Tornjevi ponoći

4 Šara stenje

„Šta je bilo?“, upita Perin, pokušavajući da ne obraća pažnju na oštar miris trulog mesa. Ne vidi nikakve leševe, ali njuh mu govori da je tle zatrpano njima.

Nalazio se pored puta za Džehanu, skupa sa izvidnicom, i gledao ka severu preko zatalasane ravnice na kojoj je raslo svega nekoliko stabala. Kao i drugde, trava je bila smeđa i požutela, ali se malo dalje od puta crnela, kao da je nečim zaražena.

„Viđala sam ovo i ranije", kaza Seonid. Sićušna Aes Sedai blede puti saginjala se na ivici puta, okrećući list nekakvog korova. Bila je u zelenoj vunenoj haljini, lepoj ali bez ikakvog veza ili ukrasa; jedini nakit je bio njen prsten Velike zmije.

Iznad njih tiho zagrme. Iza Seonid je stajalo šest Mudrih, ruku prekrštenih a lica bezizražajnih. Perin nije ni pomišljao na to da Mudrima - ili dvema Aes Sedai, koje su im bile učenice - kaže da ne mogu da pođu s njim. Verovatno ima sreće što su one dopustile da on prati njih.

„Da“, saglasi se Nevarin, a grivne joj zazvečaše kada kleknu i uze list od Seonid. „Jednom sam, kao devojka, bila u Pustoši; moj otac je smatrao kako je bitno da je vidim. Ovo izgleda upravo kao ono što sam tamo videla."

Perin je samo jednom bio u Pustoši, ali te tamne pege zaista su prepoznatljive. Jedna sojka slete na udaljeno drvo i poče da ključka po granju i lišću, ali opet polete kada ne nađe ništa zanimljivo.

Uznemirujuće je to što biljke koje tu vide deluju zdravije od mnogih pored kojih su usput prolazili. Jesu pegave, ali su žive - a čak bi se moglo reći i da lepo napreduju.

Svetlosti, pomislio je Perin, prihvatajući list od Nevarin. Bazdio je na raspadanje. Kakav je ovo svet kada Pustoš izgleda kao dobro rešenje?

„Mori je obišla čitav taj deo“, reče Nevarin, klimajući glavom ka jednoj Devici koja je stajala u blizini. „Tamnije je blizu središta. Nije mogla da vidi šta je tamo.“

Perin potera Stamenog niz put. Faila pođe za njim; nije mirisala ni najmanje uplašeno, mada su se Perinovi dvorečanski oružnici kolebali.

„Lorde Perine?“, pozva ga Vil.

„Verovatno nije opasno“, odgovori Perin. „Životinje i dalje ulaze tamo, i izlaze." Pustoš je opasna zbog onoga što tamo živi. A moraju da otkriju jesu li te zveri nekako došle na jug. Aijeli bez reči pođoše za njim, a pošto mu se Faila pridružila, i Berelajn je morala, a za njom Anura i Galen. Na svu sreću, Alijandra je pristala da ostane i pazi na logor i izbeglice dok je Perin odsutan.

Konji su već bili uznemireni, a to okruženje nije doprinosilo njihovom raspoloženju. Perin je disao na usta kako bi prigušio smrad truleži i smrti. Tle je i tu bilo vlažno - kad bi se oni oblaci samo razmakli, da sunce isuši zemlju - pa je bilo nezgodno za konje, te nisu žurili. Veći deo livade bio je prekriven travom, detelinom i niskim korovom, a što su dalje jahali, to su tamne pege bile prisutnije. Za nekoliko minuta mnoge biljke bile su više smeđe nego zelene i žute.

Na kraju stigoše do jednog proplanka između tri brdašca. Perin zauzda konja, a ostali se okupiše oko njega. Tu je bilo nekakvo čudno selo. Nastambe su bile kolibe od nekakvog neobičnog drveta, koje podseća na veliku trsku, a krovovi od rogozine - ali rogozine od ogromnog lišća, širokog kao dva dlana.

Tu nije bilo nikakvih biljaka, već samo veoma peskovito tle. Perin skliznu iz sedla i sagnu se da ga opipa, pa protrlja pesak između prstiju. Pogleda ostale; mirisali su zbunjeno.

On oprezno povede konja prema središtu sela. Pustoš zrači iz te tačke, ali na selu se ne vidi da je dodirnuto njome. Device požuriše napred, s navučenim velovima, a predvodila ih je Sulin. Hitro su pregledale kolibe, munjevito razmenjujući znakove prstima, pa se vratile.

„Niko?“, upita Faila.

„Ne“, odgovori Sulin, lagano skidajući veo. „Ovo mesto je napušteno."

„Ko bi podigao ovakvo selo“, zapita se Perin, „i to baš u Geldanu?"

„Nije podignuto ovde“, reče mu Masuri.

Perin se okrenu da pogleda vitku Aes Sedai.

„Ovo selo nije iz ovog kraja", objasni Masuri. „Nikada u životu nisam videla takvo drvo.“

„Šara stenje", tiho izusti Berelajn. „Mrtvi su prohodali, dešavaju se čudne smrti. U gradovima čitave prostorije nestaju, a hrana se kvari."

Perin se počeša po bradi, prisećajući se onog dana kada je njegova rođena sekira pokušala da ga ubije. Ako čitava sela nestaju i pojavljuju se na drugim mestima, ako Pustoš raste iz procepa nastalih tamo gde se Šara rasenila... Svetlosti! Koliko li su stvari zaista strašne?

„Spalite selo", naredi okrećući se. „Koristite Jednu moć. Spalite što više zaraženih biljaka. Možda možemo sprečiti da se ovo proširi. Premestićemo vojsku u onaj logor na sat puta odavde i ostaćemo tamo i sutra ako vam je potrebno još vremena."

Bilo je to prvi put da se ni Mudre ni Aes Sedai nisu nijednim glasom pobunile zbog toga što im je izdao neposredno naređenje.

Lovi s nama, brate.

Perin se našao u vučjem snu. Nejasno se prisećao kako je pospano sedeo na sve slabijoj svetlosti jedne otvorene svetiljke, čiji je plamičak podrhtavao, i čekao da čuje izveštaje zaduženih za ono čudno selo. Čitao je Putovanja Džaina Lakonogog, koja je Gaul pronašao u Maldenu.

Perin sada leži posred jednog velikog polja obraslog travom visokom čoveku do pojasa. Na nebu se sprema ista ona oluja kao na javi. Samo što je tu uzburkanija.

Zureći u nju - vida omeđenog smeđim stabljikama, zelenom travom i divljim ječmom - skoro da je osećao kako se ona oluja sve više bliži. Kao da gmiže s neba da ga obuhvati.

Mladi Biče! Dođi! Dođi u lov!

Bio je to glas nekog vuka. Perin je nagonski znao da je to vučica koja se zove Hrastova Plesačica, a ime je dobila po tome kako je jurila između mladica kada je bila štene. Bilo je i drugih. Šapat. Jutarnja Svetlost. Žiška. Nesputani. U posetu mu je došlo dobrih desetak vukova - neki su bili živi, ali u snu, dok su drugi bili duhovi poginulih vukova.

Pozvali su ga mešavinom mirisa, slika i zvukova. Miris mladog jelena, koji kopa zemlju dok skače. Miris opalog lišća što se mrvi pod vukovima u trku. Pobedničko režanje i ushićenje čopora koji zajedno trči.

Taj poziv probudi nešto duboko u njemu - onog vuka kojeg je pokušavao da zatoči. Ali vuk ne može da bude u zatočeništvu veoma dugo. Ili će pobeći, ili će uginuti; neće podneti da bude sužanj. Žudeo je da skoči na noge i da pošalje svoje radosno prihvatanje, da se izgubi u čoporu. On je Mladi Bik i tu je dobrodošao.

„Ne!“, kaza Perin, dižući se u sedeći položaj i hvatajući se za glavu. „Neću da se izgubim u vama.“

Skakač je sedeo u travi s njegove desne strane. Krupni sivi vuk gledao je Perina, ne trepćući zlatnim očima u kojima se održavalo bleštanje munja s neba. Trava je Skakaču bila visoka do vrata.

Perin spusti šaku s glave. Vazduh je bio težak, pun vlage, a u vazduhu se osećao miris kiše. Iznad tog mirisa kišnog vremena i mirisa suve zemlje, osećao je miris Skakačevog strpljenja.

Pozvan si, Mladi Biče, posla mu Skakač.

„Ne mogu da lovim s vama", objasni mu Perin. „Skakaču, razgovarali smo o ovome. Gubim se. Kada se upuštam u bitku, počinjem da besnim. Kao vuk.“

Kao vuk?, posla mu Skakač. Mladi Biče, ti jesi vuk. I čovek. Dođi da loviš.

„Rekao sam ti da ne mogu! Neću dozvoliti da me ovo obuzme." Setio se onog mladića zlatnih očiju, zatvorenog u kavezu, bez truna ljudskosti. Ime mu je bilo Noam - Perin ga je video u jednom selu zvanom Džara.

Svetlosti, pomislio je Perin. To nije daleko odavde. Ili barem nije daleko od mesta na kojem njegovo telo snuje na javi. Džara je u Geldanu. Čudna slučajnost.

Kada je ta’veren u blizini, nema slučajnosti.

Namršti se, pa ustade i zašestari pogledom po krajoliku. Moiraina je Perinu kazala da u Noamu nije ostalo ničeg ljudskog. To je ono što čeka vučjeg brata ako dopusti sebi da ga vuk u potpunosti obuzme.

„Moram da naučim kako da ovladam ovim, ili moram da odagnam vuka iz sebe", reče Perin. „Skakaču, više nije ostalo vremena za pomirenje te dve krajnosti."

U Skakačevom mirisu osećalo se nezadovoljstvo. Ne dopada mu se ono što on naziva ljudskom sklonošću ka ovladavanju raznoraznim stvarima.

Hajde, posla mu Skakač, pa ustade sred trave. Lovi.

„Ja..."

Dođi da učiš, ljutito mu posla Skakač. Bliži se Poslednji lov.

Skakačevo slanje sadržalo je sliku šteneta koje prvi put ubija plen. To, ali i zabrinutost za budućnost - što obično nije svojstveno vukovima. Poslednji lov sa sobom donosi promene.

Perin se pokoleba. U prethodnoj poseti vučjem snu, Perin je zahtevao da ga Skakač nauči kako da ovlada tim mestom. To je veoma nedolično za jednog mladog vuka - pošto je reč o svojevrsnom izazovu starešinstvu onog starijeg - ali ovo je bio odgovor. Skakač se vratio da ga podučava, ali podučavaće ga kako vukovi to čine.

„Žao mi je“,reče mu Perin. „Loviču s tobom - ali ne smem da izgubim sebe.“

Kakve to stvari ti misliš, nezadovoljno mu posla Skakač. Kako možeš da zamišljaš te slike ničega? Odgovor je bio propraćen prikazima praznine - praznog neba, puste jazbine, jalovog polja. Ti si Mladi Bik. Uvek ćeš biti Mladi Bik. Kako možeš da izgubiš Mladog Bika? Spusti pogled i videćeš njegove šape pod sobom. Zagrizi - i njegovi zubi će klati. To ne može da se izgubi.

„To je ljudska stvar."

Iste prazne reči iznova i iznova, posla mu Skakač. Perin duboko udahnu pa ispusti iz pluća previše vlažan vazduh. „U redu", reče, a u rukama mu se stvoriše čekić i nož. „Hajdemo."

Zar ti kopitima loviš divljač? Prikaza mu se slika bika koji ne obraća pažnju na svoje rogove, već pokušava da skoči na leđa nekom jelenu i da ga izgazi.

„U pravu si." Perinu se u ruci odjednom stvori valjani dvorečanski dugi luk. On nije dobar strelac kao Džondin Baran ili Rand, ali nije ni mačji kašalj.

Skakač mu posla sliku bika kako pljuje na jelena. Perin zareža i odasla mu vučje kandže kako mu izleću iz šapa i s velike daljine se zarivaju u jelena, ali to kao da je Skakaču bilo još smešnije. Ma koliko bio razdražen, Perin je morao da prizna kako je to prilično besmislena slika.

Vuk posla sliku ostalima, na šta oni počeše da zavijaju od smeha, mada se izgleda većini njih više dopala slika bika kako skače po jelenu. Perin zareža, jureći za Skakačem prema dalekoj šumi, gde su ih ostali vukovi čekali.

Dok je trčao, trava je postajala sve gušća. Zadržavala ga je, kao zamršeno šumsko nisko rastinje. Skakač ga brzo preteče.

Trči, Mladi Biče!

Pokušavam, odasla mu Perin.

Ne kao ranije!

Perin nastavi da se probija kroz travu. To neobično mesto, taj divan svet u kojem vukovi trče, ume da bude zanosno. I opasno. Skakač je na to često upozoravao Perina.

Opasnosti za sutra. Sada ih zanemari, posla mu Skakač, sve udaljeniji od njega. Briga je za dvonoge.

Ne mogu da zanemarujem svoje muke!, odgovori mu Perin u mislima.

Ali to svejedno često činiš, posla Skakač.

To ga je pogodilo zato što je istina - možda i veća istina nego što je vuk svestan. Perin izlete na jednu čistinu i ukopa se. Tu, na tlu, bila su ona tri komada metala koja je iskovao u prethodnom snu. Veliki grumen veličine dve njegove pesnice, spljošteni štap, tanki pravougaonik. Pravougaonik je blistao slabašnom žuto-crvenom svetlošću i palio nisku travu oko sebe.

Grumenje smesta nestade, mada je za vrelim pravougaonikom ostala spaljena trava. Perin diže pogled tražeći vukove. Ispred njega, u nebu iznad drveća, otvorila se velika crna rupa. Nije mogao da oceni koliko je daleko, ali je izgledala kao da je iznad svega što on može da vidi, a istovremeno udaljena.

Tu je stajao Met. Borio se protiv samog sebe, protiv desetak raznih ljudi s njegovim licem, odevenih u različitu lepu odeću. Met je vrteo ono svoje koplje, ali ne primećujući senovitu priliku koja mu se prikradala noseći krvavi nož.

„Mete!“, kriknu Perin, ali svestan da je to beznačajno. To što vidi jeste nekakav san ili predskazanje budućnosti. Prošlo je izvesno vreme otkad ih je sanjao. Skoro da je počeo da misli kako će takvi snovi u potpunosti prestati.

Okrenu se, a na nebu se otvori novo crnilo. Odjednom ugleda ovce kako u stadima jure prema šumi. Jurili su ih vukovi, a u šumi je vrebala užasna nevidljiva zver. Osećao je da je on u tom snu - ali koga on to juri i zašto? Izgleda da nešto nije u redu s tim vukovima.

Treća tama, sa strane. Faila, Grejdi, Elijas, Gaul... svi hodaju prema jednoj litici, a slede ih hiljade ljudi.

Prizori nestaše. Skakač odjednom prolete kroz vazduh, pa se dočeka pored Perina i zaustavi. Vuk nije video rupe u vazduhu; one se njemu nikada ne pojavljuju. Umesto toga, prezrivo pogleda spaljenu travu i posla sliku Perina, neurednog i krmeljivog, čupave brade i kose, a odeće razdrljene. Perin se sećao tog vremena; bilo je to na početku Failinog zatočeništva.

Je li zaista izgledao tako loše? Svetlosti, ali delovao je dronjavo. Skoro kao nekakav prosjak. Ili... kao Noam.

„Prestani da me zbunjuješ!" viknu Perin. „Bio sam takav jer sam se posvetio oslobađanju Faile, a ne zato što sam popustio vukovima!"

Najmlađe štene uvek krivi starešine čopora. Skakač opet pojuri kroz travu.

Šta je to hteo da kaže? Zbunjivali su ga svi ti mirisi i slike. Režeči, Perin pojuri napred, ostavljajući za sobom čistinu i opet zalazeći u travu. Vlati su mu opet pružale otpor. Bilo je to kao da se bori protiv jake rečne struje. Skakač je hrlio napred.

„Plamen te spalio, čekaj me!“, viknu Perin.

Izgubićemo plen ako budemo čekali. Trči, Mladi Biče!

Perin stisnu zube. Skakač se sada pretvorio u tačkicu u daljini i skoro da je stigao do drveća. Perin je želeo da razmišlja o onim prizorima koji su mu se ukazali, ali nije bilo vremena. Dobro zna da više neće videti Skakača ako ga sada bude izgubio. Dobro, pomislio je mireći se sa sudbinom.

Tle zadrhta oko njega a trava kao da u blesku prelete. Kao da je Perin jednim korakom preskočio stotinu stopa. Opet zakorači i polete napred. Ostavio je za sobom slabašno sevanje u vazduhu.

Trava se razgrnu pred njim. Vetar mu riknu u lice. Onaj iskonski vuk u njemu prenu se i probudi. Perin stiže do šume i uspori. Sada je svakim korakom skakao svega deset stopa. Ostali vukovi bili su tu, pa su se okupili i uzbuđeno potrčali s njim.

Dve noge, Mladi Biče?, upita Hrastova Plesačica. Bila je to mlada ženka, krzna tako svetlog da je bilo skoro belo, s crnim pramenom duž desne strane tela.

On joj ništa nije odgovorio, mada je potrčao s njima kroz drveće. Ono što je ličilo na šumarak postalo je velika šuma. Perin je prolazio pored debala i paprati, jedva osećajući tle pod nogama.

To je trčanje. Moćno. Snažno. Preskakao je izvaljena debla, skačući tako visoko da mu se kosa trla o granje. Vešto se dočekivao na noge. Šuma je njegova. Pripada mu i on je razume.

Zabrinutost poče da ga napušta. Dopustio je sebi da prihvati stvari kakve jesu, a ne da strahuje zbog toga kakve bi mogle da postanu. Ti vukovi su njegova braća i sestre. Vuk koji trči u stvarnom svetu jeste remek-delo ravnoteže i vlasti nad sobom. Tu - gde se pravila prirode pokoravaju njihovoj volji - oni su nešto daleko više. Vukovi skaču na drveće i s njega i ništa ih ne zadržava na zemlji. Neki čak skaču i na granje, odbacujući se s drveta na drvo.

To je ushićujuće. Da li se ikada osećao toliko ispunjen životom? Da li se ikada osećao u toj meri delom sveta oko sebe, ali istovremeno njegovim gospodarom? Između grubih i kraljevskih kožolista rasla je tisa, a ponegde i kitnjasto začinsko drvo u punom cvatu. Bacio se u vazduh prolazeći pored jednog od njih, a od njegovog prolaska s grana se sručila kiša grimiznih cvetova. Kovitlali su se oko njega, nošeni vazdušnim strujama, i ljuljuškali ga slatkastim mirisom.

Vukovi stadoše da zavijaju. Ljudima svako zavijanje zvuči isto, ali Perinu je svako prepoznatljivo i različito. Ovo je bilo zavijanje iz zadovoljstva i početak lova.

Čekaj. Ovoga sam se bojao! Ne mogu da dopustim da budem u klopci. Ja sam čovek a ne vuk.

Ali u tom trenutku je osetio miris nekog jelena. Bila je to moćna životinja, dostojan plen. Vrlo skoro je prošla tuda.

Perin pokuša da se obuzda, ali iščekivanje se pokazalo previše snažnim. Potrča niz trag divljači, vođen mirisom. Vukovi, uključujući Skakača, nisu jurili ispred njega. Trčali su s njim, a u mirisima im se osećalo da su zadovoljni dok su ga puštali da preuzme vodstvo.

On je glasnik, vrh, glava napada. Čopor urla za njim. Bilo je to kao da predvodi okeanske talase, koji se krše i riču, ali to je takođe bilo kao da ih zadržava.

Ne mogu da ih teram da uspore zbog mene, pomislio je Perin.

A onda je potrčao na sve četiri, odbacivši i zaboravivši na luk, a šake i stopala pretvorili su mu se u šape. Oni iza njega opet zaurlaše zbog veličanstvenosti svega toga. Mladi Bik napokon im se zaista pridružio.

Jelen je bio ispred njega. Mladi Bik ga je razabrao kroz drveće; bio je jarko beo, s najmanje dvadeset šest parožaka, očišćen od zimskog krzna. Ogroman, veći od konja. Jelen se okrenu, oštro gledajući čopor. Pogleda Perina pravo u oči, a on oseti njegov strah. A onda, snažnim trzajem zadnjih nogu - bokova zategnutih od mišića - jelen skoči sa staze.

Mladi Bik izusti izazivački urlik, pa pojuri kroz žbunje u poteri za jelenom. Veliki beli jelen nastavi da skače, svakim skokom prelazeći po dvadeset koraka. Iako je šumsko tle bilo prekriveno klizavom mahovinom, nijednom mu se nije desilo da se spotakne ili zakači za neku granu.

Mladi Bik jurio je pravo za njim, spuštajući šape tamo gde su pre svega nekoliko trenutaka bila kopita, prateći svaki korak. Čuo je kako se jelen bori za dah, video kako mu se pena hvata po dlaci i osećao miris njegovog straha.

Ali ne. Mladi Bik neće prihvatiti slabiju pobedu, koja se sastoji od iznurivanja plena. Osetiće krv iz grla, koja kola od otkucaja zdravog srca. Pobediće svoj plen u usponu njegove snage.

On poče da skače u stranu, ne sledeči jelenov tačan put. Mora da iskoči ispred njega, a ne da ga prati! Jelenu se po mirisu osećalo da ga obuzima još veći strah. To je Mladog Bika nagnalo da pojuri još većom brzinom. Jelen pojuri udesno, a Mladi Bik skoči i na sve četiri šape se dočeka na jedno stablo, pa se odgurnu u stranu kako bi promenio smer kretanja. Taj njegov okret uštedeo mu je vremena koliko za jedan otkucaj srca.

Ubrzo se našao na korak od jelena i svakim skokom se bližio njegovim papcima, sve dok se na kraju nije našao na nekoliko palaca od njih. Stao je da zavija, a njegovi braće i sestre odgovorili su neposredno iza njega. Taj lov su svi oni. Kao jedno.

Ali Mladi Bik predvodi.

Njegovo zavijanje pretvori se u pobedničko režanje kada jelen opet skrenu. Prilika se ukazala! Mladi Bik preskoči jedno deblo i čeljustima zgrabi jelena. Osećao je znoj, krzno i toplu krv koja mu se skupljala oko očnjaka. Sopstvenom težinom obori jelena na tle. Dok su se prevrtali, Mladi Bik nije puštao, već je primoravao jelena da leži na šumskom tlu, dok mu krv boji kožu u skerlet.

Vukovi počeše da pobednički zavijaju, a on na tren pusti plen, nameravajući da ga ujede za vrat i prekolje. Nije ostalo ništa drugo. Šuma je nestala. Zavijanje je utihlo. Ostalo je samo ubijanje. Slatko ubijanje.

Neka prilika tresnu u njega i odbaci ga u žbunje. Mladi Bik ošamućeno odmahnu glavom i zareža. Neki drugi vuk ga je sprečio. Skakač! Zašto?

Jelen skoči na noge, pa onda opet odjuri kroz šumu. Mladi Bik zaurla od srdžbe i besa, spremajući se da pojuri za njim. Skakač opet skoči i svom težinom tresnu o Mladog Bika. Ako ovde umre, umreće poslednjom smrću, posla mu Skakač. Ovaj lov je završen, Mladi Biče. Opet ćemo loviti neki drugi put.

Mladi Bik samo što se ne okrenu da napadne Skakača. Ali ne. Jednom je to pokušao - i to je bila greška. On nije vuk. On je...

Perin je ležao na zemlji, osećajući ukus krvi koja nije njegova, duboko dišući i lica mokrog od znoja. Diže se na kolena, pa zadihano sede, drhteći od onog prelepog, užasavajućeg lova.

Ostali vukovi sedoše, ali nisu progovarali. Skakač je ležao pored Perina, spustivši prosedu glavu na ostarele šape.

„Eto“, naposletku kaza Perin, „toga se bojim."

Ne, ne bojiš se, posla mu Skakač.

„Zar mi govoriš kako se ja osećam?"

Ne mirišeš uplašeno, posla Skakač.

Perin leže na leđa i zagleda se u granje iznad sebe, dok su se grančice i lišće mrvili pod njim. Srce mu je divlje lupalo od potere. „Onda se brinem zbog toga."

Briga nije isto što i strah, posla mu Skakač. Zašto kažeš jedno, a misliš na drugo. Briga, briga, briga. Samo to radiš.

„Ne. Takođe ubijam. Ako ćeš me učiti kako da ovladam vučjim snom, da li će se to ovako odigravati?"

Da.

Perin skrenu pogled. Jelenska krv prolila se po jednom suvom brvnu i natopila drvo. Takvo učenje dovelo bi ga na sam rub toga da se pretvori u vuka.

Ali on to već predugo izbegava, praveći u kovačnici potkovice a ne baveći se težim i zahtevnijim kovanjem. Oslanjao se na čulo njuha koje mu je podareno i zvao je vukove u pomoć kada su mu bili potrebni - ali inače ih je zanemarivao.

Ne možeš da napraviš nešto dok ne shvatiš od čega se sve sastoji. On neće znati kako da izađe na kraj - ili odbaci - vuka u sebi sve dok ne bude razumeo vučji san.

„U redu", reče Perin. „Neka bude."

Galad potera konja kroz logor. Deca su sa svih strana dizala šatore i kopala jame za logorske vatre, pripremajući se za noć. Njegovi ljudi su skoro svakog dana marširali do sutona, a onda ustajali rano ujutru. Što pre stignu do Andora, to bolje.

Ona močvara, Svetlost je proklela, ostala je iza njih, pa sada putuju preko travnate ravnice. Možda bi bilo brže da preseku na istok i uhvate jedan od velikih puteva koji vode na sever, ali to ne bi bilo bezbedno. Bolje da se drže podalje od vojski Ponovorođenog Zmaja i Seanšana. Svetlost će obasjati Decu, ali nije jedan hrabri junak poginuo pod tom Svetlošću. Ako nema opasnosti od pogibije nema ni hrabrosti - ali Galad bi radije da ga Svetlost obasjava dok diše.

Digli su logor blizu Džehanskog druma, koji će ujutru preći i nastaviti na sever. Poslao je izvidnice da paze na put, pošto želi da zna ko se po njemu kreće, a i zalihe su mu potrebne.

Galad nastavi da obilazi logor, u pratnji šačice konjanika, ne obraćajući pažnju na razne rane koje ga muče. Logor je uredan. Šatori su razvrstani po legijama, a onda podignuti u prstenovima - i to tako da između njih ne vode pravi putevi. Cilj toga je da se napadači zbune i uspore.

Blizu sredine logora prostirala se praznina. U toj rupi su nekad Ispitivači dizali šatore. Naredio je da se Ispitivači razdvoje i da se svakoj četi dodele po dvojica. Ako Ispitivači nisu odvojeni od ostalih, možda će osećati veću bliskost sa ostalom Decom. Galad pomisli kako bi trebalo da upamti da iscrta novi logorski raspored, u kojem će ukloniti tu rupu.

Galad i njegovi sadrugovi nastaviše da idu kroz logor. On je jahao kako bi bio viđen, a ljudi su stajali u stav mirno i pozdravljali ga dok je prolazio. Dobro je pamtio reči koje je Garet Brin jednom izgovorio: vojskovođina najvažnija uloga uglavnom nije da donosi odluke, već da podseća ljudstvo da će neko doneti odluke.

„Moj lorde kapetane zapovedniče", obrati mu se jedan od saputnika, Brandel Vordarijan. Bio je to stariji čovek, najstariji lord kapetan koji je služio pod Galadom. „Voleo bih da ponovo razmisliš o slanju ove poruke."

Vordarijan je jahao tačno pored Galada, a Trom mu je jahao s druge strane. Lordovi kapetani Golever i Harneš jahali su iza njih, dovoljno blizu da čuju o čemu se razgovara, dok ih je Bornhald sledio u ulozi Galadovog telohranitelja za taj dan.

„To pismo mora da se pošalje", odgovori Galad.

„To mi deluje lakomisleno, moj lorde kapetane zapovedniče", nastavi Vordarijan. Glatko izbrijan i sa srebrom u zlatnoj kosi, taj Andorac je bio ogroman i zdepast čovek. Galadu je Vordarijanova porodica bila maglovito poznata - bila je to niža vlastela koja je dolazila na dvor njegove majke.

Samo budala neće da sluša savete onih starijih i mudrijih od njega. Ali samo budala prihvata sve savete koje dobije.

„Možda jeste lakomisleno", odgovori Galad, „ali je ispravno." Pismo je upućeno preostalim Ispitivačima i Deci pod seanšanskom vlašću; ima onih koji nisu pošli sa Asunavom. Galad je u pismu objasnio šta se dogodilo i zapovedio im da mu se jave na dužnost što je pre moguće. Malo je verovatno da će iko doći, ali ostali imaju pravo da saznaju šta se dogodilo.

Lord Vordarijan uzdahnu, a onda se pomeri kada Harneš dojaha pored Galada. Ćelavi čovek rasejano počeša ožiljak koji mu je ostao umesto levog uva. „Dosta o tom pismu, Vordarijane. Na iskušenju sam da izgubim strpljenje od tvoje silne priče o njemu." Koliko je Galad mogao da vidi, taj Muranđanin gubi strpljenje zbog mnogo čega.

„Pretpostavljam da bi ti da razgovaraš o drugim stvarima?" Galad klimnu dvojici Dece koji su cepali drva za ogrev, pa zastali da ga pozdrave.

„Saopštio si Detetu Bornhaldu, Detetu Bajaru i nekim drugima da nameravaš da sklopimo savezništvo s vešticama iz Tar Valona!"

Galad klimnu. „Razumem da takva zamisao može da bude onespokojavajuća, ali ako razmisliš - uvidećeš da je to jedina ispravna odluka."

„Ali veštice su zle!"

„Možda", odgovori Galad. Nekada bi se možda i pobunio protiv takve izjave, ali slušajući drugu Decu i razmišljajući o onom što je Tar Valon uradio njegovoj sestri, počeo je da misli kako je možda bio previše nežan prema Aes Sedai. „Međutim, lorde Harneše, ako one i jesu zle, beznačajne su naspram Mračnoga. Poslednja bitka se bliži. Da li to poričeš?"

Harneš i ostali pogledaše ka nebu, koje je već nedeljama prekriveno sumornim tmurnim oblacima. Juče je jedan čovek oboleo od neobične boljke kada su mu bube navrle na usta nakon što se zakašljao. Njihove zalihe hrane sve su manje kako se hrana sve više kvari.

„Ne, ne poričem", progunđa Harneš.

„Onda bi trebalo da se raduješ", odgovori mu Galad, „jer je put čist. Moramo se boriti u Poslednjoj bici. Možda će naše vodstvo u njoj mnogima koji su nas odbacivali pokazati put ka Svetlosti. Ali ako i ne bude tako, svejedno ćemo se boriti, jer to je naša dužnost. Da li to poričeš, lorde zapovedniče?"

„Opet - ne poričem. Ali veštice, moj lorde kapetane zapovedniče?"

Galad odmahnu glavom. „Ne mogu da smislim kako da to zaobidem. Potrebni su nam saveznici. Osvrni se oko sebe, lorde Harneše. Koliko Dece imamo? Čak i sa onima koji su nam se skoro pridružili, ima nas manje od dvadeset hiljada. Naše tvrđave su zauzete. Nemamo ni podršku ni saveznike, a velike svetske sile nas preziru. Ne, ne poriči to! Znaš da je to istina."

Galad sve oko sebe pogleda pravo u oči, a oni klimnuše jedan po jedan.

„Za to su krivi Ispitivači", promrmlja Harneš.

„Krivica je delimično njihova", saglasi se Galad. „Ali za to su krivi i zločinitelji dok s gađenjem i prezirom gledaju na one koji se zalažu za ono što je ispravno."

Ostali klimnuše.

„Moramo da budemo oprezni", nastavi Galad. „U prošlosti je smelost Dece - čak možda i preterani polet - otuđila one koji bi trebalo da su nam saveznici. Moja majka je uvek govorila da diplomatska pobeda nije kada svi dobiju ono što žele - zbog toga svi pretpostave da su je obmanuli tako da izvuče deblji kraj, što samo podstiče nove neumerene zahteve. Stvar je u tome da ne treba sve zadovoljiti, već uspeti da se svi osećaju kao da su postigli najbolji mogući učinak. Moraju biti dovoljno zadovoljni da čine ono što ti želiš, ali opet dovoljno nezadovoljni da im bude jasno kako si ih ti pobedio."

„I kakve to veze ima s nama?" upita Golever iza njega. „Mi ne sledimo ni kraljeve ni kraljice."

„Da“, odgovori Galad, „i zbog toga su vladari prestravljeni. Odrastao sam na andorskom dvoru. Znam kako je moja majka gledala na Decu. Prilikom svakog dodira s njima, ili je ludela od osujećenosti ili je dolazila do odluke kako mora da ih u potpunosti potisne. Mi ne možemo da priuštimo ni jedno ni drugo osećanje - vladari ovih zemalja moraju da nas poštuju, a ne da nas mrze!"

„Prijatelji Mraka", progunđa Harneš.

„Moja majka nije bila Prijateljica Mraka", tiho kaza Galad.

Harneš pocrvene. „Izuzev nje, naravno."

„Pričaš kao Ispitivač", reče Galad. „Sumnjičiš sve koji su protiv nas da su Prijatelji Mraka. Mnogi od njih jesu pod uticajem Senke, ali sumnjam da je to svesno. Tu je Ruka Svetla pogrešila. Ispitivači često nisu umeli da uoče razliku između tvrdokornog Prijatelja Mraka, osobe koja je pod uticajem Prijatelja Mraka i osobe koja se jednostavno ne slaže s Decom."

„Pa šta ćemo da radimo?", upita ga Vordarijan. „Da se tek tako klanjamo vladarskim hirovima?"

„Još ne znam šta ćemo da radimo", priznade Galad. „Razmišljaću o tome. Sinuće mi šta je ispravno. Ne možemo da postanemo čankolizi kraljeva i kraljica - ali pomislite šta bismo sve mogli da postignemo unutar granica neke države ako bismo mogli da delamo a da nam pri tome ne bude potrebna čitava legija za zastrašivanje vladara te zemlje."

Ostali na to zamišljeno klimnuše.

„Moj lorde kapetane zapovedniče!", pozva ga neko.

Galad se okrenu i ugleda Bajara kako se im se na svom belom pastuvu približava kasom. Konj je bio Asunavin; Galad ga je odbio, pošto više voli svog dorata. Kada se ispijeni Bajar približi, u besprekornoj beloj dolami, Galad zaustavi svoju družinu. Bajar nije najprijatniji čovek u logoru, ali se pokazao odanim.

Međutim, Bajar ne bi trebalo da je u logoru.

„Dete Bajare, postavio sam te da motriš na put za Džehanu", strogo mu kaza Galad. „Ima još dobrih četiri sata pre nego što se ta dužnost okonča."

Bajar ga pozdravi kada zauzda konja. „Moj lorde kapetane zapovedniče, zarobili smo sumnjivu skupinu putnika. Šta želiš da radimo s njima?"

„Zarobili ste ih?“, upita Galad. „Poslao sam vas da pazite na put, a ne da hvatate zarobljenike."

„Moj lorde kapetane zapovedniče", odgovori mu Bajar, „kako da znamo kakvi su ljudi ti koji prolaze ako ne razgovaramo s njima? Želeo si da pazimo na Prijatelje Mraka."

Galad uzdahnu. „Hteo sam da pazite na pokrete vojnih jedinica ili na trgovce kojima možemo da se obratimo, Dete Bajare."

„Ovi Prijatelji Mraka imaju zalihe", odgovori Bajar. „Mislim da su možda trgovci."

Galad uzdahnu. Niko ne može da sumnja u Bajarovu posvećenost - jahao je s Galadom da se suoči s Valdom kada je to moglo da znači kraj njegovog napredovanja. Ali postoji i nešto što se zove prevelika zagriženost.

Mršavi vojnik delovao je uznemireno. Pa, Galadova uputstva nisu bila dovoljno određena. Moraće da obrati pažnju na to u budućnosti, a naročito s Bajarom. „Mir", kaza Galad, „nigde nisi pogrešio, Dete Bajare. Koliko ima tih zarobljenika?"

„Na desetine, moj lorde kapetane zapovedniče", odgovori Bajar s vidim olakšanjem. „Hajde."

On okrenu konja i povede putem. Logorske vatre već su se palile u jamama, a miris dima širio vazduhom. Do Galadovih ušiju dopirali su odlomci vojničkih razgovora dok je jahao pored njih. Šta li će Seanšani uraditi sa onom Decom koja su ostala s njima? Je li zaista Ponovorođeni Zmaj pokorio Ilijan i Tir, ili je to bio neki lažni Zmaj? Priča se i o nekom divovskom kamenu koji je pao s neba i zario se u tle na severu Andora, uništivši čitav jedan grad i ostavivši provaliju za sobom.

Vojnički razgovori bili su pokazatelj njihovih briga. Trebalo bi da razumeju kako brige ne služe ničemu korisnom. Niko ne zna kako če Točak tkati.

Ispostavilo se da su Bajarovi zatočenici zapravo ljudi sa iznenađujuće velikim brojem bremenitih kola, kojih je bilo stotinak - ako ne i više. Ljudi su se okupili oko svojih kola i neprijateljski gledali Decu. Galad se namršti, pa brzo pređe pogledom po njima.

„To je baš velika povorka", pored njega tiho kaza Bornhald. „Trgovci?"

„Ne“, tiho odgovori Galad. „Ono je putni nameštaj - vidiš klinove na stranicama kola, tako da može da se nosi rastavljen. Vreće ječma za konje. Ono umotano u platno u zadnjem delu onih kola s desne strane jesu alatke za potki vanje. Vidiš da proviruju čekići?"

„Svetlosti!", prošapta Bornhald. I on je to uvideo. To su sledbenici jedne pozamašne vojske. Ali gde su onda vojnici?

„Pripremite se da ih razdvojite", naredi Galad Bornhaldu dok je sjahivao. Priđe prvim kolima. Čovek koji ih je vozio bio je zdepast i dežmekast u licu, kose začešljane u veoma jadan pokušaj prikrivanja sve veće ćelavosti. Prevrtao je smeđu krznenu kapu u rukama, a rukavice su mu bile zadenute za opasač debelog kaputa. Galad nije video nikakvo oružje na njemu.

Pored taljiga je bilo još njih dvoje, znatno mlađih. Muškarac je bio krupan i mišićav i izgledao je kao borac - ali ne i vojnik - i kao da bi mogao da napravi nešto nevolje. Za ruku ga je držala lepa žena, koja se grizla za usnu.

Čovek na kolima se lecnu kada ugleda Galada. Ah, pomislio je Galad, dakle - on ume da prepozna Morgazinog pastorka.

„Dakle, putnici", oprezno reče Galad. „Moj čovek mi kaže da ste mu rekli kako ste trgovci?"

„Da, čestiti lorde", odgovori vozar.

„Pomalo poznajem ovaj kraj. Da li ga ti poznaješ?"

„Ne baš, gospodine", odgovori vozar, uvijajući onu kapu u rukama. „Mi smo zapravo daleko od svog doma. Ja sam Bazel Gil iz Kaemlina. Došao sam na jug da bih poslovao s jednim trgovcem u Ebou Daru, ali zbog onih seanšanskih zavojevača nisam mogao da završim svoj posao."

Delovao je veoma bojažljivo. Bar nije slagao odakle je. „A kako se taj trgovac zove?" upita Galad.

„Ma Falin Deborša, milostivi", odgovori Gil. „Poznaješ li Ebou Dar?"

„Bio sam tamo", mirno odgovori Galad. „Ovo ti je baš velika povorka. Zanimljiva zbirka robe za prodaju."

„Čuli smo da se vojske okupljaju ovde na jugu, milostivi. Mnogo ovih potrepština otkupio sam od jedne najamničke družine koja se rasturala, pa sam mislio da ću moći da je ovde prodam. Možda je tvojoj vojsci potreban logorski nameštaj? Imamo šatore, opremu za pokretnu kovačnicu - sve što je vojnicima od koristi."

Pametno, pomislio je Galad. Možda bi i prihvatio tu laž, ali s tim „trgovcem" je previše kuvara, pralja i potkivača - a ni izbliza dovoljno stražara za tako vredan karavan.

„Shvatam", reče mu Galad. „Pa, zapravo mi jesu potrebne neke stvari - naročito hrana."

„Avaj, moj lorde", reče mu taj čovek, „hrane za prodaju nemamo. Sve ostalo ću prodati, ali hranu sam po glasniku obećao nekome u Lugardu."

„Platiću više."

„Dao sam reč, moj čestiti lorde", ponovi taj čovek. „Ne mogu da je prekršim, bez obzira na cenu."

„Shvatam." Galad mahnu Bornhaldu. Vojnik izdade naređenja, a Deca u belim dolamama pođoše napred i isukaše oružje.

„Šta... šta to radite?", upita Gil.

„Razdvajamo tvoje ljude", odgovori Galad. „Popričaćemo sa svakim od njih ponaosob i videti jesu li im priče u saglasju. Brine me mogućnost da ti ipak nisi bio... otvoren s nama. Na kraju krajeva, meni izgleda da ste vi logorski sledbenici jedne velike vojske. Ako je to slučaj, onda bih veoma voleo da znam čija je to vojska, a naročito gde se nalazi."

Gilu se čelo orosilo znojem dok su Galadovi vojnici hitro razdvojili zatočenike. Galad je neko vreme stajao tu i gledao Gila. Na kraju Bornhald i Bajar pritrčaše, sa šakama na balčacima.

„Moj lorde kapetane zapovedniče", žurno reče Bornhald.

Galad se okrenu od Gila. „Da?"

„Moguće je da se ovde nešto dešava", reče Bornhald. Pocrveneo je od besa. Pored njega, Bajaru su oči bile razrogačene i skoro mahnite. „Neki zatvorenici su progovorili. Onako je kako si se ti pribojavao. U blizini je velika vojska. Sukobili su se sa Aijelima - oni tamo u belim odorama zapravo su Aijeli." „I?"

Bajar pljunu u stranu.

„Jesi li ikada čuo za čoveka zvanog Perin Zlatooki?"

„Ne. Zar je trebalo?"

„Da", odgovori Bornhald. „On mi je ubio oca."