogu da napravim isti takav.“ Svaku reč je izgovorila sporo i razgovetno, da bi se onda nasmejala i stala žustro da objašnjava. „Ako napravim jedan, napraviću ih koliko hoćeš. Možda ću uspeti čak da napravim i angreal i sa’angreal. U Kuli već hiljadama godina to nikome nije pošlo za rukom!“ Uspravila se, pa zadrhtala i rukom pokrila usta. „Nikada ranije nisam ni pomislila da ću sama nešto da napravim. Ili bar ne nešto korisno. Sećam se kako sam jednom posmatrala drvodelju koji je pravio stolice za naš dvor. Nisu one bile ni pozlaćene ni izrezbarene – pravio ih je za sluge – ali videla sam ponos u njegovim očima. Bio je zadovoljan svojim delom. Mislim da bih volela da i ja to osetim. Eh, kad bismo znale makar delić onog što znaju Izgubljeni. Nose u sebi znanja iz Doba legendi, a koriste ih u službi Senke. Zamisli samo šta bismo sve mogle da učinimo. I da stvorimo.“ Udahnula je duboko, a ruke joj klonuše u krilo i ushićenje kao da joj malo splasnu. „Pa, kako bilo da bilo, kladim se da bih mogla da otkrijem i kako je napravljen Beli Most. I građevine koje izgledaju kao da su od stakla a jače su od čelika. I kuendilar, i...“

„Smiri se“, prekide je Ninaeva. „Beli most je najmanje pet-šest stotina milja odavde, a ako si mislila da isprobaš usmeravanje na pečatu, razmisli još jednom. Ko zna šta može da se desi. Pečat ostaje u pećnici dok ne nađemo neko bezbednije mesto za njega.“

Elejnino oduševljenje beše joj čudno. Daleko od toga da bi se Ninaeva bunila da ima malo znanja Izgubljenih, ali ako poželi stolicu, ona će platiti drvodelji da joj je izradi. Nikada nije poželela da sama nešto napravi, ako se ne računaju biljni oblozi i melemi. Kad joj bilo dvanaest godina, njena je majka digla ruke od pokušaja da je nauči da šije, pošto je postalo jasno da je Ninaevi potpuno svejedno jesu li joj šavovi pravi ili krivi. A kuvanje... Sebe je smatrala dobrom kuvaricom, ali mnogo joj je važnije bilo to što zna šta je bitno. A to je Lečenje. Svaki muškarac može da napravi most, te im stoga to treba i prepustiti.

„Zbog tebe i tvog a’dama“, nastavila je, „zamalo zaboravih da ti kažem. Džuilin je video Galada s druge strane reke.“

„Krv mu poljubim i krvavi pepeo“, promrmlja Elejna, pa, kad Ninaeva izvi obrve, odlučno dodade: „Reč da nisam čula o tome šta smem da govorim a šta ne. Šta ćemo sad?“

„Možemo da ostanemo s ove strane i pustimo Bele plaštove da nas drže na oku i pitaju se zašto smo napustili menažeriju, a možemo i da pređemo reku, nadajući se da Prorok neće baš sad podići ustanak i da nas Galad neće prokazati, ili pak da kupimo čamac i otplovimo nizvodno. Nijedno nije previše dobro. A i Luka očekuje svojih sto maraka. U zlatu.“ Trudila se da se ne mrgodi, ali to ju je ipak grizlo. „Ti si mu ih obećala i zaista bi bilo ružno da se sad iskrademo ne plativši.“ Ona bi prva to uradila kad bi imala kuda da pobegne.

„Naravno da to ne možemo da uradimo“, zaprepašćeno će Elejna. „Zbog Galada ne moramo da brinemo sve dok smo s menažerijom. On to prezire. Smatra da je okrutno držati životinje u kavezima. Ne smeta mu da ih lovi, niti da ih jede, ali ne podnosi da ih vidi zatočene.“

Ninaeva odmahnu glavom. Bila je sigurna da bi, čak i da mogu da pobegnu, Elejna pronašla nekakav izgovor za odlaganje odlaska makar i na jedan dan, samo da bi nastupila pred publikom. A ona će, sva je prilika, morati još jednom da pusti Toma da baca noževe na nju. E, neću da obučem onu prokletu haljinu i tačka!

„Unajmićemo prvi čamac dovoljno veliki da primi četvoro putnika“, reče. „Trgovina na reci sigurno nije potpuno obustavljena.“

„Bilo bi lakše kad bismo znali kuda ćemo“, reče Elejna, mada previše snishodljivo. „Znaš, mogli bismo da se zaputimo pravo u Tir. Ne moramo da se zakopamo ovde samo zato što si se ti...“ Glas joj utihnu, ali Ninaeva je znala šta ona hoće da kaže. Samo zato što se ona zainatila. I zato što je bila toliko ljuta što ne može da se seti imena onog mesta kako bi otišla tamo crkla-pukla. Bila je rešena da pronađe te Aes Sedai koje podržavaju Randa i odvede mu ih, a ne da se ušunja u Tir kao kakva kukavna izbeglica u potrazi za bezbednošću.

„Setiću se“, reče tiho. Ime se završava na „bar“. Ili možda na „dar“? A „lar“? „Setiću se pre nego što ti dosadi da se razmečeš hodanjem po žici.“ A onu haljinu neću ni mrtva da obučem!