Tornjevi ponoći

17 Rastanci i sastanci

Jutro nakon golamovog napada, Met se probudio iz košmara smrdljivih kao prošlomesečna jaja, sav ukočen i u bolovima. Noč je proveo spavajući u jednom udubljenju ispod Aludrinih kola s potrepštinama. To mesto je izabrao nasumice, pomoću kockica.

Izvukao se ispod kola, pa ustao i istegao rame, osećajući kako krčka. Krvavi pepeo. Jedna od najboljih stvari u vezi sa imanjem novca jeste to što onda čovek ne mora da spava u šančevima. Ima prosjaka koji spavaju bolje od njega.

Kola su smrdela na šalitru i razne praškove. Bio je na iskušenju da zaviri ispod premazanog platna koje je bilo prebačeno preko kola, ali to ne bi imalo nikakvu svrhu. Nije moguće razumeti ni Aludru ni njene praškove. Sve dok zmajevi budu radili kako treba, Metu nimalo neće smetati to što ne zna kako oni tačno rade. Pa, neće mu smetati previše. Ne dovoljno da bi doveo sebe u opasnost da je naljuti.

Srećom po Meta, ona nije bila kod kola. Opet bi mu se žalila zbog toga što joj nije našao zvonolivca. Skoro kao da ga ona smatra svojim ličnim potrčkom. I to nevaspitanim, koji neće da radi svoj posao kako treba. Većina žena ima takve trenutke.

Pošao je kroz tabor vadeći slamu iz kose. Skoro da je pošao da potraži Lopina da mu ovaj napuni kadu, a onda se setio da je Lopin mrtav. Krvavi pepeo! Jadni čovek.

Razmišljajući o Lopinu, Met se još više sneveselio hodajući prema mestu gde će naći doručak. Džuilin ga je našao pre toga. Oniži tairenski hvatač lopova nosio je svoj zaravnjeni kupasti šešir i tamnoplavi kaput. „Mete“, zausti. „Je li istina? Dozvolio si da se Aes Sedai vrate u Kulu?“

„Nije im bila potrebna moja dozvola", odgovori mu Met, lecnuvši se. Da te žene čuju da je Džuilin to kazao na taj način, odrale bi mu kožu i napravile sedlo od nje. „Ali nameravam da im dam konje."

„Već su ih uzele", kaza Džuilin, pa pogleda ka vezovima. „Kazale su da si im dao dozvolu."

Met uzdahnu. Creva su mu zakrčala, ali hrana će morati da sačeka. Pođe prema vezovima; moraće se postarati da Aes Sedai ne odu s njegovim najboljim konjima.

„Razmišljao sam se da pođem s njima", reče Džuilin, pridružujući se Metu. „Da odvedem Teru u Tar Valon."

„Slobodno možeš da ideš kada god hoćeš", odgovori mu Met. „Neću da te zadržavam." Džuilin je dobar čovek. Pomalo ukočen. Pa, veoma ukočen. Naspram Džuilina i Beli plaštovi deluju opušteno. On nije čovek kojeg bi bilo ko želeo da povede na kockanje; čitavu noć bi proveo mršteći se na sve žive u krčmi i gunđajući zbog zločina koje su ti ljudi zacelo počinili. Ali pouzdan je i čovek može da se osloni na njega u škripcu.

„Hoću da se vratim u Tir", reče Džuilin. „Ali Seanšani bi onda bili preblizu, a Tera... To je zabrinjava. Ne dopada joj se baš ni zamisao o Tar Valonu, ali nemamo mnogo izbora - a Aes Sedai su obećale da će mi naći posao ako pođem s njima."

„Dakle, ovo je rastanak?" upita Met pa stade i okrenu se da ga pogleda.

„Za sada", potvrdi mu Džuilin. Oklevajući pruži ruku. Met je prihvati i čvrsto stisnu, a onda hvatač lopova ode da pokupi stvari i svoju ženu.

Met malo razmisli, pa se predomisli i pođe ka kuvarskom šatoru. Džuilin će verovatno usporiti Aes Sedai, a on želi da uzme nešto.

Nešto kasnije, on stiže do redova konja, noseći pod miškom nekakav zavežljaj. Naravno, Aes Sedai su obrazovale neuobičajeno veliku povorku, koja se sastojala od najboljih konja koje je imao. Izgleda da su Teslina i Džolina takođe rešile da prisvoje neke tovarne konje i vojnike koji će da ih tovare. Met uzdahnu, pa zađe u sav taj metež, proveravajući jesu li konji dobro.

Džolina je sedela na Mesečini, kobili tairenskog soja koja je pripadala jednom od Metovih ljudi poginulih u borbama što su se vodile prilikom povlačenja od Seanšana. Suzdržanija Edesina uzjahala je Žišku i povremeno bacala poglede ka dvema ženama koje su stajale sa strane. Tamnoputa Betamin i bledolika i žutokosa Seta nekada su bile sul’dam.

Seanšanke su se iz sve snage trudile da deluju iznad svega toga dok se družina oko Aes Sedai prikupljala i spremala za put. Met im priđe.

„Visosti" kaza Seta, „je li to istina? Dozvolićeš da ove tri slobodno lutaju, van tvoje vlasti?“

„Najbolje mi je da ih se otarasim", odgovori Met, lecnuvši se zbog toga kako su mu se obratile. Da li one zaista moraju da se razbacuju takvim rečima, kao drvenim novcem? Bilo kako bilo, dve Seanšanke mnogo su se promenile otkad su se pridružile Metu, ali kao da im je i dalje čudno što Met ne želi da koristi Aes Sedai kao oružje. „Želite li vas dve da idete ili da ostanete?"

„Otići ćemo", odlučno mu odgovori Betamin. Izgleda da je ona baš rešena da uči.

„Da“, saglasi se Seta, „mada ponekad mislim kako bi bilo bolje da si nas jednostavno ostavio da umremo, umesto što... Pa, ono što jesmo i ono što predstavljamo znači da smo opasne po Carstvo."

Met klimnu. „Tuon je sul’dam", reče.

Dve žene ponikoše.

„Idite sa Aes Sedai", reče Met. „Daću vam da imate svoje konje, tako da ne morate da zavisite od njih. Naučite da usmeravate. To će biti od veće koristi nego umiranje. Možda ćete jednoga dana vas dve moći da ubedite Tuon da uvidi istinu. Pomozite mi da nađem način kako da sve ovo popravim a da pritom ne dođe do slamanja Carstva."

Dve žene ga pogledaše, odjednom odlučnije i samouverenije. „Da, visosti", kaza mu Betamin. „To je dobra svrha za nas. Hvala ti, visosti."

Seti čak oči zasuziše! Svetlosti, šta njih dve misle da im je on upravo obećao?

Met pobeže od njih pre nego što dođu do još nekih čudnih zamisli. Plamene žene. Ipak, nije mogao a da ih ne sažaljeva. Saznale su da mogu da usmeravaju i sve vreme se brinule zbog toga što predstavljaju opasnost za sve oko sebe.

Tako se Rand oseća, pomislio je Met. Jadna budala. Kao i uvek, boje se uskomešaše čim pomisli na Randa. Pokušavao je da to ne čini prečesto, a pre nego što je stigao da ih odagna od sebe, na tren je ugledao Randa kako se brije ispred lepog pozlaćenog ogledala, koje je visilo u prelepoj odaji za kupanje.

Met izdade naredbe da se dovedu konji za sul’dam, a onda pođe prema Aes Sedai. U međuvremenu je Tom stigao, pa je prišao. „Svetlosti, Mete", kaza mu on. „Izgledaš kao da si se rvao s trnjem, pa izgubio."

Met prinese ruku kosi, koja je verovatno bila sva raščupana. „Preživeo sam noć, a Aes Sedai odlaze. Skoro da mi dođe da zaigram zbog toga."

Tom frknu. „Jesi li znao da će ono dvoje biti ovde?"

„Sul’dam? Očekivao sam."

„Ne, ono dvoje.“ Pokaza.

Met se okrenu, pa se namršti kada ugleda Lejlvin i Bejla Domona kako prilaze na konjima. Njihove stvari bile su uvezane u zavežljaje prebačene preko konja. Lejlvin - nekada zvana Egeanin - bila je seanšanska plemkinja, ali Tuon joj je oduzela to ime. Bila je odevena u zagasitosivu haljinu s razdeljenom suknjom. Kratka tamna kosa izrasla joj je i padala preko ušiju. Sjahala je i odsečnim koracima se zaputila prema Metu.

„Pieman me spalio", reče Met Tomu, „ako mi pođe za rukom da se i nje otarasim, pomisliču da je život počeo da me mazi.“

Domon ju je sledio dok su mu prilazili. On je njen so’đin. Ili... može li da joj i dalje bude so’đin kada ona više nema titulu? Pa, bilo kako bilo, on joj je suprug. Ilijanac je bio širok u pasu i snažan. Nije loš čovek, sem kada je s Lejlvin. Što je uvek.

„Kautone", kaza mu ona prilazeći mu.

„Lejlvin", odgovori on. „Zar odlaziš?"

»Da.“

Met se nasmeši. Zaista će morati da skoči i zaigra!

„Oduvek sam nameravala da stignem do Bele kule“, nastavi ona. „To sam resila onog dana kada sam otišla iz Ebou Dara. Ako Aes Sedai odlaze, poći ću s njima. Uvek je pametnije da se brod priključi povorci kada se za to pruži prilika."

„Baš šteta što ideš", slaga Met, hvatajući se za šešir da je pozdravi. Lejlvin je gadna kao stogodišnji hrast prepun parčadi sekira koja su zaostala od ljudi dovoljno glupih da pokušaju da ga saseku. Da njenom konju spadne potkovica na putu za Tar Valon, ona bi verovatno prebacila tu životinju preko ramena i nosila je ostatak puta.

Ali ona ne voli Meta, uprkos svemu onome što je učinio kako bi joj spasao kožu. Možda je to bilo zbog toga što joj on nije dozvolio da bude glavna, ili možda zbog toga što je bila primorana da izigrava njegovu ljubavnicu. Pa, ni on nije uživao u tome. Bilo je to kao da je držao mač za sečivo i pretvarao se da ga ne boli.

Mada jeste bilo krajnje zabavno gledati je kako se migolji.

„Budi dobro, Metrime Kautone", kaza mu Lejlvin. „Ne zavidim ti na tom mestu na koje si se postavio. Mislim da je lako moguće da su vetrovi koji te nose na neki način opasniji od onih koji su skorije mene šibali." Klimnu mu, pa se okrenu da ode.

Domon mu priđe i uhvati ga za ruku. „Ispunio si ono što si rekao. Moje mi matore babe! Plovidba s tobom nije bila bez bubotaka, ali ispunio si ono što si rekao. Imaš moju zahvalnost."

Njih dvoje produžiše, a Met odmahnu glavom, pa mahnu Tomu i priđe do Aes Sedai. „Teslina", kaza Met. „Edesina. Džolina. Je li sve u redu?“

„Jeste", reče Džolina.

„Dobro, dobro", kaza joj Met. „Imate li dovoljno tovarnih konja?"

„Poslužiće ovi koje imamo, gazda Kautone", odgovori mu Džolina. A onda, jedva se suzdržavajući da se ne lecne, dodade: „Hvala ti što si nam ih dao."

Met se široko nasmeši. Veoma je zabavno gledati je kako pokušava da mu se obraća s poštovanjem! Očigledno je očekivala da će Elejna nju i ostale dočekati raširenih ruku, a ne da će ih oterati iz palate a da ih i ne primi.

Džolina odmeri Meta, čvrsto stiskajući sočne usne. „Volela bih da sam te ukrotila, Kautone", reče mu. „I dalje se nosim mišlju da se jednoga dana vratim kako bih se postarala da se taj posao završi kako treba."

„Onda ću kao bez daha čekati taj čas", odgovori joj on, pa joj pruži zavežljaj koji je do tada nosio ispod pazuha.

„Šta je to?“, upita ona, ne pružajući ruku da ga prihvati.

Met zatrese smotuljak. „Ovo je dar za rastanak", kaza. „U mom kraju se putnik ne pušta na put a da mu se nešto ne podari. To se smatra nepristojnim."

Ona nevoljno prihvati zavežljaj i pogleda šta je u njemu. Očigledno se iznenadila kada je otkrila da je unutra jedno desetak zašećerenih slatkih kiflica. „Hvala ti", mršteći se reče ona.

„Poslaću vojnike s vama", kaza joj Met. „Vratiče mi konje kada stignete u Tar Valon."

Džolina otvori usta kao da bi da se pobuni, ali onda ih zatvori. Šta bi pa mogla i da kaže?

„To će biti prihvatljivo, Kautone", kaza Teslina, terajući svog vranog škopca da priđe bliže.

„Izdaću im naređenja da vas slušaju", reče Met, okrećući se da je pogleda. „Tako ćete imati kome da zapovedate i ko da vam diže šatore. Ali imam jedan uslov."

Teslina izvi obrvu.

„Hoću da kažete nešto Amirlin", objasni on. „Ako je Amirlin Egvena, onda bi to trebalo da bude lako. Ali čak i da nije - svejedno joj recite. Bela kula ima nešto moje i skoro da je došlo vreme da ja to opet uzmem. Ne želim, ali izgleda da u današnje vreme šta ja želim nije ni najmanje bitno." Nasmeši se. „Saopštite joj to doslovno ovako kako sam ja rekao."

Teslina se tiho zasmeja, na čemu joj valja odati priznanje. „Postaraću se da se to učini, premda čisto sumnjam da su glasine tačne. Elaida se nikada ne bi odrekla toga da bude Amirlin Tron."

„Možda ćeš se iznenaditi." Met se svakako iznenadio kada je saznao da žene Egvenu nazivaju Amirlin. Ne zna šta se to desilo u Beloj kuli, ali muči ga neki grozan osećaj da su Aes Sedai uvukle jadnu Egvenu u svoje spletke - i to toliko duboko da ona nikada neće isplivati. Skoro da se nosi mišlju da lično odjaše tamo i vidi može li da je izbavi.

Ali čekaju ga druga posla. Egvena će sada morati da se sama stara o sebi. Ona je sposobna devojka; verovatno može da neko vreme izdrži bez njega.

Tom je zamišljeno stajao pored njega. Nije sa sigurnošću znao da je Met dunuo u Rog - bar mu to Met nije rekao. Pokušavao je da zaboravi na tu krvavu stvar, ali Tom je to verovatno pretpostavio.

„Pa, trebalo bi da krenem", reče im Met. „Gde je Sitejl?“

„Ona će ostati ovde“, odgovori mu Teslina. „Kazala je kako želi da te sačuva da ne praviš previše grešaka." Ona izvi obrvu, a Džolina i Edesina mudro klimnuše glavama. Sve su pretpostavljale da je Sitejl nekadašnja sluškinja iz Bele kule, koja je možda kao devojka pobegla zbog nekog prestupa.

Pa, to znači da se neće otarasiti baš svih njih. Ipak, ako bi morao da bira koja će da mu ostane, onda bi to svejedno bila gazdarica Anan. Ona verovatno traži način da se opet nađe sa svojim suprugom i porodicom, koji su brodom pobegli iz Ebou Dara.

Džuilin priđe vodeći sa sobom Teru. Zar je ta prestravljena ženica zaista bila panarh Tarabona? Met je imao prilike da vidi hrabrije miševe. Njegovi vojnici dovedoše konje za to dvoje. Sve u svemu, to će ga koštati jedno četrdeset konja i čitavog odreda vojnika - ali vredi. Sem toga, namerava da povrati i ljude i konje - skupa s vestima o onome šta se zaista dešava u Tar Valonu.

On klimnu Vaninu. Debeli konjokradica nije bio presrećan kada mu je Met naredio da pođe u Tar Valon kako bi prikupio vesti. Met je mislio da će on skakati od sreće, uzevši u obzir koliko se ulizuje Aes Sedai. Pa, biće još manje srećan kada sazna da i Džuilin ide s njim; Vanin ima običaj da pazi šta radi kada je hvatač lopova u blizini.

Vanin uzjaha uškopljenog dorata. Što se Aes Sedai tiče, on je jedan od starešina Crvenruku i jedan od Metovih izviđača, ali nije sumnjiv. Ne izgleda nimalo preteče, izuzev možda prema nekoj zdeli kuvanog krompira. Možda je zato toliko dobar u onome što radi. Metu nisu potrebni kradeni konji, ali Vaninova nadarenost može da se primeni i na druge stvari.

„Pa“, kaza Met, opet se okrećući da pogleda Aes Sedai. „Ne bih da vas više zadržavam." Udalji se nekoliko koraka, izbegavajući da pogleda Džolinu - koja ga je gledala kao grabljivica, previše ga podsećajući na Tajlin. Teslina mu mahnu, a za divno čudo, Edesina mu klimnu u znak poštovanja. Džuilin mahnu i njemu i Tomu, a Lejlvin Metu klimnu glavom. Ta žena za doručak žvaće stenje, a gvozdene klince za večeru - ali je poštena. Možda bi on mogao da popriča s Tuon kako bi je ova vratila na pređašnji položaj, ili već tako nešto.

Ne budi budala, pomisli mašući Bejlu Domonu. Najpre moraš ubediti Tuon da od tebe ne napravi da’kovejl. Napola je i dalje ubeđen kako ona namerava da ga učini slugom, bio on njen suprug ili ne. Oznojio se ispod okovratnika čim je pomislio na to.

Nedugo potom, digla se prašina po putu. Tom priđe Metu, gledajući konjanike. „Slatke kiflice?“

„Stari običaj među nama, Dvorečanima.“

„Nikada nisam čuo za taj običaj."

„Slabo je poznat."

„A, shvatam. A šta si stavio u te kiflice?"

„Burjan", odgovori Met. „Od toga će joj usta poplaveti na jedno nedelju dana, a možda i dve. A ona te kiflice neće podeliti ni s kime, izuzev možda sa svojim Zaštitnicima. Džolina je postala zavisnik od njih. Otkad smo stigli u Kaemlin, mora da je pojela sedam ili osam vrećica."

„Lepo", kaza mu Tom, gladeći brkove. „Ali detinjasto."

„Pokušavam da se vratim korenima", kaza mu Met. „Znaš, da vratim malo svoje izgubljene mladosti."

„Ti jedva da si dvadeset zima star!"

„Jašta, ali živeo sam burno kada sam bio mlađi. Hajde - gazdarica Anan ostaje u logoru, pa sam se setio nečega."

„Metrime Kautone, trebalo bi da se obriješ." Gazdarica Anan prekrsti ruke gledajući ga.

On se dodirnu po licu. Lopin je to radio svakoga jutra. Taj čovek bi se nadurio kao pas na kiši ako ga Met ne pusti da mu radi takve stvari, mada je Met u poslednje vreme puštao bradu kako bi izbegao da ga primećuju. I dalje ga svrbi kao nedelju dana star ožiljak.

Sitejl je zatekao u jednom od šatora s potrepštinama kako nadgleda pripremu ručka. Vojnici su skrušeno sekli povrće i kuvali pasulj s bojažljivim izrazima ljudi koji su dobili stroga uputstva. Sitejl tu nije potrebna; kuvari Družine znaju da pripreme jelo i bez nje. Ali nema ničeg što žene vole više nego da nađu muškarce koji se opuštaju, pa da im izdaju naređenja. Sem toga, Sitejl je nekadašnja gostioničarka i - neverovatno - bivša Aes Sedai. Met je često znao da je zatekne kako nadgleda stvari kojima nije potrebno nadgledanje.

Poželeo je da Tuon i dalje putuje s njim - i to ne prvi put. Sitejl joj je obično stajala na stranu, ali je uglavnom bila zauzeta time što je pravila društvo Kćeri Devet meseca. Po muški zdrav razum nema ničeg opasnijeg od žene s previše slobodnog vremena.

Sitejl je i dalje bila u odeći eboudarskog kroja, koja je Metu bila veoma prijatna za oči, uzevši u obzir dubok izrez. Takva odeća naročito dobro pristaje ženi bujnih nedara kao što je Sitejl. Mada on na to nije obraćao pažnju. Draguljima ukrašen venčani nož koji ona nosi na lančiću oko vrata sasvim je dovoljno upozorenje, a naročito po tome kako joj pada među grudi. Ali Met ni na to ne obraća pažnju.

„Namerno puštam bradu", odgovori joj Met. „Hoću da..."

„Kaput ti je prljav", kaza ona, klimajući glavom jednom vojniku koji joj je doneo da vidi crni luk što ga je očistio. Vojnik posramljeno sasu luk u kazan, izbegavajući da pogleda Meta u oči. „A kosa ti je sva čupava. Još nema ni podne, a ti izgledaš kao da si se s nekim potukao."

„Dobro sam", reče joj Met. „Kasnije ću se srediti. Nisi otišla sa Aes Sedai."

„Svaki korak prema Tar Valonu odveo bi me dalje od mesta na kom bi trebalo da budem. Moram nekako da se javim mužu. Kada smo se rastajali, nisam ni pretpostavljala da ću završiti u Andoru."

„Mislim da ću uskoro dobiti pristup nekome ko može da otvara kapije", reče joj Met. „I ja..." Namršti se kada priđe još jedan odred vojnika, noseći nekoliko zakržljalih prepelica koje su ulovili. Vojnici su izgledali kao da ih je sramota zbog lošeg ulova.

I ne gledajući Meta, Sitejl im naredi da očerupaju ptice. Svetlosti, mora da je izvuče iz svog logora. Stvari se neće vratiti na svoje uobičajeno mesto dok sve one ne odu.

„Ne gledaj me tako, lorde Mete", reče mu Sitejl. „Noram je otišao u grad da vidi šta može da nađe od potrepština. Primetila sam da ako kuvar nije lično prisutan da tera ljude, obroci ne bivaju zgotovljeni razumnom brzinom. Neki od nas ne vole da ručaju u suton."

„Ni reč nisam rekao", odgovori joj Met, gledajući da mu glas bude ravan. A onda joj klimnu da se skloni u stranu. „Možemo li na trenutak da porazgovaramo?"

Sitejl se pokoleba, pa klimnu i udalji se od ostalih. „Šta se zapravo dešava?" tiho ga upita. „Izgledaš kao da si spavao pod plastom sena."

„Zapravo, spavao sam pod kolima. A šator mi je pun krvi. Baš mi i nije tlo toga da idem tamo da se presvlačim."

Ona ga sada pogleda nešto nežnije. „Razumem kakav gubitak osećaš. Ali to nije razlog da izgledaš kao da si beskućnik. Moraćeš da unajmiš drugog slugu."

Met se namršti. „Ni onaj prvi mi nije bio potreban. Mogu da se staram o sebi. Vidi, hteo bih da te zamolim za uslugu. Hoću da neko vreme pripaziš na Olvera."

„Iz kog razloga?"

„Onaj stvor bi mogao da se vrati", objasni Met. „I mogao bi pokušati da ga povredi. Sem toga, uskoro ću poći s Tomom na jedan put. Možda se i vratim s njega. Trebalo bi da se vratim s njega. Ali ako se ne vratim, ja... Pa, radije ne bih da on ostane sam na svetu."

Ona ga pogleda. „On ne bi bio sam. Izgleda da je to dete veoma drago ljudima u taboru."

„Jeste, ali ne dopada mi se kakvim ga stvarima uče. Dečaku su potrebni bolji primeri u životu od njih."

Njoj je to iz nekog razloga bilo smešno. „Već sam počela da ga učim da piše. Pretpostavljam da bih mogla da ga neko vreme i pazim, ako ima potrebe za tim."

„Sjajno. Predivno." Met uzdahnu od olakšanja. Ženama je uvek drago da iskoriste priliku da obrazuju dečake dok su mali; Met je bio čvrstog stava da one pretpostavljaju kako ih mogu obrazovanjem sprečiti da izrastu u muškarce, samo ako se dovoljno potrude. „Daću ti nešto novca. Možeš da odeš u grad i da nađeš neku gostionicu."

„Bila sam u gradu", odgovori mu Sitejl. „Sve gostionice kao da su već dupke pune."

„Naći ću mesta za tebe", obeća Met. „Samo pazi na Olvera. Kada dođe vreme za to i kada nađem nekoga da otvori kapije, reći ću im da te pošalju u Ilijan kako bi mogla da nađeš svog supruga."

„Dogovoreno", reče mu Sitejl. Onda se pokoleba i baci pogled ka severu. „Dakle... ostale su otišle?"

„Da.“ Daleko im lepa kuća.

Ona klimnu, delujući kao da pomalo žali zbog toga. Možda ipak nije počela da naređuje njegovim ljudima da spremaju ručak zato što joj je smetalo da ih gleda kako lenstvuju. Možda je tražila nešto čime će sebi skrenuti misli.

„Žao mi je", kaza joj Met, „zbog onoga što ti se dogodilo."

„Prošlost je prošlost", odgovori ona. „A ja moram da je ostavim na miru. Nije trebalo da tražim da vidim predmet koji nosiš. Zbog ovih proteklih nekoliko nedelja, zaboravila sam gde mi je mesto."

Met klimnu, pa se pozdravi s njom i ode da potraži Olvera. A nakon toga, zaista bi trebalo da promeni kaput. A takođe će se, plamen ga spalio, obrijati. Ljudi koji ga traže mogu ga krvavo ubiti ako baš hoće. Boje da bude zaklan, nego da trpi taj svrab.

Elejna se lagano šetala kroz dvorski Vrt praskozorja. Njena majka je oduvek najviše volela upravo taj manji vrt, uređen na krovu istočnog krila palate. Bio je opkoljen belom ogradom isklesanom u kamenu, dok se iza njega prostirao jedan veći, zakrivljeni zid.

Elejni se odatle pružao pogled na čitav grad. Prethodnih godina više je volela donje vrtove upravo zbog toga što su joj bili utočište. U jednom od tih vrtova upoznala je i Randa. Prinese ruku trbuhu. Mada se oseća kao da je ogromna, tek sada se vidi da je u drugom stanju. Nažalost, morala je da naruči da joj sašiju potpuno nove haljine. Verovatno će to morati opet u predstojećim mesecima. Kakva gnjavaža.

Elejna nastavi da se šeta po vrtu na krovu. U saksijama je cvetalo ružičasto i belo cveće. Njihovi cvetovi nisu bili ni izbliza krupni koliko bi trebalo, a već su počeli da venu. Baštovani se žale kako ništa ne pomaže. Izvan grada, trava i korov uveliko venu, a polja i usevi deluju zabrinjavajuće smeđe.

Bliži se, pomislila je Elejna. Nastavila je da se šeta po prolećnoj travi, uređenoj i pokošenoj. Baštovanski napori nisu bili baš bez ikakvog učinka. Tu je trava mahom zelena, a u vazduhu se oseća miris ruža koje se penju uz zid. Na njima ima smeđih tačaka, ali jesu procvetale.

Sredinom vrta tekao je potočić, pažljivo omeđen rečnim kamenjem. Taj potok teče samo kada ona dolazi u vrt; voda mora da se donosi u cisterne.

Elejna zastade kod još jednog vidikovca. Kraljica ne može da bude u osami kao što je to mogla kći naslednica. Birgita joj priđe. Prekrstila je ruke preko crvenim kaputom pokrivenih nedara i pogledala Elejnu.

„Šta je bilo?“, upita Elejna.

„Izložena si“, odgovori joj Birgita. „Bilo ko s lukom i oštrim pogledom mogao bi da vrati ovu zemlju u Rat za nasleđe."

Elejna prevrnu očima. „Bezbedna sam, Birgita. Ništa mi se neće desiti."

„O, onda se izvinjavam", ravnim glasom odbrusi Birgita. „Izgubljeni su na slobodi i besni na tebe, Crni ađah je nesumnjivo popenio zbog toga što si zarobila njihove uhode, a takođe si ponizila razne velmože koje su pokušale da ti otmu presto. Očigledno nisi ni u kakvoj opasnosti. U tom slučaju, odoh ja da ručam."

„Slobodno možeš", prasnu Elejna. „Zato što jesam bezbedna. Min je imala predviđanje. Moja deca će se roditi živa i zdrava. Birgita, Min nikada ne greši."

„Min je kazala da će se tvoja deca roditi živa i zdrava", odvrati Birgita. „A ne da ćeš ti biti zdrava kada se budeš porađala."

„A kako će se inače roditi?“

„Devojko, viđala sam ljude udarene u glavu tako snažno da nikada više nisu bili isti", odgovori joj Birgita. „Neki žive godinama, ali nikada više ne izgovore nijednu reč, a drugi moraju da ih hrane i da ih brišu i peru. Mogla bi i da izgubiš i jednu ili obe ruke, pa da svejedno doneseš na svet zdravu decu. A šta je s ljudima oko tebe? Zar ne razmišljaš o opasnosti u koju ih dovodiš?"

„Osećam se loše i žao mi je zbog Vandene i Sarejte", odvrati Elejna. „Kao i zbog onih ljudi koji su izgubili život spasavajući me. Da se nisi usudila da nagoveštavaš kako ne osećam nikakvu odgovornost zbog njih! Ali jedna kraljica mora biti voljna da prihvati breme toga da pusti druge da umru u njeno ime. Birgita, razgovarale smo o tome. Zaključile smo da nikako nisam mogla da znam kako će Česmal i ostale stići onda kada su stigle."

„Zaključile smo", procedi Birgita, „kako nema nikakve svrhe da se više raspravljamo. Ali hoću da imaš na umu kako čitav niz stvari i dalje može da pođe po zlu."

„Neće", odgovori Elejna i zagleda se ka gradu. „Moja deca će biti dobro, a to znači da ću i ja biti dobro. Imamo vremena dok se ne rode."

Birgita razdraženo uzdahnu. „Glupa, tvrdoglava..." Zaćuta kad jedna obližnja gardistkinja mahnu da joj privuče pažnju. Dve Srodnice izađoše na krov. Elejna ih je zamolila da dođu da se sastanu s njom.

Birgita stade pored jedne patuljaste trešnje, pa prekrsti ruke. Dve Srodnice nosile su jednostavne haljine - Sumeko žutu, a Alisa plavu. Alisa je bila niža, prosede smeđe kose, a i slabija kada je o Moći reč, tako da joj se starenje nije usporilo koliko kod Sumeko. Obe žene su u poslednje vreme postale odlučnije. Više nijedna Srodnica nije nestala, niti je bila ubijena; Kejrejn je sve vreme bila iza ubistava. Pripadnica Crnog ađaha, koja se krila među njima. Svetlosti, Elejna se naježila čim je pomislila na to!

„Veličanstvo", kaza Alisa i pade u naklon. Glas joj beše smiren i spokojan, s blagim tarabonskim naglaskom.

„Veličanstvo", takođe kaza Sumeko, oponašajući naklon svoje prijateljice. Njih dve su se ponašale poslušno i s poštovanjem - mada u poslednje vreme više prema Elejni nego prema drugim Aes Sedai. Ninaeva je Srodnicama očvrsnula kičmu u odnosu prema Aes Sedai i Beloj kuli, mada se Elejni nikada nije činilo da je Alisi to potrebno.

Za vreme opsade, Elejna je bila razdražena zbog stavova Srodnica. Međutim, u poslednje vreme počela je da se predomišlja. Bile su joj od izuzetne koristi. Dokle će ih odvesti njihova novostečena smelost?

Elejna klimnu obema ponaosob, pa pokaza ka trima stolicama postavljenim u hladu klonulih trešanja. Njih tri sedoše, a potok nastavi da teče svojim veštačkim putem s njihove leve strane. Bio je poslužen čaj od metvice. Ove dve uzeše šoljice, pazeći da u čaj dodaju pozamašnu količinu meda. U poslednje vreme, čaj bez meda je groznog ukusa.

„Kako su Srodnice?", upita Elejna.

Dve žene se zgledaše. Plameno. Elejna im se obratila preozbiljno. Prokljuvile su da se nešto dešava.

„Dobro smo, veličanstvo", odgovori Alisa. „Izgleda da je strah minuo većinu žena. Makar one koje su bile dovoljno pametne da budu uplašene. Pretpostavljam da su one koje nisu bile dovoljno pametne otišle svojim putem i poginule."

„A i dobro je što više ne provodimo onoliko vremena Lečeći", primeti Sumeko. „To je već bilo postalo veoma iznurujuće. Tako mnogo ranjenika, dan za danom." Namršti se.

Alisa je bila izdržljivija. Srkutala je čaj, blagog izraza lica. Ne spokojnog i zaleđenog, kao Aes Sedai, već zamišljenog i toplog - ali suzdržanog. To je prednost koju te žene imaju u odnosu na Aes Sedai - na njih se gleda s daleko manjom sumnjom, pošto nisu neposredno vezane za Belu kulu. Ali zato nemaju njen uticaj iza sebe.

„Vas dve zacelo osećate kako želim da vas nešto pitam", poče Elejna i pogleda Alisu pravo u oči.

„Zar osećamo?" iznenađeno upita Sumeko. Možda je Elejna imala previsoko mišljenje o njoj.

Alisa majčinski klimnu. „Veličanstvo, mnogo toga si tražila od nas za vreme koliko smo provele ovde. Ali to nije bilo ništa više od onoga na šta si imala pravo. Za sada."

„Pokušala sam da vas u Kaemlinu dočekam s dobrodošlicom", odgovori joj Elejna. „Budući da shvatam kako više nikada ne možete da se vratite svom domu - ne dok Seanšani vladaju Ebou Darom."

„To jeste tačno", saglasi se Alisa, „ali teško da se Ebou Dar može nazvati našim domom. To je samo mesto u kojem smo se zatekle. Manje dom a više nužnost. Mnoge od nas su svejedno odlazile iz grada na duže vreme, pa se vraćale kako bi izbegle da budu primećene."

„Jeste li razmišljale gde ćete sada boraviti?"

„Idemo u Tar Valon", hitro odgovori Sumeko. „Ninaeva Sedai je rekla..."

„Sigurna sam da će tamo biti mesta za neke od vas", prekide je Elejna. „Za one koje žele da postanu Aes Sedai. Egvena će sasvim sigurno biti više nego spremna da pruži novu priliku svakoj Srodnici koja bude želela da pokuša da dođe do šala. Ali šta je sa ostalima?"

„Razgovarale smo o tome“, pažljivo odgovori Alisa, sumnjičavo je gledajući. „Sarađivaćemo s Kulom i pružaćemo mogućnost da se Aes Sedai povuku iz službe."

„Ali zacelo se nećete preseliti u Tar Valon. Šta bi vredelo da se Aes Sedai povlače među Srodnice, ako su ove toliko blizu Beloj kuli?"

„Pretpostavljale smo da ćemo ostati ovde", odgovori Alisa.

„To sam i ja pretpostavljala", oprezno kaza Elejna. „Ali pretpostavke su slabe. Želim da vam umesto njih pružim obećanja. Napokon, ako ćete već ostati u Kaemlinu, ne vidim nikakvog razloga da vam ne ponudim neposrednu podršku krune."

„Po koju cenu?“, upita Alisa. Sumeko je sve to zbunjeno gledala.

„Ne veliku", odgovori Elejna. „Zapravo, gotovo beznačajnu. Povremena usluga, kakve ste već činile kruni."

Vrtom zavlada muk. Slabašno dovikivanje iz grada pronosilo se vazduhom, a granje se njihalo na vetru, tako da je nekoliko uvelih listova padalo između Elejne i Srodnica.

„To mi zvuči opasno", reče joj Alisa, pa srknu čaj. „Valjda ne predlažeš da uspostavimo suprotstavljenu Belu kulu ovde u Kaemlinu."

„Ništa ni nalik tome", smesta odvrati Elejna. „Napokon, i ja sam Aes Sedai. A Egvena je spominjala kako će dopustiti da Srodnice nastave da žive kao ranije, sve dok prihvataju njenu vlast."

„Nisam baš sigurna da mi želimo da nastavimo kao ranije“, odvrati Alisa. „Bela kula nas je ostavila da živimo u stalnom strahu da ćemo biti otkrivene, a one su nas sve vreme iskorišćavale. Što više razmišljamo o tome, to nam je sve to manje... zabavno."

„Govori u svoje ime, Alisa", kaza joj Sumeko. „Ja nameravam da budem iskušana i da se vratim u Kulu. Pridružiću se Žutom, pazi šta ti kažem."

„Možda, ali mene neće primiti", reče Alisa. „Preslaba sam kada je o Moći reč. Neću prihvatiti neko srednje rešenje, zbog kojeg bih bila primorana da se klanjam svaki put kada neka sestra prođe, sa željom da joj operem rublje. Ali neću ni prestati da usmeravam. Neću odustati od toga. Egvena Sedai je spominjala da će dopustiti da Srodnice nastave da postoje, ali ako tako bude - hoće li nam biti dozvoljeno da otvoreno koristimo Jednu moć?“

„Pretpostavljam da ćete moći", odgovori Elejna. „Ovo je u najvećoj meri bila Egvenina zamisao. Ona vam svakako ne bi slala Aes Sedai da se kod vas povlače iz službe ako bi im bilo zabranjeno da usmeravaju. Ne, vreme kada su žene van Kule morale da usmeravaju u tajnosti već je prošlo. Vetrotragačice i aijelske Mudre pokazale su da su se vremena promenila.“

„Možda“, kaza Alisa. „Ali stupanje u službu andorske krune nešto je sasvim drugo."

„Postarali bismo se da se ne nadmećemo s Kulom", odgovori Elejna. „A vi biste morale da prihvatite Amirlininu vlast. Dakle, u čemu je nevolja? Aes Sedai pružaju usluge vladarima u raznim zemljama."

Alisa srknu čaj. „Tvoja ponuda ima svojih prednosti, ali sve zavisi od prirode usluga koje kruna Andora zahteva od nas."

„Tražiću samo dve stvari", reče joj Elejna. „Putovanje i Lečenje. Nećete morati da učestvujete u našim sukobima, niti u našoj politici. Samo pristanite da Lečite moj narod i svakoga dana odredite skupinu žena da otvara kapije kada to kruna poželi."

„To mi i dalje veoma liči na tvoju ličnu Belu kulu", primeti Alisa, a Sumeko se namršti.

„Ne, ne", odvrati Elejna. „Bela kula znači vlast i politiku. Vi biste bile nešto sasvim drugačije. Zamislite jedno mesto u Kaemlinu u koje bilo ko može da uđe da bi bio Izlečen, i to bez ikakve nadoknade. Zamislite grad u kom nema bolesti. Zamislite svet u kom hrana može da trenutno dođe do onih kojima je potrebna."

„I kraljicu koja može da šalje vojsku gde god joj je to potrebno", nastavi Alisa. „Čiji vojnici mogu da se danas bore, a sutra da više nemaju rane. Kraljicu koja može da zaradi lepe pare tako što će naplaćivati trgovcima pristup svojim kapijama." Opet srknu čaj.

„Da“, priznade Elejna. Mada baš nije bila sigurna kako će ubediti Egvenu da joj sve to dozvoli.

„Hoćemo pola", reče Alisa. „Pola onoga što budeš naplaćivala za Putovanje ili Lečenje."

„Lečenje je besplatno", odlučno kaza Elejna. „I to za sve koji budu dolazili, bez obzira na stalež. Ljudi će biti Lečeni u odnosu na težinu njihovog oboljenja, a ne u odnosu na njihov položaj u društvu."

„Na to bih mogla da pristanem", kaza Alisa.

Sumeko je razrogačeno pogleda. „Ti ne možeš da govoriš u naše ime. Upravo si mi ti sasula u lice da je Kružok pletilja raspušten sada kada smo otišle iz Ebou Dara. Sem toga, Pravilo..."

„Sumeko, ja govorim samo u svoje ime", prekide je Alisa. „I u ime onih koje bi mi se pridružile. Više ne postoje Srodnice kakve smo mi znali. Bile smo potčinjene našoj potrebi da se držimo u tajnosti, a te potrebe više nema."

Sumeko zaćuta.

„Ti nameravaš da se pridružiš Aes Sedai, prijateljice moja“, kaza Alisa, dodirujući je po ruci. „Ali one mene neće prihvatiti, niti bih ja prihvatila njih. Potrebno mi je nešto drugo, a to će biti potrebno i ostalima."

„Ali vezati se za andorsku krunu..

„Vezujemo se za Belu kulu“, odgovori Alisa. „Ali živimo u Kaemlinu. I jedno i drugo ima svojih prednosti. Nismo dovoljno snažne da bismo bile samostalne. Andor je sasvim dobro mesto. Uživa naklonost Bele kule i naklonost Ponovorođenog Zmaja. A najviše - Andor je ovde, a i mi smo ovde.“

„Možete da se preuredite", reče im Elejna, osećajući sve veće uzbuđenje. „Pravilo može biti opet doneto. Sada možete dozvoliti da se Srodnice udaju, ako to želite. Mislim da bi to još i bilo najbolje."

„Zašto?" upita Alisa.

„Zato što će to vezati Srodnice za mesto", objasni Elejna. „Tako će biti manja pretnja za Belu kulu. To će pomoći da se razlikujete od Aes Sedai. Reč je o nečemu što malo žena u Beloj kuli čini, pa bi Srodnice zbog toga bile privlačnije."

Alisa zamišljeno klimnu. Sumeko kao da se priklanja toj zamisli. Elejna sa žaljenjem priznade sebi kako joj ta žena neće nedostajati kada bude otišla. Elejna namerava da ih pritisne da promene način izbora svojih predvodnica. Bilo bi daleko zgodnije kada bi mogla da radi s nekom ženom poput Alise, umesto s najstarijom među njima, pa koja god to bude.

„I dalje sam zabrinuta zbog Amirlin", kaza Alisa. „Aes Sedai ne naplaćuju svoje usluge. Šta će ona reći ako mi počnemo?"

„Ja ću razgovarati sa Egvenom", ponovi Elejna. „Sigurna sam da ću moći da je ubedim kako Srodnice i Andor ne predstavljaju pretnju po nju."

Bar se nada. Sa Srodnicama se pruža prilika za nešto neverovatno - prilika da Andor ima stalan i jeftin pristup kapijama. To bi nju učinilo bezmalo ravnom Seanšanima.

Provela je još neko vreme u razgovoru s tim ženama, starajući se da se one osete kao da im ona pruža svu dužnu pažnju i poštovanje. Na kraju im je dala dozvolu da odu, ali se zadržala u vrtu, između dve saksije s plavim zvončićima, čiji su se grozdovi sićušnih cvetova nalik na vaze povijali i meškoljili na povetarcu. Pokušala je da ne obraća pažnju na saksiju pored te, koja je bila prazna. Cveće raslo u njoj procvetalo je u boji krvi i zaista krvarilo nešto crveno kada je bilo posečeno. Baštovani su ga počupali.

Seanšani će s vremenom napasti Andor. Tada će Randove vojske verovatno biti oslabljene i rasturene od borbi, a njihov vođa moguće mrtav. Srce joj opet preskoči kada je pomislila na to, ali nije mogla da beži od istine.

Andor će biti primamljiv Seanšanima. Biće na iskušenju zbog rudnika i plodnog zemljišta njenog kraljevstva, kao i zbog njegove blizine Tar Valonu. Sem toga, pretpostavljala je da oni koji tvrde da su potomci Artura Hokvinga neće biti zadovoljni sve dok ne osvoje sve ono što je nekada pripadalo njihovom pretku.

Elejna baci pogled preko svoje države. Svoje države. Prepune onih koji u nju polažu poverenje da će ih štititi i braniti. Mnogi koji su podržavali njeno pravo na presto nisu imali mnogo vere u nju. Ali ona im je bila najbolja prilika - i jedina prilika. Dokazaće im da su pametno izabrali.

Vezivanje Srodnica uza se samo je prvi korak. Pre ili posle, Seanšani će naučiti da Putuju. Treba samo da zarobe jednu ženu koja zna neophodna tkanja da bi ubrzo nakon toga sve do jedne damane obdarene nužnom snagom umele da otvaraju prolaze. I Elejni je potrebno da ima pristup njima.

Međutim, ona nema onih koji su u stanju da usmeravaju i koji su voljni da to čine u boju. Zna da to ne može tražiti od Srodnica. One nikada ne bi pristale na to, a ne bi ni Egvena. Ne bi ni Elejna. Prisiljavanje žena da koriste Moć kao oružje značilo bi da ona nije ništa bolja od Seanšana.

Nažalost, Elejna dobro zna koliko i kakvo uništenje žene koje koriste Jednu moć mogu da izazovu. Bila je vezana u onim kolima dok je Birgita predvodila napad na pripadnice Crnog ađaha koje su je otele tu, u Kaemlinu, ali videla je njegove posledice. Na stotine mrtvih, još stotine ranjenih, na desetine potpuno spaljenih. Izvitopereni leševi s kojih se dizao dim.

Potrebno joj je nešto, nekakva prednost u odnosu na Seanšane. Nešto što će predstavljati borbenu ravnotežu u odnosu na njihove damane. Jedino čega može da se seti jeste Crna kula. Nalazi se na andorskom tlu. Kazala im je kako ih smatra delom svoje zemlje, ali još nije povukla dalje poteze, sem što im je slala odrede vojske da ih obilaze.

Šta će biti s njima ako Rand umre? Usuđuje li se ona da pokuša da ih preuzme? Da li se usuđuje da čeka da to učini neko drugi?